Порекло презимена, село Забрђе (Петровац на Млави)

13. април 2019.

коментара: 0

Порекло становништва села Забрђе, општина Петровац на Млави – Браничевски округ. Према књизи „Млава“ – Антропогеографска проучавања Љубомира Јовановића. Приредио сарадник Порекла Милодан

Положај села.

Забрђе се налази у јарузи између брда Јастребице и Љубановца. Кроза село за време киша тече поток, али не плави куће сеоске.

Воде.

У селу имају три кладенца и то су: чесма код школе и два кладенца у Влашкој Мали. Осим ових има још неколико што пресушују, а поред то и 6-7 бунара – ђермова. У атару, пак, сеоском испод места Црквишта налази се чесма, која има врло много воде, а зове се Панарија. Ову воду сматрају за лековиту и на њу долазе ради лечења не само мештани, већ и из околине, Панкова, Великог Поповца, па чак и из Пожаревца и Свилајнца. Други је, такође јак извор, Ђурђевачки Извор. Осим ових има 2—3 што пресушују.

Земље и шуме.

Земља за обрађивање налази се ван села, на местима: Љубановцу, Јастребици, Кладенчићу. Ђурђевцу, Крушевици, Панарији, Црквишту, Лешју, Млави, Дробежу и Чајиру. Најдаље је земљиште на Лешју и Млави, скоро 1/2 сахата од села далеко. На овим су местима имања груписана и то је све приватна својина. Тамо су и ливаде и шуме и њиве и утрине. Земља је по родности увршћена у први и други ред.

Тип села.

Забрђе је село збијено. Како је оивичено брдским странама, куће сеоске ређају се дуж потока, десно и лево и тако се село много више  пружа у дужину, но у ширину. Село се дели на две мале: Горњу Малу до школе и Доњу Малу од школе, па до старога пута што из Пожаревца преко Поповца води у Петровац.

Hо, и обе се деле на мање мале, које се зову према породицама, што у њима живе: Бојићска, Туфегџићска итд. Све су ове мале једна до друге, а и размак између кућа скоро је једнак. Најзбијеније су куће око школе, у Бојићској и Туфегџићској Мали. Једина Влашка Мала је од других мала удаљена и то на путу у Поповац. Ова се разликује од осталих и по становништву, јер у њој говоре и влашки и ако знају српски, а у оделу су изједначени. У новије време, почели су поједини из породице Туфегџића и Остојића да остављају село и настањују се на својим имањима, на месту званом Црквишту, које је за 6 – 10 минута од села удаљено, и тамо су основали читав заселак, који мештани и зову Црквиште. Сада има на Црквишту 7 кућа. Као што се види, и ово село почиње да се растура.

Задруга у селу нема или су врло мале.

Сеоска је заветина Св. Тројица, а преславе су: Св. Илија, Јелисеј, Св. Тривун, Пароци (децембра месеца).

Приче о имену села.

О имену села нема никаквих прича. Из следећег описа о постанку села видеће се да је име могло доћи због самог положаја, на коме је основано.

Оснивање села и порекло становништва.

Забрђе је село младо по постанку. У извештају Максима Радковића од 1733. год., нема о овоме селу ни помена и ако се помињу околна села, као Пенавац и Поповац. Међутим, по казивању сељака, знамо да Забрђе није било увек на овоме месту. Оно и село Панково, били су заједно на месту званом Селишту, у потоку Љубановцу, на пола пута између Панкова и Забрђа. На овом месту било је свега 5-6 кућа. Одатле их Турци растерају и они се растуре на све стране. На том старом месту била је и породица Ђурића. Њих је било два брата. Један се звао Ђура, а други Стојан. Кад су их Турци растерали, Ђура, чукундеда породице Ђурића пребегне овамо иза брда и затекне ту неког Остоју, чукундеду породице Остојића. Они се удруже и ту се настане и оснују село, које, ваљда, што је било за брдом од првог места назову Забрђе.

Ови су се настанили код кладенца близу школе. Онај други брат Стојан не хтедне пребећи овамо, већ се повуче са другима у шуму, изнад Селишта и тамо се сада налази Панково. Доцније, одмах за овим дође и Митар, чукундеда породице Туфегџића и то из Ресаве на имање неке бабе Маре. За овима долази Милорад из Изварице у Хомољу. А за њима из „Немачке“ дође парадеда Пантелића, али ови су прво ишли y Кучајну, па онда овамо. Одмах некако за њима дошли су из Кучајне и дедови Бојића, па из Крајине Крајинци, а тек око почетка устанка дођоше из Црне Реке Власи. И тако је постало село са близу 200 кућа, а y току од 150–160 година, рачунајући према Остоји, осниваоцу овог села.

У селу су ове породице:

-Остојићи (50) у средини села и Доњој Мали, са Косова. Славе Св. Николу.

-Ђурићи (8) у средини села и Доњој Мали, са Косова. Славе Св. Аранђела. Прво су били у Селишту.

-Туфегџићи (30) у средини села и Црквишту, из Медвеђе у Ресави. Славе Михољдан.

-Омољци (25) y Горњој Мали, из Изварице у Хомољу. Славе Ђурђиц.

-Пантелићи (20) у Горњој Мали, из Кучајне, а у Кучајну су се доселили из „Немачке“. Славе Св. Николу.

-Бојићи (15) у средини села, из Кучајне. Славе Св. Николу.

-Крајинци (5) у Горњој Мали, из Крајине. Славе Св. Јована.

-Павковићи (8) у Горњој Мали, из Хомоља. Славе Св. Врачеве.

-Цекићи (10) у Доњој Мали, из Црне Реке. Славе Св. Николу.

-Маргитани (8) у Доњој Мали, из Кучева. Славе Св. Јована.

Цекиће и Маргитане називају и Власима.

-Власи (10) у Влашкој Мали, из Оштреља у Црној Реци. Славе Петковицу.

-Чоктањи (4) у Горњој Мали, из Свина. Славе Св. Стевана.

-Црнојевци (3) y Горњој Мали, с Косова. Славе Св. Луку.

-Ђорђевићи (l) у средини села, из Пожаревца. Славе Св. Алимпија.

-Милојковићи (1) y Горњој Мали, из Кнежице. Славе Св. Николу.

Из овога се види да је село од постанка, па на даље више расло прираштајем но досељавањем, јер од 198 кућа, више од трећине су преко 100 година старе. Та се старост породица огледа и према месту у селу на коме седе. Најстарије породице заузимају средину села, а новије су око ових, изузевши најновије досељенике, који су се увукли у средину. С овога места бежали су за време устанка у збег – у Крушару или у лугове у Млави. А од помора бежали су по шумама, али су се опет враћали на ово место, и да не би било помора узели су да празнују као преславу и Пароце у децембру.

Старине, селишта, гробља и др.

У атару Забрђа има на месту Црквишту – где је, вели се, била нека црква – трагови од неког римског насеља. То су темељи кућа, тугле, рбине од посуђа, често и бојене, парице римске, којих има у приличном броју, разне алатке итд. Сељаци причају да је био темељ од цркве, али га ја не видох. Одмах више ове цркиине находи се и гробље, које зову: Јелинско гробље. Ту je било много каменова, али је, вели се, Кнез Милош наредио, те је све однесено у цркву Заову, која је од тога камена и сазидана.

Трагови старог пута врло добро су очувани. Он је ишао под Косом из атара панковачког на ово црквиште, па на чесму Панарију, затим испод Свина (старо селиште петровачко), преко Бусура на Градац у Великом Лаолу. Пут – калдрме – одржао се у ширини од 4–6 m. Ово је, по свој прилици, само средина пута, а крајеви су већ изорани. Пут се састоји из облука, често прилично крупних, који су били као нечим цементовани. Ово је тако тврдо да плуг одмах искаче, чим на овај пут наиђе. Усеви на овим местима не успевају, те му се и на тај начин познаје траг.

Каллрме су све затрпане слојем хумуса, дебелим 20—50 цм. Сељаци причају да је то био пут Кнеза Лазара, али према парицама и осталим траговима види се да је то римски друм. Сеоско гробље је заједничко са панковачким. Ово је још један доказ њихова заједничког станишта.

Занимање становништва.

Занимање је становника овога села земљорадња и сточарство, а негују по мало и воће, понеки се занимају и дунђерским занатом.

ИЗВОР: Према књизи „Млава“ – Антропогеографска проучавања Љубомира Јовановића. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.