O potomstvu srpskog i ruskog general-majora, književnika i istoričara Simeona Piščevića

„Ti si još mlad, pođi za svojom srećom. Bog će ti pomoći. I ljudi iz velikih porodica idu u tuđe zemlje, ne samo od nevolje nego i radi prakse i nauke.”

Ovim rečima je oberkapetan Sekula Vitković ohrabrio svog sestrića Simeona Piščevića da napusti Habsburšku monarhiju i preseli se za Rusiju. Međutim, Simeon Piščević je Šid napustio nešto ranije. Pretpostavlja se da su ga 1734. godine roditelji odveli na školovanje u Petrovaradinski Šanac (Novi Sad), gde mu je ujak tada bio oberkapetan. Dve godine pre toga, Simeon je pohađao školu u Šidu, gde je učio Bukvar (azbuku). Njegov odlazak na školovanje u Petrovaradinski Šanac ujedno je bilo i definitivno napuštanje Šida. U rodni grad će svraćati povremeno, što je i sam zabeležio u svojim Memoarima. O životu i radu general-majora Simeona Piščevića (1726[?]–1798) dosta se zna iz stručne literature, koja se u najvećoj meri zasniva na njegovim Memoarima.

Izuzetno uticajne veze koje je imao preko porodice svoje majke, omogućile su mu odlično školovanje i brzo napredovanje u karijeri (Piščevići su bili u srodstvu sa porodicama Vitković, Šević, Jovanović Šakabenta itd). Tadašnje društveno-političke okolnosti brzo su ga navele na napuštanje Austrije i preseljenje u Rusiju. Prema nekim autorima, zajedno sa Simeonom, u Rusiju su prešli i njegov otac Stefan i braća po ocu (verovatno Jefim, Lazar i Teofil).

Simeon Piščević se ženio dva puta. Prva supruga mu je bila Dafina Rašković, ćerka pukovnika Atanasija Raškovića, a druga Ekaterina Dmitrijevna Horvat, ćerka potpukovnika Horvata. Zbog prerane smrti supruge Dafine i sina prvenca, Simeonu je iz prvog braka ostala samo ćerka. Iz drugog braka je imao sinove Aleksandra (1764–1820) i Ivana, i ćerke Anu, Nadeždu i Varvaru. Piščevićeve ćerke pohađale su Institut za plemenite devojke u Sankt Peterburgu u periodu 1791–1800. godine.

Aleksandar Semenovič Piščevič je nastavio očevu vojničku karijeru i poput njega ostavio napisane memoare. Sa suprugom Marijom Fedorovnom Jurišić (po ocu srpkinja, ćerka titularnog savetnika Fedora Ivanovića Jurišića) imao je Ljubu (1800), Aleksandru (1803), Platona (1804) i Nadeždu (1806).

Ljuba Aleksandrovna Piščevič je bila udata za Nikolaja Antonoviča Horvata sa kojim je, između ostalih, imala sina Leonida Nikolajeviča Horvata (r. 1834) i kćerku Olgu Nikolajevnu Horvat (1840–1907), udatu u kneževsku porodicu Kudašev. Leonid Nikolajevič Horvat sa suprugom Marijom Pilar fon Pilčau imao je sina Dmitrija Leonidoviča Horvata (1858–1937), general-potpukovnika i jednog od lidera Bele garde na Dalekom Istoku. D. L. Horvat, čukununuk general-majora Simeona Piščevića i general-feldmaršala Mihaila I. G. Kutuzova pobednika nad Napoleonom kod Borodina, bio je oličenje srpskog i ruskog vojničkog duha i odličan primer tradicionalnog vojnog plemstva. Kao potomak jednog Srbina, Sremca, rođenog Šiđanina, svakako je na ponos i nama danas.

Platon Aleksandrovič Piščevič je imao izuzetno uspešnu vojničku karijeru iz koje se povukao 1844. godine sa činom pukovnika. Bio je prijatelj sa književnikom Aleksandrom Puškinom i jedan od njegovih saradnika na časopisu „Savremenik”. Imao je šestoro dece: Anu, Mariju, Aleksandra, Leontija, Olgu i Mihaila. Tokom 1863. godine, za sebe i svoju decu podneo je molbu za sticanje plemstva zasnovanu na uspehu i službi svojih predaka. Aleksandar Platonovič Piščevič je Memoare svog pradede Simeona predao istoričaru Nilu Popovu i na taj način ih sačuvao od zaborava. Marija Platonovna Piščevič je bila udata za kapetana Vladimira Aleksandroviča Benkendorfa iz čuvene grofovske porodice.

Leontije Platonovič Piščevič bio oženjen pijanistkinjom Olgom Aleksejevnom. Oni su imali sina, Alekseja Leontijeviča (1882–1918), koji je nakon svoje prerane smrti iza sebe ostavio suprugu Ekatarinu Ivanovnu Volinsku i decu Alekseja Aleksejeviča Piščeviča i Olgu Aleksejevnu Piščevič. Nakon što je ostala udovica, Ekatarina se borila sa othranjivanjem i vaspitanjem svoje dece, kao i svojih mlađih sestara i braća.

Zbog nemaštine, Ekaterina Ivanovna nije mogla deci da priušti dobro školovanje. Radila je kao bibliotekarka, a potom i kao pomoćni zdravstveni radnik. Početkom Drugog svetskog rata, Olga Aleksejevna Piščevič već je bila udata i imala je dve kćerke, dok je Aleksej Aleksejevič Piščevič odmah mobilisan i poslat na front. Veoma brzo je zarobljen od strane nemačke vojske i poslat u logor. Nakon oslobođenja iz nemačkog logora, aprila 1945. godine, poput mnogih ruskih vojnika iz nemačkog zarobljeništva, Aleksej je poslat na Ural, gde je ostao do kraja života.

Potomstvo mlađeg sina Simeona Piščevića, Ivana Semenoviča Piščeviča, ostavilo je nešto manje tragova u istoriji. Ivan Semenovič umro je 1808. godine. Sa suprugom Erikom Johanom (1779–1825) imao je kćerku jedinicu Jekaterinu Ivanovnu Piščevič (1804–1830), udatu u plemićku porodicu fon Ungern Sternberg.

Jekatarina i Frederik Adolf fon Ungern Sternberg imali su kćerku Eugeniju (1824–1869) udatu za Otomara Fridriha Franca fon Laudona.

Potomci general-majora Simeona Piščevića danas su rasuti po celom svetu, od Rusije i Ukrajine, preko Srbije i Italije, do Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, prezime Piščević je danas pred izumiranjem. Poslednji potomci muške linije danas žive u gradovima Kasli i Kištim, u Čeljabinskoj oblasti, i u Saratovu i Novosibirsku, u istoimenim oblastima.

Ime jednog od najpoznatijih Šiđana, čuvenog srpskog i ruskog general-majora, književnika i istoričara, danas sa ponosom nosi Narodna biblioteka „Simeon Piščević” u njegovom rodnom Šidu.

Izvor:

Radovan Sremac, Četiri priče o jednoj varoši i jednom carstvu / Odin gorodok i odno carstvo – četыre rasskaza. Šid, 2016.