Друштво српских родословаца „Пореко“ организује бесплатно тестирање 100 српских староседелачких родова са подручја данашње Румуније
Чланови Друштва српских родословаца „Порекло“, заинтересовани за проучавање генетичког порекла Срба староседелаца са простора данашње Румуније, организују Y-ДНК тестирање Срба староседелаца са простора данашње Румуније, и овом приликом позивају све заинтересоване појединце, чији корени по мушкој линији воде порекло са тог простора, да се пријаве ради тестирања.
Резултати тестирања биће коришћени искључиво у научне сврхе, за потребе проучавања Y-ДНК генетичке структуре овог дела српског народа, као и њеног поређења са постојећим резултатима из Српског ДНК пројекта.
Након лабораторијске обраде узорака, тестирани ће бити обавештени о својим резултатима, а њихови резултати ће бити објављени и уврштени у табелу Српског ДНК Пројекта.
С обзиром да се тестира порекло по мушкој линији, анализом Y-хромозома, тестирати се могу само мушкарци.
Обезбеђена су средства за тестирање 100 припадника различитих родова.
Кандидати који долазе у обзир за тестирање су само они чија је породица присутна у Румунији кроз најмање три генерације, а предност при тестирању биће дата оним родовима чије се породично предање може потврдити кроз генеалошку литературу. Коначан избор кандидата вршиће уредници Српског ДНК пројекта.
Сви заинтересовани могу да се јаве на мејл нашег сарадника: [email protected]
[divide]Укратко, о пореклу Срба на простору данашње Румуније, може се рећи следеће.
Неки подаци говоре да се још 1481. године у Темишвар доселило око педесет хиљада душа из Србије, након Маричке и Косовске битке. Сеобе са југа ка северу су бивале све учесталије, а многи историчари тврде да је тако великих сеоба било и више од десет. После пада Баната под Турке, угарски краљ Матија Корвин, у писму римском папи 1483. године, наводи да се током протекле четири године у његово краљевство доселило преко двеста хиљада Расцијана. Где год да су стизали, Срби су одмах подизали своје цркве и манастире.
Западно подручје Ердеља, су још од прве половине XV века, између Алба Јулије и Сибиуа, насељавали Срби. Досељеници су запосели простор северно и источно од поменутог подручја, све до Јенопоља и Тејуша. Срби су били присутни и у Банату и Кришани, а ово поткрепљују и подаци Пећког катастига, својеврсног пописа становништва извршеног 1660. и 1666.године, с обзиром да је у поменутим областима регистровано близу 200 насеља са српским становништвом. Да су Срби значајан ентички елемент видимо и по мађарским изворима који су ове крајеве још од 16. века називали Рашком.
У време Велике сеобе 1690. године, Срби са подручја Баната, Кришне и Ердеља имали су запажену улогу. Непосредно пре преласка на подручје Хабсбуршког царства, на Сабору у Београду, учествовали су и Срби из поменутих крајева. У име патријарха Арсенија III Чарнојевића, добивши Веровно писмо сабора, преговоре са царем Леополдом I водио је јенопољски епископ Исаија Ђаковић.
У великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, у крајеве тадашње Аустроугарске монархије (дакле, делова и Румуније и Мађарске), пристигло је још преко 37.000 породица, које су у бекству од Турака, напустиле простор Косова, Македоније, Старе Рашке, Шумадије. Нешто касније, у 18. веку, између Тимиша и Мориша, забележено је преко двеста педесет насеља у којима су живели Срби.
Талас велике сеобе захватио је и српско становништво Баната, које је кренуло према северним деловима Угарске. По окончању рата, Банат је остао у саставу Турске. Како се међу ослобођеним подручјима нашла Кришана, досељено српско становништво појачало је постојећи српски елеменат на њеној територији.
У настојањима да обезбеди чврсту одбрану према Отоманском царству, Дворски савет формирао је 1701. године Потиску и Поморишку границу. У Поморишкој граници, чији је центар постао Арад, оберкапетан је био Јован Текелија. Непосредно по њеном оснивању, српски народ у Угарској, у време Ракоцијевог устанка (1703-1711) доживео је тешка страдања, када је, према наводима мађарских извора, изгубио око стотину хиљада живота. Многи међу њима били су из Поморишја.
После повлачења Турске са подручја Баната, након новог рата (1716-1718), из основа је измењена етничка слика овог подручја у којем су вековима Срби имали знатну већину. До тога је довела колонизација најпре Немаца, а потом Мађара и Словака, и од тада почиње да се смањује број Срба на овим просторима.
Нови талас насељавања Срба у Банат дошао је Другом великом сеобом, током аустријско-турског рата (1737-1739). Овим ратом учвршћена је граница на Сави и Дунаву, тако да је Потиско-поморишка граница, која се још од 1718. године налазила дубоко у позадини, постала стратешки непотребна. Дворски ратни савет одлучио је 1741. године да се развојачи Потиско-поморишка граница. Ово је изазвало револт српских граничара, који су одбијали сеобу на југ, на нову границу, као и статус кметова у угарским жупанијама. Како њихови захтеви нису услишени, дошло је до сеоба Срба 1751. и 1752. године под вођством Јована Хорвата и Јована Шевића, на гранично подручје Русије према Турцима и Татарима, између Буга, Дона и Дњепра. Тамо су основане провинције Нова Сербија и Славеносербија, а српски живаљ у Поморишју је нагло и дугорочно ослабљен.
Број Срба на територији данашње Румуније је осцилирао, и као по неком правилу, увек се смањивао, често и њиховом асимилацијом у Румуне. Тако их је по попису из 1854. године било 62.000, 1905. године 53.000, 1938. године 45.500, 1992. године 29.000, 2002. године 22.518, 2011. године 18,076. А само у Араду је још 1927.године било 30.000 Срба.
Данас се Срби углавном налазе у следећим насељима у Арадском округу, Карашко-Северинском округу, Тимишу-Тамишком округу и Мехадиначком округу. Управо су поменуте области и следећа насеља која се налазе у њима у првом плану у предстојећем тестирању Срба старинаца на простору Румуније.
11. децембар 2018. у 19:58
Михајлов Цветко
Желео бих да учествујем у овом тестирању. Моји преци од оцове и материне стране су чисто Срби од неколико генерација.