Порекло становништва села Горњани, општина Чучер-Сандово, Северна Македонија. Према књизи др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај, име и тип села.
Горњани је једно од најзападнијих села Скопске Црне горе. Има амфитеатралгш положај. Име је добило по томе јер лежи на вишем земљишту y односу на суседна нешто нижа села Чучер и Бањани. Горњани је на економски таквом положају да његови становници користе разнолике природне услове.
Воде.
Вода за пиће добија се са две чесме саграђене 1926. године. Северно од. Горњана, на планинском масиву, избијају извори: Врбица, Студено, Мора ливада и други.
Земље и шуме.
Крајеви атара нoce ове називе: Марков дуб (740 м), Тополовик, Ранђел, Еревин, Бел камен, Рамна шума, Љутика, Кочињи, Посидол, Моравдол, Посивер. Дубови, Долњи посидол, Лука, Трчмео, Голина, Извор, Врвеш, Кленчики, Лазово, Радунац, Темково, Сливе, Долња чешма, Варница, Чука, Барчиња, Леске, Говедариште, Појата, Селиште, Кућетине, Горњански присој.
Тип села.
Село се дели на махале по главним родовима, а у махалама куће су на окупу. Виде се и поједине напуштене куће чији су се становници иселили. Услед збијености око кућа нема правих окућница. У Горњану је свега 43 домаћинства.
Прошлост и старине.
Јужно Од Горњана, на темену узвишења Тромеђа, је познати средњевековни манастир Св. Никите. Три суседна села –— Горњани, Чучер и Бањани – леже северно, јужно и источно од манастира. Због тога су поједини писци Св. Никиту стављали један пут у Горњани, други пут у Чучер, трећи пут у Бањани. Мени се чини да би поменути манастир требало сматрати горњанским.
Историјски подаци говоре да је Св. Никита најпре био познати византиски манастир. Можда је из 12. века, кад су византиске велможе подизале и друге манастире у околини Скопља. Међутим, он је касније био порушен. Стога из темеља га је обновио српски краљ Милутин око 1307. г. Године 1308. Милутин је манастиру приложио читав низ имања. А потом га је доделио са свима његовим добрима, селима и поданицима пиргу Хрусији код Хиландара на Светој гори. Две трећине прихода од имања Cв. Никите имали су припадати пиргу, а једна трећина остајала је самом Никити. Касније је поменути краљ одузео од пирга властелинство па га даровао директно Хиландару.
Манастир је живописан око 1316. г. Живопис покрива све зидове. Фреска Cв. Саве рађена је око 1318. г.
Манастир CB. Никита је леп монумент из доба када је црквена грађевинска делатност у старој српској држави готово била на врхунцу процвата. Носи чисто словенске карактерне црте, јер је грађен рукама наших мајстора. Од свих каснијих дозидака од интереса је био параклис Cв. Јована Претече, порушен између два светска рата. У њему се налазио живопис са почетка 16. века. У народу се говори да је овај манастир раније имао много калуђера.
Крај манастира, који сам посетио у новембру 1969. г. и априлу 1970. г., виде се два новија гроба. У једном из 1949. г. сахрањен је монах Панкратија, избеглица из руског Валамског манастира (рођен 1872. г.). У другом гробу из 1964. г. сахрањен је протојереј Никодим Петковић, дугогодишњи манастир-ски старешина (рођен 1898. г.).
Горњани спада у стара насеља Скопске Црне горе. Предање наводи да је оно најпре лежало 500 м западније од данашњег положаја. Тамо у долини је селиште Р а д у н а ц. Међутим, за време Турака то село једном су становници морали напустити. Лежало је крај старог пута правца Качаник — Скопље па су стога на насеље нападали поглавито муслимански Арбанаси. Обично су нападали на жене и девојке код чесме. Било је и тога да су у таквим приликама, сем баба, сви становници напуштали село док не прође опасност.
Промена положаја Горњана није извршена од један пут, него су у више махова поједина домаћинства напуштала насеље на старом положају, док оно тамо није ишчезло. Од старих становника, који су прешли са селишта Радунац, у данашњем Горњану очувани су само родови:
-Пешови и:
-Пусићеви. Неки становници из тог старог села отишли су у друга насеља – Чучер итд.
Сточарство је било главна привредна грана становника Горњана до краја турске владавине, и иза тога до краја другог светског рата. До тада у овом селу постојале су честе кућне задруге са по 15 до 25 чланова. Због тога су очуване и велике старе камене куће, које трају дуго. Имају специјално уграђене фуруне у којима се пекао хлеб за бројне укућане.
Чим се поведе разговор о прошлости села старији становници одмах помињу страдања до 1912. г. Трпели су их од муслиманских Арбанаса, које понекад зову „Турцима“. Једни су с времена на време пљачкали стоку, док су други били стална напаст у селу јер су y њему боравили као пољаци.
Познатим сточарским родовима Маринковим, Пислсвим и другим Арбанаси су по неколико пута опљачкали стоку из појата крај самог села и из бачила на планини Црној гори. Турска државна власт нашим сељацима није пружала никакву заштиту. Арбанас Идриз из села Блаца y суседној Качаничкој клисури у роду Мрчкови уграбио је девојку по имену Петру итд.
Сељаци Горњана, Бањана и Чучера 1925. г. од државне власти добили су по нешто чифлик–сахибијске земље крај Лепенца (на атарима села Ормана и Вучидола као и y Скопској Блатији. Ова три суседна скопско–црногорска села у свему су посебна, али имају исту сеоску славу – Духови.
Слава или „панађур“ манастира Св. Никите је дан после Крстовдана. Тада долазе гости из околних насеља. Горњанско гробље је y близини манастира.
Порекло родова.
Мало је родова који се сматрају старинцима. То су:
-Пешеви и:
-Пусићеви са свега 7 домаћинстава. Чине незнатан део према укупном броју данашњих домаћинстава. Главнина отпада на досељенике пореклом из данашњих арбанашких села: Ђурђевдола у Качаничкој клисури на северозападу, и из села Бојана у Скопском Дервену на југозападу.
Стариначки родови су:
-Пешови (4 к) и:
-Пусићеви (3 к), слава им је Св. Марко — 8. maja. За њих се наводи да су старинци у Горњану. Раније су чинили један род и тада су имали куће на поменутом селишту Радунац.
Досељенички родови су:
-Маринкови (12 к),
-Писеви (7 к) и:
-Алексићеви (1 к), славе Св. Пантелејмона –– 9. августа.
Потичу од истог претка. Досељени су пре око 190 година из данашњег арбанашког села Ђурђевдола у Качаничкој клисури (кажу „од Косово“. У традицији се наводи да су њихови преци са укућанима једном о Ускрсу дошли на сабор y скопско-црногорско село Бразду. Сабор се одржавао на месту Рудина, Приликом враћања y Ђурђевдол њих су у близини данашњег Ђенерал Јанковића напали Арбанаси са намером да им уграбе сестру. Ови су у сукобу убили једног Арбанаса и иза тога донели одлуку да се преселе у Горњане. Дошли су као три домаћинства са старешинама Маринком, Пислом и Алексом. Маринко је касније имао жену од горњанског рода Пешови. Од рода Маринкови једна грана носи име Брњарчеви. Маринкови знају следећу генеалогију: Спасо (жив, 69 година) — Младен — Пера — Трајко – Анђелко – Маринко, који се доселио. Данашњи становници наводе да су у њиховом старом селу Ђурђевдолу очувани топографски називи Маринкова њива и Маринкова крушка. Од рода Маринкови једна грана (Василови 3 к) живе у суседном Бањану.
-Љотови (10 к) и:
-Мрчкови (5 к), славе Св. Арханђела Михаила — 21. новембар. Досељени су пре око 170 година из поменутог данашњег арбанашког села Бојана у Скопском Дервену. Потичу од два брата –– Љоте и Мрчка. Мрчкови знају ову генеалогију: Милан (жив, 52 године) — Анђеле — Нешо – ? –— ? — Мрчко, који се доселио. Дошао је у Горњане да би живео „со православен народ“. – —Вујови (1 к), потичу од домазета досељеног из скопско–црногорског села Кучевишта. Даље порекло им је непознато.
Исељеници:
Највише домаћинстава Горњани је имало 1956. г. — свега 54. Међутим, село нема знатних природних погодаба за живот па је његово становништво упућено на исељавање. Иза Првог, а нарочито иза Другог светског рата иселила су се бројна домаћинства углавном у насеља Скопске котлине и у Глогањ код Панчева.
У Скопској котлини има исељеника у овим насељима: Скопљу 10 к, Ђорђе Петрову (раније Ђенерал Ханрис) 10 к, Шутом Оризару 10 к, Вучидолу 8 к (зову се Брњавчеви), Бутељу 5 к, Инџикчову 3 к, Синђелићу 2 к, Орману 2 к и Бардовцу 1 к. Око 20 домаћинстава колонизовано је y Глогњу код Панчева. То су:
-Љотови 11, Мрчкови 2 к, Писевићи 2 к, Маринковићи 2 к, Гурмешовићи 2 к и Црничани 1 к.
Изван Горњана, како се рачуна, сада има око 70 породица. У исељавањима учествовали су сви данашњи сеоски родови. Исељеници свој део имања остављали су браћи или су га продавали ближим рођацима. Село су напуштали махом млађи људи.
ИЗВОР: Према књизи др Јована Ф. Трифуноског „Скопска Црна Гора“, издање Скопље 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)