Порекло презимена, село Бањани (Чучер-Сандово)

23. фебруара 2021.

коментара: 0

Порекло становништва села Бањани, општина Чучер-Сандово, Северна Македонија. Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села и воде.

Бањани лежи на економски веома повољном положају, јер користи разнолике природне услове. Северни део атара претставља шумско–пашњачку зону за искоришћавање шуме и сточарства. На југу је ниже неогено земљиште подесно за земљорадњу. Средином насеља протиче Бањанска река. Становници се служе водом из бунара, пумпи и са чесама.

Земље и шуме.

Бројни потеси на атару Бањана носе ове називе. На планинском делу атара су: Крепје или Рид, Варница, Средни рид, Сливовић, Састанци, Спас, Шупљи камен, Доњи забeл, Свињачки дол, Крна глава, Јама, Појата, Брдарица, Трника, Марков камен, Петров камен, Мојсовац, Ђорђијов гроб, Гнојине, Широка нива, Капавац.

На нижем делу атара су: Крс, Мавала, Рупа, Грамада, Бања, Подселац, Јаз.

Тип села.

Бањани има збијени тип. Већи број кућа је тако збијен да се једна на другу наслањају. Стога око кућа нема правих окућница. На збијање насеља утицала је и тежња за лакшом одбраном. Између кућа су криви сокаци који не уносе правилност у распореду кућа. Куће у махалама припадају породицама аједничког порекла. Стога се у Бањану за род каже и „мавала“ или маала. Укупно село има 141 домаћинство.

Прошлост и старине.

Бањани спадају у стара села Скопске Црне Горе. Први пут се помиње почетком 14. века: по даровници краља Милутина између 1302. и 1308. г. Бањани је чинило део властелинства познатог суседног манастира Св. Никите. Поменуто властелинство око 1308. г. Милутин је приложио хиландарском пиргу Хрусији.

Други помен Бањана потиче из 15. века: Иса-бег 9. фебруара 1445. г. приложио га је својој Алаџи-џамији y Скопљу. Атар села граничио се са мезром Грковац, селом Мирковце, планином Провенд, дрветима познатим под именом Велики ораси и реком Лепенац.

Предање наводи да је Бањини најпре лежало хиљаду метара источније од данашњег положаја, око карсног врела Бања или Дуло. То је испод брда Крепје или Рид. Тамо је постојало велико насеље са око 500 словенских хришћанских кућа. Старији сељаци кажу: „тоа било за цара Душана, кога немало Турци“. Име села доводе у везу c тим извором.

Село на том положају једном су становници морали напустити: „Бил голем зулум со колење и турчење, па народот се растурил“ (вероватно крајем 17. века). Изгледа да је расељавање вршено у више махова: поједине групе напуштале су га док није сасвим ишчезло. Преци данашњих стариначких родова Бањана раније су живели на поменутом селишту. Такви родови су: Ковачеви, Вујови, Башчићеви и други.

Неки хришћани из старог Бањана иселили су се y суседну Качаничку клисуру — y данашње арбанашко село Блаце, које је раније имало словенско становништво. Тамо од њих постоји велики поарбанашен род Коваче. Осим тога у првој половини 18. века у селу Клењу у Пожаревачком округу помиње се свештеник Петар, родом „из села Бањанскога“ близу Скопља. То такође указује на расељавање становништва старог Бањана у познатој великој сеоби крајем 17. века.

На селишту око карсног врела Бања има остатака од старина, највише од кућа и гробова. Тамо постоји и црквиште Св. Мина – „имат дељани камења“. За време Римљана познати град Скупи крај ушћа Лепенца у Вардар снабдевао се водом помоћу водовода са извора Бања.

У селу и на атару постоји знатан број храмова – манастирских и црквених. Најстарији су манастирски храмови Св. Илија бањански и Св. Благовештење, као и црква у селу Св. Ђорђа. Млађи су храмови-капеле (манастирићи) Св. Спаса и Св. Богородице.

Манастир Св. Илија лежи 3 км северно од села у долини Бањанске реке. Старији је од 14. века. Храм је леп, не велики, са живописом једним од најстаријих у Скопској Црној гори. Живопис се види и на спољним странама зидова. Код овог манастира другог августа одржава се велики сабор. Тада се окупља народ „од све села“. У раније време у овом храму било је и старих рукописа, али су их покупиле бугарске владике. За време турске владавине манастир је био једна од културних жижа подјармљеног народа. Наоколо је простран Забсл са очуваном старом храстовом шумом.

Крај манастира Св. Илије је гроб са натписом: „Војвода Спаса Призренац, погинуо 1904. г.“. На надгробном споменику примећује се оштећење, које су извршили Бугари у другом светском рату. Говори се да је Спаса Призренац имао главну заслугу што је код манастира саграђен један од највећих и најлепших конака y Скопској Црној гори.

Манастир Св. Благовештење подигнут је на падини Црне горе, северозападно од Бањана. Теже је приступачан: до њега се стиже за око један сат хода. Сељаци га посећују само на дан манастирске славе (у априлу). Манастир је стар, поуздано средњевековни. Око њега такође је простран комплекс са очуваном храстовом шумом. Та шума раније је била својина манастирска. Манастир су посећивали и хришћански становници из садашњег суседног муслиманско–арбанашког села Блаца у Качаничкој клисури. Село Никиштане, сада такође арбанашко (десно од Лепенца), раније је био метох манастира Благовештања.

Црква Св. Ђорђа налази се у самом селу. На основу натписа над улазним вратима (са унутрашње стране) види се да је саграђена 1549. г. Унутрашње димензије све добро очуване цркве су 7,20X 3,90 м. Претставља споменик наше средњевековне архитектуре, која је била настављена и у првом периоду турске владавине. На дан црквене славе одржава се сабор. Крај цркве је стара школа у којој се радило до 1964. г. Сада ученици Бањана похађају школу y суседном Сандеву.

Млађи храмови – капеле или манастирићи — Св. Спас (или Вознесење) и Св. Богородица (или Пречиста) — налазе се у планинском делу атара, северно од Бањана. Св. Спас је непосредно изнад манастира Св. Илије. Саграђени су у току другог светског рата и нешто иза тога на темељима срушених средњевековних храмова. За храм Св. Спаса зна се да је потицао из око 1320. годинр. Приликом зидања храма Св. Богородице ископано је око 80 старих гробова. У народу се говори да су то гробови за време Турака побијених калуђера. О овом храму сада се брине Милош из села Кучевишта. Он тамо гаји и 60 оваца.

Планинска падина изнад Бањана местимично је доста блага и са продуктивним покривачем. Због тога је у прошлости тамо земљиште било искрчено и преобраћено у њиве. На тим површинама лежала су и мала насеља Букоо–рамно (кажу и Букарана) и Св. Спас. Становници тих насеља — Попови, Коларови, Павчевићи, Вуканови — касније су се преселили y Бањане. На селишту Букоо–рамно (далеко је од Бањана 4 км) је црквиште Св. Јован.

Бањани је једно од најважнијих насеља Скопске Црне горе, после Кучевишта и Љубанца. Спада у најлепша села у овој жупи. Жеђ за писменошћу и читањем књига код њег-овог становништва била је развијена још у 19. веку. Стога је y селу отворена школа 1864. г. — Бањани има и неколико трговина. У њима се снабдевају робом сељаци и из најближих насеља — Горњана и Чучера.

Северно од Бањана издиже се особито пространа падина планине Црне горе. То је тзв. „Бањанска планина“ у горњем сливу Бањанске реке. Тамо се налазе простори са шумом и пашом још за следећа околна села: Бразде, Глува, Чучера, Горњана, Оризара (Скпско поље) и Блаца (Качаничка клисура). Подела планине потиче из далеке про-шлости, свакако из средњег века.

До краја турске владавине у селима Бањану, Горњану и Чучеру није било чифлика. Ипак су њихови становници повремено радили у селима Скопског поља „како аргати при беглери’ – у Визбегову, Орману, Вучидолу. Иза првог светског рата они су добили аграрну земљу у тим селима и у Бардовцу. Ту плоднију земљу и сада имају.

Живот бањанског становништва до ослобођења од Турака 1912. г. био је веома тежак. На њихову стоку и чобане на планини нападали су муслимански Арбанаси из села Блаца, Корбулића, Танишевца. Више сељака на планини је убијено – на пример, неки Илија од. рода Рајковчани и други. Због тога сељаци кажу: „оздола (са југа) биле агите, а озгора (са севера) Шиптарите“. Године 1916. бугарски окупатори хтели су да запале Бањани. Међутим, то су спречиле жене „со баници и кокошки“. –– Скопска Црна гора рудама је сиромашна. Има их само у Момчином долу северно од Бањана. Тамо се налазе четири некадашња рударска окна (једно окно зове се Јама). Из њих се вадила гвоздена руда.

Порекло родова.

Становници Бањана састоје се од две компоненте: стариначке и досељеничко. Становници прве компоненте раније су живели на старом бањанском селишту, које је било око извора Бања. Старинци имају 72, а досељеници 69 домаћинстава.

Старинци:

-Башчићеви – деле се на:

-Рајковчеви (8 к),

-Жежови (6 к) и:

-Василкови (5 к). Славе Св. Петку — 8. августа. Од овог рода средином 19. века потицао је познати сеоски старешина („кмет“) Ђорђија Башчићевски.

-Ковачеви (3 к), славе „Св. Ђорђију“ — 16. новембра. У овом роду рачуната је и једна домазетска породица.

-Кирови (6 к), славе „Св. Ђорђија мрсен” (16. IХ).

-Јазаџини (6 к),

-Паункови (3 к),

-Цареви (3 к) и

-Цигови (1 к), раније су чинили један род. Славе Св. Николу.

-Чакалови (8 к), славе Св. Петку.

-Миличини (5 к), славе Св. Петку.

-Вујови (6 к), славе Св. Петку.

-Шопкини (6 к),

-Шагови (5 к) и:

-Љубовчеви (2 к), и они су раније чинили један род. Славе Св. Петку.

Досељеници:

-Попови (10 к, Св. Никола), досељени са места Букоо–рамно на планини Црној гори.

-Павчевићи или Павчеви (5 к), славе Св. Петку. И они су раније живели на поменутом месту Буков-рамно. Једна њихова грана у селу зове се:

-Вуканови. У роду Павчевићи зна се следећа генеалогија: Раде (стар 64 године) – Перо – Додо – Стојко, са Букоо–рамна доселио се његов отац. Значи то је било пре око 155 година, односно на самом почетку 19. века.

-Коларови (9 к), славе „Св. Ђорђију“ 16. IX. Досељени су са места Св. Спас такође на планини Црној гори. То је изнад Бањана.

-Горанчани (7 к, Св. Петка), досељени су из данас арбанашког села Горанца у Качаничкој клисури: „Тамо убиле Шиптар, оставиле имање и дошле овде?“

-Крагујеви (5 к, Св. Никола), за њих неки наводе да су досељени из околине Крагујевца у Србији. Међутим, они имају њиве на селишту Св. Спас, па је вероватније да су одатле дошли.

-Бошкови (8 к, Св. Никола), за њих се говори да су досељени „од Велешко“. До 1945. г. били су најјачи сточари у Бањану. Једна њихова задруга са 25 душа имала је по око 130 коза и оваца, и 30 говеда.

-Станковчеви (4 к, „Св. Ђорђија“), дошли су из суседног Чучера. Населили су се „на мајчино имање“. Даље порекло код њих нисам утврдио.

-Василеви (3 к, Св. Пантелејмон — 9. август), досељени су из суседног Горњана. Тамо су припадали роду Маринкови чије је даље порекло из данашњег арбанашког села Ђурђевдола у Качаничкој клисури.

-Мутови (4 к, Св. Арханђео), досељени од некуда. Имају доста исељеника у Скопљу.

-Кајови (13 к, „Св. Ђорђија“), пореклом из села Ђерекара у области Биначке Мораве. У том селу, по причању, била су три брата. Међутим, једном се тамо вршило „потурчавање“. Два брата примила су ислам и остала у Ђерекару: њихов поарбанашен род Кајовци и сада тамо постоји. Трећи брат преселио се y скопско–црногорско село Горњани. Међутим, његова кућа у Горњану је изгорела и зато се он са укућанима преселио у суседни Чучер. У Чучеру остала су два његова сина (сада 20 кућа), док је трећи прешао у Бањане.

Православни Цигани-Роми су:

-Костићи (l к), досељени 1968. г. из Могиле у области Биначке Мораве. Старешина домаћинства Живојин Костић чува сеоска говеда и свиње.

Исељеници.

Услед привлачне снаге индустрије и школа иза другог светског рата иселило се у Скопље око 10 бањанских породица. Има нешто исељеника и у другим насељима Скопске котлине: Орману (Кајовци 3 к), Ђорче—Петрову (3 к), Бутељу (3 к), Вучидолу (1 к) и Бардовцу (Јазаџини 1 к). Три бањанска домаћинства (Чакалови 2 и Коларићи 1) колонизовани су у Глогоњу код Панчева.

ИЗВОР:  Према књизи Др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.