Jeremija Gagić je rođen 1. maja 1871. godine, u gružanskom selu Pretoke. Kršten je 11. jula iste godine u manastiru Vraćevšnica. Kum na krštenju mu je bio pop Toma iz Belog Polja. Jeremijin otac se zvao Mihailo Gagić. Gagići su ranije živeli u selu Potočani ispod izvora Česmice u Ješevcu. Nakon što su Turci popalili njihove kuće u Potočanima i pobili najveći deo Gagića, ono malo prežvelih se naselilo u selo Pretoke. Na planini Ješevcu, gde je bilo selo Potočani, jedno mesto se i danas zove Gagića Kućište. Nije poznato odakle su stari Gagići od ranije poreklom ali sasvim sigurno su jedna od najstarijih familija u Gruži. U Potočanima su bili nastanjeni još od početka XVIII veka, a u Pretoke su se preselili pre Kočine Krajine 1788. godine. Gagići su kao svoju krsnu slavu slavili Aranđelovdan.
Da li zbog toga što je srpska porodica Gagića bila na lošem glasu kod Turaka, ili zbog nekog drugog razloga, Jeremija je kao mali prebegao preko Save. U Zemunu je imao rođenog zeta, uglednog trgovca, Vuka Marinovića. Vuk je Jeremiju školovao a posle smrti mu je ostavio i pozamašnu sumu novca. Jeremija Gagić se i sam bavio trgovinom stokom u Zemunu i tako je stekao značajan kapital.
Kada je u Srbiji 1804. godine buknuo ustanak na dahije, Jeremija je iz Zemuna počeo da potpomaže srpske ustanike.
U novembru mesecu, 1804. godine, kada je Karađorđe ustankom bio oslobodio dobar deo Srbije od Turaka, Jeremija je odlučio da poseti svoje rodne Pretoke. U Srbiju je iz Zemuna prešao 10. novembra 1804. godine, ali pre nego što se zaputio u gružanske Pretoke otišao je u Topolu kod Karađorđa. Kod Karađorđa je u Topoli kao gost ostao 10 dana, a odatle je krenuo ka svom rodnom selu. Knez Matija, koji je upravljao Karađorđevim dvorom, dodelio je Jeremiji jednog momka kao pratnju.
Jeremija je iz Topole prvo stigao u manastir Vraćevšnicu. U Vraćevšnicu je stigao na Vavedenje 21. novembra. U manastiru je prenoćio pa se sutradan zaputio u selo Borač kod ujaka Ilije. U Pretoke je stigao 24. novembra i tu se zadržao dva dana, a odatle je ponovo otšao u Topolu kod Karađorđa gde se zadržao sve do 18. decembra. Karađorđe je u Jeremiji kao dobro situiranom, mladom školovanom čoveku koji zna više jezika, prepoznao nekoga ko ume i može da se založi za srpsku stvar.
Odmah po povratku u Zemun, Jeremija je razvio živu akciju kod tamošnjih Srba za pomaganje ustanika u novcu i oružju. U naredne dve godine je često prelazio u Srbiju i donosio pomoć ustanicima.
Jeremija je zajedno sa Avramom Lukićem, članom Sovjeta iz nahije užičke, 7. avgusta 1806. godine otišao u Trst gde je kod tamošnjih srpskih trgovaca prikupio pomoć za srpske ustanike u vrednosti od 12.750 forinti.
Po Karađorđevom pozivu, Jeremija je 1807. godine napustio Zemun, prešao u Srbiju i postao sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, jednog od najznačajnijih organa centralne vlasti u tadašnjoj ustaničkoj Srbiji. Nakon toga Jeremija je postao sekretar Sovjeta. Karađorđe i Sovjet su Jeremiju slali više puta ruskom i austrijskom caru da završi važne državne poslove.
Gagić je u novembru 1806. godine boravio u Beču, kod austrijskog cara, gde se zalagao za otvaranje granica prema Srbiji.
Kada su Srbi želeli da neki važan ruski čovek dođe u Srbiju, poslat je Jeremija Gagić u glavni ruski stan. Na Jeremijino zalaganje, Rusi su u Beograd poslali Konstantina Rodofinikina kao Ruskog diplomatskog agenta.
Jeremija Gagić je bio rusofil, a po svoj prilici, u čestim kontaktima sa Rusima, vrbovan je da se okrene protiv Karađorđa i pomogne u njegovom sklanjanju. O tome svedoče i pisma pukovnika Paulučija, koji Jeremiju pominje kao čoveka koji se može zadobiti da sklanja Karađorđa za ruske namere. Zbog toga što je pripadao rusofilskoj struji Karađorđevih protivnika, Jeremija je krajem 1807. godine otpušten iz službe.
Jeremijinom razlazu sa Karađorđem svakako je doprineo i vojvoda Milenko Stojković, kod kog je Gagić nakon otpusta iz službe bio pisar u Poreču.
Milenko Stojković je započeo svađu sa Karađorđem oko političkih pitanja posle odbrane Deligrada 1809. godine, kada je umesto ranjenog Karađorđa kraće vreme svim ustaničkim snagama komandovao Milenko Stojković. Karađorđe je lišio Stojkovića komande ustaničkom vojskom. Milenko Stojković je ostao upamćen i po tome što je ustanovio svoj sopstveni harem, nakon što je osvojio tursko utvrđenje Ram i iz harema komandanta grada zarobio nekoliko žena.
Zbog sukoba sa Karađorđem, Milenko je pobegao preko Dunava 1811. godine. Odmah po izgnanju Stojkovića i Jeremija Gagić je napustio Srbiju i nastavio da ga podržava u borbi protiv Karađorđa.
Nakon napuštanja Srbije, Jeremija Gagić je stupio u rusku službu. Admiral Čičagov je dao svedočanstvo Gagiću 2. decembra 1813. godine da je on ostavivši sekretarstvo u srpskom Sovjetu, još od avgusta 1812. godine u ruskoj službi.
Posle toga, Jeremija je 9. februara 1813. godine u ruskoj službi postavljen za titularnog sovetnika, a od 5. decembra 1815. godine u Ministarstvo spoljnih poslova.
Gagić je u decembru 1815. godine postavljen za ruskog konzula u Dubrovniku. Na tom položaju je ostao u Dubrovniku sve do 1856. godine sa zvanjem vicekonzula. Gagić je po svojoj molbi penzionisan 7. jula 1856. godine, a posle njega za ruskog konzula u Dubrovnik je došao Stremouhov.
Gagić je kao nagradu za dugogodišnju službu u ruskoj diplomatiji dobio plemićku titulu.
Savremenici su ga opisivali kao poštenog, revnosnog i tačnog činovnika. Iako je napustio Srbiju, nikad nije prekidao vezu sa svojom zemljom. Činio je sve što je mogao da olakša napredak Srbije. Održavao je prepisku i sa Milošem Obrenovićem. Gagić je imao tesne veze i sa Crnom Gorom i bio je glavni izveštač ruske vlade o tamošnjim prilikama.
U Dubrovniku je u to doba bila mala pravoslavna crkva od drveta. Jeremija je često pevao na službi u toj crkvi. Rado je kupovao i čitao srpske knjige. Dok je živeo u Dubrovniku, bio je pretplatnik na Vukove narodne pesme, uzeo je 15 knjiga.
Bio je poštovan i uvažavan među dubrovačkom vlastelom, podjednako su ga poštovali i pravoslavci i rimokatolici.
Pored srpskog maternjeg jezika, govorio je i italijanski, francuski, nemački i ruski.
Bio je omalenog stasa, puniji i povelikog nosa.
Odmah po dolasku na službu u Dubrovnik, Jeremija je zaprosio ćerku bogatog dubrovačkog trgovca , Hadži Lake Lučića, rodom iz Sarajeva. Kako je on bio nov čovek u Dubrovniku i još uvek nepoznat, devojčini roditelji nisu dali pristanak.
Kasnije su mu oni sami ponudili svoju mlađu ćerku Evstahiju ( Staku), sa kojom se Jeremija venčao 5. marta 1826. godine. Evstahija je bila rođena 8. novembra 1810. u Sarajevu. Jeremija je iz braka sa Stakom imao tri ćerke i jednog sina. Ćerke su mu se zvale Milena, Ljubica i Olga. Sin Vladimir je rođen 1836. godine a umro je u Petrogradu 1850. godine.
Za Jeremiju Gagića se vezuje i misterija oko nestanka originalne Povelje Kulina bana. Veruje se da se originalni primerak Povelje nalazi u Akademiji nauka i umetnosti u Sankt Petersburgu u Rusiji. Povelja je iz arhive u Dubrovniku nestala početkom XIX veka. Veruje se da je Povelju Kulina bana otuđio konzul Jeremija Gagić i poklonio je ruskom caru, da bi mu se dodvorio.
Jeremija kao ruski konzul u Dubrovniku, osim što je bio blizak prijatelj, bio je i zaštitnik crnogorskom vladici i vladaru Petru II Petroviću, sa kojim je održavao intezivnu prepisku. Njegoš je pisao i pesme u čast Jeremije Gagića.
Kada je mladi vladika Njegoš bio opanjkan na ruskom dvoru, Jeremija je stao na njegovu stranu i opravdao ga kod ruskog cara jer je znao da je Njegoševa vladavina pravična i poštena, iako ponekad previše stroga.
Gagić je opravdavao Njegoša kod Rusa i u proleće 1844. godine, kad je nakon katastrofalne suše koja je dovela do gladi u Crnoj Gori, Rusija uputila pomoć. Jeremija je dobio od nadređenih zadatak da motri na to da li Njegoš troši novac samo na kupovinu žita ili čini i neke zloupotrebe.
Iako je Jeremija na svim zvaničnim mestima podržavao i pravdao mladog Njegoša, kao poverljivu informaciju saopštio je Vuku Karadžiću da je Petar II Petrović neprikladna ličnost za poglavara crkve i da njegov duhovni život ne priliči pravoslavnom mitropolitu. Jeremijine zamerke na račun Njegoša koje je poverio Vuku odnosile su se na to da se Njegoš vlada kao svetovnjak i da se više bavi lovom i pesništvom nego vladarskim i vladičanskim poslovima, kao i da često odlazi u Boku, gde se udvara damama i igra karte.
Kada je Njegoš teško bolestan pošao u Italiju na lečenje, 20. maja 1850. godine, i kad je brodom pristao u Dubrovnik, po svom poverljivom čoveku poslao je svoj testament Jeremiji Gagiću na čuvanje. Njegoš je u pismu od 27. maja 1850. godine poručio Gagiću da njemu kao vernom prijatelju i zaštitniku ostavlja testament na čuvanje, ako umre da kopiju pošalje u Crnu Goru, a ako ozdravi da mu testament vrati kad on to zatraži.
Gagić je bio prijatelj i Vuka Stefanovića Karadžića. Vuk je gostovao kod Jeremije 1833. godine u Dubrovniku.
Jeremija Gagić je umro u Mlecima 1859. godine, gde je i sahranjen.
AUTOR: Saša Zarić, saradnik portala Poreklo
Komentari (0)