ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Радован Сремац
Миковићи су српска племићка породица која је дала шест протојереја, три јереја и једног монаха. Породица потиче из Бачке. Први пут се у Шиду помиње 1715. године када је забележено да шидски прота Кирил Миковић води школу у месту. Племићки лист и грбовницу Миковићи су добили 31. маја 1699. године са звањем „от Стапара“. Племство је дато браћи Авраму и Адаму Миковић, њиховим супругама и синовима (Аврамовим) Станиславу и Ђорђу-Петру, (Адамовим) Виду и Вуку. Племство потврђено у Сремској жупанији 1770. и 1772. године.
Године 1733. шидски прота Кирил Миковић је о себи записао следеће: „Протопоп Кир Кирил родилсја у бачкои у месту Сомбору, син земљеделца Петра. От сродника своих имат два брата. Старишему имја Нино, меншуму Јанко, но разделени сут. Протопоп училсја у манастиру бођани. Чин ђаконопопа идар свешценства примил чрез ста пои: мит: Стефан, сингелиу попов неима. Сингелију же протопопскују имјает от Сјато почившаго митрополита Викен: Попов:, духовника имјает јеромонаха Аввакума из монастира Вербника. Литур: поет ча сто от нелете Свшценсвует лета 28. От рождена 50. Попадију узал у Бачкои из села Параге. Имја еи Крунија. Духовника имјает: јеромонаха Неофита из мона: Кувеж: Са исповеданијем причашца етса 6 год: приведи. Детеи имјает 6. Мужески пол Јосиф: от рожде: имјает 4, Јован от рожденија имјает едино лето. Женски пол Полексија от рожд: имјает 12 лета, дхов: еи поп Стефан исповедиласе и причестиласе у прошед: празн: рождества Христово. Марта от рождества имјает лето 4, Дионисија имјает 2 лета. Дом его близу цркве. От собни книга своих имјает: 1 Трангфилон, 1: лужбеник моско: епитрахил от свиле, 1: крст Свјатогорски. От недвижими: Винограда имјает 10 мотика, ливада 2 косе, нива 2. От животни: вјашцше ничто неимает. Јачију 2 конја. Правила Церков: добро держитсја, и у послушанију архиепа: добро во веру поступает. Протојереј Кирил Петров“.
Дакле, прота Кирил Миковић рођен у Сомбору 1683. године од оца Петра-Георгија. Био је ожењен Парожанком Круном, са којом је имао синове Гаврила (1710-1759), Јосифа (1728-1779) и Јована (1733), и кћерке Полексију (1722), Марију (1726), Марту (1730-1774) и Дионисију (1732-1804). Кућа проте Кирила у Шиду се налазила на месту данашњег Српског дома.
Оставши удовица после смрти свог првог супруга Михајла Ђурковића, сенатора и народног трибуна, Дионисија племенита Миковић (Шид, 1732 – Нови Сад, 1804) се удала за великог судију Давида Рацковића из Новог Сада. Давид Рацковић је био „човек способан, књижеван, који говори различне језике”, био је један од два делегата на бечком двору који су издејствовали да Нови Сад од шанца постане слободни краљевски град, а потом и градски сенатор 1748. до 1786. године. У браку нису имали деце, па је Дионисија већи део имања оставила братанцу Григорију пл. Миковићу. Део имања је поделила Храму Светог Николаја, Алмашкој и Успенској цркви у Новом Саду, православној и католичкој болници у Новом Саду, па чак и за „инструмента ватрена“. Сахрањена је поред свог првог супруга Михајла Ђурковића.
Прота Гаврил Миковић је рођен у Шиду, а школовао се у Сремским Карловцима. Рукоположен је 1731. године. Са супругом Аном је имао сина Григорија племенитог Миковића (Шид, око 1750 – Нови Сад, 1814) и ћерку Јелисавету, удату за новосадског трговца Павла Миросављевића, сина дугогодишњег свештеника Успенске цркве у Новом Саду.
Пре него што је 1788. године Григорије продао породичну кућу шидском пароху Михаилу Георгијевићу и одселио се у Нови Сад, био је судија на Шидском властелинству. Помиње се као делегат на Темишварском сабору 1790. године. Имао је два брака, а занимљиво је да му је друга супруга била Ана племенита Јовановић, из породице Шакабента. Тестаментом из 1814. године имање је расподелио широј родбини, а као главне наследнике навео сестру Јелисавету Миросављевић и брата од стрица Гаврила Миковића. Григоријева кћерка је била удата за мајора Јефтимија Рашковића. Занимљиво је да је Јефтимијева сестра, Дафина Рашковић, била удата за капетана Симеона Пишчевића, рођеног Шиђанина и чувеног генерал-мајора.
Прота Јосиф Миковић је обављао свештенички позив у Шиду од 1753–1779. године, с тим да је од 1762. био и шидски прота. Имао је ћерку Ружицу, удату за шидског трговца Прокопија Мирковића, и сина Гаврила, судију. Гаврилов син Димитрије пл. Миковић наследио је Григоријеву кућу у Новом Саду, где се вероватно и преселио после 1834. године. Миковићева кућа у Новом Саду је изгорела у току револуционарних година 1848/49, а 1872. године продата је у корист карловачког митрополита. Димитријев син, Јован пл. Миковић (Шид, 1826 – Вуковар, 1871) био је поджупан Сремске жупаније.
Шидским Миковићима су кумовали племенити Бонгарти из Каменице, племенити Стоичевићи из Нештина, племенити Гвоздановићи из Шида, племенити Житваи из Вуковара, посланик Павел Грчић, шидски Шумановићи итд. Последњи мушки члан ове породице у Шиду је поштар Георгије пл. Миковић (1822–1899). После његове смрти, његова удовица Јозефина Хирт се одселила из Шида. На спољашњем платну зида Храма Светог оца Николаја у Шиду сачувани су надгробни споменици чланова породице Миковић.
Млађи брат проте Кирила Миковића, Јанко Миковић, а потом и Кирилов син Јован, били су протопрезвитери у Трпињи где су засновали друге гране Миковића. Њима припада и трпињски прота Теодор пл. Миковић (1824-1906) који је био и народни заступник у хрватском сабору. Будући да се шидска грана породице угасила, трпињски Миковићи су једини наследници овог презимена и племените титуле. У трпињском храму се налази сачувани надгробни споменици племенитих Миковића.
Крсна слава породице је Св. Димитрије.
Коментари (0)