Порекло становништва, село Гаре, општина Гаџин Хан – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Положај насеља и главне географске одлике.
Гаре се налази у Горњем Заплању. Лоцирано је на источним падинама Бабичке горе (1.059 m), y народу Зеленика, у окружењу њених врхова Рамниште (516 m), Говедарац (839 m), Китка (897 m), Крива бука (1.059 m) и Терзина гарина (1.020 m). Сеоске куће се углавном налазе на развођима краћих левих притока (Љута река, Бела река и др.) Кутинске реке. Смештено је 4 km западно од регионалног пута Никола Тесла – Гаџин Хан – Краставче — Доњи Душник — Равна Дубрава. Удаљено је 16,5 km југоисточно од Гаџиног Хана и 38,5 km југоисточно од Ниша. Просторно се развија у висинском појасу од 560 до 750 m.
Воде.
У атару се налазе многобројни извори: Село, Марина Ћелија, Млачиште, Бождарица, Калило, Бачевиште, Манастириште, Пиздица, Ливадска долина, Струмац, Извор, Гмитров лом, Пужевиште, Бачевиште, Калуђеров до, Страње, Ливровац, Леденица, Ледено кладенче, Деспотов кладенац, Врли до и др.
Земље и шуме.
Обрадива земља на потесу Селиште је углавном искоришћена, док је на Бабином камену, Манастиришту, Бождарицама, Дулану и Добром риду делимично искоришћена, а на Делу, Реповишту, Пужевишту, Киткама, Угљем риду, Глогу и другим потесима напуштена. Обрадива земља на потесима Андак, Црепњиште, Међина и др. сада је под ливадама, које се налазе и на местима Горња и Доња Ограња, Граот, Солило (данас углавном неискоришћене) и око ушћа Љуте у Кутинску реку. Баште у Селу и долини Љуте реке су махом напуштене. Пашњаци су на потесима Боњи рид, Ајдучки рид, Оштра чука, Горње и Доње Ливађе, Раскршће, Горње и Доње Горуње, Ливадска долина и Планина (места Мала и Велика Зајдина, Гмитров лом, Кривуља и др.), као и на мањим парцелама у оквиру наведених потеса.
Шуме (буква, храст и габар) су на Боњем риду, Ајдучком риду, Оштрој чуки, Малој и Великој зајдини, Турском риду, Живковом риду, Кочинама, Доброј води, Састанцима, Уплату, Зеленици, Печаку, Ивју, Пужевишту, Горњем и Доњем Горуњу, Ливадској долини и др.
Утрина, коју су мештани испарцелисали и поделили, је била на местима Боњи рид, Ајдучки рид, Оштра чука, Гмитров лом, Мала и Велика зајдина, Кочине, Добра вода, Састанци, Печак, Ивје, Уплат и др. По предању, спахија Вези агаје ову земљу оставио Аџијској фамилији, која ју је потом поклонила селу.
Воћњака је било на Граоту, Дулану, Горњој и Доњој Ограњи, а винограда на потесима Лозје, Тршевина, Добри рид, Горње и Доње Страње.
Тип села (Облик и физиономија).
Некадашњи збијени физиономски тип села трансформисан је у разбијени формирањем три засеока после Првог светског рата. Главни део насеља – Село, је издужен у правцу југ–север. Просторно повезује четири физиономске целине: Село, централни и најстарији део насеља, од кога су удаљени засеоци Дулан, на западу, Страње, на северозападу, и Манастириште, на југоистоку, формирани на месту некадашњих појата.
Старине у селу.
Сматра се да је Гаре формирано на месту античке насељености. На локалитету Големо дрво су постојали трагови латинског гробља, данас уништени, а изнад Селишта остаци римске куле. Уз то, постоје и материјални трагови који упућују на античку експлоатацију руде гвожђа. Остаци некадашњег рударења, које се везује за латине, али и за турски период, евидентирани су на местима Угљи рид, Вигњиште, Црвенка, као и у самом селу, где су очувани трагови двеју вада, којима се највероватније наводила вода на Угљем риду.
На месту Калуђериште постојао је, према легенди, манастир, чији остаци данас нису видљиви (по причи мештана, налажени су остаци камених цигли и црепа). На Манастиришту је постојао манастир Св. Јована, кога су, према предању, топовима са Престоља, срушили Турци. По сећању локалног становништва, остаци манастира су били видљиви до средине ХIХ века, а у новије време, приликом „трагања за златом“, пронађен је део манастирског звона и воденични камен, који је припадао манастирској воденици.
Порекло становништва.
Све фамилије у селу Гаре сматрају се староседелачким, пореклом са Косова.
Данас у селу живе припадници фамилија:
-Стевановићи (3 куће, славе Св. Николу),
-Цветковићи – Ничини (8 кућа, славе Св. Николу),
-Вучковци (2 куће, славе Св. Николу), њихови поделци:
-Мењини (2 куће, славе Св. Николу),
-Живковићи (5 куће, славе Св. Николу),
-Ћирковци (1 кућа, слави Св. Николу),
-Зукаци – Цањини (3 куће, славе Св. Николу) и:
-Ћорци (1 кућа, славе Св. Ранђела). Фамилије Зукаци (славе Св. Николу), њихови поделци
-Лазаревићи (славе Св. Николу) и:
-Илићи (славе Св. Николу), као и:
-Дркљаци (славе Св. Николу),
-Вучковци, Петковићи (славе Св. Николу),
-Шекарци (славе Св. Николу),
-Филиповићи (славе Св. Николу),
-Миленковићи (славе Св. Николу) и:
-Павловићи (славе Св. Николу) су расељене.
Сеоска слава – „литије“, је Пресвета Богородица, а цело село је славило и Пејчиндан, као и сточарска славу — Ђурђевдан.
Новија исељавања становништва.
У савременом периоду је исељено већином у Ниш, затим у Доњи Душник, Брзи Брод, Николу Теслу, Лесковац и др., а непосредно после Другог светског рата и у Оџаке, и „угашено“ (смрћу домаћина) 59 кућа: 24 куће фамилије:
-Зукаци – Цањини, по 5 кућа фамилија:
-Дркљаци и Ћорци, по 4 куће фамилија:
-Вуковци и Живковићи, по 3 куће фамилија: Ћирковци и Шекарци, по 2 куће фамилија:
-Мењини, Миленковићи, Манастирци, Петковићи и Стевановићи и 1 кућа фамилије:
-Филиповићи.
Функције насеља.
Сточарство је традиционално најразвијенија рурална грана. Вишевековна допунска делатност житеља, којом се мање-више бавило свако домаћинство, је израда ћумура, који је користила Железничка радионица (данас МИН), затим ковачи, кафане и хотели у Нишу и Нишкој Бањи. У новије време присутно је прикупљање и откуп лековитог биља и печурака и других шумских плодова.
Ратарство је одувек била слабо развијена грана руралног привређивања. До Првог светског рата мештани су ишли у печалбу у Румунију и Бугарску, а од 1918. до 70–их година ХХ века углавном у Војводину, где су се бавили цигларским, ћумурџијским и пинтерским занатом, као и пољопривредним пословима. На бази заступљености основних функција Гаре припада примарним сеоским насељима.
Четвороразредна основна школа (основана 1938/39), је због мањка ученика крајем 60-их година ХХ века престала са радом, као и земљорадничка задруга са продавницом.
Уређење насеља.
Мештани су се раније снабдевали водом са извора у Селу, који је касније каптиран, а 1927. је изграђена јавна чесма са дрвеним коритом за напајање стоке. Водоснабдевање је колекгивно од 1965—1977, када је изграђено седам локалних водовода (каптирани извори Бачевиште, Леденица, Ледено кладенче, Деспотов кладенац и Врли до).
Гаре је електрифицирано 1965. године. Крајем 30–их и почетком 40–их година ХХ века трасирани су путеви до Модрог вира и ка Доњем Душнику.
ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.
Коментари (0)