Порекло становништва, село Шебет, општина Гаџин Хан – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља, главне географске одлике.
Шебет је лоциран у Горњем Заплању. Налази се на западним падинама Суве планине (1.810 m), y југозападном подножју њеног врха Дебелац (1.671 m) и изворишном делу Шебетске реке, десне притоке Кутинске реке, 4,5 km источно од регионалног пута Никола Тесла — Гаџин Хан – Краставче – Доњи Душник – Равна Дубрава. Удаљен је 23,5 km југоисточно од Гаџиног Хана и 45,5 km југоисточно од Ниша. Простире се у висинском појасу од 620 до 720 m.
Воде.
У атару се налазе извори Долина, Кладенац, Пањевље итд., као и два, по предању лековита извора (за очне болести и астму) — Шавариште и Рупа.
Земље и шуме.
Обрадива земља налази се на погесима Грамађе, Подварница, Гњила, Друм, Поље, Дел, Горушњак, Рупа, Кишкино поље, Росуља, Долина и Длага њива. Пашњаци су на местима Поток, Калило, Шавариште, Дреновик, Бука, Лазиње, Манастириште, Рудина, Боговица, Бучје, Коло, Меча рупа, Врови, Падина, Глибина, Шиљегарник, Ржани и Дебелаци.
Шума је на потесима Требежина бара, Шавариште, Забел и др., а сеоска утрина на местима Космати дел, Рамниште, Призидиник, Јазбине, Гложђе, Габар и Лаз. Мештани су раније имали винограде у душничком атару.
Тип села (Облик и физиономија).
Шебет је збијеног типа, неправилног округластог облика. Састоји се из девет махала — група сродничких кућа: Нердаци, Бандаци, Самарџије, Стојковци, Стојаци, Пикљаци, Виљаци, Маринци и Шуљанци, од којих је последња расељена у савременом периоду.
Старине у селу.
Сматра се да је данашње село формирано на месту римске насеобине (локалитетима Селиште, Пањеви, Остри камен и др.). Античке старости су и остаци (зидине, опека итд.) осматрачница лоцираних на врховима Семерово коло и Тремче.
На Манастиришту се налазе остаци православног храма (потпорни зид, камени колос и сл.), највероватније византијске старости, који је давно порушен у бујици. Из периода турске владавине, када је последњи господар села, по сећању најстаријих мештана, био Јусуф–бег, датира локалитет Касина зграда (без видљивих трагова), где је прикупљан десетак.
Порекло становништва.
У Шебету данас живе припадници осам фамилија, које себе сматрају старинцима и не памте своје миграционо порекло.
To су:
-Стојковци (4 куће, славе Св. Јована),
-Самарџије (5 кућа, славе Св. Николу),
-Бандаци (6 кућа, славе Св. Ђорђа),
-Пикљаци (3 куће, славе Св. Николу),
-Неркаци (10 кућа, славе Св. Николу),
-Стојаци (4 куће, славе Св. Николу),
-Виљаци (3 куће, славе Св. Јована) и:
-Маринци (1 кућа, слави Св. Јована).
Фамилија:
-Шуљанци (славе Св. Николу) је у савременом периоду исељена.
Сеоска слава – „литије“, је Св. Јеремија. У средишњем делу насеља налази се дрвени крст (обновљен почетком ХХ! века), а записна дрва су осушена и исечена.
Новија исељавања становништва.
У савременом периоду исељене су, већином у Ниш и приградска насеља (4 куће одсељене су, у време „колонизације“ Војводине, у Вршац и Оџаке), и „угашене“ (смрћу домаћина) 44 куће: 9 кућа фамилије:
-Стојаци, 7 кућа фамилије:
-Шуљанци, 6 кућа фамилије:
-Бандаци, 5 кућа фамилије:
-Стојковци, 4 куће фамилије:
-Пикљаци и по 3 куће фамилија:
-Самарџије, Маринци и Неркаци.
Функције у селу.
Шебет је сточарско село. Ратарство је задовољавало само потребе руралних домаћинстава, што је често било недовољно. Из тог разлога мештани су одлазили у печалбу у Шумадију, где су се бавили цигларским и црепарским занатом, а после Другог светског рата бербом кукуруза у Војводини.
На бази заступљености основних функција припада примарним сеоским насељима.
Четвороразредна школа је престала са радом због мањка ученика, а данас у селу ради само једна продавница.
Уређење насеља.
Мештани су се раније снабдевали водом из бунара и са јавних чесми (каптиани извори Долина и Кладенац), на којима су била постављена корита за напајање стоке (у ту сврху коришћена је и чесма на Широкој падини). Уз то, за водоснабдевање и напајање стоке коришћене су и провалије – Савина, Пикљашка и Крстата, у којима се снег задржавао преко целе године, а лед се продавао у Нишкој Бањи и околним селима. Године 1984. каптирањем извора на месту Манастириште – Пањевље почео је са радом сеоски водовод.
Село је електрифицирано 1970, асфалтни пут добија почетком 80–их година XX века, а телефонске везе 2000. године.
ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)