Порекло презимена, Шетоње (Петровац на Млави)

Положај села
Као парник Ждрелу на левој обали Млаве, једва 10 минута од ове далеко, налази се село Шетоње, на једној пространој равници, која је са југо-источне стране оивичена брдима: Коњицом, Кијевачком Главицом, а преко ових Јежевцем (723м) и Голом Главом (660м); а према северо-западу је отворена и пружа се све поред Млаве до њега ушћа у Дунав.

Ну, иако је Шетоње у млавској долини, ипак није изложено поплавама, јер се налази изнад терасе, која се преко 12м изнад Млаве издиже.

Извора у самоме селу има врло мало. Неколико кладенаца, који немају нарочитих имена, дају сељацима изворску воду, а сву осталу потребу подмирују бунари – ђермови, којих у селу има велики број. Са брда, које поменусмо, силазе потоци, чији су извори доста јаки. Међу овима је највећи извор управо врело, Лисинског Потока. Ово је изворно крај Шетоњске реке, који се састаје са Ћовдинском реком и после носе назив Шетоњска Река, која се пошто обиђе село, улије у Млаву; затим извор Мето-потока који се више села у Млаву улива.

Налазећи се у близини клисуре ово село није никад без ветрова, због којих у селу може да буде доста хладно.

Земља за обрађивање је око села. Поједини крајеви носе и различне називе, као: Лескова, Пландиште, Гај, Рудеж, Слатина, Кладња и Млава. Сви ови крајеви засејани су житом и кукурузом, а од села нису више од пола сахата удаљени.

Много више места заузима атар сеоски у планини, где су поглавито пашњаци за стоку. Тамо су већином и шуме од листопадног дрвећа, и то на местима: Рачиневици, Коњици, Јежевцу, Лисинском Врху и Голој Глави. Пашњаци и шуме су удаљени од села скора 1 1/2 сахат.

Осим приватних имања у планини има доста и општинске земље. Општинска је на Јежевцу, Голој Глави и Лисинском Врху. Ово је више голет, пошумљена где-где честарем, а и крупним буковим дрвећем, а има и прилично пашњака. Како је ова земља постала општинска, сељаци не знају.

По родности најбољи су крајеви у Гају и поред Млаве, а која је земља увршћена у други ред. Све остало земљиште је славо и не доноси богату жетву.

Шетоње је село збијено. Куће су његове једна близу друге, поређане и груписане тако, да образују мале. У селу имају два главна краја: један је Извор, а други је Шетоње. Граница између ова два краја је један суви поток, прозван Мала Алуга, који само за време киша има воде. Шетоње  је десно, а Извор лево од овога потока.

У распореду кућа огледа се правилност у томе, што се куће зидају поред пута, те отуда у овоме селу имамо два главна сокака, који се унакрст секу. И од једног, и од другог одвајају се споредни сокачићи, који деле мање мале једну од друге. Онамо, где се улице секу, на средини села, налази се механа, дућан и судница; а школа и црква находе се на крају села са једне и са друге стане дуж сеоске улице, која је уједно пут из овога села у Велико Лаола и Петровац.

У селу имају свега 294 куће са 405 пореских глава. Од тих кућа у Извору си 124, а у Шетоњу 170 кућа.

Јањићи (18 кућа) из Јањева у старој Србији, славе Св. Николу.

Гачићи (20) из  Неготинске Крајине, славе Св. Јована.

Сапунџићи (18) из Крупаје у Хомољу, славе Св. Николу.

Мишићи (19) из Старе Србије, славе Св. Николу.

Новаковићи (4) из Шумадије, славе Верижице.

Степановићи (10) из Ресаве, славе Св. Николу

Видићи (4) из Шумадије, славе Св. Николу.

Мирковићи (10) из Неготинске Крајине, славе Св. Јована

Стојићи (4) из Неготинске Крајине, славе Св. Аранђела

Манојловићи (4) из Неготинске Крајине, славе Ђурђицу.

Стојановићи (4) из Неготинске Крајине, славе Св. Ђурђа

Рајићи (5) из  Неготинске Крајине, славе  Св. Николу

Влајићи (9) из  Неготинске Крајине, славе Св. Николу

Савићи (10) из  Неготинске Крајине, славе Св. Јована

Бујдићи 6) из  Неготинске Крајине, славе Св. Тодора

Сипићи (2) из  Неготинске Крајине, славе Св. Јована

Јевтићи (3) из  Неготинске Крајине, славе Ваведење

Цолићи (5) из  Неготинске Крајине, славе  Св Николу

Параћинци (9) из Мораве, славе Ђурђицу.

Све остале породице су у Извору:

Гајићи (14) из  Неготинске Крајине, славе Св. Ђурђа.

Кључаревићи (10) из Крупаје у Хомољу, славе Св. Аранђела.

Стојановићи (3) из Крупаје у Хомољу, славе Ђурђицу.

Коруновићи (5) из Крупаје у Хомољу, славе Ђурђицу.

Бучкари (9) из  Неготинске  Крајине, славе Ђурђицу.

Живановићи (16) из Неготинске  Крајине, славе Св. Николу.

Аћимовићи (6) из Неготинске  Крајине, славе Св. Николу.

Туторовићи (6) из Неготинске  Крајине, славе Св. Јована

Лукићи (5) из Неготинске  Крајине, славе Св. Луку

Шевићи (5) из Неготинске  Крајине, славе Ђурђицу.

Марићи (3) из Неготинске  Крајине, славе Св. Николу.

Голушићи (2) из  Неготинске  Крајине, славе Св. Јована.

Буђини (3) из  Неготинске  Крајине, славе Ђурђицу.

Ђорђевићи (2) из  Неготинске  Крајине, славе Ђурђевдан.

Рајићи (4) из Неготинске  Крајине, славе Св. Николу.

Параћинци (3) из Мораве, славе Ђурђицу.

Мишићи (4) из  Неготинске  Крајине, славе Ђурђицу.

Чајићи (3) из Суве Реке, славе Св. Николу.

Туцићи (2) из Хомоља, славе Св. Николу

Копчевићи (1) из Старе Србије, славе Св. Николу

Младеновићи (2) из  Неготинске  Крајине, славе Св. Јована

Грујићи (2) из Влашке, славе Св. Аранђела.

Карабаши (6) из Влашке, славе Ђурђицу.

Глишићи (1) из Влашке, славе Св. Јована

Влачићи (2) из Влашке, славе Св. Николу.

Апостоловић (3) из  Неготинске  Крајине, славе Св. Јована

Сапунџићи (3) из Хомоља, славе Св. Николу.

Из овога се види да је село више расле досељавањем, него прираштајем. Ово сведочи велики број новијих  породица, а мањи број старих.

У Шетоњу има и шест циганских кућа, које су све скоро досељене. Они су сви ковачи, а настањени су овако: у Извору: Живковићи 3 куће – досељени из Ресаве и славе Петковицу. И у Шетоњу три куће Лилића, такође из Ресаве, славе Св. Николу.

О имену села Шетоња простоји прича како је кнез Лара често силазио из свога града Шетача  на Вукану на ово место и проводио време у шетњи и лову. Због тога је место добило име Шетоње.

У извештају Максима Радковића из 1733 год. помиње се да је Шетоње имало 14 српских домова. Међутим о оснивању села причање сељака допиру до онога времена када је селу било 3-4 куће. Најстарије породице што основаше село Шетоње јесу: Јањићи и Гагићи, чији чукундедови дођоше дођође из Старе Србије, из околине Јањева. Узрок који их је од туда покренуо не имеју сељаци да кажу. Они се испрва настанише на месту где су данашњи шетоњски виногради. Ово месту зову сада Прњавор, ваљда зато што је то збиља био манастирски прњавор. Ово је могло бити крајем XVII или у првој деценији XVIII века. Одмах за њима дођоше породице: Милићи, Сапунџићи Гајићи и Кључаревићи. Прве породице настањују се у Шетоњу, а ове друге мало ниже од ових, ближе Млави, око извора због чега и прозову ово место Извар. Тада није било више од 3 куће у Извару, а 4 у Шетоњу.

Ове породице су дуго живеле саме и одвојено, док не почеше долазити и остале породице и и то у првој половини 18. столећа (ово се да закључити по томе, што су овде дошли парадедови досељених породица, чији су представници садастари до 60 год.) 

Прво дођоше Новаковићи и настанише се близу Јањића, а за њима Степановићи, па Видићи. Мишићи су дошли као мајстори, а оне две друге породице у намери да купе што више земље. Зањима долазе ове породице и Крајине: Мирковићи, Манојловићи, Цолићи, Стојановићи, Стојићи, Бујдићи, Влајићи, Савићи, Јевтићи, Сишићи, Рајићи и Параћинци из Мораве. Оне су долазиле оним редом, као сто их у прегледу набројасмо и настанише се око оних првих породица у Шетоњу и Извару.

У исто време долазе и оне породице, што се око Извора настанише. Тако у првој половини XVIII столећа дођоше Стојановићи (чији је представник – Стојан – најстарији човек у селу), па Кључаревићи и Коруновићи. Ове породице побегоше из крша и дођоше овамо у питомије земљиште. За њима долазе из Н. Крајине и настањују се у Извару и то тек при крају XVIII столећа ове породице: Живановићи, Бучарки, Аћимовићи, Голушићи, Чајићи, Апостоловићи, Марићи, Бубини, Ђорђевићи, Лукићи и Шевићи. Већина ових дође у ове крајеве, који беху насељени, по позову својих рођака, да за мале паре добију доста имања. Можда је било и других узрока њихову досељавању, али о томе се ништа не прича.

За време устанка дођоше Младеновићи, Глишићи, Рајићи и Грјујићи; који потражише заштите овде од турских насиља, и настанише се у Извару.

Села се беше већ намножила тако, да у свакоме беше по 30-40 кућа. Ну, турска најезда није ни њих поштедела и они напуштају село, бежећи испред Турака, повлаче се у планину између Коњице и Јежевца. Место ово и сада зову Збег. Враћајући се из Збега, ове породице долазе опет на своја стара места. Сада долазе и Туцићи и настањују се у Извору. За њима долаз и остале породице као Копчевићи, Карабаши и Влачићи и друге из прегледа, која се прво настањују у Ждрелу, а после прелазе овамо. Женидбом и раздељавањем ове су се породице доцније помешале, па су неки прешли из једног села у друго.

Ну, по наредби Кенза Милоша,како сељаци кажу, Извор и Шетоње споје у једно село и добију опште име Шетоње, и преселе се на данашње место. а стара места остану као селишта. Ну, њихово спајање још није потпуно извршено. Још и сада постоје имена Извор и Шетоње. Тако, када сељак из једнога краја иду у други, он сели: “Идем у Извор”, ако је из Шетоња. И обратно. Осим тога, ова два краја сеоска имају још засебне заветине. Тако, у Шетоњу је заветина о Св. Николи младом, а у Извору о Спасову дне, када једни иду код других у госте.

У току времена изједначише се досељеници ових двају села, и то како у говору, тако и у ношњи, и у обичајима, те тако сада нема никакве разлике међу њима. Они говоре српски, а носе се као Срби сељаци у Морави.

Напред смо поменули да село није увек било на данашњем месту, већ да је наредбом власти састављено из два села. На местима, где су била стара села, сада су њима и виногради, а сељаци их зову селиштима, и то оно, где су виногради – Селиште у Прњавору, а оно где су њима и ливаде – Селиште у Извору. Осим поменутих селишта у атару села Шетоња, на месту Врбовцу, налазе се остаци накадашњага старога насеља, као што су: црепови четвртастога посуђа, четвртасте цигле и стари новци. Туда је водио и некадашњи пут, који је из Великог Лаола ишао реко Врбовца на Орепак, па на Црвењачко Поље у Ћовдин.

Старога гробља има у селишту на-више села, где су виногради. У њему је било каменова без натписа, али их сада нема.

Сељаци се занимају подједнако сточарством и земљорадњом. Земљу обрађују по долинама око река, али стоку чувају по планинама.

ИЗВОР: Према књизи „Млава, Хомоље, Звижд“ (Насеља – Порекло Становништва – едиција Корени). Приредио сарадник ПореклаЗлатан Стевић