Poreklo prezimena, selo Aldinac (Knjaževac)

Poreklo stanovništva sela Aldinac (po knjizi Aldinci), opština Knjaževac – Zaječarski okrug. Prema knjizi Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.

Položaj sela.

Selo Aldinci je na obalama Šipkove Reke. Pored Šipkove Reke je uzana dolinica na levoj obali, to je tuda podignuto nešto manje od polovine sela. Veći deo kuća je priprt na desnoj obali, u prisoju. Kuće su na peskuši, a one u prisoju i na kamenu. Selo se prostire u pravcu rečnoga toka (istok-zapad), a sa jedne i sa druge strane je ispresecano nekolikim potocima, od kojih su na levoj strani oveći: Rasina Padina, Trebežina i Štrnovec, a na desnoj: Sorčin Dol, Leva Reka, Kragujevac i još nekoliko bezimenih, kraćih potočića.

Leva Reka je skoro kao i Šipkova Reka velika, a postaje iz dva kraka: Leskovicke Reke i Bajnopečnot Potoka, koji izvire iz Gradskog Kladenca; teče sa severoistoka i utiče u Šipkomu Reku, razdvajajući Odadžijiče.

Šipkova Rena postaje iz dva kraka: Kosmatičke Reke, koja izvire između Smiljeve Čuke i Zelen-Grada, i Šipkove Reke, koja izvire iz Pisane Bune. Kad se one sastanu, teku na jug, pa. pre nego će ući u selo, primaju rečicu (ili potok) Tyriju, koja dolazi sa Topuzanova Groba, i onda okreće na zapad, ulazi y ceno, prima u se Levu Reku, i teče na dalje kao Aldinačka Reka.

Selo je opkoljene sa svih strana (sem zapadne) visovima i kosama. Na jugu je Jablan, koji se spušta ka selu čas blaže čas strmije pod imenima Zubrov Del ili Mrtvina. Na jugoistoku je Topuzanov Grob, kosa koja deli aldinački atar od repušničkoga, i u isto vreme je vododeliica Šipkove i Pepušničke Reke. Na severu i istoku su mnogobrojni visovi i ogranci sa Stare Planine: Pisana Buka, Zelen–Grad, Smiljeva Čuka, Graden–Kladenac, Ruška Čuka, Tumba itd. Iznad samog sela je na severu kosa koja se strmo spušta k selu i zove se Krst ili Prlina i Kriva Poljana.

Vode.

Šipkova Reka i Leva Reka nikada ne presahnjuju; dosta su bujne, ali štete ne nanose selu, a tako isto ni potoci. Oko pomenutih reka i istoka ima u izobilju omanjih izvora sa kojih se pije voda. Najveći su: Šapur, Štrokovac (kladenac), i Stare Voda (gde su Turci „grebli“ vodu. Ima i jedan bunar, ali se mnogo više nije izvorska no bunarska voda. Preko zime se pije većinom rečna voda, jer onda je ona vrlo čista i bistra i hladna, dok je u to doba izvorska — mlake, topla. U okolini ima dosta i jačih izvora, a najjači je Graden-Kladenac, koji se nalazi na granici srpsko-bugarskoj, odakle polazi Bajnopečki Potok.

Klima.

U selu je vrlo hladne, skoro kao u Dejanovcima. Sneg napada po jedan do jedan i po metar debljine, a u planini i više, te traje i do polovine maja meseca („sneg se ucrvjaje”). Duva osobito jak vetar krivac ili istočnik, koji je i vrlo hladan. Kišu donosi i krivac, ali je onda tiha i duže traje, ali kad je donese košava ili jug, onda je vrlo jaka (pljusak, sprija).

Zemlje i šume.

Aldinačko je zemljište dosta slično radičevačkom. Zemlja je potpuno planinska, brdovita, mestimico krševita. Pošto je pokrivena, kao što će se čas videti, šumom, nije toliko ni zemlja sprana koliko u ostalih zaglavskih sela. Zemlja je stoga srednje rodnosti, i potrebno je jednoj porodici najmanje 40 ralica zemlje. 50–60 brava ovaca i koza, par volova i 2–3 brava svinja.

Najviše se seje ovas i raž, ostala žita manje. Najviše njiva ima u ovim mestima: Željevo, Vitonjina, Vitonjin Del, Kladenčica, Šopur, Grbinjin Dol, Kaluđerica, Obršina, Bilo, Radiov Dol, Zubrov Del i Loboderica. Sva su oko sela, najudaljenije za l čas.

Iko je zemlja srednje rodnosti, pa i rodna na nekim mestima (prema ostalom Zaglavku), ipak se narod bavi dosta i stočarenjem. Neguje se stoka — ovce i koze — za koju ima dosta i dobre utrine, paše. Bačijanje je još na glasu, ali kao god što zadruge propadaju, i ono propada. U poslednje vreme podižu se osobito bačije na vodi, t.j. voda zamenjuje ljudsku snagu u bućkanju masla. Ima na 5—6 mesta tako podignutih bačija.

Seljaci imaju svoje „ponate“ u okolini sela, a najviše ih je u planini, na proplancima, gde su im vrlo dobre livade i njive. Tako ima ih u Krivoj Poljani (3), skovici (3), Grdovcu (10), Ruškoj Čuci (10), Cremošnici (6) Kosmatici (6), Svinarnici (6), Popovoj Padini (5), Visokoj Lipi(8) itd. Sva su ova mesta ka srpsko–bugarskoj granici, udaljena od sela za 1-1,5 č. Ima seljaka koji imaju 2, 3 pa i 4 pojate. Svaki domaćin ima i po jednu omanju pojatku za sitniju stoku. Stoka se premešta sa pojate na pojatu kad je rđavo vreme, a najčešće zbog ishrane i đubrenja njiva i livada. Na pojatama se mahom i bačija. Tu su sprave na „bučkanje“.

Paše (utrine) ima najviše u svim mestima: Stranje, Guška Čuka, Debela Klada, Leskovica, Bilo, Bilce, Smiljina Čuka, Vetren. Sve je ovo „selska“ utrina, na koju se plaća ispaša („utrinstko“). Uz ovu, ima mnogo privatne utrine u celoj okolini.

Aldinovački je atar pravi šumski predeo. Otuda je okolina Aldinaca i vodom obilata. Svuda, u celoj okolini, nalazi se šuma, koja je ovde–onde proređena radi obrađivanja zemlje. Ovde gde je sasvim odgoljena zemlja, ima i vododerina (baš kao u Pričencima). „Selske“ šume ima u ovim mestima: Mladenov Krš, Debelo Bučje, Zelen-Grad, laćije, Popova Padina ili Popov Preslab. Najbolja je privatna šuma u Tutmi i Žljeburini. Državne-šume ima na Pisanoj Buki. Šuma je bukova, a y Žljeburnpi ima i goruna (beljikovine). „Selska“ je šuma postala, po narodnom pričanju, ovako: Pređe je bilo malo kuća u selu, a imali su veliki atar. Onda se seljaci dogovore da izdvoje jedan deo kao zajednički, iz koga će pomagati, naprimer, siromašne doseljenike ili sirotinju iz istog sela.

Šuma se upotrebljuje poglavito kao grede (uopšte građa) za zgrade, hrana stoci i ogrev. Od nekoliko godina podignute su ovde tri strugare, koje se ovde zovu reznice, te režu daske, tarabe, baskije, letve itd. za domaću upotrebu a i za prodaju. Oseća se jači pokret za podizanjem ovih rezpica, i nema sumnje da će ih biti mnogo više, samo dok se preseče put dolinom Aldinačke Reke. A uz Radičevce i Šarbanovce nema pogodnijega mesta od Aldinaca u celom Zaglavku za pomenutu eksploataciju šume.

Iako su ovde mnogo povoljnije životne prilike nego igde u Zaglavku, ipak narod listom ide u Rumuniju u pečalovinu. To dolazi poglavito otuda, što je ovde najbolje očuvana zadruga (u zadruzi nije retko naći preko 20 duša), pa onda po jedan ili dva člana iz kuće (osobito najbolja radna snaga, od 22-35 god.) idu te pečale u Rumuniji, a ostali rade polje i čuvaju stoku. Odlazi ih po 180 godišnje.

Tip sela.

Selo je, i ako je Šipkovom n Levom Rekom i mnogim omanjim potocima ispresecano, ipak zbijenoga tipa. Pruža se u dužinu. Nema osobitih krajeva ili mala, ali se gornji deo sela zove gornji kraj, a donji – donji kraj, između kojih nema određene granice. Najčešće se pojedini krajevi zovu po imenima porodica ili familija, jer kuće koje pripadaju istoj familiji, mahom su u „kupu“. Takvi se krajevi, dakle, zovu: Miljćiči (koji zauzimaju gornji kraj), Štrkovčanje, Kaparci, Kalnaci, Despotovci, Severinjćiči, Odadžijiči (zauzimaju mahom donji kraj), itd. Između pojedinih takvih „kupova“  razdaljina je kao i između pojedinih kuća u „kupu“.

Ime sela.

Selo se zove Aldinci, a misli se da je ovako postalo: Pre nego što je ovde osnovano selo, Šipkova Reka se zvala Aldina Reka ili Aldin Potok. Kad su se ovde zaselili, reše se da se i selo prozove Aldinci po potoku (odnodno  reci).

Topuzanov Grob. Iznad sela, na istoku, nahodi se kosa Topuzanov Grob, a prozvana je tako, što je tu sahranjen nekakav Topuzan, Turčin, koji je uvek na konju nosio topuz, pa otuda tako i prozvan.

Starine u selu.

Crkvište. Na pola časa uz Levu Reku, na njenoj levoj obali, nahodi se mesto koje se zove Crkvište. Tu se nalaze temelji od nekakve zidine, za koju se misli da je bila crkva. Stari ljudi pričaju da je tu bio hram sv. Petke (Petkovice), i tog se dana tu narod skuplja na sabor. Crkva je bila od tvrdoga materijala, od koje se jedva poznaju temelji, debeli 0’60—0’70 m. Imala je tri odeljenja. Dugačka je 17 m, a široka 6,50 m. Okrenuta pravo istoku. Oltar se ne poznaje.

Temelji su otkopani. O ovoj „crkvini“ ima u narodu ovakvo predanje: Ovde je bila crkva i narod se u njoj uvek pričešćivaao. Jednom na sv. Todora, kada je oko crkve igralo kolo, doleti gavran noseći u kljunu „sinjo obljalo“,  zaleprša krilima nad orom, spusti ga usred kola i zagrakta. Uskoro dođu Turci, sav narod porobe i iseku, a crkvu iz dna razruše. Same jedan brat i jedna sestra ostanu utekavši ispred Turaka.

Mesto se tako zvalo odvajkada. Dakle i pre nego je ona rujiia otkopana. Prema ovim razvalinama je vis Vrli Kamen i Gradom, na kome se nahode tragovi gradskih zidova. ali se o njemu ništa ne priča. U podnožju visa Gradac, a prema Crkvištu, ima dobar izvor, gde je voda bila sprovedena „ćuncima“.

Iznad Crkvišta u Leskovckoj Reci ima tragova o nekom starijem naselju, ali se ništa o njemu ne priča.

U ataru aldinačkem ima vrlo mnogo tragova starijeg rudarstva. Iznad sela, na istoku, na Aldinoj Kasi ima ostataka rudarskih: starih okana, direka i dasaka čamovih u oknima, zgura, šljake itd. Tako isto su mnogi tragovi u Ruškom Dolu, na Krstu (više sela), na Obršini (međi aldinačko–balinačkoj), Sorčinom Delu itd. Kao da je vađeno i topljeno osobito bakar i gvožđe. Danas se pokušava da se opet oživi rudarski rad i ovde., kao u Gradištu.

Postanak sela i poreklo stanovništva.

Reka, na kojoj je selo Aldinci, zvala se, pričaju, Aldina Reka. Cela okolina oko Aldine Reke bila je, kao što je i danas većim delom, planina. Pastiri su oko reke napasalii svoja stada. Priča se da su ovčari iz Dejanovaca, Stevan i Božan, tumarajući tamo amo, sa svojim stadima došli u Aldinu Reku. Čeprkajući i zagledajući po dolini rečnoj, nađu kao neke temelje i podrume, te im odmah padne na pamet da je ovde moralo jednom biti kakvo naselje. Dogovore se oni te ovde ostanu i zasnuju novo selo na starim ruševinama. Od Božina su današnji Božinovci, a od Stevana — Odadžijiči. Za ovima se presele Miljćiči, pa onda Štrkovčanje itd. i tako se sele umnožavalo deseljavanjem na dalje.

Po starini stanovništvo se može ovako poređati:

-Odadžijiči (38 k.) su vrlo stara i razgranata porodica. Zovu se i Rtljanci prema mestu (Rt) na kome su. Iz sve je porodice čuveni hajduk Živko N. U prvome ustanku se zajedno sa Veljkom tukao protivu Turaka. Bio je uz Veljka pri osvajanju Beograda (1806.), pa je s njim i u Krajinu došao i ostao zajedno s njim do njegove pogibije. Posle smrti Veljkone dođe Živko sa nekoliko drugova svojih u okolinu svoga sela, te je iz ogranaka Stare Planine kao hajduk zadavao strah Turcima u Zaglavku, osobito aldinačkom subaši, koji je toga radi morao držati čitav odred sejmena. Kad ga Turci jednom uhvatiše prevarom, skupe se subaše aldinački, papratski n trgoviški, da većaju kakvom će ga smrću umoriti. Osude ga na vešala, ali njegova žena, Stana, plačući stane moliti subaše da mu oproste život. I ako su vešala bila gotova a Živko obrijan, subaše se smiluju i oproste Živku, te je uskoro dočekao i oslobođenje (1833.). Tri kuće iz porodice Odadžijiča zovu se Kotlarovci, po Mladenu Kotoru (bio je kotlar, pa tako i prozvan), koji je takođe pored Živka hajdukovao u Staroj Planini. O obojici se hajduka sačuvala vrlo sveža uspomena o njihovu hajdukovanju po okolini. Odadžijiči slave sv. Alimpija ili posnog sv. Đorđa (26. nov.). Od njih ima odseljsnih u celoj okolini: u Drvniku, Radičevcima. Vidovcima i t. d.

-Božinovci (27 k.) su kao i Odadžijiči stara porodica, koja je osnovala selo. Boživovci su od jako razgranate porodice Despotovci u Dejanovcimi (Zaglavak). Noviji su im nazivi:

-Petkovci, Veljkovci i Cvetkovci. Od njih su Doselci u Debelici. Slave Sv. Stevana.

-Štrkovčanje (19 k.) su starinci. Starina im je takođe u Dejanovcima. Naziv su dobili po potoku Štrkovac, u kome ih najviše ima; inače su Šutaci ili Šutakovci (vidi o tome u Dejanovcima). Tri kuće Štrkovčana zovu se Kaparci. Slave Vračeve.

-Miljćiči (53 k.) su vrlo velika i jako razgranata porodica. Doselili su se iz Miljkovaca y Svrljigu odmah za prvim zaseljenicima, Božinovcima i Odadžijičima, a zašto – ne zna se. Jedni se Miljćiči zovu:

-Ćosaci (3 k.), drugi:

-Severinjćiči (7 k.) a ostatak je zadržao svoje starije ime – Miljćiči. Slave Đurđic (Z. pov.).

Noviji su doseljenici:

-Kalanci (3 k.) su poreklom iz Kalne u pirotskom okrugu. Doselili su se otprilike u četvrtoj desetini prošloga veka. Od njih ima dve kuće u Šarbanovcima (Zaglavak). Slave Mitrovdan (26. okt.).

-Zagorci (3 k.) su prebegli iz Zagorja, u Bugarskoj, to su ovde dobili nešto zemlje od sela (seoske zemlje), a nešto su i sami prikupili. Došli su uskoro posle oslobođenja (1833. g.). Slave sv. Aranđela.

-Terzijiči ili Galjiči (1 k.) su doseljeni iz Crnog Vrha u pirotskom okrugu. Ima ih i u Balincima (Zaglavak). Slave sv. Luku.

Ima jedna kuća turskih Cigana, kovača.

Iz onoga što je dovde rečeno, vidi se da je selo Aldinci od mlađih sela. Postalo je u prvoj polovini 18. veka, a zaseljeno je poglavito iz Dejanovaca u Zaglavku i Miljkovaca u Svrljigu. Glavno stanovništvo čine ćutuklije, starinske porodice, koje su osnovale selo, a mlađih doseljenika je neznatan broj, jer od preko 140 kuća na njih ide oko sedam kuća. Stanovništvo je raslo, kao što se vidi, poglavito priraštajem.

Seoska je zavetina sv. Aranđel (13. jula), Spasovdan, sv. Ilija i Đurđevdan.

IZVOR: Prema knjizi  Marinka T. Stanojevića „Zaglavak“ – napisanoj prema prikupljenim podacima 1903. godine. Priredio saradnik Porekla Milodan.