Порекло презимена, село Крекови (Невесиње)

Порекло становништва у селу Крекови, општина Невесиње. Приредио сарадник портала Порекло проф. Никола Владов Лакета.

Село Крекови налази се у сјеверном дијелу Невесињског поља испод планине Црвањ и његових нижих обронака Кречког брда по коме је село добило своје име. Надморска висина села је око 85о м. Идући путем од Невесиња преко Кифина Села за Гацко одваја се пут за село Крекове. Туда је ишао и стари пут из западног дијела Невесињског поља према истоку за Кифино Село, Братач, Залом и даље на исток. Један крак пута ишао је из Невесиња на сјевер преко Крекова на Морине.

Село Крекови је насељено мјесто у општини Невесиње, Република Српска (БиХ). Према попису становништва у последњих 50 година и ово село је био захватио незауставни процес сеоба и пропадање села и смањење броја становника, о чему говоре пописи становништва. Далеке 1961. године, село Крекови са припадајућим засеоцима имало је 518 становника. Тридесет година касније 1991. године Крекови броје 359 становника. Данас село Крекови имају 400 становника и једна су од живљих, бројнијих и виталнијих сеоских заједница у општини Невесиње. Становништво се вијековима традиционално бавило земљорадњом и сточарсвом на планини Црвањ и на висоравни Морине.

О старости села говоре остаци старих гробаља, некрополе стећака Калуфи и Рајков камен и и остаци рушевина утврђеног градова Градац на брду Кременац. У засеоку Постољни налазе су рушевине манастира Св. Ђурђа, од свега се сачувани остаци манастирске часне трпезе.

У атару сла Крекови данас се налази недавно подигнут велики споменик у облику крста посвећен устаницима из устанка Невесињска пушка 1875. године, на коме се налази следећи текст: ” У спомен српских устаника светосавске Херцеговине за крст часни и слободу златну рода српског православног”.

 

Некрополе стећака Калуфи и Рајков Камен

Некропола стећака Калуфи налази се у селу Крекови и то је највећа и најбројнија некропола на територији Босне и Херцеговине и друга по бројности на простору екс Југославије. Ту у Крековима налази се 462 стећка, 295 плоча, 150 сандука, 3 шљемењака и 14 стела. Основна орјентација свих ових надгробних споменика у простору је: исток-запад, као што се данас копају и сахрањују Срби, православни народ, што нам јасно говори да су ту сахрањивани и покопавани наши стари српски преци. Каменом пластиком разним шарама и сликама украшена су 44 споменика; 14 плоча; 28 сандука и 2 шљемењака. Величина споменика и богаство украса јасно нам говори о социјалном статусу и полажају у тадашњем друштву преминулих покојника.

Некропола стећака Рајков камен налази се у засеоку Мијатовци и сматра се саставним дијелом некрополе Калуфи и састоји се од двије цјелине, прва је Рајков камен, то је једна крстача са плочом и један и један високи сандук са постољем и још један сандук. Другу цјелину чине два усамљена стећка са два сандука. Археолог Шефик Бешлагић испитивао је и пописао је стећке на овим некрополама 1964-1966. године и објавио у часопису Наше старине 1972. године. Године 1960. два стећка под бројем 43 и 44 са ове некрополе одвежена су у Београд и налазе се на Калемегдану у комплексу Војног музеја.

Засеок Постољани

У саставу села Крекова налази се засеок Постаљани, то је стара невесињска жупа.

”Постоља невесињског жупана удаљена су осам километара сјевероисточно од Невесиња. Осим манастира и жупановог двора Постоља имају војничко утврђење са горњим и доњим градом. Кроз Постоља протиче ријека Дутина, на њој манастирско браство држи воденицу. Нашем посланству указане су све почасти како и доликује нашој републици.”

Цитат из извјештаја дубровачког поклисара Михајла Бобаљевића о савезу невесињског жупана са краљем Твртком. ”За кнеза на столу нотара Џива Гундулића и даље пише :” Сви интереси наше републике у потпуности су сачувани. Повластице дате од стране покојног жупана Санка Милтеновића потврдио је његов син Бељак. Црквени обред устоличења обављен је у манастиру светог Ђурђа, на дан храмовне славе, а у ту част играло је народно коло и дијелио се мегдан у витешким играма”. Невесиње, љета 1373. Цитат из књиге, Неђо Шиповац, Невесиње славно, Невесиње 2003.страна 103.

Почетак устанка Невесињска пушка

Село Крекови ступило је на историјску позорницу у другој половини 19. вијека за вријеме устанка српског становништва у Херцеговини, Невесињска пушка 1875. године, када је на брду Градац дошло до првог оружано сукоба устаника и турских власти. Вјеродостојан опис догађаја дао је можемо слободно рећи непосредни учесник и свједок ових историјских догађаја учитељ Ристо Т. Пророковић у књизи: Невесињска буна 1874. и почетак устанка у Херцеговини 1875. године, Београд 1906. године. Припреме за устанак Невесињска пушка почеле су у љето 1874. године, када су Јован Гутић и његов и његов синовац Михајло и трговац Симун Зечевић повели акцију да придобијају неких виђеније невесињске људе за устанак. Тај свој план саопштили су у Невесињу Илији Стевановићу из села Лукавца, Тривку Грубачићу из села Раст, свештенику Петру Радовићу из села Братач, Продану Рупару са Трусине. Пошто су од њих добили сагласност почели су ту идеју да шире даље.

На црквеном сабору на Малу Госпојину 21. септембра 1874. године, код цркве у селу Биограду одржан је један шири састанак невесињских кнезова. На овоме сабору ријешили су да се устанак подигне и да се затражи помоћ црногорског књаза Николе Петровића без чије помоћи и знања није се могло никако кретати у устанак и борбу. Жалбу књазу Николи потписали су и својим печатом овјерили у селу Биоград следећи невесињски кнезови:

1. Јован Гутић, село Зови До,
2. Михајло Гутић, село Зови До,
3. Симун Зечевић, трговац Зови До,
4. Милош Кешељ, село Студенци,
5. Илија Стевановић, село Лукавац,
6. Ристо Гаћиновић, свештенки из села Лукавца, писац жалбе књазу Николи,
7. Продан Рупар, село Трусина,
8. Шурко Петковић, село Грабовица,
9. Тривко Грубачић, село Раст,
10. Петар Радовић, свештеник село Братач,
11. Анто Глоговац, свештеник село Братач,
12. Тривко Радовић, село Братач,
13. Јовица Ђоговић, село Ријека,
14. Томо Станић, село Сливља,
15. Тривко Бува, село Колешко,
16. Јован Савић, село Крекови.

Хајдучки харамбаша Перо Тунгуз са својом четом од 17 хајдука који је крстарио Херцеговином 5. јула 1875. године, на путу Невесиње-Мостара у Бишини на Ћетној пољани напада један трговачки караван који је опљачкао и том приликом убио је ”пет Турака”. Убрзо затим 7. јула 1875. године у Кифину Селу одржан је један од последњих састанака устаничких вођа на коме је одлучено да се крене у одлучну борбу са турском влашћу. Народ је био спреман за борбу, цијело Невесиње спавало је са пушком под главом. Осим тога народ је био на опрезу, села су чувале сеоске страже. Чекала само устаничка искра и варница, и она је искресана на брду Кременац између села Крекова и Постољана, 9. јула 1875. године око 9 часова прије подне.

Прије два дана 7. јула устаничке вође биле су послале Тривка Грубачића у Борач и Улог да ухвати везу са тамошњим Србима, да се и они спреме за борбу. Неки сељаци из села Залома били су дошли у Постољане на њиву Митра Рашовића да жању и млате раж јер је била оскудица жита у Површким селима. Док су они жели жито дању и ушли у ноћ из оближње шуме пуцано је на њих. Они су узвратили ватру, прекинули жетву и ноћу стигли у село Братач. Такође у јутро је пуцано на чобане Митра Пушковића. Гласови о овој ноћној и јутарњој пуцњави проширили су се муњевитом брзином по читавом невесињском срезу. Постојала је и могућност да Турци опколе и погубе кнеза Тривка Грубачића у планини Црвањ на повратку из мисије у Борчу и Улогу.

У петак 9. јула (27. јуна, по старом календару) 1875. године, код цркве у Биограду устаници нису оклијевали већ су кренули у акцију. Јован Гутић, Кико Стевановић и Драгић Радовић прикупили су 80 људи и кренули су у помоћ Трвку Грубачићу и пошли су у село Крекове. Од Биограда до Крекова преко Невесињског поља има три сата пјешачког хода, устаници су у Крекове стигли око 9 сати прије подне. Били су уморни и гладни,свратили су у село по кућама да да се одморе и нахране, да се вође распитају о ноћашњој пуцњаваи, да се нешто сазна шта се догађа са Грубачићем?

Кнезови Јован и Кино знали су су да се у сусједном селу Постољанима налази јузбаша Сарић са заптијама. Бојали су се његовог изненадног напада и нијесу хтјели улазити у куће. Хтјели су сагледати читаву ситуацију на терену и та опрезност им се убрзо исплатила. Са заптијама на брду Градац био је Салко Форта са кордунима. Сарићеве заптије биле су смјештене у Сопиљима и били су нека врста бране да се споје Срби из сјеверног дијела поља са устаницима у Крековима. Турска стража са брда Градца примијетила је устанике и неко са Градца викне :

”Хај! Који сте ви, који? …чија је то војска?!
– Јован Гутић и његова воска! Но који сте ви, море, који?! Одазове се Јован.
– Форта са кордунима и Сарић са заптијама!
Хајте амо, на вјеру, да се сатанемо!
– Од нас је вјера, хајте ви овамо!

Глас са Градца умукну. Тако постаја мало, док ево ти Сарића низ брдо,упутио се сам, Јован и Кико пођу му у сусрет, састану се, познају се,и испитају за здравље али хладно.

Каква је то гомила људи са вама?! Упита Сарић.
Ето видио си каква је – одговори Јован.
Зар ви не знате да ја имам наредбу од паша,ђе-гођ какву гомилу влаха видим, да ударим на њу и да је рашћерам.
– Знамо и не знамо.
– Треба да знате! Одсијече Сарић оштро.
Па да видиш и не треба! Ево нас, ето вас! Уди одмах и рашћерај, ако ти се може. Прекрати Јован.
Вала нећу сада!” ( Пророковић)

Ту се они и растану и нису знали да ли је Сарић дао какав тајни знак за напад?
Само су касније видјели да Турци са Градца полако један по један примичу се оближњој шуми, да устаницима спријече повлачење и одступницу према Моринама, јер је из поља пријетила опасност зокружења од турске коњице. Видјевши то Кико и Јован испале мале пушке што је био знак устаницима да изађу из кућа и да што прије изађу на брдо Гребенац. Кад су устаници изашли на брдо Гребенац нашли су се једни према другима прса у прса.

”Пред Турцима ишао је Ахмет Дедовић, Фортин заступник а пред Србима Анто Гутић и Тривко Вукотић, Крековљанин.”
Ђе ђеш балијо, закон ти балински! – викну Анто угледав Ахмета према себи.
Турчин одговори пушком. Зрно одби Антову фишек кесу која му је са стране висила и мало га окрзне. Сад и Анто нанишани,али Тривко опали први на Турчина но обојица промаше. Чим су прве пушке издушиле, обје стране почну журно хватати бусије иза кршева на Гребенку. Срби ипак успију заскочити Турке тако да им је планина Морине остала за леђима,те се више нису бојали да ће бити опкољени”.(Пророковић).

”На почетку борбе у Крековима Јован је послао гласника Трвку Грубачићу у Колешко да је почела борба са Турцима и да што прије пожури у помоћ са Колешчанима и Површанима. Чим је почела борба у Крековима у борбу се укључују и оближња села.
У помоћ устаницима долазе Кифљани и Братачани. Доласком помоћи и једној и другој сукобљеној страни борба је постала јача. Добри природни заклони чували су и једне и друге борце од веће погибије. На турској страни погинуо је сеоски старјешина Југо села Постољани. Од Срба нико није погинуо,само је Анто Гутић рањен.

Негдје око 2 сата послије подне Турцима стигне помоћ из Касабе (Невесиња), пјешаци и коњаници. Затим стиже и редовна војска 3 чете аскера. Војска се није укључивала у борбу већ је стајала по страни чекајући напад устаника. Устаницу нису хтјели нападати редовну војску ради бољег њеног наоружања. Скоро у исто вријеме кад је стигао башибозлук и војска из Невесиња, пристигла је знатна помоћ и устаницима. Најприје су у помоћ стигли Колешчани, затим Сливљани и Фојничани,бсве у свему око 300 бораца. Колешчане су предводили Тривко Бува и Тривко Грубачић. Ове друге предводили су Мићо Гузина, Томо Станић и Ћетко Дамјанац.” ( Пророковић).

Борбе на бојишту трајале су од 9 сати ујутру до пред сами мрак. Редовна војска се повуче у Невесиње, а башибозлук се разиђе по оближњим селима. Када су Турци први напустили бојиште, устаници се такође разиђу по селима да траже вечеру и преноћиште.
Ето тако је 9. јула (27. јуна) 1875. године, пукла Прва славна Невесињска пушка, која је изазвала велику кризу на Балкану под именом ”Источно питање” под којом се подразумијевало и постављало питање ко ће наслиједиити турске посједе на Балкану?

Српске породице и славе

У селу Крекови живе следеће српске породице:

1. ВУКОТИЋ, поријеклом са Чева у Црној Гори, дошли у Крекове 1840. Славе Јовањдан.
2. ГОВЕДАРИЦА, славе Никољдан, дошли из Гацка са Михољача у невесињска села.
3. ЈОНЛИЈА, дошли из Пиве, потичу од породице Крунић, славе Ђурђевдан.
4. ЛУКЕТА, дошли из Црне Горе, потичу од породице Маножић, славе Михољдан.
5. САВИЋ, слава Јовањдан, дошли са планине Голије, род са породицом Голијанин.
6. ЗОРАНИ, стара српска породица живјела у Крековима и отселила у Босну.
7. ЗУКАНОВИЋ, муслиманска породица живјела у селу Крековима.

Мијатовци

У селу Мијатовцима живе српске породице:

1. ГРАХОВАЦ, славе Тројичиндан, прислужују Вартоломеја.
2. ПЕЈИЧИЋ, славе Никољдан.
3. САВИЋ, славе Јовањдан, дошли из Крекова.

Постољани

У селу Постољани живе српске породице:

1. БОШКОВИЋ, славе Јовањдан, дошли након буне Бјелопавлића 1854. године. Ту је дошао реки Никола у село Бијељина. Његови потомци су ХАЈВАЗИ, оженио се од Мачара и наслио се у Постољанима,славе Јовањдан.
2. ДРАГАНИЋ, славе Матијевдан, дошли почетком 18. вијека из Цуца у Црној Гори.
3. ЗУБАЦ, славе Ђурђевдан, дошли са Зубаца из Требиња 1722. године
4. МАЧАР, славе Ђурђевдан, веома стара породица помињу се у дубровачким изворима и Дечанским хрисовуљама 1335. године. Становали су на Моску код Требиња прије 200 година, једни одселили у Босну, а други се раселили по Херцеговини.
5. РАДОЈИЧИЋ, славе Никољдан, дошли из Батковића, у Батковиће дошли из Кифина Села.
6. РАШОВИЋ, славе Савиндан, поријеком од породице Слијепчевић из Гацка.
7. САМАРЏИЋ, Ђурђевдан, потомци Павла Орловића, дошли у Постољане.
8. ПЕЈИЧИЋИ, славе Никољдан, дошли из Цене Горе у 18. вијеку.

Поред ових српских породица у селу Постољани живјеле су муслиманске породице:

1. Југо,
2. Косовић,
3. Кукавица,
4. Хусовић,
5. Љељак,
6. Пехиљ.

Доња Бијељина (Бијења)

У селу живе следеће српске породице:

1. БОГДАНОВИЋ, славе Игњатдан, поријеклом од Мандића из села Гареве из Гацка.
2. БУКВИЋ, славе Јовањдан,
3. ДАКИЋ, славе Аранђеловдан,
4. ХАЈВАЗ, славе Јовањдан,
5. ЖЕРАЈИЋ, славе Лазареву суботу,
6. КНЕЖЕВИЋ, славе Никољдан,
7. РАДОВИЋ, славе Никољдан,
8. РАШОВИЋ, славе Савиндан,
9. РУЛ (РУЉ), славе Лучиндан,
10. ЧАБРИЛО, славе Ђурђевдан,
11. ШАРЕНАЦ, славе Лазареву суботу.

У селу Доња Бијења живјеле су муслиманске породице :

1. Демић,
2. Гачанин,
3. Грбић,
4. Челебић,
5. Зољ,
6. Казазовић,
7. Караџа,
8. Кујан,
9. Лерић.

У селу Горња Бијења живјеле су муслиманске породице:

1. Бојичић,
2. Дедовић,
3. Демировић,
4. Кафадар,
5. Пајевић,
6. Ћушић.

У засеоку Хумчани живе српске породице:

1. ОКУКА, слава Никољдан, дошли са Удрежња.
2. ЈАМИНА, славе Аранђелодан, дошли из Гацка, потичу од породице Антуновић, преноћили код потока Јамника и добили презиме Јамина.

АУТОР: Сарадник портала Порекло проф. Никола Владов Лакета

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.