О неким необичним презименима код Срба (5. део)

11. децембра 2020.

коментара: 7

ЗАТАРЈЕ, ДОЊЕ ПОЛИМЉЕ И СТАРИ ВЛАХ (5)

Затарје (из приватне колекције аутора)

ДРОБЊАК

О племену Дробњака написано је много књига и других радова, тако да се овде нећу много бавити самим племеном и његовим пореклом, већ етимологијом презимена.

Порекло назива Дробњак није сасвим разјашњено. Постоји више тумачења:

Према неким мишљењима топоним је настао од грчке речи “дромос” – друм, пут[1], с обзиром на важан древни антички пут који је водио од Дубровника, преко Рисна, Оногошта до Пљеваља, а затим даље на југ према Цариграду, један од оних који су спајали Приморје са унутрашношћу Балкана. Овај пут прелазио је управо преко области Дробњака. У прилог овом тумачењу иде и облик – Дромњаци, који се може наћи у историјским документима, а о чему ће бити помена касније. Томаш Ћоровић[2] подржава овакво мишљење, нарочито имајући у виду да су преци Дробњака били познати као поносници или крамари – превозници робе која је из Приморја ишла ка унутрашњости и обрнуто, али и као људи који су овај превоз и пут обезбеђивали (касније, у почетном раздобљу османске власти, они су чинили посебан повлашћени слој становништва, чувара опасних путева – дербенџије).

Нека мишљења иду у правцу тумачења овог назива од придева – дробан, ситан, чиме би требало да буду описани људи по којима је касније крај и племе прозвано[3]. Међутим, знајући да су дурмиторски Дробњаци једна од највиших и најробуснијих популација на нашим просторима, овакво тумачење остаје беспредметно.

Следећа верзија помиње дроб – ситну стоку, по чијем гајењу су становници тадашње жупе Комарнице били познати[4]. Међутим, треба имати у виду да је било и других катуна који су гајили ситну стоку (браве), можда и у већем броју него преци Дробњака, па нису понели такав назив.

По једном предању, назив Дробњак долази од речи – дроб, утроба, и то по томе што је „њихов војвода Лапац Косовчић разбучио дроб сину кричког војводе Калоке код Чесме у Буковичкој Гори, кад је овај ишао у тазбину у Дробњак“[5]. По томе људе војводе Лапца прозову у порузи Дробњацима, а цео крај – Дробњак. У другој верзији убијен је турски паша Хусрет-бег[6], босански намесник, 1541. године[7], након чега су његови људи дроб му закопали на лицу места, а тело однели да га часно сахране. По тој закопаној дроби цео крај је прозван – Дробњак, а његови житељи – Дробњаци. Занимљиво је да исто предање о погибији и дробу Хусрет-бега имају и босански муслимани, „да му је на мјесту погибије сахрањен дроб, а тијело однијето у Сарајево и сахрањено у џамији“, а да „по томе дробу и Дробњак је добио име“[8]. Занимљиво је да се у предањима о убиству овог паше и покопавању његовог дроба наводи да су пашу убили Кучи[9]. Заиста не бисмо 1541. године очекивали Куче у крају испод Дурмитора, мада није немогуће. У том смислу, занимљив је помен презимена Куч у нахији Комарница, односно подручју Дробњака, у османском дефтеру за Херцеговачки санџак из 1477. године, где је у џемату Ивана Велимирова пописан Божидар Куч[10]. О времену у којем је живео војвода Лапац можемо само нагађати, а поставља се питање да ли је он уопште историјска личност. Сукоб Дробњака са Кричима, који је предањски оличен у убиству сина кричког војводе, би се могао повезати са ширењем Дробњака ја Језерску висораван, за потребе испаше великих стада. Овај сукоб тешко да је могао бити пре 16. века, а Томић о њему пише као догађају који се збио пре око „200 година“, што, с обзиром на време писања књиге, означава почетак 18. века[11]. Што се тиче погибије и укопа дроба босанског паше, ни овој причи временске одреднице не иду у прилог, с обзиром да се у млетачком документу – извештају Марина Сануда из августа 1500. године, помиње да се скадарски паша није усудио да прикупи харач „у крају званом Дробњаци“[12]. Дакле, иако се у османском попису за Херцеговачки санџак из 1477. године не помиње назив Дробњак или Дробњаци, већ Нахија Комарница, видимо да на самом крају 15. века цео тај крај, са 1500 домова, носи назив – Дробњаци.

Слободан Шћепановић[13] предност даје етимологији где је именица Дробњак изведена од именице дроб и придевске основе дробан, уз наставак – јак, при чему је дробан у опису геоморфолошких карактеристика и изгледу земљишта жупе Комарнице, области где је племе засновано – раздробљен рељеф тог краја. Основни облик Дробјак временом је добио облик Дробњак. Дакле, назив је предеоног, а не патронимског типа, а племенско име и презимена Дробњак, Дробњаци, Дробњаковић и слична долазе од тог предеоног имена и означавају завичајно име, предеону припадност или племенско порекло.

Нешто слично томе је и мишљење да је ово предеони назив, настао због раздробљености – разбацаности кућа у комарничким насељима[14].

Знајући данас за необично, скандинавско порекло главног дела племена Дробњака, није искључена ни германска етимологија овог назива. У старом готском језику налазимо речи: drobna (именица) – бучно или насилно понашање групе људи, неке дружине или руље, drobnan или drobjan (глагол) – правити невоље[15], што би могао бити назив неке дружине склоне прављењу неприлика (а Нормани, чију генеику носи већина Дробњака, то у своје време свакако јесу били).

Коначно, постоји већи број мишљења да је племенско име Дробњака патронимског типа и да долази од личног имена родоначелника. У овој верзији, која има потпору и у историјским изворима, поставља се питање по чему од свега наведеног је родоначелник добио то име.

Најстарији документовани помен овог личног или породичног имена је из 1285. године, из једне обвезнице потписане у Котору од стране групе „влаха“, међу којима је и Братиња Дробњак[16]. Седам деценија касније, на цркви у Ваганешу код Гњилана урезано је да су цркву подигли властелин Дабижив, и његова браћа Хран и Богоје, унуци Дробњакови, 1354. године[17]. Документ о овом запису објавио је србски филолог Љубомир Стојановић[18]. Ако су унуци Дробњакови били одрасли људи средином 14. века, њихов дед Дробњак је био савременик Братиње Дробњака, па се поставља питање да ли се, можда, ради о истој особи, или o случајности. Братињи је оно „Дробњак“ уписано као патроним, породично или братствено име (условно речено – презиме), док би гњиланском Дробњаку то могло бити лично име, што можда указује да је овакво лично име постојало код Срба (или неких других Јужних Словена) у 13. веку, а да Братиња Дробњак и дед ктитора ваганешке цркве немају везе један с другим. Од друге половине 14. века, Дробњак као презиме, име братства или влашког катуна, налазимо у већем броју дубровачких и которских докумената, записано у разним облицима, као Drobgnach, Drobgnazi, Dromgnazi, Dobrignaçi, Drobgnachy, Drobnach, Drobgnacis, Drobgnatis[19].

Говорећи о поменима Дробњака крајем средњег века, пажњу привлачи млетачки документ у којем се помиње родоначелник великог и историјски значајног братства Хераковића, у оквиру којег је настала владарска лоза Црне Горе – Петровићи-Његоши. Предак Петровића-Његоша, Херак, праунук је Богутин, отац Ђурђев који заједно са петорицом синова 1399. године даје которском племићу Дабку Бизантију у депозит неке вредне ствари. Међу синовима је и Херак, отац родоначелника Хераковића истог имена, од којих су његушки Петровићи и Поповићи. У документу се Ђурађ (или Ђурец, Ђуреч, Ђурич?) наводи да је „од Дробњака“: „Giurech Bogutovich de idobrignachi et а filiis suis Volchez, Radin, Cherach, Pribil et Ostoia“[20]. Херак Хераковић (син Херака Ђурђева) помиње се у млетачком документу из 1441. године као Cherach Cheracovich de Drobgnacis[21]. Ови млетачки помени нам указују да су Дробњаци били хетерогено племе још крајем средњег века, а с обзиром да данас, судећи према резултатима тестираних Хераковића (Поповића и Петровића), знамо да су они носиоци хаплогрупе Е V13[22].

У османском дефтеру за Бихор и Плав из 1485, у селу Шекулар у Горњем Полимљу, налазимо лично име Дропјак (син Виноја или Војноја)[23]. Да ли је можда Дробњак изобличена варијанта овог имена (или обрнуто?)[24]. Дропјак би могло бити само нетачна транскрипција имена Дробјак, приликом ишчитавања записа на арпаском или персијском писму.

И у самом Дробњаку, па и у другим крајевима, често се може чути верзија – Дровњак, Дровњаци, дровњачко[25]. Овај облик се нарочито среће у старијим документима[26], као и облици Дромњак и Дромљак. Облик Дромњак за племе налазимо 1805. године у преписци острошког игумана Петронија са владиком Петром I Петровићем[27].

С обзиром да се овде разматра порекло презимена Затарја, Доњег Полимља и Старог Влаха, поменућу оне родове који носе презиме племенско презиме Дробњака, у свим постојећим верзијама, а који су из тих подручја.

Презиме Дробњак, као и Дробњаковић, јављају се ван самог племенског подручја, међу исељеницима. Оно служи да означи порекло тог исељеног рода. Што је сасвим логично, јер не би било сврхе да се неко презива Дробњак у матици, где су сви Дробњаци. Поређења ради, у племену Шекулар у Горњем Полимљу не постоји презиме Шекуларац, али га има на више места међу исељеничким родовима.

У Трудову код Нове Вароши постоји велики род настао од претка именом Шћепо Дробњак, који се ту доселио из Дробњака почетком 19. века. Међутим, током времена, презиме Шћеповог потомства уписивано је у матичним књигама и другим документима на различите начине, тако да сада огранци овог разгранатог рода имају чак четири званична презимена: Дробњак, Дромљак, Дромњак и Дробњаковић[28], док се њихови исељеници у Радљеву у Тамнави презивају – Дромњаковић! Од овог рода су Дромњаци у Ужицу.

Родоначелник Андрића у Добрињи код Пожеге забележен је 1833. године као Андрија Дромљак. Иначе, ову фамилију зову и Дромњаци[29].

Презиме Дромњак налазимо и у пљеваљском крају (Врбица, Милунићи, Страхов До, Црљенице)[30], а ту живи и род са презименом Дромљак (Ђули, Жидовићи, Милунићи, Потковач). Занимљиво је да у селу Потковач поред Дромљака живе и Дробњаци ,а у Страхови Долу и Црљеницама налазимо сва три облика: Дробњак, Дромљак и Дромњак[31]. Сви ови родови су у Затарје досељени са дурмиторских страна[32]. Неки од њих су сродни, само су им временом презимена записивана на различите начине, али и они сами знају да нису сви истог порекла. Логично је да су многе досељенике са Дурмитора у Затарју једноставно прозвали – Дробњак, те им је то остало као презиме. Тако, у Отиловићима има три рода Дробњака, са различитим славама – Ђурђевдан, Свети Сава и Свети Лука. Прва два рода, судећи по славама су „Новљани“[33], а Дробњаци лучинштаци за себе кажу да су даљим пореклом Ровчани, што одговара и њиховој слави[34].

У пријепољском крају најбројнији су Дробњаци из Брајковца, који славе Светог апостола Тому. О њима је било помена раније, када је разматрано порекло презимена Чпајак, те је речено да је генетика потврдила везу ових Дробњака са дробњачким Каљевићима, односно припадност хаплогрупи I2a PH908 FT25902. Један њихов огранак живи у Мрчковини и Бродареву, а од њих један се преселио у Севојно где је уписан као Дробњаковић[35].

 Следећи су Дробњаци из Кајевића, који славе Ђурђевдан. Они потичу од дробњачких Грбовића, а претпоставља се да су из Дробњака предигли после терора који су завели Турци светећи смрт Смаил-аге Ченгића. Данас живе у Миљевићима, а део се временом иселио у нововарошки крај, где се презивају Дробњаковић[36].

Дробњаци у Бабинама су од Томића са Превиша. Такође славе Ђурђевдан[37].

За Дробњаке у Седобру , који славе Никољдан, не зна се тачније порекло[38]. Један од њих се 1855. године населио у Ужицу, где је уписан као Дробњаковић[39].

Дробњаци у Скокућама и Својчеву су, по предању, од Шибалића са Питомина у Дробњаку, а по другом од Кршикапа. Славе Јовањдан зимски[40]. Генетика указује на блиско сродство са Савовићима из Комарнице код Шавника, чија би матица могло бити подручје на запад од Никшића. Генетичка веза са Кршикапама је упитна, али је вероватније да не постоји у ближој прошлости, с обзиром да су дробњачки Кршикапе старином из Никшићке Жупе, славе Светог Луку и највероватније су од племена Никшића[41]. Такође, ни веза са ускочким Шибалијама (Шибалићима) по свој прилици не постоји, с обзиром да су Шибалије из Пјешиваца[42], највероватније огранак пјешивачких Мијушковића[43], који су носиоци хаплогрупе Ј2а. Са друге стране, резултати ових Дробњака су веома блиски резултату Дробњака који славе Светог Тому (који су огранак дробњачких Каљевића), па би се могло закључити да сви они потичу од истог корена у нешто даљој прошлости.

За неке од Дробњака из пријепоњског и пљеваљског краја у милешевском Поменику налазимо да су у другој половини 19. века уписивани са обликом презимена – Дромњак, од којих неки данас као званично презиме носе – Дробњак, тако данашњи Дробњаци из Седобра (1864, 1878, 1894), Скокућа (1873, 1885), Миљевића (1873, 1885), Црљеница (1884), Бољанића (1884), Врбице (1884), Жидовића (1884), Брајковца (1885), Косатице (1894). Један Дробњак из Својчева уписан је, 1873. године, као Дромљак[44].

Иако су Дробњаци великом већином носиоци хаплогрупе I1 Р109, међу исељеницима који носе презиме Дробњак или Дробњаковић налазимо припаднике више хаплогрупа, па тако, поред очекиване I1 P109, и I2a PH908, R1a, R1b и E V13. Наравно, сви имају предање да су исељеници из Дробњака, што потрђују и њихова презимена. Иако данас у самој области Дробњака у потпуности преовлађују родови који чине стожер овог великог племена, а који су носиоци хаплогрупе I1 Р109 (такозвани „Новљани“), док осталих нема у већем броју (ту је велико братство Тепчана I2a PH908, као и неколико мањих родова J2b M205, који су, по свој прилици, заостаци некада великог племена Крича), то не значи да је такво стање било и у прошлости. Односно, племе Дробњака је у приличној мери било хетерогено, и чинили су га родови различитог порекла, где је, временом, по бројности и утицају преовладао онај слој који је I1 Р109 генетике.

 ИРИЋ

Ирићи су, према предању, од Томића из Дробњака[45]. Слава Ђурђевдан можда указује на дробњачко порекло, премда је то веома честа слава код Срба, па тако и код затарских родова. Негде пред крај 17. века су пошли из Шавника, најпре живели на катунима у Провалији (вероватно је у питању био неки збег), а одатле су прешли у Мијаковиће, затим део у Отиловиће и друга пљеваљска насеља[46], а један део на Јабуку и одатле даље према пријепољским селима[47]. Постоји једна верзија и да им је старина на Јабуци[48]. Памте претке до почетка 19. века[49], тако да је тешко рећи које предање је тачно.

Старији облик презимена је Ира. Тако у милешевском Поменику налазимо презиме Ира код неколико приложника из Шумана, Отиловића и Влаке, из 1864. и 1884. године. Док већ 1885. године налазимо презиме Ирић[50].

На први поглед би се можда могло закључити да је ово надимак од неког дужег имена, мада је упитно и које би то име могло бити. Могући други одговор је да презиме долази од турцизма irha, назив за уштављену овчју кожу, који се код Срба изговара као – ира (са кратким нагласком на првом слогу)[51]. По тој верзији, презиме је могло доћи по занату претка, или према томе што је носио такву кожу на себи.

Као и други Затарци и Полимци, и Ире / Ирићи су се исељавали према слободној Књажевини Србији, нарочито након слома Бабинске буне. Међутим, један огранак се иселио знатно раније, у другој половини 18. века. Ово указује и на старост презимена Ира, којем су додали -ић вероватно након пресељења. У Ужичкој Црној Гори постоје Ирићи, у Десној Реци, који су се ту доселили из Сељашнице код Пријепоља. Исти су род са Вуковићима у Стапарима и Мојковићима и Даговићима у Постењу[52]. Сви ови родови славе Јовањдан. Једна кућа ових Ирића се пред Први српски устанак преселила у Таково[53]. Ови Ирићи славе Ђурђевдан, што је изворна слава Ирића, а указује да су ужички Ирићи, Вуковићи и Даговићи променили славу касније. Од ужички Ирића је Павле Ирић, познати хајдук из ужичког краја (прва половина 19. века).

Презиме Ирић налазимо и у Змијању. Славе Јовањдан. Није познато имају ли неке везе са затарским и осталим Ирићима.

БЕНДИЋ

Бендићи су стари род са подручја између Пљеваља и Пријепоља (Крајчиновићи, Крњача, Звијезд). Могуће да им је Звијезд матица. Славе Ђурђевдан[54].

И ово презиме налазимо у старијем облику – Бенда. Тако су уписани приложници Милешеви из овог братства, 1873. и 1884. године, као Бендић са напоменом о ранијем презимену Бенда[55]. У једном документу из 1875. године – списку Срба пребеглих током Бабинске буне са подручја под османском влашћу у Ужице, презиме је уписано и у облику – Бенде[56]. Уписана особа је из Звијезда, па се несумњиво ради о истом роду.

Постоји неколико могућности да се разјасни етимологија овог презимена. Реч бенда је у неким крајевима Херцеговине и Далмације локализам за усне. Нејасног је порекла, можда од италијанског pendente, pendulo – висећи. У том смислу, бенде би имале пејоративно значење „отромбољена усна“[57]. Презимена са основом бендер- (Бендер, Бендераћ, Бендеровић) Михајловић[58] потенцијално тумачи од турске речи персијског порекла bende y значењу слуга. Етимологија је несигурна због тешко објашњивог крајњег сугласника. Глагол бендати Скок[59] тумачи као „признавати“ од турско-персијског bende – слуга, benden – служити, а oсoбитo у облику учтивог обраћања bendeniz – ваш слуга. Постоји више примера локализама из Црне Горе са истом основом у одречном облику – не бендати, не марити за нешто[60], народски речено „не зарезивати“ некога или нешто. Дакле, супротност бендању. У прилог овом тумачењу израза „бенде“ иде и низ османских докумената, где се подносиоци неког захтева вишој власти потписују са „бенде, … звање, име, презиме“, а где се реч бенде преводи као – понизни, покорни, ваш слуга, исл.

Овај последњи облик, у смислу исказивања почасти некоме, а сопствене покорности, можда је најозбиљнији кандидат за тумачење презимена Бенда / Бендић, као и осталих презимена са истом основом. Можемо претпоставити да је предак био лојалан и покоран османским властима, те је често говорио реч „бенде“, а можда је исте на тај начин и провоцирао? По томе су га суседи могли прозвати – Бенда. Наведени ужички упис у облику Бенде можда потврђује овакав закључак.

Поменуто је да постоје слична презимена са, највероватније, истом основом, попут Бендер и Бендераћ у Херцеговини и Црној Гори, Бендеровић у Колубари[61], итд. Ваља рећи да на тусрком реч bender означава брану (речну), односно заштитни насип уз реку, као и луку, сидриште, а и трг, трговиште[62]. Мада, мала је вероватноћа да презиме буде изведено од ових речи. Постоји мишљење и да је презиме Бендер старобалканско, односно влашко[63].

ЧОЧОВИЋ

Чоче или Чочи, у једнини Чочо су од великог затарског братства Шљука / Шљукића, даљим пореклом из Риђана. Чоче као род налазимо у Својчеву пред крај 19. века, одакле се касније селе и у Џурово[64] и Залуг[65]. У Поменику налазимо двојицу приложника са презименом Чочо (1885, 1894)[66], док касније припадници овог рода као званично презиме узимају – Чочовић. Као и Шљукићи, Чочовићи славе Ђурђевдан.

Презиме, као и лично име Чочо налазимо код Цинцара. Познат је Чочо Леко, родоначелник познате и угледне београдске фамилије Леко, родом из Клисуре на северу Грчке. Код Македонаца такође налазимо надимак Чоча или Чочо, што долази од аромунског cioce – детињаст човек, незрелог понашања („човек како дете, детињак“)[67]. Отуд, и у тим крајевима постоји презиме Чочовић (Малешево), као и надимак једног рода у Пчињи – Чочинци.

Међутим, тешко би се за објашњење корена презимена рода у Доњем Полимљу могло ићи тако далеко, у историјску Македонију или Пчињу. Много бољи кандидат је локализам „чоче“, редукован облик од узвика – чов(ј)ече!, који налазимо посвуда по Црној Гори, па и у етнички блиским западним крајевима Србије, као и у Херцеговини. У једном опису вашара у Прибоју даје се сликовит опис планинаца из Бабина, Толаца, Кучина, Јаворја, Крњаче и других околних места Затарја и Полимља који певају песме чији се сваки стих завршава узвиком „чоче, чоче“ и „чоче ди чоче”, због чега су „ови горштаци називани “чочовци“[68].

Можемо претпоставити да је родоначелник Чоча / Чочовића био „чочовац“, или је можда често користио поштапалицу „чоче!“, по чему је прозван. Ово је само једна могућност, свакако треба оставити простора и за другачија тумачења.

Речено је да Чоче потичу од затарских Шљукића, старијим презименом – Шљука. Према братственом предању, предак Шљука се у Затарје доселио из никшићких Риђана после Велике сеобе 1690. године[69], кад је тај крај у приличној мери запустео, најпре у Врбово, па у Матаруге. Одатле се временом насељавају и у друга места Затарја и Доњег Полимља – Јабуку, Обарде, Подгору, Звијезд, Бабине, Бијела Брда, Мостишта[70], Пљевља, Отиловиће, Влаку, Осоје, Виницку, Пријепоље[71]. Шљука има и потурчених, у истоименом засеоку у селу Градац. И док су они задржали то презиме, православни су временом, од краја 19. века, почели да се пишу као – Шљукић. Раније су -ић на презиме додали Шљуке у пријепољском крају, док код матарушких Шљука видимо да још током Првог светског рата они носе то презиме, без наставка -ић[72].

Презиме Шљукић није тако ретко ни необично. Посебних Шљукића има у Никшићкој Жупи, у Бршну, где су се доселили однекуд из старе Црне Горе у осамнаестом веку[73]. Презиме, у оба облика налазимо и у Хрватској, Далмацији, Босни[74].

Шљука је шумска или барска птица са препознатљивим дугачким правим кљуном. Пејатовић за затарске Шљук(ић)е наводи да сви из тог рода, и православни и муслимани, „личе један на другог, имају својствене маркантне црте лица“[75]. Могуће је да у те маркантне црте спада и дуг, прав и танак нос, по којем су можда претка прозвали Шљуком, а по њему и потомство.

Занимљив је помен једног братственика Чоча Шљуке који се у другој половини 19. века преселио у Омарине на североисток од Руда[76]. Да ли је он родоначелник Чоча и шта у његовом случају значи Чочо, да ли лично име или ознаку огранка Шљука којем припада, није познато.

ВИЖЛИНА

Вижлине су род из пријепољског краја, који не знају за своју старину, па се може извести закључак да су ту из веће давнине. Предак им је дошао у Ивањско Поље незнано када, да би касније прешао у Косатицу[77].

Изгледа да је, за разлику од већине до сада обрађених презимена, овде случај са наставком -ић обрнут. Наиме, у документима од друге половине 19. века, па на даље, свуда налазимо облик – Вижлина. Тако у милешевском Поменику (1864, 1878, 1894)[78] и у списку Срба пребеглих током Бабинске буне са подручја под османском влашћу у Ужице (1876)[79]. Међутим, у списку Срба досељених из османске границе у Србију из 1852. године, уписана је особа која се у Ужице доселила из Пријепоља, са презименом – Вижлић[80]. Ово презиме нас, с обзиром на његову јединственост, највероватније води до трага одакле су ранијим пореклом Вижлине. Наиме, у Вруљи код Пљеваља постоји водоток под називом – Вижлића поток. Братства са овим презименом тамо више нема и замрло је сећање на њих, али сам топоним јасно указује да је у питању презиме. Дакле, врло вероватно би се могло закључити да су Вижлине из Затарја дошли у околину Пријепоља, те да им је изворно презиме Вижлић негде средином 19. века променило облик.

Слична презимена налазимо и у Пазарићу код Сарајева – Вижлен[81] (они као и Вижлине, славе Ђурђевдан, што би можда могло указати на заједничко порекло) и Бањалуци – Вижлин[82].

Mихајловић[83] ово последње презиме тумачи именицом вижла или вижља која се односи на име овце, као и да је реч вижла позната и другим словенским језицима, али без објашњиве етимологије, па се тако „у средњовековној језичкој заоставштини града Новгорода у Русији често среће лично име Вιьжля“. У вези са именицом вижла стоји придев вижласт, вижљаст – витак, гибак; „обесно живахан (као вижле)“[84]. Вижла, каже се и вижле (средњи род), је и врста ловачког пса птичара, познатог код нас под тим називом још од средњег века[85], а у неким локалним говорима она је постала синоним за пса уопште. Коначно, постоји у народном говору и глагол вижлити – гледати овамо-онамо, зверати погледом. Сви набројани случајеви указују да корен именице вижла указује на живахност, гипкост и тананост. Због ових особина, предак Вижлића / Вижлина можда је био баш такве природе и изгледа, те је могао понети и такав надимак. Са друге стране, старије презиме Вижлић је таквог облика да је могло бити изведено и из женског личног имена, па, у том смислу, вредан је помен руског имена које наводи Михајловић.

Mлађе презиме, Вижлина, могло би се повезати и са речју вижлин, што је назив сребрни турски новац од 60 пара[86].

Милан Решетар[87], пишући о дубровачкој нумизматици, каже: „Нешто раније неголи у домаћим споменицима налази се то име у два француска извора: француски конзул

La Maire y својем извјештају од г. 1766, гдје спомиње дубров. талире, зове их vizelini, а у једном франц. опису разних новаца из г. 1787 зову се vislini… и vizelini“. На даље наводи да је ову реч тумачио Ђура Даничић „и довео га у свезу с вижао вижле „пас препеличар”; па то би могло бити, као што је од сјевер или вечер постало у приморју Сјеверин и

вечерин (талијанским) суфиксом -in, али зашто би дубров. вижлин добио име од вижлета, кад на њему нема ни вижлета ни уопће друге животиње него сједне стране попрсје дубров. кнеза а с друге дубров. грб? Ако је дакле наш вижлин збиља прозван по вижлету, онда је ваљада ствар ишла овако: на Балкану је много колао холандски талир на којему је сједне стране велики лав, с чега су га Турци звали арслан „лав“, али су можда негдје у нашему народу, гдје се баш лијепо не зна како лав изгледа, узели да је та животиња вижле (то јест тај холандски лав врло танак у боковима!), те надјели према томе и холандскоме талиру име вижлин…“ Коначно, наводи и мишљење да је „вижлин постало од турскога altmišliik „шездесетак“ [од altmyš „шездесет“]; први слог alt- je отпао а крајње је к y турскоме слово које се у средини и на крају неких ријечи изговара као н; ако узмемо да се је то посљедње догодило, вјероватно је да се, пошто је отпао слог alt-, мјесто мишлин изговарало вишлин; a име „шездесетак“ дубров. је талир добио стога што је он вриједио 60 динарића, а у то су вријеме динарићи били вриједни колико и турске паре, па је зато и вижлин био вриједан 60 пара“.

Дакле, занимљив пут од танког холанског лава до наше вижле, – ово је верзија којој Решетар даје предност. Како год било тачно, на први поглед би се рекло да презиме Вижлина има везе са врстом новца који се овде користиo у османско доба. Међутим, податак о презимену Вижлић можда пре указује да је презиме настало од личног имена или надимка неког живахног претка.

ЧАРАВЕША

Чаравеше су род из Велике Жупе код Пријепоља. Ту су се доселили из Вранеша код Бијелог Поља[88]. Не зна се време досељења, али је поуздано да су ту били пре 1873. године када имамо писани траг о њиховом присуству код Пријепоља, из милешевског Поменика у који је уписан Новко Чаравеша.

Предање каже да су у Жупу дошли заједно са још неким родовима из Вранеша, а оно што им је заједничко је да сви славе не тако честу славу – Савиндан. Ту спадају још и Средојевићи, Гојковићи и Лазаревићи, а сродни су им Миликићи и Вукашиновићи у Вранешу[89].

Генетика је делимично потврдила ово предање, с обзиром да су тестирани Средојевић, и Гојковић из Виницке[90] (Гојковићи су, то је познато, један огранак Средојевића) и Чаравеша припадници исте гране хаплогрупе E-V13 FGC11450[91]. Средојевићи имају предање о старијем презимену Косовић, а Гојковићи да потичу од Миликића из Вранеша. Иако је потврђено сродство дела савинштака из Велике Жупе, са друге стране, оповргнуто је предање о вези с вранешким Миликићима. Наиме, ово братство је тестирано и утврђен је резултат I1 P109[92], чиме је потврђено порекло Миликића од Омакаловића из Дробњака. Дефинитивну потврду њихове генетике дао је и резултат Коњевића из Павиног Поља, који су огранак Миликића[93]. Оно што на неки начин повезује родове из Жупе и Миликиће из Вранеша је слава. Слављење и прислуживање Светог Саве као породичне славе није тако често, а веома је заступљено управо код Дробњака. Намеће се закључак да су се неки родови прибратили Миликићима у Вранешу и узели њихову славу. Разматрајући њихов генетички резултат, могло би се закључити да долазе однекуд са југа, можда из средњевековне Зете, с обзиром да овакву генетику налазимо на југу данашње Црне Горе и јужном Приморју. Истој грани припадају и два рода из Старог Влаха (ивањички крај) – Јовичинци из Глеђице и једни од више родова Маричића, они из Комадина (оба рода славе Ђурђевдан). Они би могли бити део исте селидбене струје.

У основи презимена Чаравеша могла би бити реч чар, у смислу чарања, врачања, бацања чини. Међутим, далеко извесније звучи веза с албанском речју çarave – пукотине, бразде, а од тога може бити и ожиљци, боре. У том смислу, презиме Чаравеша би могло доћи по претку који је био упечатљиво наборан, рошав или са неким другим ожиљцима на лицу.

ЛАЦМАНОВИЋ

Лацман је стари србски назив за римокатолике – Латине, превасходно Млетке, с обзиром да су с њима имали најближе историјске додире. Али, појам Лацман има и шире значење западњака, житеља западних европских земаља, па и уопште човека западњачког начина живота и одевања, варошанина, грађанина, господина[94]. И, као што су у неким крајевима дошљаке, без обзира што су они Срби, у зависности од краја из којег долазе, прозвали – Арнаутовићи, Бугарски, Рвати, итд, тако су досељенике из крајева под млетачком влашћу не ретко називали – Лацманима.

Затарски Лацмановићи су Срби, пореклом из Боке Которске, из Рисна. По предању, потичку од бокешког рода Богојевића. Један младић од овог рода, негде на прелазу из 16. у 17. век, побегао је због крви. После више година потуцања по разним крајевима Црне Горе, где је радио свакакве послове да би преживео, он се коначно обрео у Затарју, где је прво дошао у Какмуже, код тамошњих Кнежевића у најам. Ту су га оженили. С обзиром да су њему наденули надимак – Лацман, тако прозову и његове потомке[95]. Први Лацмани су се због притиска муслимана Селмановића преселили у пусто место обрасло боровом шумом, где заснују село и прозову га Црнобори[96].

До Првог светског рата, сви потомци родоначелника Лацмана носили су то презиме, што можемо видети и из спискова војника Пљеваљске бригаде, међу којима има и већи број Лацмана[97]. Касније су неки додали –ић и за званично презиме узели – Лацмановић. Данас у селима пљеваљског краја имамо обе верзије презимена: Лацман – у Врбици, Коминима, Косаници, Пљевљима, Црноборима, Шуманима, а Лацмановић – Боровици, Горњем Селу, Греву, Зеници, Косаници, Мрзовићима, Оџаку, Пљевљима, Црноборима и Шуманима[98].

Двојица браће – Спасоје и Жољо Лацмани су око 1820. године пребегли преко Таре, у Шаранце, због убиства неког Турчина и населили се y Зминици, где и данас живе њихови потомци, али данас носе презиме Крсмановић[99]. Неки Лацмановићи су прешли Лим и населили се у околини Пријепоља (Косатица, Дренова), а у новије време су прешли у саму варош[100]. Вероватно су од њих и Лацмановићи у Рутошима код Нове Вароши.

Сви затарски Лацмани, као и њихови исељеници очували су изворну славу – Свете Враче Козму и Дамјана – зимске. Код Пејатовића се може наћи податак да поред Врачева, Лацмани, вероватно као прислужбу, славе и Мратиндан[101].

Презимена Лацман и Лацмановић налазимо и другде, и родови који их носе нису сродни затарским Лацманима. Тако у селу Кош на северу Метохије (према њиховом предању, преци су им се у Метохију доселили из Лијеве Ријеке, славе Аранђеловдан; данас се презивају Обрадовић, Танасијевић и Вучковић)[102], као и у сарајевском крају – Лацмани у Мокром (Аранђеловдан) и Лацмановићи у месту Долац-Забрђе (Света Варвара)[103].

Немамо разлога да сумњамо да је родоначелник Лацмана / Лацмановића заиста пореклом из Боке, о чему сведочи и његов надимак, касније презиме његовог потомства. Према нашој етнографији из 20. века, у Рисну нема Богојевића, што не значи да их није било у време кад се родоначелник Лацмана одатле иселио. Са друге стране, презиме Богојевић налазимо у 15. и 16. веку у Перасту, што је непосредно суседство Рисна, као и у Зубцима, који су од рисанског краја одвојени само Орјеном. Можда су једни од ове две куће Богојевића преци Лацмана? Генетика је показала да су Лацмановићи носиоци најчешће хаплогрупе код Срба – I2a PH908[104]. Сам резултат није дао много одговора о ранијем завичају Лацмана, с обзиром да, за сада, нема нарочито блиских међу другим тестиранима. Међутим, резултат је, веома могуће, открио порекло неколико родова из западне Србије, који су, несумњиво, истог порекла као Лацмани, и сви славе исту славу – Врачеве. Ради се о Ненадићима из Ужица, Илићима из Сврачкова код Пожеге и Крстићима из Руме. С обзиром на старост братства Лацмана у Затарју, вероватно се ради о потомцима појединачких исељеника од овог рода, чији су потомци заборавили раније порекло и везу са Затарјем. Ненадићи су у Ужицу од средине 19. века, а за раније порекло знају само да су однекуд из источне Херцеговине[105]. С обзиром да се историјски појам Херцеговине протезао све до Лима на истоку, овај податак се уклапа у могуће порекло из Затарја. Илићи из Сврачкова, као и већина становништва пожешких села са десне стране Ђетиње, највероватније потичу из Херцеговине, али су се у пожешки крај доселили етапно (логичан правац сеобе је из Затарја у Доње Полимље, па на Златибор, и коначно преко Ђетиње). У том смислу, Ненадићи и Илићи би могли бити део исте сеобе. Сремски Крстићи имају предање да су „од Пећи“, дошли у сеоби 1737. године. Повезивање порекла са Косовом и Метохијом међу војвођанским родовима ту досељеним у две сеобе крајем 17. и у првој половини 18. века, опште је место. Но, и ово предање је значајно, барем због времена за које можемо повезати њихову сеобу, а уклапа се у податак о старости Лацмана у Затарју.

ШУНДЕК

Шундеци су род из пријепољског краја, који не знају за раније порекло. Пејатовић за њих наводи да су у Душманиће дошли из Комарана[106]. Сеоба је била пре 1840. године, с обзиром да се ово презиме помиње те године када је Милинко Шундек са породицом пребегао у Србију код Јабланице (златиборске), због „турског зулума“[107]. Малешић констатује да би, „с обзиром на славу, могли припадати таласу великог насељавања Комарана у 18. веку“[108]. Из Душманића су неки прешли у Седобро и Ташево, касније и у Пријепоље. Муслимански род Мемовића у Матаругама (пријепољским) такође зову Шундецима[109], тако да би они могли бити исламизирани Шундеци, а ово би потврдило правац сеобе преко Комарана.

Занимљиво је да ово ретко презиме није и јединствено, јер га налазимо на још два места у Црној Гори. Једни Шундеци су огранак Шундића из Никшићке Жупе (у мојковачком крају)[110], а другима је то уже презиме и део су великог бањанског братства Копривица[111]. Иако основа шунд- није ретка у нашем ономастикону, необичан је за Црну Гору настак -ек, који је типичан за северозапад јужнословенског језичког подручја (Хрватска, Загорје, Словенија).

Презимена са истом основом налазимо широм нашег етничког простора. Најпознатије презиме свакако је Шундић, велико и старо братство Жупе Никшићке, огранак Никшића-Требјешана. Има их у знатно броју исељених и у Затарје. Затим, Шундовић у Бањанима, а исто презиме налазимо и у околини Краљева, затим и презиме Шундека у Пазарићу код Сарајева, као и на Банији. У златиборском крају постоји велико братство Шундерића. Они су ту дошли почетком 19. века из прибојског краја и забележено им је изворно презиме – Шундерија. Као и пријепољски Шундеци, Шундерићи славе Никољдан, па би се ту могла иститати евентуално заједничко порекло ових родова.

Презиме, или пре породични надимак – Шунда, налазимо још у 16. веку у Македонији[112]. Име, или пре надимак – Шунда, Шундо среће се свуда по нашем етничком простору. Долази од глагола шундати и придева шундав. Шундати знати говорити назално, кроз нос (каже се и шуњати, са кратким нагласком на првом слогу). Међутим, налазимо у неким крајевима и другачије значење ових речи. Тако се у Црној Гори надимак Шунда, Шундо често даје немирној, несташној, превиже живахној деци. У западној херцеговини шундав значи и шарен, а у Македонији шунда значи и – разрок.

ПАРЕЗАНОВИЋ

Парезановићи, старијим презименом – Парезани, су једно од најбројнијих братстава у Старом Влаху, а њихових одсељеника има широм централне Србије.

Расељвање Парезана кренуло је из Лопижа код Сјенице. 1809. године, после Карађорђевог похода на Сјеницу и даље према црногорским Брдима, након повлачења србске војске, највећи део становништва овог краја се иселио на север у страху од одмазде Османлија. Током 1820-их овде почиње досељавање живља из правца Црне Горе и Херцеговине. У Лопижама су ти досељеници затекли свега неколико кућа, међу њима и две породице Парезана. Није искључено да су и ови родови ту досељени после 1809. године, у међувремену између Првог устанка и доласка првих досељеника из Црне Горе[113]. Видећемо касније да Парезанима Лопиже нису матица, већ само место привременог боравка. И током 19. века Парезани су се непрекидно исељавали даље на север. Последњи забележени податак о њиховом боравку у Лопижама је из 1873. године[114], док их 1912. године тамо више нема[115].

Бројност Парезановића широм Србије указује на старину овог презимена. Исељавали су се у неколико таласа и у различитим правцима. С обзиром да су најбројнији у Моравичком Старом Влаху, могло би се закључити да су, преко Лопижа, најпре стигли овде. Матица им је у новопазарском крају, одакле су се сасвим иселили током Велике сеобе Срба 1690. године[116]. Вероватно од тада датира и њихово презиме. Да је њихова сеоба била давно на неки начин потврђује и родослов Парезановића у Брзану код Баточине. Њихов предак се у Брзан доселио око 1730. године из Забојнице у Гружи, након што су једанаесторица браће Парезана убили крагујевачког муселима, из освете што су муселимови људи на смрт претукли њиховог најстаријег брата, кнеза Арона Парезана[117]. У Забојницу су они дошли из Комадина у Моравици. Oд брзанских Парезана је познати војвода Првог српског устанка Димитрије Парезан.

У Моравичком Старом Влаху Парезани живе у селима испод Голије – Смиљевцу (заселак по њима носи назив Парезани), одакле су се населили и у Сивчину и Куманицу (у Куманици такође имају свој заселак – Парезановићи), затим у Трће, Братљево, Планиницу, Међуречје. Даље су се исељавали према Драгачеву, а након заснивања вароши Ивањице и тамо. Затим у Лучане, поменуто је да су се населили у Забојници, Каони и Гунцатима у Гружи[118], а из Груже у Јарчујак, Роћевиће и Краљево. Из Моравице „су неки давно отишли y Бањицу више Чачка и тамо се већ направили староседеоцима… Највероватније да су се прво доселили у Трће и Братљево, а да су се потом једни спуштали према Буковици и Моравици, а онда прешли Моравицу и стигли под Чемерно и на падине планине Јелице“[119]. Има их даље и у Чачку, Атеници, на Јелици и у Трнави[120].

Неки огранци овог моравичког дела Парезановића касније су добили друга презимена, као Кнежевићи у Окрајку (касније су се населили и у Ивањици, Чачку и другде), Ненадићи у Ивањици и чачанској Лозници, Миловановићи у Ивањици[121]. Сви ови родови су задржали стару парезанску славу Митровдан. У селу Горовичу у Јасеници има Парезана, који су одељеници од оних брзанских. Један део ове фамилије у Горовичу касније је узео презиме Прокић. Ови Парезани и Прокићи не славе Митровдан, из разлога што им је предак Ђорђе дошао на женино имање, па је узео и њену славу Јовањдан[122].

Крајем 19. века, један од куманичких Парезановића као колониста се населио у Косаници, у Саставцима, засеоку Купинова на ушћу Велике и Мале Косанице. Касније су се неки његови потомци иселили у Ниш, Алексинац, и село Арбанашка између Куршумлије и Бојника[123].

Други правац исељења Парезана из Лопижа је према Новој Вароши. Одатле се део иселио у Ужице (1837, 1881)[124], а од њих једна кућа у Забојницу у Гружи, где се презивају Чекановић[125]. Иако су се исељавали у различитим временима и правцима, очито је свест о сродству била јака, па су тако ови последње поменути Парезани дошли у село Забојница знајући да тамо живе њихови братственици ту досељени из Моравице. И ова грана Парезана очувала је славу Митровдан.

У новије време, сви Парезани су додали -ић на своје презиме, тако да данас фигурира презиме Парезановић. У попису у Књажевини Србији из 1863. године у Моравичком срезу налазимо презиме у три облика[126]: Парезан (у местима Трће, Братљево и Комадине), Парезанов (Комадине, Сивчина) и Парезановић (Сивчина, Братљево, Ивањица).

Поменуто је да је матица Парезана у новопазарском крају. Северно од Новог Пазара, код Дежеве постоји село Паресије. Село се налази са обе стране Паресијског потока, који је лева притока речице Дежевке у њеном горњем току[127]. Ово село је веома старо. Под тим називом пописано је још у попису крајишта Иса-бега Исхаковића (1455)[128], 1468. године у попису Босанског санџака, као Парес[129], а у попису Босанског санџака из 1604. године као Паресине[130]. Поред села и потока, Паресијом се назива и једна издигнута раван на јужним падинама Голије. Паресија је назив више потока у југозападним крајевима Србије, тако, поред дежевске Паресије, постоје потоци овог назива који су притоке Рашке, Ибра и Западне Мораве[131]. Могуће је да овај топоним има неке везе управо са означавањем краћег водотока. Са друге стране, поменуто је да је село 1604. године уписано као – Паресина. У том смислу, занимљив је податак из једног османског документа из 1766. године, и то управо из новопазарске казе, где се термин паресина користи да означи приходе православног митрополита од раје[132](?). Анализи презимена Парезановић додаћемо и податак да у подручју села Лопиже постоји Парезаново брдо[133].

Неки могући закључак о пореклу Парезановића био би следећи: предак, од непознатог рода из дежевске Паресије, 1690. године, склањајући се од османске одмазде, стиже у подручје Лопижа. Могло би се рећи да није далеко одмакао, с обзиром да је већина народа отишла преко Саве и Дунава. Међутим, Лопиже (Горње), нарочито у делу кањона Увца, биле су згодно место барем за привремени збег. Како је преживео османски осветнички талас, ту и остаје. Да се радило о једном човеку, односно једној породици, можда указује топоним Парезаново брдо, који је у једнини, дакле није Парезановића или Парезанско брдо, већ – Парезаново, што указује да је ту живео човек кога су звали Парезан. Надимак Парезан добио је с обзиром да је из Паресија, па су га прозвали топонимским именом / надимком Парезан, са могућом међуваријантом – Паресијан. Касније његов надимак постаје презиме потомака. Податак из османског дефтера из 1604. године, где је село уписано као Паресина, можда стоји још ближе изведеном имену Парезан.

У овој причи о настанку рода Парезановића једино спорно могу бити временске одреднице. Наиме, ако је родоначелник у Лопиже дошао 1690. године, ко су онда 12-орица браће Парезана који 1730. године живе у Гружи? Једна, помало натегнута могућност, била би да је Парезан у Лопиже дошао као старији човек са већ одраслим синовима, од којих се један убрзо одселио у Комадине, а један син од овога у гружанску Забојницу и тамо у најкраћем могућем року изродио чак 12 синова. Или је време пресељења Парезана из новопазарског краја ипак нешто раније од Велике сеобе, или је, вероватније је, прича о 12-орици браће ипак само легенда која покушава да објасни порекло бројних Парезановића на више страна централне Србије.

Постоје и другачија мишљења о пореклу Парезана, да су у Стари Влах дошли из Херцеговине и да им презиме има везе са херцеговачким Парежанима[134].

Један генетички резултат могао би да нам укаже на још даље порекло Парезана. Наиме, тестиран је Миловановић из Рамаће код Крагујевца[135]. Ови Миловановићи припадају ширем братству Јаковљевића, који потичу од претка који се ту доселио између две сеобе Срба (!) из моравичких Комадина[136]. Они не знају од којег су тамошњег рода, али оно што је код њих индикативно је слава – Митровдан. Наиме, у Комадинама и околним местима моравичког Међуречја једини род који слави Митровдан су управо Парезани. Не можемо рећи да је закључак сасвим поуздан, али све указује да су рамаћки Миловановићи од Парезана. Код Миловановића је утврђена хаплогрупа E V13, и то она грана код нас типична за племе Куча. Митровдан је слава једног од два главна огранка кучког племена, који се традиционално називају Мрњавчићи. Сеоба из Куча у Стару Рашку је било кроз историју, па тако један део становништва ове области има кучко порекло. Проблематично је што су се Кучи ту населили управо након прве, па затим и друге Сеобе Срба, што се не уклапа у раније донет закључак о сеобама Парезана. Свакако би најбољи одговор дало тестирање неке особе која данас носи презиме Парезановић.

ДРУЛОВИЋ

Друловићи су род из нововарошког краја, насељени у местима Вранеша, Дрмановићи, Радоиња, Акмачићи. Током Бабинске буне и других немира у овом крају у раздобљу 1875-78. године, један Друловић (Марко) из Дрмановића се преселио најпре у Ариље, па у Ужице[137].

За Друловиће се сматра да потичу од Дуловића из Мораче[138]. Оно што им је заједничко је слава – Стевањдан. Међутим, могло би се поставити питање да ли је ово повезивање између поменута два братства дошло само због сличног презимена, или заиста имају исто порекло. На исток од Сјенице некада је постојало село под називом Друловићи[139], па би можда порекло нововарошких Друловића требало тражити на тој страни, што, свакако, не искључује могућу везу с морачким Дуловићима.

У основи презимена стоји „непотврђени хипокористик *Друле или *Друло од антропонима Друг“[140]. У том првацу нас води и презиме Друговић, које налазимо у Херцеговини почетком 14. века[141], као и на Његушима крајем средњег века[142] и у 16. веку[143], а и другде по нашем етничком простору.

Међутим, уколико основу друл- повежемо са влашким језиком, на шта нас упућује наставак –ул, може се доћи и до другачијег, не баш пријатног закључка, о којем пише Михајловић: „од румунске речи drula y значењу курва. Уп. румунско презиме Drulcа од исте основе“[144].

Основу друл- налазимо и у презимену Друла у источној Србији, где у селу Кобишница код Неготина постоји род са тим презименом половином 19. века[145]. Вероватно од овог рода потичу данашњи Друлићи у Неготину. Међутим, име Друл (-е, -о) налазимо и по неким областима данашње Црне Горе, па тако имамо топоним Друлов вал – „усамљена стијена на површини испод Катуништа у Омару у Пиви“[146]. Презиме Друлић налазимо у плавском Прњавору, они су од Куча[147]. Ван Црне Горе, поред оних неготинских, ово презиме постојало је и у златиборској Доброселици[148]. Немам податак јесу ли ови златиборски Друлићи истог порекла са златарским Друловићима, мада презиме можда на то упућује. Коначно, на могуће словенско порекло основе друл- указује топоним Друловка у Словенији – село код Крања, које је познати археолошки локалитет.

У случају да се покаже да Друловићи заиста потичу од морачких Дуловића, а за шта би било неопходно да неки припадник братства Друловића изврши тестирање Y-хромозома, утврђена генетика код Дуловића би могла указати на порекло овог рода. Наиме, код Дуловића је утврђено да су носиоци хаплогрупе G2а2 М406 L14[149], гране хаплогрупе G која је заступљена широм Медитерана, и њени носиоци представљају потомство становништва које је јужне делове Европе населило још у неолиту. Иако ова грана хаплогрупе G није типична за келтско становништво, као што су неке западне гране исте хаплогрупе, занимљиво звучи податак да је у старом ирском језику реч drul синоним за друида – свештеника[150].

Од нововарошки Друловића је наш чувени фудбалер и тренер – Љубинко Друловић (Нова Варош, 1968). Кад већ поменух неготинске Друлиће, и од њих имамо једног познатог фудбалера – Горана Друлића (Неготин, 1977).


[1] Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло, Стручна књига, Београд,:1997, стр. 127.

[2] Томаш Ћоровић, Црква у Дробњаку, Будимљанско-никшићка епархија, Никшић, 2018, стр. 17.

[3] Слободан Шћепановић, О поријеклу и значењу назива Дробњак, Историјски записи LXX, Историјски институт Републике Црне Горе, Подгорица, 1997, стр. 104.

[4] Исто.

[5] Андрија Лубурић, Дробњаци, племе у Херцеговини, Београд, 1930, стр. 14.

[6] Шибалић и Караџић наводе Хусрет као име овог паше, код Лубурића је Хусре, а код Светозара Томића – Реџеп.

[7] Предање забележено 1882. године.

[8] Караџић, Шибалић, 130.

[9] Лубурић, 13.

[10] Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови књига 4, ЦАНУ, Титоград, 1984, стр. 147.

[11] Светозар Томић, Дробњак, Српски етнографски зборник књига IV, Насеља српских земаља књига I, Српска краљевска академија, Београд, 1902, стр. 452.

[12] Sazdanje Cetinja zbirka dokumenata iz 15. vijeka, интернет издање, https://sazdanjecetinja.wordpress.com/page/12/

Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga II, Istorijski institut Sr Crne Gore, Titograd, 1974, стр. 171.

[13] Шћепановић, 109, 111.

[14] Јован Вуковић, Говор Пиве и Дробњака, Јужнословенски филолог, Београд, 1939, стр. 29.

[15] Walter Skeat, A Moeso-Gothic glossary, 1868, интернет издање 2020, https://books.google.rs/books/about/A_Moeso_Gothic_Glossary_with_an_Introduc.html?id=q5qSlPVtEcAC&redir_esc=y

[16] Kovijanić, 171, 172.

[17] Kovijanić, 172

[18] Љубомир Стојановић: “Стари српски записи и натписи”, Београд, 1902. године (Шћепановић, 104).

[19] Kovijanić, 172, 175.

[20] Kovijanić, 174.

[21] Исто.

[22] Српски ДНК пројекат.

[23] Мирко Барјактаровић, О Шекулару – најмањем црногорско-брђанском племену, Гласник Етнографског музеја у Београду књига 47, Београд, 1983, стр. 61.

[24] Митар Пешикан, Зетске–хумско–рашка имена на почетку турскога доба други део, Ономатолошки прилози IV, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Београд, 1984, стр. 200, 201.

[25] Милија Станић, Ускочка топонимија, Ономатолошки прилози IХ, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Београд, 1988, стр. 237.

[26] Стојан Новаковић, Списи из историјске географије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.

[27] Записи, гласник Цетињског историјског друштва КЊИГА XV, Цетиње, 1936), 298.

[28] Јордан Топаловић, Трудово, становништво и обичаји, Библиотека Хронике села, Културно просветна заједница Републике Србије – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде – Задружни савез Србије – Одбор САНУ за проучавање села, Београд, 2000, стр. 294.

[29] Миливоје Вукићевић, Добриња, Библиотека, Хронике села, Одбор за проучавање села САНУ – Скупштина општине Пожега – ТАНЈУГ – Графичка делатност Београд – Институт за економику пољопривреде Београд – Завод за проучавање културног развоја Србије, Београд, 1995, стр. 611.

[30] Слободан Мишовић, Становништво пљеваљског краја, Завичајни музеј у Пљевљима, Пљевља, 2013.

[31] Исто.

[32] Милорад Јокнић, Становништво у пљеваљском крају, “Пролетер” АД Бечеј, Пљевља, 2006, стр. 98.

[33] Кованица коју је смислио Андрија Лубурић и обзнанио је у свом раду о Дробњацима из 1930. године, док су је остали аутори књига о овом племену касније прихватили и преписивали. Примера ради, у књизи о Дробњацима Светозара Томића, из 1902. године, нигде се не спомиње појам „Новљани“, нити је он био познат у самом племену. Новљанима се кроз нашу историју новога века називају становници града Херцег-Нови, и тај назив никад није имао везе с Дробњацима. Но, појам је згодан да се данас њиме означи главна група дробњачких братстава од које потиче већина племена, а који су носиоци хаплгрупе I1 P109.

[34] Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља 1997, стр. 162.

[35] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од Бабинске буне закључно са 1900. годином) књига 2, Ужице, 2012, стр. 324.

[36] Зоран Малешић, Православна братства која живе у Пријепољу, рукопис, стр. 19, 20.

[37] Исто.

[38] Исто.

[39] Перо Пећинар, Сеобе кроз Ужички округ у 19. веку (од 1800. до Бабинске буне) прва књига, Ужице, 2012, стр, 366.

[40] Малешић, Православна братства…, 19, 20.

[41] Лубурић, 206.

[42] Лубурић, 170.

[43] Караџић, Шибалић, 669.

[44] Малешић, Писанија Манастира Милешеве.

[45] Војиновић, 168.

[46] Исто.

[47] Малешић, Православана братства…, 24.

[48] Војиновић, исто.

[49] Исто.

[50] Малешић, Писанија…

[51] Речник српскохрватскога књижевног језика 2, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 471.

[52] Љубомир Павловић, Ужичка Црна Гора, Српски етнографски зборник књига XXXIV, Библиотека Насеља и порекло становништва, књига ХIХ, Српска краљевска академија, Земун, 1925, стр. 164.

[53] Данило Станојевић, Становништво Златибора у XVIII и првој половини XIX века, Народни Музеј Ужице, 2013, стр. 89.

[54] Танасије Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Пљевља, издање из 1986, стр. 103.

[55] Малешић, Писанија…

[56] Пећинар 2, 182.

[57] Етимолошки речник српског језика 3, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за етимолошки речник, Институт за српски језик САНУ, Етимолошки одсек, Београд, 2008, стр. 142.

[58] Велимир Михајловић, Српски презименик, Аурора, Нови Сад, 2002, стр. 58.

[59] Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika 1, ЈАZU, Zagreb, 1971, стр. 137.

[60] Етимолошки речник српског језика 3, САНУ, Одељење језика и књижевности – Институт за српски језик, Београд, 2008, стр. 143.

[61] Mихајловић, Презименик, 58

[62] Grupa autora, Tursko-srpski rečnik, Ankara, 1997, стр. 162.

[63] Željko Musović, Genetika, istorija i bajke, archive.org edition, 2018, стр. 162.

[64] Пејатовић, 130.

[65] Малешић, Православана братства…, 68.

[66] Малешић, Писанија…

[67] Олга Иванова, Македонски антропономастикон (XV-XVI век), Скопје, 2006, стр. 484.

[68] Милутин Марјановић, Бања на Лиму код Прибоја, Библиотека Хроника села, Културно просветна заједница Србије – Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде – Одбор за Проучавање Села САНУ, Београд, 1998, стр. 275, 276.

[69] Bидojе Деспотовић, Наша села, Информативни центар Пљевља, 2003, стр. 196, 242.

[70] Пејатовић, 131.

[71] Малешић, Православана братства…, 69.

[72] Миленко Ћировић Љутички, Пљеваљска бригада црногорске народне војске 1914-1915. (документа), Трагови, књига 3, НИП „Пљеваљске новине“, Пљевља, 2007, стр. 123, 129, 402.

[73] Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974, стр. 110.

[74] Неђељко Паовица, Љубомир, САНУ, Српски етнографски зборник С, Одељење друштвених наука, Насеља и порекло становништва књига 46, Београд, 2002, стр. 104.

[75] Пејатовић, 131.

[76] Паовица, исто.

[77] Малешић, Православана братства…, 11.

[78] Малешић, Писанија…

[79] Пећинар, Сеобе 2, 130.

[80] Пећинар, Сеобе 1, 169.

[81] Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Просвета-Трговина, Сомбор, 1993, стр. 69.

[82] Михајловић, 147.

[83] Исто.

[84] Речник српскохрватскога књижевног језика 1, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1967, стр. 372.

[85] Ову сорту су у Панонску низију донели Мађари у 9. веку. Зато се назива и – мађарска вижла. Међутим, сам назив вижла или вижле највероватније није мађарског порекла. Ово је изузетно жива сорта пса, покретљива и дугог витког тела, и његов изглед и понашање сасвим одговарају придеву вижљаст.

[86] Михајловић, исто.

[87] Милан Решетар, Дубровачка нумизматика, I (хисторички) дио, Посебна издања књига XLVlll, Друштвени и историски списи књига 18, Српска краљевска академија наука и уметности, Сремски Карловци, 1924, стр. 65, 66.

[88] Зоран Малешић, Велика Жупа (Пријепоље) до 1912. године, Порекло, интернет издање.

[89] Исто.

[90] Српски ДНК пројекат.

[91] Ивица Тодоровић и други, Етнологија и генетика, Етнографски институт САНУ – Друштво српских родословаца Порекло, Београд, 2015, стр. 178.

[92] Српски ДНК пројекат.

[93] Исто.

[94] Речник српскохрватскога књижевног језика 1, Матица српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1969, стр. 172.

[95] Војиновић, 150.

[96] Пејатовић, 116.

[97] Ћировић, Пљеваљска бригада.

[98] Мишовић.

[99] Караџић, Шибалић, 781.

[100] Малешић, Православана братства…, 33.

[101] Пејатовић, исто.

[102] Светозар Стијовић, Ономастика једног дела поречја Кујавче, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози V, Београд, 1984, стр. 401.

[103] Јањатовић, 208.

[104] Српски ДНК пројекат. Тестиран је Лацмановић из Косатице.

[105] https://www.poreklo.rs/2012/11/02/poreklo-nemanje-nenadi%c4%87a-antikorupcijskog-aktiviste/

[106] Пејатовић, 131.

[107] Пећинар, Сеобе 1, 72.

[108] Малешић, Православана братства…, 70.

[109] Исто.

[110] Аким и Вукота Миљанићи, Презимена у Црној Гори, Београдска књига, Београд, 2007.

[111] Момчило Мићовић, Бањани, Београд, 2013, стр. 663.

[112] Александар Стојановски, Опширен пописен дефтер на Охридскиот санџак од 1583. година, књига 2, Државен архив на Република македонија – Матица македонска, Скопје, 2000.

[113] Славољуб Васојевић, Лопиже, Библиотека Хронике села, Одбор САНУ за проучавање села – Културнопросветна заједница Републике Србије, Београд, 1996, стр. 261.

[114] Малешић, Писанија…

[115] Васојевић, исто.

[116] Дејан Обрадовић, Велико и Мало Крчмаре, Народна библиотека Радоје Домановић Рача –

Центар за митолошке студије Србије Рача, Рача, 2013, стр. 257.

[117] Исто.

[118] Михаило Драгић, Гружа. Српски етнографски зборник књига ХХI, Библиотека Насеља и порекло становништва књига Х, Српска краљевска академија, Београд, 1921, стр. 255.

[119] Љубомир Марковић, Светислав Марковић, Становништво Моравичког Старог Влаха, 2002, стр. 158.

[120] Исто.

[121] Исто, 290, 291.

[122] Боривоје Дробњаковић, Јасеница, 1923, стр. 299.

[123] Голуб Јашовић, Ономастика слива реке Косанице, Филозофски факултет Косовска Митровица, 2018, стр. 214, 216.

[124] Пећинар, Сеобе 2, 155, 371.

[125] Драгић, 255.

[126] Драгутин Радивојевић, Моравичани у првом потпуном попису после ослобођења од Турака, Литопапир Чачак, Ивањица 1993.

[127] Петар Петровић, Рашка, књига 2, Нови Пазар, 2010, стр. 122.

[128] Група аутора, Нови Пазар и околина, НИП Књижевне новине, Београд, 1969, стр. 110.

[129] Ahmed Aličić, Sumarni popis sandžaka Bosna iz 1468/69. Godine, 2014, стр. 10.

[130] Opširni popis Bosanskog sandžaka iz 1604. godine – svezak II, Bošnjački institut Zurich Odjel Sarajevo – Orijentalni institut u Sarajevu, Sarajevo, 2000, стр. 189.

[131] Звездана Павловић, Хидроними Србије, Библиотека Јужнословенског филолога Нова серија, књ. 13, Институт за српски језик САНУ, Београд, 1996, стр. 242.

[132] „Ako umre zimmija, njegove poreze (koje je ostao dužan) koji pripadaju mitropolitu, a koji se zovu paresina i porjesi, oni koji se obrate sudu, to će se sudski riješiti“ (Ahmed Aličić, Sidžili kadije kaze Novi Pazar od 1766. do 1768. godine).

[133] Васојевић, 16.

[134] https://www.poreklo.rs/2012/03/01/poreklo-prezimena-parezanovic/

[135] Српски ДНК пројекат.

[136] Тодор Радивојевић, Лепеница, Српски етнографски зборник књига XV, библиотека Насеља српских земаља књига VII, Српска краљевска академија, Београд, 1911, стр. 212.

[137] Пећинар, Сеобе 2, 47.

[138] Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Скупштина Општине Колашин – Стручна књига Београд, Београд,1989, стр. 216, 218.

[139] Милић Петровић, Документа о Рашкој области 1890-1899, Историјски музеј Србије, Београд, 1997, стр. 220.

[140] Михајловић, 355.

[141] Срђан Рудић, Властела Илирског грбовника, Посебна издања књига 52, Историјски институт, Београд, 2006, стр. 234.

[142] Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, издање Библиотека фототипских издања, Слово љубве, Београд, 1978, стр. 386, 387.

[143] Risto Kovijanić, Pomeni Crnogorskih plemena u Kotorskim spomenicima (XIV – XVI vijek) knjiga I, Istorijski institut Crne Gore, Cetinje, 1963.

[144] Исто.

[145] Ненад Војиновић, Становништво у Крајинском срезу – по попису из 1863. године, Историјски архив Неготин, Неготин, 2009, стр. 380.

[146] Мара Тијанић-Вујовић, Топонимија Жупе пивске, САНУ, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Библиотека ономатолошких прилога Књига 4, Београд 2018, стр. 341.

[147] Миљан Јокановић, Племе Кучи, етничка историја, Библиотека Етногенеза, Медеон Подгорица – Принт Подгорица, Подгорица, 2000, стр. 942.

[148] Данило Станојевић, Златиборци у војсци Кнежевине Србије 1815-1878, Историјски архив Ужице, Ужице, 2008, стр. 150.

[149] Српски ДНК пројекат.

[150] Jean Chevalier – Alain Gheerbrant, Rječnik simbola, Romanov, Banja Luka, 2003, стр. 341.

 

Аутор чланка:
Небојша Бабић

Коментари (7)

Одговорите

7 коментара

  1. Unknown source

    Нема баш логике да људи који обитавају на западу Србије носе презиме које етимолошки има везе са Румунима.Можда би то могло да важи за Друлиће из источне Србије,никако за Друловиће који су превише удаљени да би донијели такав закључак…Чисто сумњам да имају икакве везе са морачким Дуловићима али док генетика не оповргне то предање остаје као једна од опција.

    • Небојша Бабић

      Све то што сте написали у коментару написах у истом правцу и ја у чланку.
      Међутим, не смемо изгубити из вида да су Друловићи род који налазимо у области која се крајем средњег и од почетка новог века назива – Стари Влах, а због влаха који су се ту населили, о чему сведоче османски и други извори, а за које не можемо поуздано рећи да ли су у питању власи (сточари) или Власи (етнички), али многи етноними указују да су то заиста били Власи, потомци словенизованог старобалканског становништва.
      А да Стари Влах, где налазимо Друловиће, није исувише западно да бисмо тамо налазили влашке (аромунске, македороманске) називе, говоре и многи топоними и етноними, као и помени Влаха на подручју Дурмитора, Старе Црне Горе, Херцеговине, Далмације, па све до Истре на северозападу.
      Лично, код презимена Друловић, предност дајем имену или надимку Друле, изведеном од неког архаичног имена са основом друг- или друж- (Друг, Дружета, и сл).

      • Unknown source

        Да,јасно сте назначили.Мада због географске удаљености ми та етимолошка веза са румунским/влашким језиком никако не изгледа извесно па сам додатно хтио да апострофирам ту ставку.
        Свестан сам назива Стари Влах и шта означава али мислим да је добар дио староседелачког србизованог влашког становништва напустио то подручје крајем 17 вијека због страха од турске одмазде због ратних дешавања у том периоду.Поријекло Друловића треба тражити прије свега код досељеничких породица са подручја Црне Горе,Херцеговине као и севера Албаније иако се потоња чини најмање вероватном.Хвала Богу ту је и генетичка генеалогија која ту дилему може да ријеши очас посла.Од тих Друловића је и наш познати фудбалер и тренер Љубинко.Нажалост не познајем никог са тим презименом иначе би им сигурно препоручио да се тестирају за српски ДНК пројекат.
        Поздрав

  2. Небојша Бабић

    Што се везе Друловића с Дуловићима тиче, ето позива неком нововарошком Друловићу да се тестира, па да то проверимо!

    • Влашанин

      Што се тиче Друловића постоји сличност са презименом Дуловић из Горње Мораче који потичу од Селаковића а познато је дасу многи Селаковићи из Мораче одлазили према Бјелом Пољу и даље у Стари Влах.Реч Друл,Друле могао је да буде и неки надимак неког Дуловића где Друле значи цинкарош,тужибаба,онај који одмах пријави Турцима све што је видео,од старог народног израза ,,друкати,,издати,клеветати.Можда само презиме нема никакве везе са Дуловићима из Мораче већ је потпуно надимачко као и велика већина других презимена у Старом Влаху.Иначе у Старом Влаху до Велике Сеобе Срба 1690год живео је велики број ПоСрбљених Влаха који су у 15,16веку били познати као Власи Сјенице или Барчански Власи,пореклом од Старог Влашког становништва Рашке још из раног средњег века +Власи досељеници у 11,12веку из Тесалије.После великесеобе Срба веома много ових ПоСрбљених Влаха је отишао на Запад у Далмацију,Лику и на Север у Угарску.Ове Влахе из Рашке који су у 17веку отишли у Срем и Банат већ средином 18века је АустроУгарска Царевина отерала из Војводине у Ист.Србију Неготин,где су и остали познати као Угурјани,из Угарске.Један број фамилија старих СтароВлашана се из Војводине и Далмације вратио у 18веку у Стари Влах па је могуће дасу Друловићи међу њима.Био је веома познат кнез из времена Друге сеобе Срба из чувене СтароВлашке фамилије Рашковић,Јерикул Братул што му је било Влашко име уз Српско презиме Рашковић.Надимци са наставком УЛ су типична за Влахе па тако имамо село Урсуле у Старом Влаху од имена Урсул-медвед,Влашко име.

      • Влашанин

        Навео бих још нешто врло битно у вези Старовлашко-Рашких презимена:Многи родови и братства која су у 18веку исељавали из Црне Горе и Херцеговине из Брда и Сев.Албаније,одлазили у Србију насељавали су се неки дуже неки краће време у селима и засеоцима старијег становништва који су из Рашке области иселили у Великој Сеоби.Ови досељеници почетком 18века долазе у напуштене куће и засеоке па многи од тих нових досељеника назову надимком по засеоку,кућама исељених житеља или по селу где су дошли.Тако например су Парезани већ били бројни братство у Старом Влаху још пре 1690год када одатле исељавају на Север,остали у Шумадији,а неки нови досељеници у 18веку из Куча долазе у њихове куће,,Малу,,и по том засеоку добијају надимак Парежани.Зато се често дешава да две фамилије једна у Старом Влаху друга негде далеко одатле са истим презименом имају другу славу и потпуно другу генетику.Презимена по селима и засеоцима су била веома честа.Пример Каличанин,Дрмановић,Шароњић,Долићанин,Беловођанин,Ракоњац и друга

        • Влашанин

          Такође као пример необичних презимена у Старом Влаху и Сјеници су два веома слична презимена пореклом са Пештера:Шароњић и Шапоњић.Оба презимена су надимачка настала по досељеницима из села Шароње код Новог Пазара у село Биједиће код Бијелог Поља.Како су настала?У великој сеоби племена Клименти на Пештер 1700год.два брата Ћосај из клана Вукељ,Клименти који су на Пештер дошли из села Вусање код Гусиња,дошли су са веома много осталих Климената из Брда па један оде према Сјеници село Шушуре и тамо се врати Православљу узме за славу Стевањдан прозове се Ћосовић.Други брат оде у село Шароње и тамо се по том селу и прозове Шароња.Његови синови су из села Шароње отишли у Биједиће у Бихору да буду чифчије,радници на имању неког Турског бега.Он их је населио на својој земљи и запослио са њиховим надимком Шароње.Али Даби их међусобно разликовао који шта ради и зашта је одговоран једног прозове Шапоња.После неког времена почне даих условљава и присиљава да ако хоће да остану на његовој земљи и хоће дасе ожене имају своје породице,да морају да прихвате ислам.То је био веома чест случај у Бихору у 18веку и веома много Климената на Пештеру је тако Потурчено,присилом.Шароња је прихватио Турчење и остао на земљи у Биједићима и од њега је ту бројна фамилија Шароњићи муслимани.Шапоња није прихватио Ислам и њега је Турски бег отерао са земље и он је отишао у село Корита у засеок Драгутиновића где се вратио Православљу узео за своју славу Стевањдан као и Ћосовићи у Шушурама.Синови овога Шапоње су из Корита отишли у Стари Влах,на Увац,где су остали као Шапоњићи.И ово је пример надимачких презимена на Пештеру.