Zašto su zabranjeni “Prosjaci i sinovi”

PIŠE: Saradnik portala Poreklo Nebojša Mićić

Policijske časove tokom epidemije i uskršnje praznike (2020) iskoristio sam da ponovo odgledam svih 13 epizoda serije “Prosjaci i sinovi” (TV Zagreb, 1972). Serija je svakako najbolje ostvarenje te vrste ikad napravljeno u zagrebačkoj produkciji, a može se ubrojati u najbolja među svim eks-ju produkcijama. Sve je u ovoj seriji savršeno: i priča i scenario, i režija, i muzika Arsena Dedića, i scenografija i kostimi, i krajolik i gluma.  Značajan glumački doprinos dali su i srpski  glumci: Miloš Kandić (maestralan u ulozi don Pavla), Milan Srdoč (u ulozi Jokaša. Srdoč je poreklom Hrvat, ali je odrastao u Beogradu i pripadao je srpskom glumištu), Uglješa Kojadinović (dektiva). Naravno, i Šerbedžija, pa ga određujte kako hoćete.

Želim da se osvrnem na velike političke kontroverze koje su pratile ovu seriju, i da skrenem pažnju na detalje koje prosečan gledalac možda neće primetiti. “Prosjaci i sinovi” su snimani tokom 1971. i  1972. godine, u jeku “hrvatskog proljeća” (MASPOK-a). Reditelj Vrdoljak je smenjen, upravo kao MASPOK-ovac, sa mesta predsednika društva filmskih radnika Hrvatske. Premijera na TV Zagreb otkazana je bukvalno nekoliko sati pre najavljenog prikazivanja prve epizode. Odluku o odlaganju pročitao je isprepadani Oliver Mlakar: “Serija je vrhunsko dijelo, i u njoj nema ničeg spornog. Sporna je ličnost autora…”  Materijal je stavljen u bunker, pa je serija prvi put prikazana tek 1984. godine. Pozadina zabrane ni do danas nije u potpunosti rasvetljena. Hrvatski nacionalisti stavljaju naglasak na prisutni “nacionalni naboj”, posebno izražen kroz obraćanje don Pavla na samrtnoj postelji Matanu (ova scena je cenzurisana i 1984. godine, a sada je moguće pogledati je na jutjubu – “Više od tisuću godina živi ovaj narod na ovom kamenu…ne daj da umre ovaj narod, ne daj da žile čupa…”). Lično ne vidim ništa sporno u “nacionalnom naboju”, već u detaljima na koje ću sada ukazati pažnju:

1.       U dalmatinskoj Zagori i Hercegovini prikazano je prisustvo samo katoličkog i muslimanskog elementa, dok se pravoslavni element u potpunosti ignoriše, kao da i ne postoji. Pominje se samo u jednom momentu, i to u negativnom kontekstu. Kada don Petar traži od Matana da na venčanju skine galantarsku korpu sa ramena, ovaj odbija i kaže mu: “Moj don Petre, ako ti nećeš, onda ću ja lipo u lutorane oli u rišćane, oni ti sve mogu!” Rišćani su tradicionalni (ne pogrdni) naziv kojim katolici u Dalmaciji imenuju pravoslavne.  Međutim, luterani se stavljaju ispred pravoslavnih (kao da njih tobože ima više, a zapravo ih nema uopšte na tom prostoru). I naglašava se da “oni sve mogu”, tj. nemaju nikakvog zakona ni pravila. (Slično kao što ponekad pravoslavni za katolike, u negativnom smislu, kažu “dođe mi ko šokcu post”  – neobavezno, po slobodnom izboru).  Dakle, ovo je JEDINO spominjanje pravoslavnih u čitavoj seriji. Pri tom, odnos katolika i muslimana prikazuje se veoma prisnim i bratskim (sve u skladu s politikom “hrvatskog cvijeća”). Primeri su: srdačno prihvatanje Kikaševih prosjaka od strane muslimanskih begova, veliko poverenje i srdačan prijem malog Salka kada dolazi da traži zapis od don Pavla itd.

2.        Kada Kikaš dovede svoje prosjake na brdo s kog puca pogled po Hercegovini, on im kaže: “Evo zemlje Jercegove! Evo zemlje turske i kršćanske!” Ovo ne bi bilo sporno da “kršćanska” znači “hrišćanska”. Međutim, potrebno je dobro poznavati nazivlje  ovog Dalmacije i Zagore, gde su “kršćani” – katolici, “rišćani” – pravoslavci, a “turci” – muslimani. Dakle, Hercegovina je zemlja muslimanska i katolička, nikako pravoslavna.

3.        Kroz celu seriju se provlači žal za Austrougarskom monarhijom, a negativan odnos prema Jugoslaviji. Ovo, zapravo, nije  ništa neistinito, niti neočekivano, niti rečeno na pogrdan način. Za Hrvate je katolička Austrougarska bila poželjna zajednica, a Jugoslavija, za veliku većinu, nametnuta i neželjena. Samo što su Srbi to dockan shvatili. Primeri su sledeći: Kada Kikaš prodaje vunu u primorju, on kaže ženi (kupcu) da je cena “30 forinti kilo”. Žena mu odgovara: “A sad su ti dinari”, a on će: “Ja računam po mom Vrani, ti ćeš po tvom Petru,  pa će jope bit dobro!” Prilikom prvog susreta sa novim kapelanom, Kikaš mu se želi predstaviti kao važna ličnost: “Biće kad kaže Kikaš, sluga Božji. On je Vrane Josip u svojoj kući i u svom selu!”  Dakle, njegov je neprežaljeni vladar Franjo Josip. Kada Marača Obarača (veštica) kaže don Pavlu:  “Kako ću biti da ne činim zlo, kad sam za toga stvorena”, on joj odgovara: “Čini ga onda poganim žandarima, a ne mojoj pastvi!” Dakle, jugoslovenski žandari su neprijatelji.  Vrtirepka se vraća kući nakon “venčanja”. Priča ženama zašto je njen dragi (hajduk) morao pobeći u šumu: “I kako ti je on jadan za Vranu Josipa, a ne za ovog novog…” a tetka joj upada u reč: “A ko ti je za novog, đava ga lipi odnia?!”

Dakle, Vrdoljak je u scenariju i režiji pokušao kroz negativan odnos prema Karađorđevićima proturiti anti-jugoslovenstvo,  ali kod komunističke cenzure to očigledno nije prošlo. I najverovatnije da je to bio glavni razlog zabrane emitovanja serije.

Postoji  u seriji još detalja koje je zanimljivo, u istorijskom i političkom kontekstu, uočiti. Kad se Matan ženi, Šunjo i Izdiguzica čekaju ispred crkve sa barjakom. Izdiguzica kaže Šunji: “Šta si se raskokodaka oko tog barjaka, ja tu ne vidim ni zastave ni Arvatske”. Ovo nije baš jasno, jer zapravo oni drže hrvatsku, a ne jugoslovensku trobojku. Možda je prema scenariju prvobitno bilo planirano da zastava bude jugoslovenska? Nakon venčanja, Matan i Nuša se poljube tri puta. Jokaš na samrti traži od Poprde da mu se zakune sa tri podignuta prsta (na isti način kao što su ustaše polagale zakletvu). Kroz ovo vidimo kako se nacionalna simbolika vrtoglavo menjala tokom samo nekoliko decenija.

Sva ova zapažanja ne iznosim niti zlurado, niti da bih na bilo koji način umanjio umetničku, istorijsku i životnu vrednost ovog ostvarenja. Naprotiv, seriju treba gledati, i to više puta.