Poreklo prezimena, selo Planinica (Zaječar)

Poreklo stanovništva sela Planinica, grad Zaječar – Zaječarski okrug. Prema knjizi učitelja Marka M. Matejića. Pripremio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo je pored rečice istoga imena, koja izvire odmah više sela zapadno. Seoske su kuće na stranama, i to: polovina u prisojnoj a polovina u osojnoj strani; samo su mehana, škola i tri–četiri kuće na uzanoj ravnici pored rečice. Kuće su većinom na zemlji glinuši.

Rečica nije bujna, te ne plavi selo.

Oko sela ima šuma, ali nemaju naročitog imena. Opštinsku šumu zovu „Seoski branik“, i ona je od sela udaljena 4–500 m.

Vode.

U selu ima svega 6 izvora, koji nisu jaki, ali i ne presušuju. Dva su od njih ozidani, te načinjene česme, jedna u gornjem kraju sela a druga do školske zgrade. Osim s izvora pije se voda i sa pet bunara. Izvori u okolini sela takođe nisu jaki; najviše ih je niže sela. Selo bi moglo bez izvora opstati, s bunarima, ali bi bilo izloženo zaraznim bolestima.

Tip sela.

Selo je zbijeno i ne deli se na krajeve. Oblika je elipse s uzdužnom osovinom od skoro 1 km u dužinu. Rečica Planinica odvaja prisojnu od osojne strane, deleći tako selo na dve skoro jednake polutke. Rastojanje između kuća iznosi između 20 i 50 m., a negde je i kraće. Ovakoj zbijenosti kuća uzrok je sam položaj sela, jer ga je nezgodno proširivati u strane. Takav je raspored bio od starine.

Sve su kuće poređane pored puteva, ali nisu pravilno izvedene. Pored okružnog druma su: mehana, škola i kovačnica. U selu ima svega 250 domova: u prisojnoj strani 150, u osojnoj 100.

Stanovništvo.

Svaki stanovnik ima i svoje osobeno prezime, a zadržala su se i stara prezimena, kao:

-Petrovci, Milojkovci, Bulutići, Golubovci, Kneževci, Ognjanovci, Topuzlijići, Milenkovci, Nikolinci, Sirenjarci, Kotići, Popovci i Tapandžarci.

Najviše slave: Sv. Nikolu i Sv. Đorđa, zatim Sv. Stevana, a najmanje Sv. Aranđela. Celo selo slavi: Uskrs, Spasovdan i Sv. Arhanđela Mihaila.

Zadruga nema. Sve je razdeljeno u porodice i svaka radi za se.

Ostali podaci o selu.

Sva sela u okolini Planinice veća su od nje, sem Leskovca, koji je istočno na dva časa hoda.

Dvorovi su većinom zagrađeni, i to najviše vrljikama i tarabama.

U dvoru je obično po jedna kuća, koja se sad gradi većinom do puta (a pređe se pravila dalje od puta). Kuće se prave od brvana, a nekoliko je i od ćerpiča (škola i mehana  od tvrdog materijala). Delovi su: „kuća“ za kuhanje, sušenje mesa i dr.; soba za spavanje i soba za ostavu drugih stvari.

Pred kućom prave i divanane, ali sve ređe. Krovovi na kućama su osrednje visine, ne suviše niski ili visoki.

Pod kućom prave i podrume za ostavu buradi i drugih sudova za piće.

Oko kuće su: koš za kukuruz; hambar za žito; štala za stoku, košara, kočina, drvljanik i dužnik.

Torove ne prave u selu nego u polju; stoka retko, i to samo za malo, ostaje y selu.

Sve zgrade, koje ima jedan domaćin, u istoj su ogradi s kućom. U novije doba grade kuće s lica pa unutra ostale zgrade, dok je pređe bilo obrnuto.

Okućnicu ima gotovo svaka kuća i sastoji se iz bašte i voćnjaka. U bašti seju povrće za kuću i cveće.

Plevnja ima samo jedna, i ta je van sela, a služi samo za smeštaj slame. Kod nje ne sedi niko.

Pojate.

Pojatu ima skoro svaki domaćin u ataru, van sela. Neke su pojate do samoga sela a najudaljenije su 3 do 4 km. Po neki domaćin ima i po dve, ređe tri pojate, a to je zbog rasturenostn imanja. Celo selo ima 250 pojata. Pojate se ne pomeštaju.

Pojate se prave od krivulja i talpina, pa se ozgo i sa strane ukriju senom ili korovom. Uz pojate su odmah i trla. Sprava za bućkanje ima vrlo retko, jer stočarstvo opada zbog oskudice u pašnjacima. Pre desetak godina u ovom je selu bilo i bačijanja, a sad se izgubilo. Na pojatama se bavi samo onaj, koji čuva stoku, ali u veče ih zatvara i ide u selo da noći. Retkost je, da tamo koji prespava.

Od mleka se obično siri sir, koji prodaju u Zaječaru. Vunu i stoku prodaju koje u Zaječaru koje trgovcima za druga mesta.

Seljani prave i kolibe u polju. Neki ih grade kao kuće,od brvana, pa ukrivaju ozgo ćeramidom ili krovinom, a neki ih prave u obliku košara (od krivulja i talpina, pa ukriju senom, slamom ili krovinom). Kolibe im služe za smeštaj stvari i za sklonište od nepogode preko dana.

Pivnica je imalo, ali su se već izgubile usled krađe pića. U selu Osniću, koje je 1 sahat severo – zapadno od Planinice ima pivnica – na 100 — u vinogradima. U njima se bave, dok oberu vinograde i inače, dok traje piće, jer ga sami troše.

Ime sela.

Selo je dobilo ime usled toga, što je u brdovitom kraju, koji je bio sav y šumi, te ličio na malu planinu.

Poreklo stanovništva.

Većina stanovnika je iz topličkog i niškog okruga a manjina su sa polja Kosova. Za neke porodice znaju, da su se doselile iz sela Matejevca kod Niša, za neke da su iz sela Grgura u toplič. okr., a jedna je porodica iz sela Zvezdana u okr. timočkom (Zvezdanci su pak svi sa Kosova).

Uzrok je doseljavanju bio pritisak od Turaka i od Arnauta. A po pričanju starijih ovo se raseljavanje desilo posle neuspešnog bekstva pod patriarhom Ars. Crnojevićem (?) II; tada su se, vele neki naselili oko Soko–Banje a neki pošli dalje i došli u ove krajeve, te naselili Lenovac, Planinicu, Vrbovac i Lasovo.

Planinicu su prvi naselili:

-Petrovci, koji su se odvojili od Lenovčana.

Posle njih su se naselili:

-Milojkovci, Bulutići, Sirenjarci, Nikolinci, Popovci, Tapandžarci, Topuzlijići, Ognjanovci, a poslednji su došli:

-Kneževci, Golubovci i Kotići.

Starine u selu.

Kao stočari ovi su doseljenici najpre našli zgodno mesto pored današnje rečice a ispod sadašnjeg sela, i tu u lepoj dolinici, podesnoj za stoku, naselili selo. To je mesto bilo i skriveno u šumi, da im Turci nisu mogli dosađivati.

To se mesto i danas zove „Staro Selo“. Kako tu nisu imali dovoljno ispaše za stoku, prešli su posle u Papratsku Reku, koja je za 1/2 sah. severno od sela, a na mesto, koje se sad zove „Rajban“ i ima ostataka od zidina, od grobova, kovačnica i dr. starina. Ali kad im Lenovčani htedoše da otmu njihovo prvo selište, oni se vrate i zasele u njegovoj blizini, i to malo više tog „Starog Sela“, za celo zbot izvora, kojih na starom mestu nije bilo.

Priraštaj stanovništva.

Članovi pojedinih porodica, i pošto bi se odelili od njih, gradili su opet svoje kuće u blizini, te su tako pojedine porodice (plemena) i danas na blizu, grupisana. Ali od skorije počele su se mešati i živeti onde, gde je kome zgodnije.

Selo je raslo samo razmnožavanjem. Pred srpsko–turskirat doselila se jedna porodica iz vidinske oblasti, i od nje ima sad 4 kuće. Rašćenje sela biva duž rečice ka istočnoj i zapadnoj strani.

Seljani slave svega 4 slave: S. Nikolu: Petrovci, Milojkovci, Golubovci, Milenkovci, Snrenjarci, Popovci i Tapandžarci;

Sv. Đorđa: Bulutići, Kneževci, Ognjanovci i Nikolinci;

Sv. Stevana: Topuzlići i:

Sv. Arhangela: Kotići.

Osim pomenuta dva selišta, drugih nema. Na selištu „Starom Selu“ nema drugih ostataka do „Starog Groblja“, koje je do skora stajalo, a sad je već uništeno.

Zanimanje stanovništva.

Stanovnici se zanimaju najviše zemljoradnjom, zatim stočarstvom. U starije doba bilo je obrnuto. Danas usled namnoženosti stoku sve više utiru, a razređuju pašnjake.

Najznatniji su im proizvodi: strmna žita i kukuruz, a prilično i vino.

Po neki seljaci rade kao sporedno zanimanje i zidarstvo i drvodeljstvo.

Dućana nema. Seljaci ne idu u pečalbu.

Cigani žive u sred sela, do glavnog okružnog druma, u 4 kuće. Cigani su turski, kovači su, ali rade i zemlju, uz to i trguju i kradu. Govore samo srpski. Svi su pokršteni 1892 god. i ne trpe da ih zovu Ciganima.

IZVOR:  Prema knjizi učitelja Marka M. Matejića. Pripremio saradnik Porekla Milodan..