Poreklo prezimena, selo Lopušnik (Petrovac na Mlavi)

Poreklo stanovništva sela Lopušnik, opština Petrovac na Mlavi – Braničevski okrug. Prema knjizi „Mlava“ – Antropogeografska proučavanja Ljubomira Jovanovića. Priredio saradnik Porekla Milodan

Položaj sela.

Lopušnik se nalazi u dolini rečice Kruševice, koja se sa ljutim Potokom spaja i utiče u Čokordin. Kuće seoske su u rečnom koritu i po stranama brda Ljubanovca i Jastrebice sa desne i Kozjaka sa leve strane reke. One kuće što su u koritu bivaju plavljene.

Vode.

U selu ima dosta kladenaca: Vrelo, Slavinac, Procepak, Dublje, Panin, Stubline. Svi ovi kladenci imaju dosta vode, tako da od njih teku potočići ka Kruševici. Voda se sa sviju pije. Osim kladenaca ima nekoliko bunara — ćermova, koji podmiruju potrebu. Vodu sa reke upotrebljuju samo za domaću upotrebu, ali je ne piju. U ataru seoskom imaju tri jaka izvora i to su: Klenovac – zvani Toplik, Bučina i Krajac.

Zemlje i šume.

Zemlja za obrađivanje je van sela na mestima, koja se zovu: Kruševica. Gaj, Slavinac, Dublje, Obršiia, Selište, Pazarište, Potočak, Polje, Krajac, Lipar, Bučina, Klenovac i Kozjak. Najdalji je kraj Obršina, oko 3/4 sata od sela udaljeno. Na svim mestima su imanja pojedinih seljaka mahom grupisana. Tu su im i njive i livade i ispaše i šume. Zajedničke zemlje nemaju. Zemlja je po rodnosti uvršćena u drugi red.

Tip sela.

Lopušnik izgleda kao razbijeno selo, iako je zbijenog tipa, jer od kuće do kuće ima često više od 100 m. Ovome su uzrok terenske prilike. Nemogući svi da se nastane u proširenom koritu rečnom, jer bi stradali od poplave, Lopušani zidaju kuće na stranama rečnog korita i tako se kuće ređaju jedna za drugom pored potoka – reke da bi trebalo skoro 40 minuta vremena preći od krajnje kuće seoske do drugog njegova kraja.

Iako je selo vrlo malo, ipak se deli na male, koje se zovu prema porodicama, što u njima žive, kao: Krajinska Mala, Bojićska, Jankovačka, Veličkovićska. Ignjatovska, Čolačka. Najdalje uz reku su Krajinci, ostale male dolaze jedna za drugom niz reku i nisu jedna od druge naročito rastavljene.

U selu ima jedan glavni drum pored reke, oko koje su, kao što smo napred rekli, kuće bez reda rasturene. U selu nema male, gde bi kuće bile bliže jedna drugoj. U svima malama kuće su na podjednakom rastojanju, od prilike 60-100 m., a negde i više.

Priče o imenu sela.

U ovome selu nisam čuo nikakvu priču o imenu sela, ali sam video da je seljaci znaju, samo neće, ili ne smeju da kažu, jer, kad sam im ja ispričao sledeću priču što sam u Dobrnju čuo, starac Stevan Ivković reče da je i on tako slušao, ali ga ostali izgrdiše, što govori kad ne zna. Evo šta sam čuo u Dobrnju o imenu sela Lopušnika: „Bilo je to odavno, još kad su Turci – spahije vladali, kad su sela Krvije, Dobrnje i Lopušnik bili na jednom mestu i to na selištu između Krvije i Dobrnja. Ali, kako su ljudi na ovom mestu bili opaki, svaki čas se tukli i svađali, dosadi spahiji, koji je tu upravljao, pa dođe jedan put u selo, da tome učini kraj. Čim je stigao u selo, navale na njega sa žalbama da on nije mogao na kraj da izađe. On pozove sve na zbor, pa kad su se svi pokupili, on onda upita koji su među njima dobri t. j. koji se ne svađaju neka se odvoje. Ovi to i učine. Spahija im naredi da se odvoje od ovoga sela i da osnuju za sebe selo. I tako postane Dobrnje. Za ovim spahija raspita za one, koji su najviše voleli da se biju i krve, pa ih natera da pređu s one strane brda u Obzovarski Potok i da tamo osnuju selo, koje on nazove Krvije. Oni što su ostali behu mahom ljudi što su voleli da kradu – lopovi, lopuže, njih opet spahija natera da otidu dalje niz potok – Ljuti Potok i da osnuju selo za sebe, koje on zato nazva Lopušnik“.

Osnivanje sela i poreklo stanovništva.

Lopušnik nije bio uvek na sadanjem mestu, nego na mestu zvanom Selište blizu Bošnjaka. To beše u drugoj polovini XVIII stoleća. Na tome mestu bili su samo čukundedovi Matića, Bojića i Jankovaca, a docnije dođoše paradedi Veličkovića i Ignjatovića. Ali, kako su im ovde Turci svaki čas dosađivali, a drugo nisu imali ni dovoljno izvorne vode, oni prebegnu sa selišta uz rečicu ka izvoru. Prvi su došli Matići, pa onda ovi ostali i tako se osnuje selo od 6 kuća. Od toga doba može da ima, otprilike, na 130 godina. Ove prve porodice po svome poreklu jesu sa Kosova i od Sjenice, bežale su u „Nemačku“ – „preko“, pa kako im se tamo nije dopalo vratili su se na svoju zemlju, ali nisu smeli da idu i na staro mesto, već su se nastanili ovde u selište. Docnije, kad su ove porodice osnovale selo na današnjem mestu, dolaze, otprilike, pre 100 god. iz „preka“ pradeda porodice Radovanovića, pa pradedovi (2 kuće) Krajiiaca iz Krajine i nastanjuju se u vrh sela. Za ovima dolaze Čolaci iz Bara, pa tek pre 20–30 god. dolaze Ognjanovići. Žabarci i Bugari. I tako malo po malo postalo je selo sa 110 kuća.

U selu su ove porodice:

-Matići (4) u sredini sela, sa Kosova. Slave Đurđic.

-Bojići (28) y Bojićskoj Mali, sa Kosova. Slave Sv. Nikolu.

-Jankovci (12) u sredini sela, sa Kosova. Slave Sv. Stevana.

-Veličkovići (20) rastureni, sa Kosova. Slave Sv. Stevana.

Sve su ove porodice bežale u Austro–Ugarsku, pa su se opet ovamo povraćale.

-Ignjatovići (20) u Ignjatovskoj Mali, sa Kosova. Slave Sv. Stevana.

-Radovanovići (6) do Ignjatovske Male, iz „preka“. Slave Đurđic.

-Čolaci (8) rastureni, iz Bara y Stigu. Slave Sv. Luku.

-Ognjanovići (3) u sredini sela, iz Zabrđa, a starinom iz Kučajne. Slave Sv. Aranđela.

-Žabarci (2) u sredini sela, iz Žabara. Slave Petkovicu.

-Krajinci (6) u Krajinskoj Mali, iz Krajine. Slave Sv. Aranđela.

-Bugari (l) do Bojića, iz okoline Pirota. Slave Sv. Mratu.

Kao što se vidi, selo je raslo više priraštajem, nego doseljavanjem, jer ih je velika većina, koji su ovde od preko 100 godina.

U ovom selu vladaju vrlo česte i jake groznice, što dolazi od silnih baruština oko reka, koje se u njemu nalaze. Iz ovoga razloga ovo selo i ne napreduje tako sa brojem stanovnika.

Kad su se već ovde nastanili, stanovnici ovoga sela bili su neko vreme mirni, ali su docnije, ipak, morali bežati od Turaka. Neki su bežali u zbeg iznad sela, a neki čak preko Morave. Osim toga, oni su bežali i od kuge za vreme ustanka, ali tada su se krili po šumama oko sela.

Starina pojedinih porodica ogleda se i u rasporedu kuća, jer prvi osnivaoci Matići zauzimaju upravo sredinu sela.

Seoska je zavetina Sv. Trojica, a preslave: Sv. Nikola i Mesne Poklade.

Starine, selište, groblja i dr.

Osim sedišta, u ataru ovoga sela nalaze se i druge starine. Tako na mestu, što se zove Pazarište, nalaze se silne tugle, rbiie, crepovi, kamenje i po koja rimska parica. Seljaci pričaju da su tu živeli „Jelini“. Isto tako u Bojićskoj Mali, malo niže od sredine sela niz reku ima isto tako ovih tragova. Na mestu Vilinu Kolu ima takođe tugli, samo su manje, ali onda se nalaze neki krstići i pa,rice. Kod selišta u Belini nalaze se zgure, kao da su tu bili neki kovači. „Jelinskog groblja“ ima samo u Pazarištu.

Zanimanje stanovništva.

Seljaci se zanimaju zemljoradnjom i stočarstvom, a po malo i voćarstvom, naročito gaje šljive. Ima nekoliko seljaka koji znaju n dunđerski i abadžijskn zanat.

U selu ima jedna kući ciganski i to je kovačnica.

IZVOR: Prema knjizi „Mlava“ – Antropogeografska proučavanja Ljubomira Jovanovića. Priredio saradnik Porekla Milodan.