Порекло презимена, село Велики Вртоп (Гаџин Хан)

Порекло становништва несеља Велики Вртоп, општина Гаџин Хан – Нишавски округ. Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај насеља и главне географске одлике.

Велики Вртоп се налази у Горњем Заплању Лоциран је у долини Вртопске реке (Селска река, Србовница), на западним падинама Суве планине (1.810 m), y подножју њених врхова Големо стражиште (1.714 m) и Брезје (1.480 m). Налази се 3 km источно од регионалног пута Никола Тесла – Гаџин Хан – Краставче – Доњи Душник — Равна Дубрава. Удаљен је 22 km југоисточно од Гаџиног Хана и 44 km југоисточно од Ниша. Простире се у висинском појасу од 530 до 660 м.

На стрмим обронцима Суве планине налази се тешко приступачна Орлова пећина, позната по томе што се у њој гнезде орлови. Више мањих пећина, у којима су мештани током турске окупације у време давања десетка сакривали жито, налазе се на местима Говедарник и Крстати камен. На локалитету Велика Чрвена налази се леденица. Најзначајнији извори у атару су Градиште, Гусина бука и Куртин кладенац.

Земље и шуме.

Обрадива земља се налази на потесима Горња долина, Алога, Крс, Крушје, Прекоп и др., а значајне обрадиве површине мештани имају (у приватном власништву) у атару Шебета — потес Шебетско поље. На падинама Суве планине налазе се квалитетни пашњаци – места Боговица, Лаз, Церак и Голеш (данас пошумљен бором), као и ливаде – места Зајчар, Црно Бучје, Гарина и Куртине ливаде.

Виногради се налазе на потесима Долина, Србовница и Долња долина.

Утрина је била у сеоском власништву од турског периода (тапија на 1.200 ха) – места Велики рид, Репушница и Гарванов рид (пашњаци), као и Бучје и Провалија (букова шума).

У државно власништво прелази после Другог светског рата, када су искрчене шуме, а недавно је враћена селу.

Тип села (Облик и физиономија).

Велики Вртоп је сеоско насеље збијеног физиономског типа. Неправилног је трапезастог облика. Насеобинским склопом повезује шест махала: Величковце, најстарији део села (место око цркве се из тог разлога назива Селиште), Крајчовце, Марковце, Јузунце, Дубраву и Трмчало, формирано после Другог светског рата пресељавањем домаћинстава на место својих гумна.

Старине у селу.

На ораницама у оквиру потеса Калиман пронађена је изузетно стара керамика. Овај локалитет није археолошки истражен, али се верује да је праисторијске старости. Изузетно су значајни остаци насељености који вероватно датирају из римског периода — утврђење, у народу Градиште, данас је слабо очувано (зидине, цигле, цреп и др.).

На сеоском гробљу налазе се средњовековни камени споменици. У турском периоду постојала је у центру села турска — Бегова кула, површине око 80 м2. Била је изграђена од дрвета, са плафонима од куване шинде и покривена ћерамидом. У приземљу су се налазиле две коњушнице, а на спрату три просторије са једним балконом, које је користио спахија. По ослобођењу од Турака коришћена је као школа, све до 1956, када је срушена, а на том месту је започета изградња данашње школе.

Порекло становништва.

Данашњи родови су већином староседелачки, пореклом од осам домаћинстава која су живела у селу од раног доба турске владавине. Од њих су, углавном деобом породичних задруга, формиране садашње фамилије. То су:

-Златановићи (8 кућа, славе Св. Јована),

-Трнчари (3 куће, славе Cв. Ранђела и Св. Николу),

-Зукаци (5 кућа, славе Св. Ђорђа),

-Миљковићи (7 кућа, славе Св. Николу),

-Гроздановићи (6 кућа, славе Cв. Јована),

-Милићи (6 кућа, славе Св. Николу),

-Стојановићи (6 кућа, славе Cв. Николу),

-Јанковци (5 кућа, славе CB. Јована),

-Ђорђевићи (5 кућа, славе Св. Јована),

-Петковићи (4 куће, славе Cв. Николу),

-Мишићи (4 куће, славе Св. Јована),

-Стојиљковићи (4 куће, славе Св. Николу),

-Ђурићи (4 куће, славе Cв. Јована и Cв. Николу),

-Цветковићи (3 куће, славе Св. Николу),

-Златковићи (3 куће, славе Св. Николу),

-Ристићи (3 куће, славе Cв. Јована),

-Стојадиновићи (3 куће, славе Св. Ђорђа),

-Јовановићи (3 куће, славе Св. Јована и Св. Николу),

-Митровићи (3 куће, славе Св. Ђорђа),

-Анђелковци (2 куће, славе Св. Ранђела),

-Антићи (2 куће, славе Св. Николу),

-Стефановићи (2 куће, славе Св. Ђорђа),

-Пејчићи (2 куће, славе Cв. Јована),

-Куртини (2 куће, славе Св. Петку),

-Ђорђевићи (1 кућа, слави Св. Ђорђа),

-Вељковићи (1 кућа, слави Св. Јована),

-Павловићи (1 кућа, слави Св. Јована),

-Живковићи (1 кућа, слави Св. Николу),

-Марковци (1 кућа, слави Св. Ранђела),

-Васићи (1 кућа, слави Св. Ђорђа) и:

-Бошковци (2 куће, славе Св. Ранђела).

Фамилије:

-Јоцићи (славе Св. Николу) и:

-Милошевићи (славе Св. Николу) су у савременом периоду угашене.

Сеоска слава – „литије“, која се празновала три дана, је први дан Тројице.

Поред школе се налази сеоски дрвени крст, а од записа („мира“) постоји још један брест у Доњем гробљу.

Црквена слава и сабор се одржава на дан Велике Госпојине.

Новија исељавања становништва.

У савременом периоду исељено је, већином у Ниш и околна приградска насеља, и „угашено“ (смрћу домаћина) 27 кућа: 4 куће фамилије:

-Трнчари, 3 куће фамилије:

-Зукаци, по 2 куће фамилија:

-Куртаци и Златановићи и по 1 кућа фамилија:

-Златковићи, Ђокићи, Пејчићи, Ђорђевићи, Марковци, Анђелковићи, Стефановићи, Јовановићи, Гроздановићи, Цветковићи, Петковићи, Антићи, Вељковићи, Милићи, Јоцићи и Милошевићи.

Функције села.

Велики Вртоп је традиционално сточарско село. У прошлости је велики економски значај имало бачијско сточарење. У атару је од турског времена до средине 70-их година ХХ века радила једна од три сувопланинских млекара (у народу „шупе“). Ратарство је било мање значајна грана руралног привређивања, која је углавном задовољавала сопствене потребе сеоских домаћинстава. То је један од главних разлога одласка мештана после Другог светског рата у печалбу (Шумадија, Неготинска Крајина, Војводина).

Тржишно узгајање дувана било је заступљено 60-их година ХХ века.

На основу заступљености основних функција Велики Вртоп припада примарним селима. У насељу се налази четвороразредна школа, дом културе (подигнут 1976), православна црква Успенија Пресвете Богородице (изграђена 1927) са звонаром, споменик палим борцима у Првом и Другом светском рату и три продавнице мешовите робе.

Уређење насеља.

До изградње сеоског водовода 1965, за чије потребе је каптиран извор Градиште, мештани су се углавном снабдевали водом из бунара и са извора Гусина бука и Куртин кладенац. Коришћене су и три јавне чесме изграђене непосредно по завршетку Другог светског рата. За напајање стоке коришћен је сеоски поток, који настаје од поменутих извора (Градишта и Гусина бука), као и појило на Ракошу у атару Великог Крчимира.

Сеоски пут је трасиран и насут каменом 1949/50, а 1984. године асфалтиран.

Електричну енергију село добија 1964, а телефонске везе 2000. године.

Велики Вртоп је једно од ретких заплањских села које има три гробља – Доње, Средње и Крајчовско.

ИЗВОР: Према књизи Марије Антић „Антропогеографска проучавања насеља Заплања“ на основу испитивања тог подручје од 2005. до 2010. године, едиција Корени – Службени гласник, Београд. Приредио сарадник Порекла Милодан.