Порекло презимена, село Алдинац (Књажевац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Алдинац (по књизи Алдинци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прику Порекло становништва села Алдинац (по књизи Алдинци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прику Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Алдинац (Књажевац)

Порекло презимена, село Алдинац (Књажевац)

Порекло становништва села Алдинац (по књизи Алдинци), општина Књажевац – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село Алдинци је на обалама Шипкове Реке. Поред Шипкове Реке је узана долиница на левој обали, то је туда подигнуто нешто мање од половине села. Већи део кућа је припрт на десној обали, у присоју. Куће су на пескуши, а оне у присоју и на камену. Село се простире у правцу речнога тока (исток-запад), а са једне и са друге стране је испресецано нeколиким потоцима, од којих су на левој страни овећи: Расина Падина, Требежина и Штрновец, а на десној: Сорчин Дол, Лева Река, Крагујевац и још неколико безимених, краћих поточића.

Лева Река је скоро као и Шипкова Река велика, а постаје из два крака: Лесковицке Реке и Бајнопечнот Потока, који извире из Градског Кладенца; тече са североистока и утиче у Шипкому Реку, раздвајајући Одаџијиче.

Шипкова Рена постаје из два крака: Косматичке Реке, која извире између Смиљеве Чуке и Зелен-Града, и Шипкове Реке, која извире из Писане Буне. Кад се оне састану, теку на југ, па. пре него ће ући у село, примају речицу (или поток) Tyрију, која долази са Топузанова Гроба, и онда окреће на запад, улази y ceno, прима у се Леву Реку, и тече на даље као Алдиначка Река.

Село је опкољене са свих страна (сем западне) висовима и косама. На југу је Јаблан, који се спушта ка селу час блаже час стрмије под именима Зубров Дел или Мртвина. На југоистоку је Топузанов Гроб, коса која дели алдиначки атар од репушничкога, и у исто време је вододелиица Шипкове и Peпушничке Реке. На северу и истоку су многобројни висови и огранци са Старе Планине: Писана Бука, Зелен–Град, Смиљева Чука, Граден–Кладенац, Рушка Чука, Тумба итд. Изнад самог села је на северу коса која се стрмо спушта к селу и зове се Крст или Прлина и Крива Пољана.

Воде.

Шипкова Река и Лева Река никада не пресахњују; доста су бујне, али штете не наносе селу, а тако исто ни потоци. Око поменутих река и истока има у изобиљу омањих извора са којих се пије вода. Највећи су: Шапур, Штроковац (кладенац), и Старе Вода (где су Турци „гребли“ воду. Има и један бунар, али се много више није изворска но бунарска вода. Преко зиме се пије већином речна вода, јер онда је она врло чиста и бистра и хладна, док је у то доба изворска — млаке, топла. У околини има доста и јачих извора, а најјачи је Граден-Кладенац, који се налази на граници српско-бугарској, одакле полази Бајнопечки Поток.

Клима.

У селу је врло хладне, скоро као у Дејановцима. Снег напада по један до један и по метар дебљине, а у планини и више, те траје и до половине маја месеца („снег се уцрвјаје“). Дува особито јак ветар кривац или источник, који је и врло хладан. Кишу доноси и кривац, али је онда тиха и дуже траје, али кад је донесе кошава или југ, онда је врло јака (пљусак, сприја).

Земље и шуме.

Алдиначко је земљиште доста слично радичевачком. Земља је потпуно планинска, брдовита, местимицо кршевита. Пошто је покривена, као што ће се час видети, шумом, није толико ни земља спрана колико у осталих заглавских села. Земља је стога средње родности, и потребно je једној породици најмање 40 ралица земље. 50–60 брава оваца и коза, пар волова и 2–3 брава свиња.

Највише се сеје овас и раж, остала жита мање. Највише њива има у овим местима: Жељево, Витоњина, Витоњин Дел, Кладенчица, Шопур, Грбињин Дол, Калуђерица, Обршина, Било, Радиов Дол, Зубров Дел и Лoбодерица. Сва су око села, најудаљеније за l час.

Ико је земља средње родности, па и родна на неким местима (према осталом Заглавку), ипак се народ бави доста и сточарењем. Негује се стока — овце и козе — за коју има доста и добре утрине, паше. Бачијање је још на гласу, али као год што задруге пропадају, и оно пропада. У последње време подижу се особито бачије на води, т.ј. вода замењује људску снагу у бућкању масла. Има на 5—6 места тако подигнутих бачија.

Сељаци имају своје „понате“ у околини села, а највише их је у планини, на пропланцима, где су им врло добре ливаде и њиве. Тако има их у Кривој Пољани (3), сковици (3), Грдовцу (10), Рушкој Чуци (10), Цремошници (6) Косматици (6), Свинарници (6), Поповој Падини (5), Високој Липи(8) итд. Сва су ова места ка српско–бугарској граници, удаљена од села за 1-1,5 ч. Има сељака који имају 2, 3 па и 4 појате. Сваки домаћин има и по једну омању појатку за ситнију стоку. Стока се премешта са појате на појату кад је рђаво време, а најчешће због исхране и ђубрења њива и ливада. На појатама се махом и бачија. Ту су справе на „бучкање“.

Паше (утрине) има највише у свим местима: Страње, Гушка Чука, Дебела Клада, Лесковица, Било, Билце, Смиљина Чука, Ветрен. Све је ово „селска“ утрина, на коју се плаћа испаша („утринстко“). Уз ову, има много приватне утрине у целој околини.

Алдиновачки је атар прави шумски предео. Отуда је околина Алдинаца и водом обилата. Свуда, у целој околини, налази се шума, која је овде–онде проређена ради обрађивања земље. Овде где je сасвим одгољена земља, има и вододерина (баш као у Приченцима). „Селске“ шуме има у овим местима: Младенов Крш, Дебело Бучје, Зелен-Град, лаћије, Попова Падина или Попов Преслаб. Најбоља је приватна шума у Тутми и Жљебурини. Државне-шуме има на Писаној Буки. Шума је букова, a y Жљебурнпи има и горуна (бељиковине). „Селска“ је шума постала, по народном причању, овако: Пређе је било мало кућа у селу, а имали су велики атар. Онда се сељаци договоре да издвоје један део као заједнички, из кога ће помагати, например, сиромашне досељенике или сиротињу из истог села.

Шума се употребљује поглавито као греде (уопште грађа) за зграде, храна стоци и огрев. Од неколико година подигнуте су овде три стругаре, које се овде зову резнице, те режу даске, тарабе, баскије, летве итд. за домаћу употребу а и за продају. Осећа се јачи покрет за подизањем ових резпица, и нема сумње да ће их бити много више, само док се пресече пут долином Алдиначке Реке. A уз Радичевце и Шарбановце нема погоднијега места од Алдинаца у целом Заглавку за поменуту експлоатацију шуме.

Иако су овде много повољније животне прилике него игде у Заглавку, ипак народ листом иде у Румунију у печаловину. То долази поглавито отуда, што је овде најбоље очувана задруга (у задрузи није ретко наћи преко 20 душа), па онда по један или два члана из куће (особито најбоља радна снага, од 22-35 год.) иду те печале у Румунији, а остали раде поље и чувају стоку. Одлази их по 180 годишње.

Тип села.

Село је, и ако је Шипковом н Левом Реком и многим омањим потоцима испресецано, ипак збијенога типа. Пружа се у дужину. Нема особитих крајева или мала, али се горњи део села зове горњи крај, а доњи – доњи крај, између којих нема одређене границе. Најчешће се поједини крајеви зову по именима породица или фамилија, јер куће које припадају истој фамилији, махом су у „купу“. Такви се крајеви, дакле, зову: Миљћичи (који заузимају горњи крај), Штрковчање, Капарци, Калнаци, Деспотовци, Северињћичи, Одаџијичи (заузимају махом доњи крај), итд. Између појединих таквих „купова“  раздаљина је као и између појединих кућа у „купу“.

Име села.

Село се зове Алдинци, а мисли се да је овако постало: Пре него што је овде основано село, Шипкова Река се звала Алдина Река или Алдин Поток. Кад су се овде заселили, реше се да се и село прозове Алдинци по потоку (однодно  реци).

Топузанов Гроб. Изнад села, на истоку, находи се коса Топузанов Гроб, а прозвана је тако, што је ту сахрањен некакав Топузан, Турчин, који је увек на коњу носио топуз, па отуда тако и прозван.

Старине у селу.

Црквиште. На пола часа уз Леву Реку, на њеној левој обали, находи се место које се зове Црквиште. Ту се налазе темељи од некакве зидине, за коју се мисли да je била црква. Стари људи причају да је ту био храм св. Петке (Петковице), и тог се дана ту народ скупља на сабор. Црква је била од тврдога материјала, од које се једва познају темељи, дебели 0’60—0’70 м. Имала је три одељења. Дугачка је 17 м, а широка 6,50 м. Окренута право истоку. Олтар се не познаје.

Темељи су откопани. О овој „црквини“ има у народу овакво предање: Овде је била црква и народ се у њој увек причешћивааo. Једном на св. Тодора, када је око цркве играло коло, долети гавран носећи у кљуну „сињо обљало“,  залепрша крилима над ором, спусти га усред кола и загракта. Ускоро дођу Турци, сав народ поробе и исеку, а цркву из дна разруше. Саме један брат и једна сестра остану утекавши испред Турака.

Место се тако звало одвајкада. Дакле и пре него је она рујииа откопана. Према овим развалинама је вис Врли Камен и Градом, на коме се находе трагови градских зидова. али се о њему ништа не прича. У подножју виса Градац, а према Црквишту, има добар извор, где је вода била спроведена „ћунцима“.

Изнад Црквишта у Лесковцкој Реци има трагова о неком старијем насељу, али се ништа о њему не прича.

У атару алдиначкем има врло много трагова старијег рударства. Изнад села, на истоку, на Алдиној Каси има остатака рударских: старих окана, дирека и дасака чамових у окнима, згура, шљаке итд. Тако исто су многи трагови у Рушком Долу, на Крсту (више села), на Обршини (међи алдиначко–балиначкој), Сорчином Делу итд. Кao да је вађено и топљено особито бакар и гвожђе. Данас се покушава да се опет оживи рударски рад и овде., као у Градишту.

Постанак села и порекло становништва.

Река, на којој је село Алдинци, звала се, причају, Алдина Река. Цела околина око Алдине Реке била је, као што je и данас већим делом, планина. Пастири су око реке напасалии своја стада. Прича се да су овчари из Дејановаца, Стеван и Божан, тумарајући тамо амо, са својим стадима дошли у Алдину Реку. Чепркајући и загледајући по долини речној, нађу као неке темеље и подруме, те им одмах падне на памет да је овде морало једном бити какво насеље. Договоре се они те овде остану и заснују ново село на старим рушевинама. Од Божина су данашњи Божиновци, а од Стевана — Одаџијичи. За овима се преселе Миљћичи, па онда Штрковчање итд. и тако се селе умножавало десељавањем на даље.

По старини становништво се може овако поређати:

-Одаџијичи (38 к.) су врло стара и разграната породица. Зову се и Ртљанци према месту (Рт) на коме су. Из све је породице чувени хајдук Живко Н. У првоме устанку се заједно са Вељком тукао противу Турака. Био је уз Вељка при освајању Београда (1806.), па је с њим и у Крајину дошао и остао заједно с њим до његове погибије. После смрти Вељконе дође Живко са неколико другова својих у околину свога села, те је из огранака Старе Планине као хајдук задавао страх Турцима у Заглавку, особито алдиначком субаши, који је тога ради морао држати читав одред сејмена. Кад га Турци једном ухватише преваром, скупе се субаше алдиначки, папратски н трговишки, да већају каквом ће га смрћу уморити. Осуде га на вешала, али његова жена, Стана, плачући стане молити субаше да му опросте живот. И ако су вешала била готова а Живко обријан, субаше се смилују и опросте Живку, те је ускоро дочекао и ослобођење (1833.). Три куће из породице Одаџијича зову се Котларовци, по Младену Котору (био је котлар, па тако и прозван), који је такође поред Живка хајдуковао у Старој Планини. О обојици се хајдука сачувала врло свежа успомена о њихову хајдуковању по околини. Одаџијичи славе св. Алимпија или посног св. Ђорђа (26. нов.). Од њих има одсељсних у целој околини: у Дрвнику, Радичевцима. Видовцима и т. д.

-Божиновци (27 к.) су као и Одаџијичи стара породица, која је основала село. Боживовци су од јако разгранате породице Деспотовци у Дејановцими (Заглавак). Новији су им називи:

-Петковци, Вељковци и Цветковци. Од њих су Доселци у Дебелици. Славе Св. Стевана.

-Штрковчање (19 к.) су старинци. Старина им je такође у Дејановцима. Назив су добили по потоку Штрковац, у коме их највише има; иначе су Шутаци или Шутаковци (види o томе у Дејановцима). Три куће Штрковчана зову се Капарци. Славе Врачеве.

-Миљћичи (53 к.) су врло велика и јако разграната породица. Доселили су се из Миљковаца y Сврљигу одмах за првим засељеницима, Божиновцима и Одаџијичима, а зашто – не зна се. Једни се Миљћичи зову:

-Ћосаци (3 к.), други:

-Северињћичи (7 к.) а остатак је задржао своје старије име – Миљћичи. Славе Ђурђиц (З. пов.).

Новији су досељеници:

-Каланци (3 к.) су пореклом из Калне у пиротском округу. Доселили су се отприлике у четвртој десетини прошлога века. Од њих има две куће у Шарбановцима (Заглавак). Славе Митровдан (26. окт.).

-Загорци (3 к.) су пребегли из Загорја, у Бугарској, то су овде добили нешто земље од села (сеоске земље), а нешто су и сами прикупили. Дошли су ускоро после ослобођења (1833. г.). Славе св. Аранђела.

-Терзијичи или Гаљичи (1 к.) су досељени из Црног Врха у пиротском округу. Има их и у Балинцима (Заглавак). Славе св. Луку.

Има једна кућа турских Цигана, ковача.

Из онога што је довде речено, види се да је село Алдинци од млађих села. Постало је у првој половини 18. века, а засељено је поглавито из Дејановаца у Заглавку и Миљковаца у Сврљигу. Главно становништво чине ћутуклије, старинске породице, које су основале село, а млађих досељеника је незнатан број, јер од преко 140 кућа на њих иде око седам кућа. Становништво је расло, као што се види, поглавито прираштајем.

Сеоска је заветина св. Аранђел (13. јула), Спасовдан, св. Илија и Ђурђевдан.

ИЗВОР: Према књизи  Маринка Т. Станојевића „Заглавак“ – написаној према прикупљеним подацима 1903. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top