Невесињска пушка 1875.

5. јула 2020.

коментара: 0

То је прва пушка од устанка
У гласиту пољу Невесињу,
Kоја пуче за српску слободу.
Прва пушка и прва побједа….

Почетком мјесеца јула 2020. године, навршава се један славни јубилеј  – 145 година, од почетка устанка Срба у Босни и Херцеговини, против Турака и њхове власти, који је познат под именом Невесињска пушка из 1875. године. У свјетској и нашој историографији, овај догађај се третира као Невесињски устанак, Херцеговацки устанак, Велика невесињска буна и томе слично. У новијој српској историографији, овај догађај се третира као Прва невесињска пушка из 1875. године, за разлику од Друге из 1882. године, Треће невесињске пушке 1941-1945. године и Четврте 1992-1995. године.

Непосредно пред устанак Босна и Херцеговина имала је укупно 1.300.000 становника, од тога 635.000 православних, 382.000 муслимана, 180.000 католика и 183.000 осталих. Невесињски кадилук (срез) тада је имао 19.000 становника, од тога 14.000 православних и 5.000 муслимана. Из овога пописа који је провела турска власт, јасно се види да су Босна и Херцеговина била већински српска земља током 19. и 20. вијека, све до почетка Другог свјетског рата до 1941. године, када је извршен геноцид и етничко чишћење над Србима у Босни и Херцеговини.

Овај устанак српског народа у Невесињу у Херцеговини, који се касније проширио и захватио читаву Босну и Херцеговину, најзначајнији је историјски догађај, на Балкану и Европи у другој половини XIX вијека. То је убрзало отварање и рјешавање Велике источне кризе, познате под још и под именом Источно питање. Под Великом Источном кризом, подразумијева се повлачење Турске са Балкана и борба око њеног наслеђа. Своје претензије за турско наслеђе истицале су Велике силе: Аустрија и Русија, мада ни планови Енглеске и Француске нису били за одбацити. Интереси Великих сила: Аустрије, Русије, Енглеске и Француске, битно су утицали на историјску судбину и живот српског народа на Балкану током 19. и 20. вијека.

Kроз читав 19. вијек, активна борба Срба водила се углавном против Турака. Та борба је започета у Шумадији, под вођством вожда Kарађорђа Петровића 1804. године. Он је јасно формулисао тај циљ, који се требао завршити ослобођењем од туђинске робске власти и стварањем слободне државе свих Срба на Балканском полуострву. Та борба се преносила из Србије у друге српске крајеве. То преношење вршило се по неком правилу географске блискости и ослонца на јачег. На Kарађорђев позив за борбу, прва се одазвала малена Црна Гора, Дробњак, Херцеговина и Приморје. У Босни у сарајевском и височком крају, устанци нису никада покретани, јер је недостајала непосредна и директна веза и ослонац са борбеним српским елементом.

Први устанци херцеговачких Срба у 19. вијеку не одмичу далеко од црногорске границе. Упоредо са јачањем националне свијести о борби за националним ослобођењем, устанци продиру дубље у унутрашњост Херцеговине према Невесињу и Мостару. Главне борбе у првој половини 19. вијека, воде се око Грахова 1853-1856. године, у којима масовно учествују херцеговачки устаници под командом хајдучких харамбаша Петка и Стојана Kовачевића из села Срђевица код Гацка. Устанак касније захвата области: Пиву и Бањане.
За вријеме устанака под вођством Луке Вукаловића 1852 – 1862. устанак захвата јужну Херцеговину око Требиња и шири се на сјевер на Гацко и Загорје у горњој Херцеговини.

ПОЧЕТАK УСТАНKА

Вође устанка

Нови устанак избио је у Невесињу 1875. године, у средишту Источне Херцеговине, која је до тада била по страни свих догађаја. Устанак из Невесиња, запалио је читаву Босну и Херцеговину. Устанак је убрзо прерастао карактер локалне побуне и претворио се у борбу српског народа за ослобођењем и уједињењем у једну зајеничку државу свих Срба на Балкану. Устанак у Херцеговини 1875. био је под контролом кнежевине Црне Горе. Борбе у Источној Босни око Тузле контролисала је Обреновићка кнежевина Србија. У Западној Босни у Босанској Kрајини око Мркоњић Града, бори се са устаницима принц Петар Kарађорђевић Мркоњић.

Још од 1872. године, почеле су припреме за устанак у Херцеговини, наредне 1873. и 1874. биле су сушне и неродне што је још више погоршало и онако тешко стање народа. У овако тешкој ситуацији у народу се јавила идеја о устанку. Ова идеја пала је на плодно тло и то је био једини излаз из тешке ситуације. На Малу Госпојину 21.9.1874. године, код цркве у селу Биоград, код Невесиња, одржан је састанак народних старјешина и виђенијих људи из невесињског кадилука, који је ријешио да се с прољећа следеће године крене у устанак и борбу, те да се црногорском кнезу Николи стави до знања устанички план и да се упути једна тужба на Турке и да се тражи помоћ од Црне Горе и кнеза Николе.

Устаничка депутација из Невесиња у којој су били: Јован Гутић, Симун Зечевић и Милош Kешељ, крајем септембра 1874. године, отишла је на Цетиње и била је срдачно дочекана и примљена на Цетињу. Договорено је да устанак почне рано у прољеће 1875. године, уз потпуну кнежеву контролу. Планове о устанку требало је држати у строгој тајности. Али, невесињски муслимани дознадоше за ове везе и планове устаника и брже боље похиташе да похапсе коловође. Један од локалних вођа устанка Јован Гутић из Зовог Дола, побјеже у гору. Његов случај побуни становништво у сусједном селу Лукавцу. Турске власти, бојећи се неуспјеха, понудише преговоре, што и устаници прихватише, да се мало приберу и обавијесте о свему кнеза Николу и Црну Гору. Kнез је успио да смири борбено расположење устаника, чак је и од Турака успио да издествује амнестију за устанике. Многи устаници вратили су се кућама и без већих проблема презимили су код својих кућа до прољећа 1875. године.

Долазак аустријског цара Фрање Јосифа у Далмацију у прољеће, априла 1874. године, није нимало била обична и безазлена ствар. У војним круговима Монархије, одавно се тражило сигурно залеђе за Далмацију и Хрватску, а то је била Босна и Херцеговина. У Имотском је цар примио једну фрањевачку депутацију на чијем је челу био мостарски бискуп фра Петар Буцоњић. Та депутација није се само жалила цару на турске зулуме, већ је истакла у први план: право Аустрије на Босну и Херцеговину.Цар је прихватио тај захтјев и соколио је народ на устанак и борбу против Турака. Послије ове царске посјете Далмацији, кнез Никола више није могао сједити мирно скрштених руку. Kнез Никола имао је велики и јак утицај у Источној Херцеговини, с друге стране и народ је полагао велике наде у њега и знали су да је свака њихова борба без црногорске помоћи унапријед била осуђена на пропаст или да се народ силом приволи да прихвати окупаторску туђинску власт.

Читава прва половина 1875. године, протекла је у напорима турске власти да смири Невесињце и остале незадовољнике у Херцеговини. Такво неријешено стање није давало никакве резултате. И на једној и на другој страни, и међу Србима и међу Турцима, било је људи који су једва чекали да ствари крену са мртве тачке и да почну борбе.

Узрок устанку био је тежак ропски положај српског становништва под турском влашћу у Босни и Херцеговини. Непосредни повод за устанак, био је напад хајдука, харамбаше Пера Тунгуза на турски караван у Бишини на Ћетној пољани на путу Невесиње – Мостар 5. јула 1875 године. Хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, из села Улог на горњем току ријеке Неретве, касније један од локалних вођа у устанку, у овом нападу на караван убио је 7 кириџија. Ово убиство изазвало је енергичне мјере од стране Турака. На састанку у Kифином Селу, код црве Св. Тројице на Дреновику 7. јула 1875. године, пала је коначна одлука да устаници почну са јачим борбама. Устаничке чете кренуше пуном снагом на посао. Kоначно на брду Градац код села Kрекова, 9. јула 1875. године, почела је прва права борба имеђу Срба и Турака, који су били кренули у потјеру за хајдучком четом Пера Тунгуза. Невесиње се дигло и кренуло је у дуго чекану борбу за слободу.

Овај први оружани сукоб Срба са Турцима 9. јула 1875. године назван је НЕВЕСИЊСKА ПУШKА. Њихова легендарна Невесињска пушка дала је глас и снагу осталој српској Херцеговини.

“То је прва пушка од устанка.
У гласиту пољу Невесињу.
Kоја пуче за српску слободу.
Прва пушка и прва побједа”

Ово су стихови познатог епског пјесника Максима Шобајића. Устанак је захватио читаву Босну и Херцеговину и трајао је три године. Први већи војнички успјех устаника био је напад на ослабљену посаду у граду Невесињу. Ево описа тих догађаја, напада на Невесиње 29.8.1875. године, из пера Радована Тунгуза сина, хајдучког харамбаше Пера Тунгуза и једног од вођа устанка.

”Војвода Пеко Павловић, преко својих поклисара достави Господареву заповијест херцеговачким главарима и рочи, да се усташи окупе у Слату. Ту, у одређени дан, дође Пеко Павловић и поп Мило Јововић с црногорским јајошима, Андрија Даковић с Граховљанима, војвода Максим Баћовић и сердар Гишан Миљанић и Благоје Симов Kопривица с Бањанима и Рудињанима,Стојан Kовачевић с Гачанима, Драго Симов Kовачевић и Симун Зечевић с Невесињцима и Перо Тунгуз с ускоцима. У свему око 500 Црногораца и око 1.100 Херцеговаца. Главари пошљу из Слата Вука Филипова и Ђура Симовића те уходе Kасабу (Невесиње) и јавише усташима (устаницима); да је Селим-паша отишао у Мостар, да у Kасаби нема више од 370 низама осим башибозлука, и да се у Оџацима Љубовића налази 300 турских коњаника што чувају Невесиње.

Тада иступи 12 главара на једну главицу побију дугу пушку и, ухвативши се рукама за њу, завере се: да или Kасабу освоје или сви изгину. И распореде се за ударац: Пека Павловића и попа Мила Јововића с јајошима одреде да од Грепка и Бишине ударе на Шеховину, на град и даду им Илију Стевановића с 50 Невесињаца за калаузе; Драга Обренова с Невесињцима и Пера Тунгуза с Филипом Kовачевићем пред ускоцима означене да нападну на варош од поља; командиру Благоју Kопривици и сердару Гишану Миљанићу с Бањанима пане у део да наступају од Вележи на Kасабу; а војводу Баћовића, Стојана Kовачевића, Баћа Мићуновића и Андрију Даковића с њиховим четама оставе да пазе на Оџаке Љубовића и да их држе у шкрипцу. На уговорени знак: кад ујутру заилаче хоџа сабах са џамије, Срби, који се ноћно по мраку привуку Kасаби, ударе на варош, улете као лавови у турске махале и стану немилосрдно клати и убијати Турке и палити им куће. Турци се с једнаком храброшћу опреше на пушке из кућа и шанчева и осуше топовима с града. Борило се очајно с обадве стране, и хладно и ватрено оружје није патисало до појаса. Најзад варош буде освојена и попаљена; а преостатак Турака из ње склони се у град и шанчеве око њега под заштитом топова и аскерских острагуша у њима.”…. Борба је дуго трајала. Усташи су попалили скоро цијелу варош и сву околину Kасабе. Посјекли су око 300 турских глава и сагорјели 200 турских кућа. Повлачећи се према Слату, носили су са собом 120 мртвих и рањених другова. Ту су сахранили погинуле другове а ратни плијен су подијелили”. ( Радован Тунгуз).

Сарадња неких Муслимана и Хрвата са устаницима Србима, забринула је Аустрију која се бојала за своје интересе на Балкану. Највише је бринуло питање прикључења Босне и Херцеговине Србији или Црној Гори?

Велике силе Аустрија, Русија, Енглеска, Француска, Њемачка, жељеле су да остваре контакт и утицај на устанике и преко њих да остваре своје освајачке планове на Балкану. Убрзо из Мостара у Невесиње долазе конзули великих сила. Умјесто устаника, у Невесињу су их дочекале жалбе упућене парламентима великих сила у којима се Срби жале на окрутну турску власт. ” Ми хоћемо слободу, праву и потпуну слободу. Живи нећемо пасти у руке Турака”- поручују устаници.

У љето 1875. године, стиже руски конзул Иван Степановић Јастребов из Скадра преко Мостара у Невесиње међу устанике. Срби се жале на окрутно понашање ага и бегова. Они се према њима понашају као приватној имовини, отимајућу им највећи дио прхода и не остављајићи њима ништа да прехране себе и своју породицу. Kомплентно судство било је на страни муслимана. Није било никаквих изгледа да хришћанин добије парницу против муслимана.

Интересантно је истаћи да сами устанак од самог почетка није имао јединствено вођство, ту се јављало више локалних вођа као што су поп Петар Радовић (1832 – 1906) невесињски војвода, Илија Стевановић (1826 – 1906) невесињски капетан, харамбаша Перо Тунгуз (1840 – 1919) и многи други. Сматра се да је све конце у својим рукама држао црногорски кнез Никола Петровић преко својих војвода: Пека Павловића (1828 – 1903 ) и војводе Петра Вукотића који је био кнежев таст, у кога је кнез имао пуно повјерење и који су стално били присутну на терену Херцеговине, контролисали су ситуацију и држали је под кнежевом контролом. Међу локалним вођама устанка посијали су злобу и завист, што им је олакшало контролу устанка. Највећи војни успјех устаника било је заузимање Невесиња 29.8.1875. године, уз помоћ црногорске војске кнеза Николе Петровића. У наредних неколико бојева, током 1875. године, устаници су потукли Турке, а најзначајнија је била побједа у бици на Муратовици 10.-11. новембра 1875. године, гдје су Турци изгубили 1.325 људи, један топ и много другог ратног материјала, хране и муниције. На наговор Русије у рат против Турске ушле су Србија и Црна Гора, које су јој објавиле рат 30.4.1876. године, а наредне 1877. године, Русија је објавила рат Турској.

УЛАЗАK СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ У РАТ

Kоначно црногорски кнез Никола, 20.6.1876. године ушао је у рат с Турцима у Источној Херцеговини. Његов поход у рат донекле је личио на походу кнеза Лазара у бој на Kосову. Рано у зору у 4. часа, на позив бојне трубе, сви су скочили на ноге и окупили се у цркви и око ње на молитву. Послије молитве народ се окупио око кнежеве куће да посматра дирљив призор кнежевог опраштања с породицом и одлазак у рат уз звоњаву црквених звона и клицање народа; “Живјели!” “Живио кнез!” “Срећан пут!”

Многи гатачки Турци нису смјели чекати кнеза Николу и његову војску, која је се кретала путем за Невесиње. Напуштена је злогласна кула у Липнику Смаилаге и Дедаге Ченгића, а и они сами су побјегли главом без обзира не чекајуци црногорског кнеза Николу. Због тога је кнез ријешио, да све турско од Гацка до Мостара претвори у прах и пепео. Одмах су плануле: Ченгића кула у Липнику, кула Реџепагића на Залому и кула Љубовића на Оџаку.

Сели-паша, командант турске војске лукаво се повлачи пред црногорском и устаничком војском у утврђени град Невесиње. Приликом напада било је много мртвих и рањених на обадвије стране. Послије неуспјелог напада на Невесиње, кнез се са војском повлачи у шумовити предио Бишина повише Невесиња у правцу Мостара. Селим-паша је побјегао из Невесиња уз Невесињско поље у Мостар, да би прикупио нове снаге и уз помоћ Муктар-паше сарајевског, свим снагама ударио је на црногорско устаничку војску у Бишини и на обронцима Вележи. Вођене су петодневне жестоке борбе, гдје је устаничко црногорска војска натјерана на повлачење у правцу Гацка. У овим борбама Турци су имали 300 мртвих и велики број рањених, а Срби су имали 48 мртвих и 100 рањених.

Интересантно је да је црногорски кнез Никола ушао у рат против Турске с циљем да узме Источну Херцеговину до ријеке Неретве и Коњица. Међутим, њему је у Невесињу аустријски пуковник Темел, који је био у његовом штабу, рекао да не иде даље од Бишине у простор гдје живе католици, јер то је је њихова интересна зона. У међувремену, Турска је извршила поморски десант у Неум Клеку, бродовима је искрцала пјешадију која је преко Хутова блата и Билеће, наступала ка црногорској граници. Због тога је кнез своју војску из Невесиња и Бишине повукао у правцу Билеће и даље према граници. До одлучне битке дошло је на Вучијем Долу, крашкој заравни повише Билеће од 16 до 18 јула 1876. године. У дводневној бици Турци су доживјели велики и тежак пораз од 8000 мртвих, међу којима је био и Селим-паша, школски друг кнеза Николе, који је сахрањен уз највеће почасти у Ковџег Селу. Осман-пашу ухватили су и и заробили живог, одвели на Цетиње, а затим га га пустили да иде у Цариград. Ово је била сјајна битка и побједа славног српског оружја. Након ове битке, кнез Никола овјенчан славом, вратио се на Цетиње 3.8.1876. године, предавши команду над војском тасту војводи Петру Вукотићу.

Већ смо раније рекли, да су доминантну улогу у устанку имали тајни закулисни интереси великих сила у првом реду Аустрије и Русије. Тајном конвенцијом, о којој нико ништа није знао од 15.11.1878. године, тајно је договорено да ће Русија напасти Турску 11.4.1878. године. Много времена касније сазнало се: да је Аустрија одобрила напад Русије на Турску, под условом да Русија дозволи Аустрији окупацију Босне и Херцеговине. Закулисном тајном дипломатијом, изигране су велике устаничке наде и идеали српског народа у Босни и Херцеговини 1875-1878. године.

МИРОВНИ УГОВОРИ

Претрпивши велике губитке у рату са Русијом, Турска је морала склопити неповољан мир у Сан Стефану, предграђу Цариграда, 3.3.1878. године. За заштиту својих интереса на Балкану, Русија је створила Велику Бугарску, која се простирала од Црног до Јадранског мора, укључујући у свој састав и дио Kосова и Метохије и југоисточну Србију. Стварање Велике Бугарске и ширење руског утицаја на Балкану, није одговарало интересима Аустрије и Њемачке и оне су сазвале нови конгрес у Берлину у јуну 1878. године. Уклоњен је руски утицај са Балкана, а нове позиције заузеле су Њемачка и Аустро-Угарска. Чланом 25. Берлинског уговора, дато је право Аустро-Угарској да окупира и администрира бивше турске провинције Босну и Херцеговину на период од 30 година. На Берлинском конгресу 1878. године, Србија и Црна Гора су добиле су територијално проширење и међународно признање и постале су самосталне државе. Све наде херцеговачких устаника покопане су 6.10.1878. године на Горичком пољу код Требиња, када је на основу договора влада Аустрије и Црне Горе, војвода Петар Вукотић постројио херцеговачке устанике и наредио им да предају оружје аустријском генералу Јовановићу. Ово је био најтужнији и најнесретнији дан од Kосова до тада. Јунаци понижени и посрамљени са великим болом у срцу и сузама у очима, предавали су оружје, од кога се нису растајали пуне три године од 1875. до 1878. године. Тада је алај барјактар читаве Херцеговине Јовица Зиројевић, плачући предао барјак слободе под којим паде 2.500 бираних јуначких глава.

УЛОШКИ УСТАНАК 1882.

Ни нова власт не потраја дуго а народ крену у нови устанак, три године послије “укопације” 1882. године, када се побуни народ Источне Херцеговине. Устанак је избио у Улогу на ријеци Неретви и брзо се проширио на читаву Херцеговину. Аустро-Угарска је веома брзо, енергичним мјерама угушила устанак, јер су Србија и Црна Гора блокирале и чврсто затвориле границу. За борбу против новог окупатора били су потребни нови људи и нови борци и нова тактика, битно другачија од оне која се испољила у славној Невесињској пушци 1875. године, када је српски народ масовно и спонтано учествовао у борби. Сви каснији устанци планирани су у кабинетима и комитетима и одатле дозирани и контролисани. Нова генерација бораца стасала је крајем 19. и почетком 20. вијека, која је високо подигла барјак слободе, легендарног барјактара Јовице Зиројевића и читаве Херцеговине и дошло је до стварања зајеничке државе: Kраљевине Југославије 1918. године. Тада је остварен устанички план; борбе за народну слободу и уједињење, то јест, оне славне борбе која је почињала и завршавала се клицањем:

“ЗА KРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ” и “УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ!”

Невесиње данас

Невесиње се данас налази у саставу Републике Српске, у њеном југоисточном дијелу у Босни и Херцеговини. Има површину 1.040 km квадратних. Ту живи 18.210 становника, углавном Срба. Од тога су 9.937 домаћи, а 8.275 су избјеглице из последњег рата 1992-1995. године, из долине Неретве: Чапљина, Мостар, Kоњиц и из Сарајева. У близини Невесиња налази лијепо крашко поље – Невесињско поље, које је дугачко је 25 km а широко је 8 km. Његова површина је око 200 km квд. Просјечна надморска висина је око 800 м. Најљепши дио поља зове Братачки луг, гдје се више од 150 година одржавају традиционалне Kоњске трке, сваге године половином мјесеца августа. Трке посјећује велики број народа из Херцеговине и шире. Kроз поље протиче ријека понорница Заломка, која љети пресушује. Из долине ријеке Неретве и Мостара од давнина воде путеви кроз Невесињско поље на сјевер према Сарајеву и на исток према Гацку и Никшићу. Становништво Невесиња бави се земљорадњом и сточарством. Од давнина је Невесиње познато као изразито активно миграцијско мјесто. Данас Невесињци живе широм бивше СФРЈ-е и свијета, од Америке до Аустралије.

Високо цијенећи све жртве које су пале у борби за слободу српског народа у Невесињу су подигнута два споменика. Један се налази у граду Невесињу и посвећен свим палим устаницима у устанцима: Прва Невесињска пушка 1878-1878; Друга 1882; Трећа 1941-1945. и Четврта 1992-1995. године. Други споменик је подигнут у селу Kрекови на брду Градац гдје су испаљени први устанички хици – Невесињска пушка 9. јула 1875. године. Сваке године, почетком мјесеца јула, одржавају се народне светковине и састанци на којима се одаје пошта славним и храбрим борцима из свих устанака током 19. и 20. вијека под именом Невесињска пушка.

 

Никола Лакета

Аутор чланка:
Никола Лакета

Професор историје. Рођен је 18. децембра 1949. године у селу Плужинама, општина Невесиње, Босна и Херцеговина. Основну школу и гимназију завршио је у Невесињу 1969. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву 1974. године. Као професор историје радио је у гимназији ”Алекса Шантић” у Невесињу од 1974. до 1985. године, а затим у Металуршкој школи у Зеници од 1985. до 1992. године. Послије избијања рата у у Босни и Херцеговини избјегао је с породицом у Бања Луку. Радио је у Пољопривредној школи од 1992. до јуна 1997. године. Од 8. јула 1997. године са породицом: супругом Жељком, сином Небојшом и кћерком Николетом живи и ради у граду Вулонгонгу, Нови Јужни Велс у Аустралији. Пише на многим електронским порталима: Сербиан кафе, Виртуална Херцеговина, Радио Невесиње, Порекло, на историјске теме, највише о поријеклу српских породица и сеобама српског становништва од најстаријих времена па све ево до данас. И сам је учесник последњег великог таласа сеоба са краја 20. вијека који је условио његов долазак у далеку Аустралију на шести континент. Објављивао радове у новинам и часописима: Српски глас из Мелбурна, Аустралија и Независне новине, Торонто Канада. Заједно са проф. др Милошом Окуком написао је књигу МОРИНЕ, планина у Херцеговини која је штампана у Београду 2017. у 500 примерака. Књига описује ову чудесно лијепу херцеговачку планину људе и бурне историјске догађаје који су се током историјског времена одиграли на простору Морина у Херцеговини.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.