Порекло презимена, Кифино Село (Невесиње)

Порекло становништва у Кифином Селу, општина Невесиње. Приредио сарадник портала Порекло проф. Никола Владов Лакета.

Кифино Село налази се на десној обали ријеке Заломке на њеном уласку у Невесињско поље лежи на крашкој заравни и на ивици поља. Село се налази на раскрсници путева који су ишли са запада на исток и са југа на сјевер. Кифино Село је добило на значају када Аустро-угарска власт изградила макадамски пут од Невесиња према Гацку на исток и на сјевер преко висоравни Морине, Улога и Калиновика за Сарајево.

Село обилује старим споменицима гомилама, градинама и стећцима. Јужно од села налазе се стара насеља и утврђења Кифљански и Братачки Градац. На сјеверној страни налази се локалитет Вардиште, некад утврђени град данас се ту налазе рушевине и гомила камења. Он је штитио улаз у село и даље. Сјеверно од Вардишта у мјесту Кланци налази се утврђење Градина. Поред цркве Св. Тројице на Дреновику на Подинама налази се некропола старих надгробних споменика стећака од неколико лијепих плоча сандука и шљемењака. Побожни народ сваке године кречи ове надгробне споменике да би на тај начин заштитили усјеве од града и невремена. На западној страни Подина била је једна иста таква некропола стећака који су градитељи асвалтног пута минирали и заувијек уништили. Читав црквени комплекс на Дреновику опасан је са два пута, са источне стране иде стари макадамаски пут, са западне стране иде модерни асвалтни пут.

Кифино Село добило је име по локалном муслиманском феудалцу Мехмеду Кифи. Раније се село звало Тучево по ступама које су на ријеци Заломци тукле и ступале лан и вунено платно рашу. О имену села говори и стих из народне пјесме: ”Пораниле тучевке ђевојке у Свињ гору да наберу боју”. Свињ гора је планина Свињац, брале су разне биљке за бојење платна.

Кифино Село – Црква Свете Тројице

Ово је веома старо насеље још од антике и Средњег вијека. На брду Дреновик, један километар од центра села на надморској висини од 900 метара налази се стара средњовјековна црква Св. Тројице. Име цркве је новијег датума, а сама стара црква подигнута је у вријеме Немањића. Једно вријеме црква је била порушена али је обновљена 1810. године и свечано је освјештана 1816. године. Више пута је обнављана да би се сачувала у данашњем облику као лијепа камена грађевина са три звоника на преслицу. Звона са ове цркве чују се по читавом Невесињу. О љепоти и старости ове цркве говори један стих из народне пјесме: ”На врх брда Дреновика има једна мала црква од камена, саграђена у давна времена”.

Епитропи (градитељи) били су :

1. Драгић Миловић, Драгић Радовић из Братача,
2. Тривко Жерајић из Миљевца,
3. Милош Скочајић из Шурића,
4. Лазар Ратковић из Братача,
5. Ђуро Перин из Братача,
6. Лазар хаџија Окука из Бијељине,
7. Глигор Ивковић из Доњег Дрежња,
8. Којо Савић из Крекова,
9. Ђуро Пухало из Кифина Села,
10. Михо Дудало, (презиме непознато Н.Л.).

Извођачи грађевинских радова и мајстори били су из Доње Херцеговине:

1. Тривко Трлшпетер,
2. Симо Јајетина,
3. Станиша Зовић.

Акцијом хајдучког харамбаше Пера Тунгуза на Ћетној Пољани 5. јула 1875 године, убрзало је избијање устанка српског народа у Херцеговини под именом Невесињска пушка из 1875. године. На састаку устаничких вођа у Кифину Селу код цркве Св. Тројице на Дреновику 7. јула 1875. године, пала је одлука да се Срби дижу на устанак у читавој Херцеговини. Устаници су се причестили у цркви на Дреновику и кренули су у борбу против Турака. До сукоба устаника и Турака дошло је на брду Градац код села Крекова 9. јула 1875. године. Овај оружани сукоб Срба и Турака назван је Невесињска пушка, која пуче за српску слободу у ”гласиту пољу Невесињу”. Знатан број Кифљана учествовао је у устанку Невесињска пушка 1875. и у каснијем Улошком устанку 1882. године.

У Првом свјетском рату са територије среза Невесиња био је велики број око хиљаду солунских добровољаца и носилаца Албанске споменице, а међу њима биоло их је и из Кифина Села. Тачан број не знам али ја сам лично познавао двојицу из породице Дабарчић. То су били Максим и Драго Дабарчић.

Други свјетски рат и злочин у Кифину Селу

”Крајем 1941. и почетком 1942. дошло је до подјеле међу Србима устаницима на четнике и партизане, и до братоубилачког рата. Све до децембра 1941. радило се о општом устанку, у коме сарађују и четници и партизани у борби против заједничког непријатеља и окупатора, Нијемаца и Италијана (и њихових квислинга усташа). Послије њемачког пораза под Москвом у децембру 1941. године, дошло је до размимоилажења између четника и партизана и до отворене борбе између ова два покрета. У име ”диференцијације” партизани су починили многе злочине у српском народу, а четници су у име ”освете” узвраћали крволочно истом мјером. Тако је Ударни батаљон Влада Шегрта крајем 1941. и почетком 1942. године извршио многобројна убиства угледних Срба у Источној Херцеговини. Једина њихова кривица је била била је та што се нису на вријеме опредијелили за партизански покрету. (Ко није са нама,тај је против нас).

У току ноћи 19-20. фебруара 1942. партизани су у Кифину Селу убили четничког мајора Бошка Тодоровића, поручника Јова Мишељића и професора Лазара Тркљу, који су били послани у Источну Херцеговину да спријече братоубилачки рат на овим теренима. Из села Колешка било је ”осуђено” на убистви 19 људи. Ову сулуду Шегртову одлуку спријечили су борци из села Колешка. Али је Шегртов батаљон починио стравичан злочин у Кифину Селу, гдје је похапсио 67 људи, који су, заједно са својом стоком отјерани у село Грабовицу, гдје су мучени и злостављани. Ту је убијено 11 људи: Обрад Шаренац, Милорад Солдо, Алекса Будовић, Петко Радојичић, Симо Зиројевић, Благоје Беслема, Ђуро Беслема, Обрен Ројовић,Тодор Ројовић, Драго Ћабак и Душан Радојичић. Њихови лешеви бачени су у сеоско мрциниште, гдје се бацала угинута стока. Тек када су Италијани реокупирали Херцеговину, дозволи су ексхуманизацију и достојну сахрану усташких и партизанских жртава. Ови људи, њих једанаесторица, сахрањени су поред мајора Бошка Тодоровића на гробљу код цркве на Дреновику. Касније су им се ”придружила” још двојица Ристо Радојичић и Петар Ћабак, који су убијени 1945. године”.* ( Милош Окука и Никола Лакета, Морине, планина у Херцеговини, Београд, 2017. стр. 85.).

За празник Духове, Тројичин дан код цркве на Дреновику било је сабориште и мјесто састанка невесињске омладине и сусједних херцеговачких општина. Омладина је уживала у пјесми и игри и витешком надметању соколских чета. Играла су по три кола на Подинама распјеване и веселе омладине. Народно весеље завршавало се удајом неколико ђевојака. Данас, што се каже некад било, сад се спомињало. Данас код цркве на Дреновика коло играју само момци и ђевојке из културно умјетничког друштва из Невесиња. Само са сјетом можемо констатовати, неста села и сељака,неста пјесме и весеља.

Градњом макадамских путева Кирино Село се убрзано развија, гради се и почиње са радом 1905. године основна школа, а њен први учитељ био је Михајло Радовић. Четвероразредну школу похађала су мушка дјеца из околних села Братач, Крекови и Плужине. Лазар Мачак отвара трговину и хан 1906. године. Данас се у кући Лазара Мачка налази Мјесна канцеларија Кифино Село. Ту је некада радила и пошта или ту или у кући Риста Зиројевића.

Данас је Кифино Село модерно приградско насеље повезано са Невесињем и Гацком модерним асвалтним путем. Веома рано је добило струју, а однедавно има и водовод. Село има осморазредну основну школу који похађају дјеца из околних села: Братач, Крекови и Плужине. Између два рат радила су два хана и трговине: хан Сима Зиројевића и Зубчев хан. Послије рата радиле су и још раде двије кафане:”Дреновик”и ”Кифино Село”. Кафану ”Дреновик” отворили су Новица и Борика Шаренац. Њихов посао је наставио њихов син Чедо, данас кафану води Чедов син Новица, унук старог кафеџије Новице Шаренца. Кафану ” Кифино Село” води Симо Зиројевић, унук старог ханџије Сима Зиројевића који је први отворио хан у Кифину Селу а касније и на Моринама. Модерну кафану ”Кифино Село” држи Симо Зиројевић који наставља стару породичну угоститељску традицију. Обадвије кафане су биле чувене по доброј услузи и гостопримству и по добро познатој печеној јагњетини са ражња као и домаћим специјалитетима сиром,кајмаком и пршутом.

Идући из Кифина Села према Невесињу с десне стране на Возницима налазе се рушевине некадашњег Задружног дома који је требао становнике Кифина Села и околних села да одведе у бољу и свијетлу комунистичку будућност. Основане су Сељачке радне задруге, почела је градња модерне задружне зграде са школом и трговином. Избијањем Резолуције Информ Бироа 1948. године и прекида односа са СССР-ом напуштена је градња Задружног дома. Некако су оспособљене двије просторије за школу (пошто је стара школа у центру села уништена у рату, оп. Н. Л.). Дуго времена ту су као учитељи радили Бошко Ђоговић и Зора Џелетовић. Једна просторија била оспособљена за задружну трговину мјешовите робе, а ту је била и радила сточна пијаца. Планирано је било да ту буде центар села, али све је нетрагом пропало, остале су данас само рушевине и ништа више. Обновљена је стара школа у центру села и од шездесетих година 20. в. ради као осмољетка.

Становништво Кифина Села

Данас у Кифину Селу живе српске породице и славе следеће славе :

1. Зиројевићи, потичу од старе српске породице Предојевић из Пријевора. Родоначелник ове породице био је Зироје из села Браићевића. Има их да живе у Дубљевићима, Борчу, Дабру и Залому. У Кифино Село дошли са Залома, славе Никољдан. Има их у Србији и Црној Гори.

2. Шаренци, старином потичу од породице Кресојевић, дошли из Рудина у Давидовиће, из Давидовића долазе у Дрежањ и Кифино Село, славе Лазареву суботу.

3. Радојичићи, веома стара српска породица поријеклом из Пјешиваца у Црној Гори. Неки Радоје био је родоначелник ове породице, славе Никољдан. Дошли у Кифино Село, Батковиће, Невесиње и Постољане. На једном надгробном споменику породице Радојичић код цркве на Дреновику налази се уклесана 1414. година.

4. Ћабак, дошли из Миљевца у Кифино Село прије куге 1813 године, славе Никољдан.

5. Беслема, дошли из Мостара у Кифино Село, славе Јовањдан.

6. Ројевић, славе Никољдан.

7. Будовић, славе Никољдан.

8. Говедарица, славе Никољдан, дошли из Гацка с Михољача у Братач, Кифино Село и Крекове.

9. Дабарчић, славе Лучиндан,истог поријекла и род са Рулима у Кифину Селу.

10. Рул(љ), славе Лучиндан, поријеклом од племена Милобратовића са Требјешке главице код Никшића.

11. Јелачић, стара српска породица поријеклом из Требиња. Дошли у село Дабрицу, из Дабрице дошли у Кифино Село. Има их у Мостару, славе Климуњдан.

12. Солдо, досели из Рудина у Дабар, одатле дошли у Шеховину а са Шеховине у Кифино Село, славе Михољдан.

13. Глоговац, слава Ђуђевдан, поријеклом са Мируша код Билеће.

14. Вујадиновић, (Јокић), веома стара породица поријеклом са Бијеле Рудине, има их на Удрежњу, Бабјој Глави и Кифином Селу, довела их баба Јока, славе Аранђеловдан.

15. Радовић, једна кућа Ђока Радовића, потомци попа Радовића из Братача. Славе Никољдан.

16. Самарџићи, једна кућа живјели дуго времена у кући Ђока Радовића. Родитељи помрли, дјеца се разишла по свијету. Држали су млин на Дијелима на потоку Вучијаку на Невесиском поњу, славе Ђурђевдан.

17. Андрић, породица путара у Кланцима, славе Јовањдан.

18. Лојић, муслиманска породица донедавно живјели у Кифином Селу.

19. Лакета, једна кућа породице Лакета из Плужина, славе Јовањдан.

АУТОР: Сарадник портала Порекло проф. Никола Владов Лакета

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Nikola

    Ispravke za uvazenog profesora Laketu.Solunski dobrovoljci iz Kifinog sela su Drago Dabarcic i Luka Radojicic koji je i jedan od cetvorice Nevesinjaca nosilac Karadjordjeve Zvijezde.Maksim DABARCIC je bio silom mobilisan od strane suckora sa jos dosta maloljetnih mladica da ciste snijeg kako bi lakse austrijska vojska napala Crnu Goru.Mnogi od ovih mladica su promrzli na Jovanovom Brdu na granici sa Crnom Gorom i amputirani su im prsti u noga i ruku.Kod nekih samo noga.Kod Maksima je bio slucaj i jedno i drugo.Obrenu Beslemi i Milanu Cabaku samo u noga.Oni su lijeceni u Aradu i jos nekim mjestima.Posle su imali od austrijskih reeparacija visoke penzije,Maksim je imao 1972 g, penziju 1.700.000.dinara.U to vrijeme je popularni fico toliko kostao,koliko jedna Maksimova mjesecna penzija.Dusan Radojicic je poginuo 1946, dok je sa ovim mladicima 1942 ubijen Manojlo Dabarcic,koga roditelji nisu htjeli sahraniti u nizu sa ovim stradalnicima.Nesto prije njihovog pogubljenja,Vlado Segrt je ubio i ovog nosioca Karadjordjeve Zvijezde Luku Radojicica,Takodje sedam dana kasnije bacili su u ponor Zalomke sa jos nekim Nevesinjcima Mirka Sarenca iz ovog sela.

  2. Vedran Arnsson

    Лојић iz Kifinog Sela su moj rod.

    Porjeklo Lojica
    http://www.medzlis-nevesinje.com/historija/item/336-sidzil-nevesinjskog-kadije-1767-do-1775-prvi-dio.html
    Selo Bratač: Ibrahim Lojić i Selim, Ahmed Duranović, Bajezid, Mehmed Grbić, Jovan Klajić, Tešan
    “Orginal ovog sidžila nalazi se u orjentalnoj zbirci Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Fotokopije ovog sidžila ima arhiv Hercegovine.”

    Lojici su testirani i pridadaju Y haplogrupi I-S17250
    Interesantno je da djele haplogrupu granu I-S17250 sa familijom Kljajić i Terzic iz ovoga sela (Bratac)

  3. Жељко

    Добро је да се напише историјат неког краја ( овдје села ). Цијели текст сте написали произвољно.

    Тачно поријекло породице Вујадиновић у Кифином селу је.
    После херцеговачког устанка када је остала без мужа ( погинуо у устанку ) Јока Јелачића се преудалае за Будовића из Кифиног села. Са собом је и понијела сина ( био мали ). Када је порастао био је слуга код бега Љубовића који му је дао имање.

    Вујадиновићи који славе Аранђеловдан воде поријекло са Јањића копита на кривини Зете код Даниковграда. Одате су селили у Подвраће ( Бјелопавлићи) гдје славе племенску славу Петковицу, а прислужују Аранђеловдан. Из Подвраћа шире се у Рубеже код Никшића ( данас предграђе Никшића ) и на Крново. Од ових Вујадиновића из Рубежа и са Крнова су Вујадиновићи на Удрежњу, Врсињу у Источној Босни, Косјерићу, Ужицу и вјетоватно у Пљевљима. Вујадиновићи су на Удрежње – Доња Махала доселили 1836 године. Сви Вујадиновићи на Удрежњу нису истог поријекла. Вујадиновићи у Горњој Махали и у Сабљачи су поријеклом Кучи. До доласка на Удрежње ( после 1882,год. ) презивали су се Јанковићи.

    Вујадиновићи са славом Никољдан су поријеклом из Куча.