О потомству српског и руског генерал-мајора, књижевника и историчара Симеона Пишчевића

„Tи си још млад, пођи за својом срећом. Бог ће ти помоћи. И људи из великих породица иду у туђе земље, не само од невоље него и ради праксе и науке.”

Овим речима је оберкапетан Секула Витковић охрабрио свог сестрића Симеона Пишчевића да напусти Хабсбуршку монархију и пресели се за Русију. Међутим, Симеон Пишчевић је Шид напустио нешто раније. Претпоставља се да су га 1734. године родитељи одвели на школовање у Петроварадински Шанац (Нови Сад), где му је ујак тада био оберкапетан. Две године пре тога, Симеон је похађао школу у Шиду, где је учио Буквар (азбуку). Његов одлазак на школовање у Петроварадински Шанац уједно је било и дефинитивно напуштање Шида. У родни град ће свраћати повремено, што је и сам забележио у својим Мемоарима. О животу и раду генерал-мајора Симеона Пишчевића (1726[?]–1798) доста се зна из стручне литературе, која се у највећој мери заснива на његовим Мемоарима.

Изузетно утицајне везе које је имао преко породице своје мајке, омогућиле су му одлично школовање и брзо напредовање у каријери (Пишчевићи су били у сродству са породицама Витковић, Шевић, Јовановић Шакабента итд). Тадашње друштвено-политичке околности брзо су га навеле на напуштање Аустрије и пресељење у Русију. Према неким ауторима, заједно са Симеоном, у Русију су прешли и његов отац Стефан и браћа по оцу (вероватно Јефим, Лазар и Теофил).

Симеон Пишчевић се женио два пута. Прва супруга му је била Дафина Рашковић, ћерка пуковника Атанасија Рашковића, а друга Екатерина Дмитријевна Хорват, ћерка потпуковника Хорвата. Због преране смрти супруге Дафине и сина првенца, Симеону је из првог брака остала само ћерка. Из другог брака је имао синове Александра (1764–1820) и Ивана, и ћерке Ану, Надежду и Варвару. Пишчевићеве ћерке похађале су Институт за племените девојке у Санкт Петербургу у периоду 1791–1800. године.

 

 

 

 

Александар Семенович Пишчевич је наставио очеву војничку каријеру и попут њега оставио написане мемоаре. Са супругом Маријом Федоровном Јуришић (по оцу српкиња, ћерка титуларног саветника Федора Ивановића Јуришића) имао је Љубу (1800), Александру (1803), Платона (1804) и Надежду (1806).

Љуба Александровна Пишчевич је била удата за Николаја Антоновича Хорвата са којим је, између осталих, имала сина Леонида Николаjевича Хорвата (р. 1834) и кћерку Олгу Николајевну Хорват (1840–1907), удату у кнежевску породицу Кудашев. Леонид Николајевич Хорват са супругом Маријом Пилар фон Пилчау имао је сина Дмитрија Леонидовича Хорвата (1858–1937), генерал-потпуковника и једног од лидера Беле гарде на Далеком Истоку. Д. Л. Хорват, чукунунук генерал-мајора Симеона Пишчевића и генерал-фелдмаршала Михаила И. Г. Кутузова победника над Наполеоном код Бородина, био је оличење српског и руског војничког духа и одличан пример традиционалног војног племства. Као потомак једног Србина, Сремца, рођеног Шиђанина, свакако је на понос и нама данас.

Платон Александрович Пишчевич је имао изузетно успешну војничку каријеру из које се повукао 1844. године са чином пуковника. Био је пријатељ са књижевником Александром Пушкином и један од његових сарадника на часопису „Савременик”. Имао је шесторо деце: Ану, Марију, Александра, Леонтија, Олгу и Михаила. Током 1863. године, за себе и своју децу поднео је молбу за стицање племства засновану на успеху и служби својих предака. Александар Платонович Пишчевич је Мемоаре свог прадеде Симеона предао историчару Нилу Попову и на тај начин их сачувао од заборава. Марија Платоновна Пишчевич је била удата за капетана Владимира Александровича Бенкендорфа из чувене грофовске породице.

Леонтије Платонович Пишчевич био ожењен пијанисткињом Олгом Алексејевном. Они су имали сина, Алексеја Леонтијевича (1882–1918), који је након своје преране смрти иза себе оставио супругу Екатарину Ивановну Волинску и децу Алексеја Алексејевича Пишчевича и Олгу Алексејевну Пишчевич. Након што је остала удовица, Екатарина се борила са отхрањивањем и васпитањем своје деце, као и својих млађих сестара и браћа.

Због немаштине, Екатерина Ивановна није могла деци да приушти добро школовање. Радила је као библиотекарка, а потом и као помоћни здравствени радник. Почетком Другог свeтског рата, Олга Алексејевна Пишчевич већ je била удата и имала је две кћерке, док је Алексеј Алексејевич Пишчевич одмах мобилисан и послат на фронт. Веома брзо је заробљен од стране немачке војске и послат у логор. Након ослобођења из немачког логора, априла 1945. године, попут многих руских војника из немачког заробљеништва, Алексеј је послат на Урал, где је остао до краја живота.

 

Потомство млађег сина Симеона Пишчевића, Ивана Семеновича Пишчевичa, оставило је нешто мање трагова у историји. Иван Семенович умро је 1808. године. Са супругом Ериком Јоханом (1779–1825) имао је кћерку јединицу Јекатерину Ивановну Пишчевич (1804–1830), удату у племићку породицу фон Унгерн Стернберг.

Јекатарина и Фредерик Адолф фон Унгерн Стернберг имали су кћерку Еугенију (1824–1869) удату за Отомара Фридриха Франца фон Лаудона.

Потомци генерал-мајора Симеона Пишчевића данас су расути по целом свету, од Русије и Украјине, преко Србије и Италије, до Сједињених Америчких Држава. Међутим, презиме Пишчевић је данас пред изумирањем. Последњи потомци мушке линије данас живе у градовима Касли и Киштим, у Чељабинској области, и у Саратову и Новосибирску, у истоименим областима.

Име једног од најпознатијих Шиђана, чувеног српског и руског генерал-мајора, књижевника и историчара, данас са поносом носи Народна библиотека „Симеон Пишчевић” у његовом родном Шиду.

 

 

Извор:

Радован Сремац, Четири приче о једној вароши и једном царству / Один городок и одно царство – четыре рассказа. Шид, 2016.