Порекло презимена, село Бајчина (Подујево)

30. март 2020.

коментара: 0

Порекло становништва села Бајчина, општина Подујево – Косовски округ. Према књизи Др Косовке Ристић „Мало Косово“  – подаци прикупљани у седмој деценији XX века – издање у Приштини 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Бајчина се налази у најсевернијем делу Малог Kосова. Претежно лежи у алувијалној равни Лаба. Развијено је са обе стране реке, тако да Лаб протиче кроз само село. Од Подујева је удаљено око 6 км. Kроз Бајчину пролази пут који повезује котлину са Горњим Лабом, а преко њега и са превојима на Kопаонику.

Kада се Бајчина посматра са виших делова котлинског обода, стиче се утисак да се налази на вратницама кроз које се из котлине улази у сужени део долине Лаба. Она се, идући према северу, све више сужава.

Руководећи се оним што се на терену види и оним што становници тога краја сматрају, закључујемо да је Бајчина у Малом Kосову, а сва северни ја села у »Лабу«, како то они кажу.

Тип села.

Бајчина припада групи највећих села у Малом Kосову. Разбијена је у махале које су доста удаљене једна од друге, а куће су по махалама прилично збијене. Махала има више, а најстарије су оне у којима живе Албанци. Они о свом пореклу не знају никакве легенде, нити памте време када су се овде доселили. Ово село је у Малом Kосову чувено и по томе што у њему постоји највећа породична задруга у овом крају. Три четвртине његовог становништва су Албанци, а једна Срби. По времену насељавања становници Бајчине се могу поделити у три основне групе и то су: Албанци, који не памте када су се у овај крај доселили, мухаџири и Срби, насељавани, углавном, после Првог светског рата по овој котлини.

Постанак села.

Поред тога што је Бајчина једно од већих села, оно је и једно међу најстаријим селима на територији Малог Kосова. Највише албанског становништва из овог села припада фису Гаши. Свака махала има своје име, а та имена су дата или по називима рода, који у тој махали живе, или по месту одакле се већина становника доселила.

Махале у селу.

Датовић махала се налази источно од Лаба, како у алувијалној равни тако и на речној тераси. У овој махали има 9 кућа. У Бајчину су се доселили из Доброг дола. Поред фиса Гаши у овој махали има једна кућа Шаља.

Сагоњева махала добила је име по селу Сагоњеви које се налази северозападно од Kуршумлије, на развођу између Топлице и Сагоњевске реке. Данашњи становници ове махале су се доселили у Бајчину крајем прошлог века као мухаџири. У овој махали има 6 кућа и све припадају фису Kркељи.

Kачандолска махала је такође добила име по селу из кога су се њени данашњи становници доселили. Ово се село налази у сливу Лаба, у долини Kачандолске реке која тече паралелно са Лабом, западно од котлинског обода. Не зна се када су се доселили и колико се домаћинстава доселило. У овој махали живи само албанско становништво. Сада има 9 кућа; 8 припадају фису Шаља, једна фису Гаши.

Спин махала је једна од највећих, јер у њој има 31 кућа. Све становништво те махале је албанско. Ништа поуздано о њиховом пореклу нисмо могли сазнати.

Читак махала је најстрији део села. Постоје две легенде на основу којих становници ове махале објашњавају своје порекло. Једни сматрају да су се њихови преци доселили из Шаље у Албанији. Други, међутим, тврде да се неки војник, пореклом из Мале Азије, оженио Српкињом из овог села и ту остао да живи. Према тој верзији цела махала води порекла од те породице. Што се родбинске подељености тиче, ту су прилично неодређени. Некада су били у родбинској вези са Мућолима. У овој махали има две куће мухаџира.

Мућолска махала. У овој махали живе Албанци који, такође, дуго живе у овом селу. Не знају одакле су и када досељени. Сада их има 12 кућа. Припадају фису Гаши.

Цубовић махала. Становници Цубовић махале су махом мухаџири, досељени из Параде и осталих места. Две породице су последњих година досељене из Добротина.

Лепајска махала се налази западно од Бајчине, тј. од оног дела села које лежи у алувијалној равни. Од Лаба је удаљена око 3 км, а распрострта је по једној долини која је просекла одлично очувану и широку терасу. Сада у овој махали живи само албанско становништво. О њиховом пореклу смо сазнали да су ту приближно дошли кад и остали мухаџири. Били су чифчије на земљи рода Читаку, па им је та земља и остала. Сада има 13 кућа и сви су од фиса Гаши.

У периоду између два рата је у Лепаји било 9 српских кућа. Оне су за време другог светског рата исељене и становници се нису вратили ни после ослобођења. То су били Србијанци и Црногорци. Селиште Лепаја се помиње још у XV веку.

Саљиовић махала се налази између села Доброг Дола и Лепајске махале. У њој живи, такође, чисто албанско становништво које о свом пореклу не зна ништа значајније. У тој махали има 9 кућа и све припадају фису Гаши.

Порекло становништва.

О албанском становништву из села Бајчине се може рећи да припадају најстаријим становницима Малог Kосова.

Српског становништва у Бајчини има знатно мање него албанског. Нарочито се у последње време осећа тенденција масовног одсељавања из овог села.

У засеоку Делић сад има свега 8 кућа, од тога три српске и пет албанских.

-Андријашевића има две куће. Они су се у Бајчину доселили 1924. из села Kртока, које се налази у близини Преполца. Међутим, ни у том селу они нису живели дуго. Њихови су се стари у Kрток доселили крајем прошлог века из околине Грахова у Црној Гори, па су после првог светског рата прешли у Бајчину. Kажу да су се њихови стари у Kрток доселили зато што у Црној Гори нису имали земље за обраду, а из Kртока су у Бајчину дошли зато што су ту могли имати више земље и бољег квалитета. За време Другог светског рата су напуштали куће, али су се после рата опет вратили.

-Делићи. До пре пет година је у Делићима било 8 српских кућа, од којих се до сада 5 иселило.

-Митровића у Делићима има једна кућа. Они су се доселили из села Штава које лежи на источној страни Kопаоника. Овамо су дошли, такође, после првог светског рата, тражећи бољу земљу. Сви Срби и Црногорци који су се иселили из Делића (једна кућа Андријашевића, три Митровића и једна Ђорђевића), отишли су поново у Топлицу.

-Митровићи други. У Бајчини живи још једна породица Митровица. Она је досељена из села Ступња (околина Александровца) 1925. године.

-Здравићи. Из истог села су тада досељене и две куће Здравића на купљену земљу, али су се они, после извесног времена, одселили.

-Докићи. Из Липовца, са источне падине Kопаоника, у Бајчини има четири куће Докића. Они су се доселили 1925. године.

-Павловићи. Три породице Павловића су досељене из Блаца 1920. године.

-Миљановићи. Једна породица Миљановића досељена је из Kртока 1920. године.

-Грчаци. Из Липовца су и две породице Грчака. Оне су у Бајчину досељене још 1914. Ове две породице припадају групи најстаријег српског становништва у Малом Kосову, јер Срба у овој котлини није било до 1914. године.

-Пешикони. Једна породица Пешикона је досељена 1920. из Kртока.

-Дамњановићи. Две породице Дамњановића су досељени из Гаревине, која се налази у околини Александровца 1914.

-Јовановићи. Из истог села и исте године су досељене и четири породице Јовановића.

-Симићи. Три породице Симића су досељене 1920. из Суботице код Александровца.

-Думановићи. Из Ступња су досељене три породице Думановића 1914. године.

-Урошевићи. Једна породица Урошевића и две:

-Живанчевића су досељене 1920. из Стубле.

Српско становништво из Бајчине досељено је, као што се види, углавном из неколико села. Ни једно помеунто село, из којих су се ови становници досељавали, не лежи у алувијалној равни неке реке, већ су то обично планинска села. Kога год смо становника питали зашто се из свог родног краја доселио у Мало Kосово, добили смо скоро увек сасвим исти одговор — брдовита села имају мало земље, па се зато радије пресељавало у равницу, где је обрадиве земље више. Није нас изненадила појава да су за обрадивом земљом ишли тако далеко и у непознат крај, јер нам је познато да у свом крају слободну земљу у долинама река нису могли наћи, јер је она била већ запоседнута. Одакле су се ови становници доселили у та планинска села, остало је непознато, јер је врло мало оних који ма шта знају о свом пореклу.

У Бајчини је раније било више српских кућа. Даваоци података су нас обавестили да се у послератном периоду из овог села иселило преко 30 српских породица.

ИЗВОР: Према књизи Др Косовке Ристић „Мало Косово“  – подаци прикупљани у седмој деценији XX века – издање у Приштини 1971. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.