Зашто су забрањени “Просјаци и синови”

26. априла 2020.

коментара: 4

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Мићић

Полицијске часове током епидемије и ускршње празнике (2020) искористио сам да поново одгледам свих 13 епизода серије “Просјаци и синови” (ТВ Загреб, 1972). Серија је свакако најбоље остварење те врсте икад направљено у загребачкој продукцији, а може се убројати у најбоља међу свим екс-ју продукцијама. Све је у овој серији савршено: и прича и сценарио, и режија, и музика Арсена Дедића, и сценографија и костими, и крајолик и глума.  Значајан глумачки допринос дали су и српски  глумци: Милош Кандић (маестралан у улози дон Павла), Милан Срдоч (у улози Јокаша. Срдоч је пореклом Хрват, али је одрастао у Београду и припадао је српском глумишту), Угљеша Којадиновић (дектива). Наравно, и Шербеџија, па га одређујте како хоћете.

Милан Срдоч као Јокаш

Желим да се осврнем на велике политичке контроверзе које су пратиле ову серију, и да скренем пажњу на детаље које просечан гледалац можда неће приметити. “Просјаци и синови” су снимани током 1971. и  1972. године, у јеку “хрватског прољећа” (МАСПОК-а). Редитељ Врдољак је смењен, управо као МАСПОК-овац, са места председника друштва филмских радника Хрватске. Премијера на ТВ Загреб отказана је буквално неколико сати пре најављеног приказивања прве епизоде. Одлуку о одлагању прочитао је испрепадани Оливер Млакар: “Серија је врхунско дијело, и у њој нема ничег спорног. Спорна је личност аутора…”  Материјал је стављен у бункер, па је серија први пут приказана тек 1984. године. Позадина забране ни до данас није у потпуности расветљена. Хрватски националисти стављају нагласак на присутни “национални набој”, посебно изражен кроз обраћање дон Павла на самртној постељи Матану (ова сцена је цензурисана и 1984. године, а сада је могуће погледати је на јутјубу – “Више од тисућу година живи овај народ на овом камену…не дај да умре овај народ, не дај да жиле чупа…”). Лично не видим ништа спорно у “националном набоју”, већ у детаљима на које ћу сада указати пажњу:

1.       У далматинској Загори и Херцеговини приказано је присуство само католичког и муслиманског елемента, док се православни елемент у потпуности игнорише, као да и не постоји. Помиње се само у једном моменту, и то у негативном контексту. Када дон Петар тражи од Матана да на венчању скине галантарску корпу са рамена, овај одбија и каже му: “Мој дон Петре, ако ти нећеш, онда ћу ја липо у луторане оли у ришћане, они ти све могу!” Ришћани су традиционални (не погрдни) назив којим католици у Далмацији именују православне.  Међутим, лутерани се стављају испред православних (као да њих тобоже има више, а заправо их нема уопште на том простору). И наглашава се да “они све могу”, тј. немају никаквог закона ни правила. (Слично као што понекад православни за католике, у негативном смислу, кажу “дође ми ко шокцу пост”  – необавезно, по слободном избору).  Дакле, ово је ЈЕДИНО спомињање православних у читавој серији. При том, однос католика и муслимана приказује се веома присним и братским (све у складу с политиком “хрватског цвијећа”). Примери су: срдачно прихватање Кикашевих просјака од стране муслиманских бегова, велико поверење и срдачан пријем малог Салка када долази да тражи запис од дон Павла итд.

2.        Када Кикаш доведе своје просјаке на брдо с ког пуца поглед по Херцеговини, он им каже: “Ево земље Јерцегове! Ево земље турске и кршћанске!” Ово не би било спорно да “кршћанска” значи “хришћанска”. Међутим, потребно је добро познавати називље  овог Далмације и Загоре, где су “кршћани” – католици, “ришћани” – православци, а “турци” – муслимани. Дакле, Херцеговина је земља муслиманска и католичка, никако православна.

3.        Кроз целу серију се провлачи жал за Аустроугарском монархијом, а негативан однос према Југославији. Ово, заправо, није  ништа неистинито, нити неочекивано, нити речено на погрдан начин. За Хрвате је католичка Аустроугарска била пожељна заједница, а Југославија, за велику већину, наметнута и нежељена. Само што су Срби то доцкан схватили. Примери су следећи: Када Кикаш продаје вуну у приморју, он каже жени (купцу) да је цена “30 форинти кило”. Жена му одговара: “А сад су ти динари”, а он ће: “Ја рачунам по мом Врани, ти ћеш по твом Петру,  па ће јопе бит добро!” Приликом првог сусрета са новим капеланом, Кикаш му се жели представити као важна личност: “Биће кад каже Кикаш, слуга Божји. Он је Вране Јосип у својој кући и у свом селу!”  Дакле, његов је непрежаљени владар Фрањо Јосип. Када Марача Обарача (вештица) каже дон Павлу:  “Како ћу бити да не чиним зло, кад сам за тога створена”, он јој одговара: “Чини га онда поганим жандарима, а не мојој пастви!” Дакле, југословенски жандари су непријатељи.  Вртирепка се враћа кући након “венчања”. Прича женама зашто је њен драги (хајдук) морао побећи у шуму: “И како ти је он јадан за Врану Јосипа, а не за овог новог…” а тетка јој упада у реч: “А ко ти је за новог, ђава га липи одниа?!”

 

Дакле, Врдољак је у сценарију и режији покушао кроз негативан однос према Карађорђевићима протурити анти-југословенство,  али код комунистичке цензуре то очигледно није прошло. И највероватније да је то био главни разлог забране емитовања серије.

Постоји  у серији још детаља које је занимљиво, у историјском и политичком контексту, уочити. Кад се Матан жени, Шуњо и Издигузица чекају испред цркве са барјаком. Издигузица каже Шуњи: “Шта си се раскокодака око тог барјака, ја ту не видим ни заставе ни Арватске”. Ово није баш јасно, јер заправо они држе хрватску, а не југословенску тробојку. Можда је према сценарију првобитно било планирано да застава буде југословенска? Након венчања, Матан и Нуша се пољубе три пута. Јокаш на самрти тражи од Попрде да му се закуне са три подигнута прста (на исти начин као што су усташе полагале заклетву). Кроз ово видимо како се национална симболика вртоглаво мењала током само неколико деценија.

Сва ова запажања не износим нити злурадо, нити да бих на било који начин умањио уметничку, историјску и животну вредност овог остварења. Напротив, серију треба гледати, и то више пута.

Аутор чланка:
Небојша Мићић

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. herceg

    Potrebno je procitati i roman Ivana Raosa po kojoj je nastala serija. Jasno je vidljiv sovinizam prema “srpskim doseljenicima” koji su priakzani kao nepouzdani i saradnici Turaka.

  2. Obren

    Autor je po meni napravio jednu gresku,radnja se odvija u tzv.Imotskoj krajini(pisac romana Ivan Raos je iz okoline Imotskog),tamosnji krajevi su odvajkada nacionalisticki,da ne kazem ustasofilski nastrojeni,a srpski zivalj je u izrazitoj manjini,tako da po meni ne stoji da je tu izbjegnuto pominjanje Srba.
    Takodje,smatram da je autor predvidjeo cinjenicu da se u seriji gotovo nigdje ne pominje Drugi svjetski rat,a poznato je da je u montazi izbacena recenica “Aaa, moj doture, rat ko rat, bogareti. Neki u našoj vojsci, neki u partizanin”,sto jasno pokazuje stav autora o NDH.

  3. Игор

    Не треба ситничарити зашто није било политкоректно до краја јер би управо то убило суштину тамошњег менталитета и обезвредило уметничко дело. На жалост, тако је уништено доста филмова на овим просторима.

  4. Rusko

    Zlonameran si… Prvo, gorepomenuta trojica su jugoslovenski glumci…Drugo, pominješ Kandića kao “srbina” a pola karijere visi po hrvatskim filmovima. Treće, pominješ “srbina” Uglješu Kojadinovića koji je TAMO proveo celu karijeru…I na kraju Rade…kao, sami da odredimo šta je… Sramotno obmanjivanje ljudi…