Порекло презимена Јајић/Јаић Reviewed by Momizat on . Поглед са Дунава на сремско село Сурдук Жегар у Далмацији под Велебитом  Дабарско поље у југоисточној Херцеговини у близини Столца и Билеће Носиоца презимена Ја Поглед са Дунава на сремско село Сурдук Жегар у Далмацији под Велебитом  Дабарско поље у југоисточној Херцеговини у близини Столца и Билеће Носиоца презимена Ја Rating: 0
You Are Here: Home » Презимена » Порекло презимена Јајић/Јаић

Порекло презимена Јајић/Јаић

Поглед са Дунава на сремско село Сурдук

Жегар у Далмацији под Велебитом

 Дабарско поље у југоисточној Херцеговини у близини Столца и Билеће

Носиоца презимена Јајић/Јаић има доста и има их у све три конфесије али је највећи број православне вероисповести. Не стиче се утисак да су сви они у сродству, па то не важи ни за све православне Јајиће/Јаиће. Оно што мора да се посматра јесте крсна слава и географско подручје у којима се породица јавља, као и миграциона кретања становништва тог и других подручја како би се успоставила било каква веза.

За почетак ће бити речи о пречанским Јајићима. У питању је породица Јајић из сремског села Сурдука која слави Лазареву Суботу односно Врбицу. Обзиром да у породичној традицији постоји сећање да су се преци ове фамилије доселили из Крајине (мишљење је било да је Лика у питању), а и чињенице да је цео Источни Срем још од Сеобе под Чарнојевићем примао највише Крајишких исељеника, тврдње о краишком пореклу породице су сасвим логичне.
Ипак ова породица је пореклом из другог дела Крајине, конкретно из Далмације а до тог закључка се дошло у односу на славу, старе податке далматинског свештеника Герасима Зелића као и обзиром на огроман број породица у Сурдуку које су заједно, из истог краишког краја и у истом периоду дошле у Срем. То се свакако види по томе што су њихови презимењаци са истим славама остали у старим насељима, углавном по Далмацији док се други део исељавао ка Срему.

Јајићи из Сурдука који славе Лазареву Суботу (Врбицу) имају порекло из далматинског места Богатник који је део места Жегара у близини Бенковца и Задра.
У Сурдук су по Далматинском свештенику из Жегра-Герасиму Зелићу дошли након 1774.године са још доста фамилија пореклом из Жегара и околине, а населили су осим Сурдука и Голубинце, Петринце, Белегиш, Сасе (Нове Карловце) и Сланкамен. То ће касније свештеник Зелић обиласком Срема и проналаском својих Далматинаца још једанпут потврдити.

Још један од описа Сеобе из Далмације у Срем дао је Саво Накићеновић помиње сеобу Срба из Далмације у Срем 1774.
Године 1774. при Провидуру Болдиу, била је велика глад у Далмацији, око 1000 породица иселило се у Босну и у Сријем. С оним у Сријем иселио се неки Пана Смуђа из Пађена, за којим бијаше у другом браку Марија родна сестра игумана крупског, Саве Бједова, који већ четири љета није мого чути за сестру и зета, јесу ли живи. Игуман овај давао је свог коња и 12 цекина за трошак и 88 цекина, кад се поврати из Сријема, што понука Герасима Зелића, да из Плашког оде за Сријем и тамо дозна, да има далматинских Срба, насељених по Сријему и то по Митровици, Голубинцима, Сурдуку, Петринцима, и близу Карловаца. То му је казао игуман Кувшедински, Јефтимије Котуровић из Колашца из Далмације. Зелић је од овог народа нашао их доста, а најприје у Голубинцима, пак онда у Сурдуку, Петринцима итд. Како су се звали ови исељеници, није познато, а и народ не памти. 

Постоје 2 теорије о настанку презимена Јаић/Јајић. У првој теорији постоји сумња да је презиме добијено по претку овог рода- потурчењаку Јовану (Живку)  који прелазом у мухамеданство доби име Јахја. Друга  вероватнија теорија је о томе да су преци овог рода били православни хришћани у пешадијским одредима који су ратовали на страни Турака. Такви војници били су означавани као мартолоси или јаје.

О Јајићима/Јаићима из Жегара највише података добијамо од Александра Бачка у књизи Породице Далматинских Срба и књизи Жегар. За Јајиће/Јаиће и Кубате-као оба рода што славе Лазареву Суботу(Врбицу), Александар Бачко наводи да су ове две породице најстарији слојеви муслимана у Жегару-тзв.Туркуше што је био назив за чисте Турке- највероватније оне из Анадолије.

Ипак досадашњим ДНК тестирањем и проучавањем презимена Кубат из Жегара дошло се до другачијих закључака.

У самом Жегару осим Јајића и Кубата има мноштво других породица и највећи део њих слави Лазареву Суботу, а уз то генетика је показала да готово све ове породице имају заједничко порекло (Љубичић, Кубат, Комазец, Мацут).

Како су Кубати хаплогрупе I2PH908 и нису турског већ српског порекла а, старином су из  Кубатовине у Дабарском Пољу у југоисточној Херцеговини по чему су и добили презиме, онда се може рећи да је породица Јајић највероватније пореклом из југосточне Херцеговине одакле су прешли у Далмацију а касније и у Источни Срем.

Изгледа да су жегарски родови који славе Лазареву Суботу потомци херцеговачких Кубата из Кубатовине у дабарском Пољу. Један део рода, могуће управо ови који носе презиме Кубат се потурчио, али је очигледно везао уз себе православне рођаке (чест случај). Тако су Кубати још за време Турака живели у најбољем делу жегарског поља крај туреске куле. У Херцеговини се помиње 1522. године Кубат као војвода Доњих Влаха, и није искључено да је он родоначелник. Један део рода у буњевачкој сеоби половином 17. вијека прешао је из Далмације у Бачку и Барању и од њих су буњевачки Кубатови и Кубатовићи. Муслимана Кубата остало је у Херцеговини, у Дабру, помиње се тамо њихова кула.Неки до муслимаских Кубата у Далмацији су се повратили на православље крајем 17. вијека.
Могућа је веза ових родова са родовима из Дучића код Мионице који славе Лазареву Суботу, а збирно се називају Ћумуријама. Ћумурије су муслиманска породица управо са подручја Дабарског Поља, а у оближњој Фатници се помиње и стари род Дучића.

Могли бисмо закључити да је на подручју Дабарске и Фатничке жупе, постојао српски род  који је славио Лазареву суботу. Могуће је да су припадали и ситнијем племству и да је потурчени припадник постао војвода и турски спахија. Да су његови рођаци учествовали у сеобама на запад, а могуће и на североисток.

 Обзиром да је познато да су први досељеници у Жегар били Срби пореклом са простора Босне и Херцеговине и да су као мартолоси дошли у Жегар, онда ова прича итекако добија смисао. Преци ове породице су још средином 17.века  били православни хришћани, што се види по именима најстаријих чланова, а како је познато да су Турци напустили Жегар тек 1699.године, онда је прича о Јаићима као муслиманима мало вероватна.

Да би се ови наводи о заједничком пореклу Јајића са Кубатима и другим родовима што славе Лазареву Суботу потврдили, остаје да неко од мушких чланова сремског или далматинског огранка породице Јајић уради ДНК тест, односно испитивање Y хромозома.

Насељавање Далмације- Жегара 

Насељавања Далмације  су почела за време владавине Твртка и његовог освајања Далмације 1390.године и највећи део становништва Далмације је долазио из Босанске Крајине.Млетачки адмирал Петар Лоредан је 1423.године записао да су се српски вазали потчинили добровачком двору и да су почели још 1392.године да се досељавају на место где се налази Жегар.Други део насељавања био је од 1618.године када су се породице из Старог Влаха,Црне Горе и Херцеговине насељавало у Далмацији ,ишла су читава братства која су очувала своје славе и дизали су храмове својим свецима у новим местима-Св.Николи,Св.Јовану и Св.Ђурђу.Тако су приликом исељавања 1682.године населили места Жегар,Цетина,Стрмицу,Врлику, Дрнишу и Обровац и у тим местима су зидали цркве посвећене Св.Лазару и Св.Тројици.Један део новонасељеног Далматинског становништва и Личана се вратио на територију северозападне Босне-одмах после 1700.године и 1793.године и тако се сматра да су Ступари дошли у Поткозарје .Трећи и највећи вид насељавања Далмације-Плавна и његове околине је био 1692.године када се са кнезом Павлом Ђурићем око 70 породица населило из Санице-Саничани и Бјелајци у места Жегар,Плавно,Отон,Ервеник,Макропољ и Пађене.

Јаићи се помињу у Жегару и околини први пут 1709.године у попису Горских Котара. Помињу се Јаићи изнад Зрмање, у Кашићу, Исламу Грчком и у Жегару. У овом катастру забележена су имена домаћина али и њихових покојних очева и по именима се види да су  још средином 17.века  били православни. Помињу се Вујица Јаић (покојног Радојице), Никола Јаић (покојног Давида), Рађен Јаић (покојног Лазара),Радивој Јаић (покојног Вучића), Никола Јаић(покојног Лазара). У Исламу Грчком спомиње се Марко Јаић (Marco Iaich da Casich) вероватно алудирајући на то да је из Кашића дошао, а када се погледа Доњи Кашић у попису се наводи Марко Јаић покојног Николе Јаића (Marco Iaich qu:m Nicolo). За Вујицу Јаића каже да је из Жегара ,поред тога се наводи место Кашић.

У Сурдуку се први пут Јајићи тј. Јаићи како је било њихово старије презиме помињу  1788.године у попису војника и први забележени је био Јован Јаић.

Јаићи су били војници 9.Граничарске регименте познатије под именом Петроварадинска регимента. Тако је за Сурдук забележено да је  1788.године заједно са Белегишем био део компаније Бановаца где је Ницети био главнокомандујући.Ту се јављају још нека презимена родова из Сурдука као Старчевићи.



У следећем попису који је био 1792.године Сурдучани,Белегишани,Сланкаменци и Војчани се наводе у попису компаније Сурчина где је главнокомандујући био Алимпије Кумановић. На том попису се наводи пешадинац Стефан Јаић(105 бр.куће,рођен 1768.године, висок 5 3 3-168цм) примљен 01.фебфруара 1788.године, 16.августа 1789.године пребачен у Други Одбрамбени Дивизион током Аустријско-Турског рата познатијег као Кочина Крајина.


Касније видимо да је Сурдук припадао компан. Стара Пазова приликом пописа 1819.године и на том попису се јавља Јован Јаић 79 број куће.

 У црквеним матичним књигама Сурдука као најстарији члан и предак ове породице пронађен је  Василије/Васа Јаић (1844-1917). Породица се у матичним књигама Сурдука углавном уписивала под презименом Јаић да би се тек након Великог рата уписивали под презименом Јајић. Стари бројеви кућа били су 205 а,још старији број је био 164.

Оно што је значајно јесте да је део ове породице у Сурдуку пострадао током Другог Светског рата од стране Немаца и усташа. Тако је забележена прича о Петру Јајићу (од оца Димитрија, рођен 1925.године). Са 17 година су га Немци заробили под сумњом да је комуниста и партизан, Петар је као малолетни момак прво одведен у концентрациони логор на Бањици а потом је убијен 1944.године у логору на Старом Сајмишту у Земуну.

Петар Јајић (1925-1944)


Још једна значајна прича је прича о Милутину Јајићу, Солунском борцу током Великог Рата.
У литератури се наводи да је Милутин Јајић-земљорадник из Сурдука, од оца Живана био добровољац на српској страни током Великог рата.
Милутин Јајић је рођен 1882.године од оца Живана и мајке Драгиње (кућни број 254)оженио се Даницом из куће Самарџија( Живан и Милица 77 број куће).Умро је 18.марта.1951.године у Сурдуку. Допуном првобитно добијених података зна се да је Милутин Јајић првобитно био регрутован на страни Аустроугарске да би се предао Русима не желећи да ратује против братског народа. Према аутору монографије о Сурдуку, Милутин је проступио Српској Добровољачкој Дивизији која је ратовала у Добруџи против Аустроугарске и бугарске војске да би након тога прешао на Солунски фронт и приступио српској војсци тако учествујући у пробоју фронта и поврату у домовину. Остало је забележено да је уз још неколико Срба из Сурдука који су прошли иста ратишта као и он, од којих је неколицина учестовала у Октобарској револуцији, био заговорник идеја социјализма по узору на Октобарску револуцију.

Ипак истина је мало другачија и пронађени су докази који објашвањају улогу у учешће Милутина Јаића у Великом рату. Милутина Јаић био је почетком рата регрутован од стране Аустроугарске војске и за разлику од својих земљака Сремаца који су били део 70.пешадијске регименте, он је био распоређен у Husaren, k.u. Landwehrhusarenregiment nr. 10 што је заправо био део коњичких одреда тзв. Royal Hungarian Honved Hussars (k.u. Husaren) тј. део одбрамбених хусарских (коњичких) јединица под мађарском управом. Он је припадао 10. хусарској регименти са седиштем у Вараждину (I and II Sqns, 36th Infantry Division, III and IV Sqns, 42nd Infantry Division, V and VI Sqns, 13th Infantry Brigade ,Commander: Lieutenant Colonel Alois Hauer – Hauer Alajos alezredes). По аустријским пописима губитака и заробљених  и рањених војника, Милутин Јаић је 1915.године био заробљен у Нишу. То значи да се вероватно није борио у Добруџи и био део Српске Добровољачке дивизије, већ се још 1915.године прикључио српској војсци и прешао са њом преко Проклетија и повукао се на Крф. Касније је учествовао у пробијању Солунског фронта и ослобађању Краљевине Србије и осталих окупираних српских земаља од непријатеља.

Исечак из списка ратних губитака аустријске војске 1915.године на којима је уписан Милутин Јаић.

Такође треба поменути и Радивоја Јаића (од оца Алексе Јаића) Сурдука који је регрутован на страни Аустроугарске војске а погинуо је као младић од 28 година у борби на румунско-руској граници 1916 године.Података о његовом учешћу и погибији у рату нема ни у Библиотеци Горње Аустрије која садржи спискове војника који су погинули, рањени, заробљени или просто нестали током Великог Рата (1914-1918).

Радивој Јаић (1888-1916)


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top