Гружани су одувек били и заувек остали привржени Карађорђевићима. Карађорђе је имао побратима Милоша Марковића у гружанском селу Љуљаци, с којим је хајдуковао још у време пре Кочине крајине. Карађорђе се често сретао и саветовао са калуђером Максимом из Коњуше, старешином манастира Драча.
Неколико дана пред Цвети 1803. године, Карађорђе је претукао Турчна Авдију Аџи Марића и отео му коња и оружје. Осрамоћени Авдија је слагао да га је напао Карађорђе са 40 хајдука. Због тога је Карађорђе био ухапшен и затворен код муселима у Крагујевцу. Кад су за то чули кнезови, који су боравили у Крагујевцу и код газде Јанка имали конак, они оду код муселима да траже да Карађорђе буде ослобођен. Међу кнезовима који су дошли код муселима био је и кнез Јовица из Кнића. Кнезови су бранили Карађорђа и говорили да везир зна за њега и да има писану заповест везира, бурунтлију. Сви кнезови су потврдили да Карађорђе није ајдук, па га је муселим пустио.
Када је букнуо Први српски устанак, Вождовом позиву за борбу против Турака одазвали и највиђенији Гружани ондашњег времена, Јован Димитријевић из Добраче, Антоније Ристић Пљакић из Каменице, Радоје из Коњуше, браћа Петар и Мијаило Оташевић из Забојнице, браћа Милован, Милисав и Теодосије из Кнића, Милош Маринковић из Опланића, Ђорђе Ниџовић из Кнића, Јован Бабић из Годачице, Станко из Витановца, Илија из Губеревца, Јован Цветић из Гунцата, Петроније из Липовца, Миливоје Јукић из Драче и многи други. Карађорђев војвода Милош Маринковић из Опланића и кнез Теодосије Филиповић из Кнића често су са Гружанима чинили личну Карађорђеву пратњу. У Карађорђевом личном особљу, момцима који су били његови телохранитељи и који су разносили његове заповести и са њим ишли у бојеве били су и Тома Вучић Перишић из Вучковице и Стеван из Пчелица.
У боју на Руднику, нарочито се истакао Гружанин Антоније Ристић из Каменице. Антоније је у боју на Руднику ранио Турчина Пљакића, кога су Срби у заседи на Јелен-Камену дотукли. Због тога што је Антоније Ристић тешко ранио Пљаку и узео његово оружје, Срби га прозову Антоније Пљакић. Антоније је 1806. године постао војвода и Карађорђев зет, оженивши се најстаријом Карађорђевом ћерком Савом.
У пролеће 1807. године, за секретара Карађорђевог Правитељствујушчег совјета постављен је Јеремија Гагић из гружанског села Претоке. Карађорђев писар био је Милош Којић из гружанске Закуте.
На Велику Госпођу 1812. године, одржана је у Гружи, код манастира Враћевшнице Скупштина Карађорђевих војвода и смотра војске. Међу 99 српских војвода окупљених код манстира Враћевшнице били су и Гружани Јова Добрача, Војвода Милош Маринковић из Опланића, Тома Вучић из Вучковице и Петар и Мијаило Оташевић из Забојнице.
Карађорђе је приликом одржавања скупштине у манстиру Враћевшница долазио у гружанско село Борач, где је држао састанак са људима тога краја, чији је основни задатак био боља организација у борби против Турака. После састанка са виђенијим Борчанима и људима из околних села, Карађорђе је посетио Борачку цркву. Дочекао га је и увео у цркву прота Новак, тада је Карађорђе као поклон цркви оставио неколико дуката.
Након Вучићеве буне, августа месеца 1842. године, коју је предводио Гружанин Тома Вучић Перишић, против апсолутистичког режима кнеза Михаила Обреновића, дошло је до династичке промене на српском престолу. У подизању народа на буну нарочито се истакао Стеван Петровић Книћанин, који је побунио Крагујевачки округ. Вучић је између осталих окупио и своје Гружане и ушао у Крагујевац са војском од око три хиљаде људи. Пошто је Тома Вучић разбио трупе кнеза Михаила бомбардујући их топовима са Метиног Брда, а потом и код Жабара, настало је опште расуло кнежеве војске. Кнез Михаило Обреновић је био присиљен на абдикацију, Уставобранитељи на челу са Вучићем као предводитељем народа довели су на престо Карађорђевог сина, Александра Карађорђевића. Скупштина је одржана у Вучићевом ратном логору на Врачару, на средини је био Вучићев шатор окружен верним момцима из Груже. Окружен највиђенијим уставобранитељима, митрополитом и свештенством, појавио се Вучић обучен у обично народно одело. Почео је говор, и без великог увода поставио питање: „Хоћете ли старог кнеза или неког новог заслужног Србина?“ Као један човек, народ, међу којим је било ко зна колико Гружана, одговара: „Александра Петровића-Црног.“
Према опису избора Александра Карађорђевића, који је сачуван y књизи Нила Попова, пошто су скупштинари узвикивали да хоћеју Карађорђевог сина, Вучић је упитао: „А зашто баш њега кад у отечеству нашем има толико заслужних људи?“ Скупштинари су одговорили: „Његов је отац пролевао своју крв и борио се за нас… Ми њега хоћемо!“
Тако је Народна Скупштина сазвана за избор владаоца, акламацијом изабрала 2. септембра 1842. године за кнеза Александра Карађорђевића.
Везу династије Карађорђевића и Гружана, учвршћивало је и лично пријатељство између кнеза Александра Карађорђевића и Стевана Петровића Книћанина.
Након пада Обреновића и смене династије 1842. године, Стеван Книћанин, који је био учесник и суорганизатор буне против кнеза Михаила Обреновића, постаје члан Државног савета. Стеван Петровић Книћанин је постао члан Државног савета 26.10.1842. године. Његов задатак је био управљање војском и сигурност кнеза Александра Карађорђевића. То време Книћанин је провео у Крагујевцу мотрећи на Обреновићевце, а као награду за добро обављање поверених послова, он септембра 1843. године од стране кнеза Александра Карађорђевића бива унапређен из чина мајора у чин потпуковника.
Године 1845, након што се вратио са школовања у Паризу и Лондону, млађи син Николе Николајевића из гружанског Честина, Коста Николајевић постаје секретар Кнежеве канцеларије. Нешто касније, 27. VII 1845. године, Коста је постао секретар српског заступништва у Цариграду. У јулу 1847. године, y својој двадесет шестој години, постао је српски заступник (капућехаја) у Цариграду.
Коста Николајевић се 9. октобра 1849. године оженио Полексијом, ћерком тадашњег српског кнеза Александра Карађорђевића и сестром будућег Краља Петра I Карађорђевића. Коста се после венчања заједно са Полексијом вратио у Цариград, где је као капућехаја провео још годину ипо дана. Године 1856, Коста је постао министар унутрашњих послова. На том положају је остао све до 1858. године када га је заменио Илија Гарашанин.
После смене његовог таста кнеза Александра Карађорђевића и поновног доласка кнеза Милоша 1858. године на власт, Коста Николајевић је остао у Београду, без икакве службе и пензије све до 1862. године. Тада је отишао у иностранство, где је живео све до своје смрти. Најпре је живео у Будимпешти, радећи у архиву Матице Српске, која се у то време тамо налазила, затим y Грацу, у Швајцарској и у Паризу, где се дуго задржао. Поред свих заслуга које је имао, за нас је најзначајнији по томе што је венчавши се са ћерком кнеза Александра, и нас Гружане симболично ородио са династијом Карађорђевића.
Полексија је остружничкој цркви приложила једну икону која се и данас чува. То је Тајна вечера, уље на платну, у средини доњег дела иконе стоји овај запис: „Ову икону прилаже сијателна ћерка његове светости књаза српског Александра Карађорђевића Полексија супруга капућехаје српског: Константина Николаевића за вечити спомен свој и супруга свога 1879.“
Константин је са Полексијом имао шесторо деце. Њихов син, коњички поручник Никола Николајевић, погинуо је код Орлеана 28. IX (11. X) 1870. године у француско-пруском рату, борећи се заједо са ујаком Петром Карађорђевићем у саставу француске војске. Костин и Полексијин син Ђорђе Николајевић, који је име добио по свом прадеди Карађорђу, погинуо је у 24. XI 1882. године у Турн-Мугорелу у Румунији у сукобу са румунским спахијом Антоном Вердом, који га је убио из пиштоља пошто је Ђорђе био покренуо парницу за увреду части.
Стеван Петровић Книћанин је као члан Државног савета био у пратњи кнеза Александра Карађорђевића 1846. године, када је кнез ишао у Казанлук на подворење султану Абдул Меџиду. Том приликом је Книћанин од Турака одликован орденом Нишан Ифтихара.
На таласу револуције 1848. године која је захватила Европу, избила је и револуција у Хабсбуршкој монархији. Мађари су хтели да се издвоје из састава Хабсбуршке монархије. Као одговор намерама Мађара, Срби из Јужне Угарске су били устали да бране своју народност од насилног помађаривања.
Кнез Александар Карађорђевић је наредио је да се из Србије упуте наоружани и новчано подпомогнути добровољци у Војводину. Као његов лични пријатељ, кнез Александар је одлучио да пошаље Стевана Книћанина као команданта добровољаца у Војводину.
Када је вест о Книћаниновој храброј борби у Војводини стигла у Србију, кнез Александар Карађорђевић му је 15. августа 1849. на дар послао драгоцену зсабљу у вредности 300 дуката. Сабља је била украшена изгравираним кнежевим именом и натписом „за храброст“. Уз сабљу, кнез Александар Карађорђевић је Стевану Книћанину упутио писмо: „Љубезни господине Книћанине! На глас страдајуће наше оностране једнокрвне браће Ви сте све своје овамо оставили, и њима притекли, да им помогнете сачувати живот. Одбранити народност и извојевати права њихова, која су погажена била. Ви сте задатак Ваш, колко се оружјем решити могло, у домашају Вашем сјајно решили, побеђени нисте нигде били, а свуда, где сте ударали, разбијали сте. Ово Ваше племенито родољубље, храброст и пожртвованост, придобило Вам је признање целог Српства, уважење великих царева, који су јуначке прси Ваше знацима одличја украсили, и право на награду од мене. Ја Вам дакле са осећањем срдачног задовољства на тако одличним заслугама, учињеним нашем роду, изјављујем моју особиту благовољност и дарујем златну сабљу, украшену мојим именом и натписом за храброст.
Као круна свих награда, Книћанину је 1. јануара 1851. године кнез Александар Карађорђевић доделио титулу Војводе Књажевско-Српског. До тада је у Србији титулу војводе понео само Тома Вучић Перишић. Уз војводску титулу, прослављени Гружанин је добио и команду у Крагујевцу. По тада устаљеном обичају, Книћанин је поводом постављења за војводу, из руку кнеза Александра добио сабљу са натписом: „Народни генерал Ст. П. Книћанин, 1851. године”.
Године 1858, кнез Александар Карађорђевић је приликом путовања из Крагујевца у Жичу посетио гружанско село Бумбарево Брдо, као значајно место у ком је приликом Велике сеобе Срба 1690. године, велика колона Срба предвођена патријархом Арсенијем Чарнојевићем ту застала и одмарала се неколико дана. Говорећи о приликама у српској кнежевини уочи Светоандрејске скупштине, Нил Попов помиње и ово путовање кнеза Александра Карађорђевића по Србији 1858. године. Између осталог, Нил Попов каже и ово: „Међутим књаз је путовао по Србији, и том приликом, кад се бавио у Крагујевцу, посетио је Бумбарево Брдо, место знатно с историјских успомена, јер је у томе месту, при крају XVII стољ. патриар Арсеније Чарнојевић искупио србе и ш њима се преселио у Аустрију; за овим сврне у Карановац, где му је био спремљен сјајан дочек и посети дивотан споменик старе српске славе краљевски манастир Жичу. У повратку за Београд заустави се у Тополи у своме имању и месту свога рођења”.
Нераскидиво пријатељство између Петра Карађорђевића и Народног посланика Сретена Којића из гружанске Закуте, на крају је крунисано и кумством. Након што је после Тимочке буне, као један од највиђенијих радикала, прогоњен од стране тоталитарног режима Обреновића, морао да пребегне у Швајцарску, Сретен је тамо живео заједно са кнежевићом Петром Карађорђевићем, сином кнеза, Александра Карађорђевића и унукокм Карађорђа Петровића. Сретен Којић и Петар Карађорђевић су у дијаспори постали велики пријатељи а касније је то пријатељство овековечено и кумством. Којићи су се окумили са Карађорђевићима након што је Сретен помогао Петру Карађорђевићу да пређе из Мркоњића из Босне у Србију, превезавши га у воловским колима у бурету покривеном кукурузовом шашом. По казивању Загорке Којић Пауновић, тада се, приликом граничне контроле један од бајонета турских цариника забио у Петра Карађорђевића, али он је обрисао крв са бајонета како се не би одао. Након тога су Петер Карађорђевић и Сретен Којић склопили кумство око 1903. године.
Пријатељство Сретена Којића из Закуте и Краља Петра I Карађорђевића, нставили су њихови синови, Драгутин Којић, доктор права и министар у седам влада у периоду 1919-1929. и Краљ Александр I Карађорђевић.
У послератној Југославији, у време једнопартијског комунистичког система и владавини Титове олигархије Којићи су обележени као непријатељи комунистичке партије и као симпатизери и пријатељи Краља Петра и Александра, вечито су били на нишану власти.
Већ 1901. године почела је једна група официра да кује заверу да би насилним путем уклонила краља Александра Обреновића, који је већ био извршио четири државна удара. Завера је потекла из војних кругова нижег ранга. На чело завереника дошао је капетан Драгутин Димитријевић Апис, а међу главним завереницима налазио се и пешадијски потпоручник Велимир Вемић из Кнића. Официрска завера није била уперена само против Краља, већ и против Краљице Драге, која није била само жена владара Србије него практично и његов савладар. Краљева женидба са Драгом Машин је сасвим покварила његове односе са војском, који никада касније нису били изглађени. После скандала са лажном трудноћом Краљице Драге, у српској јавности се шпекулисало да ће један од њене браће, Никодије или Никола Луњевица, бити именован за престолонаследника. То је изазвало лавину огорчења како у српској јавности, тако и у војним круговима.
У глуво доба ноћи између 28. и 29. V (10. и 11. VI) 1903. године, група од 28 официра насилно је продрла у Двор. Завереничка акција почела је тачно десет минута после поноћи. Захваљујући завереницима у Двору, официри су брзо улетели у собу Краља Александра и Краљице Драге, али у кревету није било никог. Официри су претражили целу собу, отварали ормане и превртали ствари, али нису успели да пронађу краља и краљицу.
После већих натезања, завереници су довели краљевог ађутанта да открије где су се краљ и краљица сакрили. Тада су се у краљевској соби поред краљевог ађутанта налазили и поручник Ђорђе Ристић, потпоручник Велимир Вемић и капетан Илија Радивојевић. Потпоручник Вемић пронашао је једно удубљење у зиду као за кључ од тајних врата и узвукнуо: „Секиру! Ево врата!“ Коначно су се појавили иза скривених врата краљ и краљица у белим пиџамама, видно уплашени и припијени једно уз друго. Капетан Михаило Ристић био је тај који је усмртио краља, па краљицу, која се на први пуцањ бацила да својим телом заштити краља. Потом су и остали завереници пуцали из својих револвера.
Тако је, поред тога што је био један од главних завереника, потпоручник Велимир Вемић из Кнића био и непосредни егзекутор Краља Александра и Краљице Драге. Вемић је учествовао у завери и ликвидацији краљевског пара због нужности да се стане на крај апсолутистичкој владавини Александра Обреновића, али и да би на српски престо били враћени Карађорђеви потомци из изгнанства. То исто јутро образована је влада, која је названа револуционарном у којој су биле заступљене све четири грађанске политичке странке. Влада је одмах сазвала Народно представништво (Скупштину и Сенат), које се састало у Београду, 2. (15.) VI 1903. године у ономе саставу у коме се налазило пре државног удара од 25. III (7. IV) 1903. године који је извршио краљ Александар Обреновић када је Народно представништво било распуштено. На заједничком састанку Скупштине и Сената, тога дана Народно представништво изабрало је и прогласило за краља Србије кнежевића Петра Карађорђевића, сина кнеза Александра Карађорђевића, кога је из земље била прогнала Светоандрејска скупштина 1858. године.
Ступањем Краља Петра I Карађорђевића на српски престо, после 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју.
Краљ Петар I Карађорђевић крунисан је у септембру 1904. године у београдској Саборној цркви, док је света тајна миропомазања обављена нешто касније у манастиру Жича. Краљ Петар I Карађорђевић се 5. октобра, са краљевићима Ђорђем и Александром и свитом, упутио преко Крагујевца и Губеревца и стигао у Краљево, које је било посебно окићено за ту прилику. Само миропомазање Краља Петра I обавио је у Жичи митрополит Инокентије 9. октобра 1904. године.
По сећању деда Лазе Савића из Губеревца, народ Груже је свечано дочекао Краља Петра I Карађорђевића када се после миропомазања враћао из манстира Жича. Гружани су свог Краља дочекали на месту Ћупријско поље. Пред Краља су Гружани извели своје лепо обучене, умивене и зачешљане Цигане. Њиховој деци је Краљ делио бомбоне, рекавши том приликом да га нарочито радује сусрет са њима, јер ће и они сутра бити Краљеви војници.
Михаило Милосављевић из гружанских Рашковића је још пре Првог светског рата одржавао кола и био возач Краља Петра I. Приликом одступања преко Албаније возио је краља све до реке Дрим. Даље није било колског пута којим би се аутомобил могао кретати, па су краљев аутомобил гурнули у реку да га непријатељ не би запленио. Краљ је даље ишао пешице, а само негде где је имало услова возио се на волујским колима или на топовској кари. Тако пешачећи стално је са собом носио дрвени штап који је на врху имао метални шиљак. Због верања по камењару шиљак би се иступио, па је Михаило, који је био и ковач, то вешто оштрио. Када су савезници прихватили српску војску Краљ Петар је послао Михаила у Француску да изучи нови занат, израду и уграђивање гибњева на аутомобилима, јер то до тада у Србији нико није радио. По завршетку заната, Михаило се вратио у Солун 1918. године и возио Краља Петра за цело време пробоја Солунског фронта и потом до ослобођеног Београда. Да би био у његовој близини, Краљ Петар је инсистирао да Михаило купи “виноградарску кућу” на Топчидерском брду, где и сада живе његови потомци.
Поред велике улоге коју је ЊКВ Александар I Карађорђевић одиграо у српској историји, Он је имао и посебан значај за општину Кнић и читаву гружанску регију. У Гружи почетком XX века није било других насеља сем села. Краљ Александар I Карађорђевић је својим Указом од 16. новембра 1922. године село Кнић прогласио за варошицу Кнић. Неколико дана касније, Указом Краља Александра I Карађорђевића од 22. новембра 1922. године, Слепак заселак села Грабовац проглашен је за варошицу Гружу. Неспорна је чињеница да је статус варошице, који су понели Кнић и Гружа допринео њиховом убрзаном економском и културном развоју.
Поред тога, ЊКВ Александар I Карађорђевић је Гружане задужио и тиме што је помогао да се обнови црква у Пајсијевићу и да се доврши изградња цркве у Гривцу, па су стога ове две светиње спомен-храмови Блаженопочившег Краља Александра I Карађорђевића.
После атентата у Марсељу 1934. године, где је Александар I Карађорђевић убијен као југословенски Краљ ујединитељ и ослободилац Старе Србије, командујући васкрслом српском војском 1918. године, Гружани су свом вољеном Краљу подигли споменик.
Живадин Стевановић који је пре Другог светског рата био председник Општине коњушке и бански већник за срез Гружански, својом молбом Министру Двора покренуо је 1937. године захтев за подизање споменика и бисте Краља Александра код школе у Коњуши, где је и постављена на постамент следеће године. Министар двора својим актом од 8. октобра 1938. године извештава Првог ађутанта Њ. В. Краља да ће се 9. октобра, дакле на дан атентата, открити и осветити споменик Блаженопочившем Краљу у Коњуши, тражећи да се испред Двора одреди изасланик који ће присуствовати овом чину. Изасланик Двора, артилеријски пуковник Божидар С. Топаловић, дочекан је у Коњуши цвећем у рукама коњушких ђака уз молбу деце да Изасланик Двора пренесе поздраве младом Принцу Престолонаследнику Њ. К. Височанству Петру Другом. Књижевник Слободан Ћировић је међу сликама у породичном албуму пронашао потврду о постојању Споменика код школе у Коњуши, где су његов отац и стричеви као Краљеви војници и четници Драже Михаиловића уједно били и чувари косовског завета и Краљеве бисте у Коњуши. Јер после рата није Споменика било ту. Ћировић је забележио и ту причу, како су млади партизански скојевци срушили Споменик у Коњуши и главу Краљеву бацили у бунар. Зато је књижевник Ћировић 2001. године са Равногорским покретом покренуо питање обнове споменика. Уз финансијску помоћ господе супружника Милике и Добривоја Јанковића из Коњуше, чији су очеви као Краљеви и Дражини војници такође нестали у Босни 1945. године, Краљева биста је урађена изнова и постављена на старо место. Слободан Ћировић и Јанковићи из Коњуше су најзад остварили намеру, да се обнови Краљева биста код школе у Коњуши, испуњавајући тиме и аманет својих родитеља изгинулих бранећи свога Краља.
После априлске капитулације Југословенске војске 1941. године, наредник пилот Богољуб Алексић Медоња, син Цветка Алексића из гружанске Драгушице, четири пута је летео из Подгорице за Грчку, превозећи краљевску породицу Карађорђевића и њихову имовину. Када је четврти пут слетео у Подгорицу, заробљен је од стране Немаца. Затим је спроведен у транспорту војних заробљеника, возом преко Чачка, одакле је побегао и стигао пешице кући у Драгушицу, а потом је ступио у самостални четнички одред „Свети Илија“, наредника пилота Милоја Мојсиловића из гружанске Забојнице.
На дан, 21. октобра 2008. године, у Бечевици је откривена спомен биста Блаженопочившег Краља Александра I Карађорђевића. Свечаности је, поред бројних гостију и грађана, присуствовао и ЊКВ Престолонаследник Александар II Карађорђевић, а бисту je освештао епископ жички Хризостом.
Бисту краља Александра свом родном селу је даривао доктор Радомир – Раша Матовић, политички емигрант, који је преминуо 2006. године у Чикагу. Бисту је, након рата, пронашао у једној ливници у Бечу, у коју су Немци за време окупације допремали и за своје потребе претапали споменике са територије Краљевине Југославије. У Матовићевом дому у Америци краљева биста је деценијама заузимала почасно место, а пред крај живота, на сугестију Милана Ивковића, пријатеља из детињства, одлучио је да је подари својој родној Бечевици.
Книћани су Краљевској династiји Карађорђевића одали почаст и тиме што су велики број улица у својој општини назвали по њима.
У част вожда Првог српског устанка и родоначелника краљевске династије Карађорђевић, улице у Балосави, Борчу, Бумбаревом Брду, Грабовцу, Гунцатима, Книћу, Љуљацима, Опланићу, Рашковићу и Честину понеле су име Карађорђева. Једна улица у Радмиловићу носи име Кнеза Александра Карађорђевића. Улице са именом Краља Петра I, су у Барама, Бумбаревом Брду, Книћу, Љуљацима, Радмиловићу и Кнежевцу, док Драгушица и Кнић имају заједничку улицу са називом Краља Петра Ослободиоца. Табле са именом Kраља Александра Карађорђевића наћи ће се у улицама у Бумбаревом Брду, Книћу и Бечевици. Грабовац има улицу са именом Краља Александра Ујединитеља, док улица у Вучковици, названа по витешком краљу, носи име Краља Александра. Највећа улица у Радмиловићу носи име Краљице Марије Карађорђевић, а успомену на најомиљенију краљицу у нашем народу, у Кнежевцу чува улица са именом Краљице Марије. У част супруге краља Петра I Карађорђевића, улица у Бечевици носи назив Кнегиње Зорке.
Од 2019. године у гружанској Коњуши се поред споменика Блаженопочившег Краља Александра I Карађорђевића, на дан његовог убиства 9. октобра одржава помен.
АУТОР: Саша Зарић, сарадник портала Порекло
Коментари (0)