Племена у Црној Гори

31. маја 2017.

коментара: 22

Аутор: Иван Вукићевић ([email protected])
Објављено: 31.5.2017. | Допуњено: 27.4.2019.

Појам племена

Када се говори о племенима у Црној Гори, сам термин племе се може односити на три различита појма:

  • крвна заједница (род)
  • територијално-друштвена заједница једног или више родова
  • административна јединица

Племе се у првобитном значењу односило на род, односно на крвну заједницу једног или више братстава која према народним предањима и родословима потичу од једног заједничког претка кога сва братства у племену сматрају за свог родоначелника. Како су се поједина племена територијално ширила, у њихов састав су улазила и њима несродна мања братства због чега су племена временом постајала вишеродовска. У таква племена спадају рецимо Васојевићи и Озринићи у којима истоимена два рода чине већину становништва, али и Косијери и Пипери у којима су родови по којима су названа та племена временом постали мањина у њима. Међутим, постоји и мањи број племена као што су Грбаљ и Цетиње, која су од самог настанка била мешовитог родовског састава и првенствено су базирана на територијалној припадности. Паштровићи су најбољи пример за вишеструку употребу речи племе. Тако се често може чути да се састоје од 12 племена, док се истовремено и за Паштровиће у целини каже да су племе. Заправо се ради о 12 родова удружених у територијалну племенску заједницу.

Поред народне поделе на племена, у Црној Гори је за време династије Петровић-Његош постојала и званична подела на племена која су представљала административне јединице. Иако су се границе племена према народној и административној подели у највећој мери поклапале, постоје и неке битне разлике јер су племенима формално називане и области које се ни по једном основу не могу тако назвати.

Средњовековна племена

На подручју данашње Црне Горе су у средњем веку живела бројна племена влашко-илирског порекла  заједно са словенским племенима од којих су временом преузела српски језик и етнички идентитет. Међу највећим староседелачким племенима били су Букумири у данашњим Братоножићима и Кучима, Кричи у Потарју и Језерима, Малоншићи у долини Зете, Матаруге у Старој Херцеговини, Мацуре у Морачи и Шпањи на Чеву и у Цуцама. Досадашњим генетским истраживањима је утврђено да су нека од ових племена проистекла из појединих родова, односно да потичу од заједничког претка. Тако Кричи припадају Ј2b1 хаплогрупи, док Мацуре припадају I1 хаплогрупи. Више о хаплорупама присутним у Црној Гори се може прочитати у чланку о генетској структури становништва. Становништво словенског порекла је само делимично било организовано у племена међу којима су се свакако истицали Лужани у долини Зете. Око порекла племена Риђана из околине Никшића су подељена мишљења – поједини аутори сматрају да су староседелачког порекла, док постоји и распострањено мишљење да су словенског порекла. Већина староседелачких племена је живела у брдско-планинским подручјима где су се претежно бавила сточарством, док су словенска племена претежно живела у питомијим жупним подручјима где су се бавила земљорадњом. Разлике у начину живота су најбитнији разлог за развијенију племенску свест код староседелачких него код словенских племена у то време.

Слабљењем власти Источног Римског Царства и успостављањем српске државе под династијама Војислављевића и Немањића, долази до јачања свести о припадности српској држави и српском народу. Ова појава је уједно довела и до слабљења племенске организације. Међутим, тај процес се зауставља са нестанком српске државе и почетком турске окупације када ради боље заштите од освајача долази до поновног јачања племенске свести и организовања народа у племенске заједнице. Црна Гора као претежно брдско-планинско подручје постаје идеално скровиште за све оне који су из различитих разлога морали да напусте своје матичне области. Крајем XIV и током целог XV века се на простор данашње Црне Горе досељавају бројна братства која ће убрзо формирати нова племена. Области из којих је пристигло највише становништва су Косово, Метохија, Херцеговина и Албанија. Новонастала племена ће постојати све до почетка XX века, а у одређеној мери постоје и данас у народној традицији. Староседелачка племена су се тада делом раселила под притиском досељеника, а делом утопила у новонастала племена. Тако је најпре племе Матаруга нестало под притиском Риђана, док су на некадашњој територији Шпања настала племена Чево и Цуце. Територија Букумира је подељена између Братоножића и Куча, а Мацуре су ушле у састав новонасталих племена Ровца, Горња Морача и Доња Морача.  Јужна област Крича, Језера, припала је Дробњацима, а њихова матична област Кричак у Потарју потпала под директну турску управу. Најплоднији део области Малоншића у Косовом Лугу заузели су Турци након што су их протерали, док је на планинском делу њихове некадашње области настало племе Загарач. Област Лужана је пак подељена између Пипера, Бјелопавлића и Пјешиваца. Риђани су крајем XVII века сведени на простор Грахова, што је временом постао нови назив племена, док су Кривошије, Леденице и Убли постали засебна племена, а Никшићке Рудине и западни део Никшићког поља потпали под директну турску власт.

Народна подела на племена

Према традиционалној народној подели са краја XIX века и почетка XX века, племена се деле према припадности историјским областима:

  1. Стара Црна Гора (Црногорци)
    1.1. Катунска нахија (Катуњани)
    1.2. Ријечка нахија (Ријечани)
    1.3. Црмничка нахија (Црмничани)
    1.4. Љешанска нахија (Љешњани)
  2. Брда (Брђани)
  3. Стара Херцеговина (Херцеговци)
  4. Бока Которска (Бокељи)
  5. Јужно Приморје (Приморци)
  6. Крајина (Крајињани)
  7. Малесија (Малесори)

У свим наведеним областима живе српска племена православне вероисповести сем у Малесији, која својим мањим делом припада Црној Гори, и делу Крајине у којима живе албанска племена католичке и исламске вероисповести. Иако највећи део приморја од Суторине до реке Жељезнице код Бара није био у саставу тадашње Црне Горе, ово подручје историјски, културно и етнички чини једну целину са осталим споменутим областима.

Народна подела на племена од 1878. до 1913. године

Поједина већа племена се могу назвати сложеним јер поред матичне племенске области обухватају и мања племена која су ушла у ширу племенску заједницу са њима. Тако су рецимо у саставу српског племена Кучи и два мања албанска племена Затријебач и Коћи. Кучи су уједно и једино етнички мешовито племе у Црној Гори. Поред сложених племена, постојали су и, условно говорећи, савези племена попут Мораче коју су чинили Горња и Доња Морача, или Цуца које су чинили Веље и Мале Цуце.

На следећој карти је поред народне поделе на племена приказано и најдаље племенско порекло становништва према стању из 1913. године.

Народна подела на племена од 1878. до 1913. године и племенско порекло становништва 1913. године

Картографски се може приказати и народна подела која поред племена обухвата и неплеменске области.

Народна подела на племена и области од 1878. до 1913. године

У следећој табели је приказан преглед свих племена према народној подели.

Назив

Статус племенаПорекло називаПрви помен племена,

истоименог села или братства

Стара Црна Гора: Катунска нахија

Бјелице

самосталнородовскоКонстантин Јиречек (1430.)

Загарач

самосталнообласноПовеља Ђурђа Црнојевића (1492.)

Комани

самосталнородовскоКоторски документ (1326.)

    Бандићи

придруженородовскоПлеме је настало у XVII веку

Његуши

самосталнородовскоКоторски документ (1420.)

Озринићи

самосталнородовскоДубровачки документ (1335.)

Пјешивци

самосталнородовскоКоторски документ (1431.)

Ћеклићи

самосталнородовскоКоторски документ (1420.)

Цетиње

самосталнообласноПовеља Ивана Црнојевића (1485.)

    Бајице

придруженородовскоПовеља Ивана Црнојевића (1485.)

    Доњи Крај

придруженообласноПлеме је настало у XVI веку

    Конак

придруженообласноПлеме је настало у XVII веку

Цуце

савезродовскоКоторски документ (1431.)

    Веље Цуце

у савезуродовскоПлеме је настало у XVII веку

    Мале Цуце

у савезуродовскоПлеме је настало у XVII веку

Стара Црна Гора: Ријечка нахија

Грађани

самосталнообласноТурски дефтер (1523.)

Добрско Село

самосталнообласноКоторски документ (1459.)

Косијери

самосталнородовскоКоторски документ (1435.)

Љуботињ

самосталнообласноКоторски документ (1398.)

Цеклин

самосталнообласноПовеља Ивана Црнојевића (1485.)

Стара Црна Гора: Црмничка нахија

Бољевићи

самосталнородовскоТурски дефтер (1521.)

Брчели

самосталнообласноПовеља краља Стефана Дечанског (1326.)

Глухи До

самосталнообласноЛатински документ (1371.)

Дупило

самосталнообласноПовеља краља Стефана Владислава (1234.)

Лимљани

самосталнообласноПовеља краља Стефана Милутина (1296.)

Подгор

самосталнообласноПлеме је основано у XVI веку

    Орахово

придруженообласноПовеља краља Стефана Владислава (1242.)

Сотонићи

самосталнородовскоПовеља Ивана Црнојевића (1482.)

Стара Црна Гора: Љешанска нахија

Градац

самосталнообласноКоторски документ (1335.)

Дражевина

самосталнообласноПлеме је настало у XVI веку

Брда

Бјелопавлићи

самосталнородовскоДубровачки документ (1411.)

Братоножићи

самосталнородовскоМарјана Грбичић Болица (1614.)

    Лутово

придруженообласноТурски дефтер (1485.)

Васојевићи

самосталнородовскоДубровачки документ (1444.)

    Велика

придруженообласноХрисовуља манастира Високи Дечани (1330.)

    Горња Села

придруженообласноПлеме је настало у XVIII веку

    Шекулар

придруженообласноПовеља краља Стефана Милутина (1314.)

Кучи

самосталнородовскоМлетачки уговор (1455.)

    Затријебач

придруженообласноТурски дефтер (1485.)

    Коћи

придруженородовскоТурски дефтер (1497.)

Морача

савезобласноЛетопис попа Дукљанина (XII век)

    Горња Морача

у савезуобласноТурски дефтер (1477.)

    Доња Морача

у савезуобласноТурски дефтер (1477.)

Пипери

самосталнородовскоСкадарски земљишник (1416.)

Ровца

самосталнообласноТурски дефтер (1477.)

Стара Херцеговина

Бањани

самосталнообласноДубровачки документ (1319.)

Голија

самосталнообласноПлеме је настало у XVII веку

Грахово

самосталнообласноКоторски документ (1399.)

Дробњаци

самосталнородовскоДубровачки документ (1285.)

    Језера

придруженообласноДубровачки документ (1390.)

    Ускоци

придруженообласноПлеме је настало 1797. године

    Шаранци

придруженородовскоПлеме је настало у XVII веку

Крушевице

самосталнообласноЛетопис попа Дукљанина (XII век)

Никшићка Жупа

самосталнородовскоКоторски документ (1399.)

Опутне Рудине

самосталнообласноПисмо племенских главара књазу Данилу (1854.)

Пива

самосталнообласноЛетопис попа Дукљанина (XII век)

Бока Которска

Брајићи

самосталнородовскоКоторски документ (1448.)

Грбаљ

самосталнообласноЛетопис попа Дукљанина (XII век)

Кривошије

самосталнородовскоМлетачки документ (1686.)

    Леденице

придруженообласноПовеља цара Стефана Душана (1351.)

Кртоли

самосталнообласноПовеља цара Стефана Душана (1351.)

Маини

самосталнородовскоКоторски документ (1334.)

Ораховац

самосталнообласноКоторски документ (1399.)

Паштровићи

самосталнородовскоГрамата цара Стефана Душана (1355.)

Побори

самосталнородовскоКоторски документ (1333.)

Убли

самосталнообласноТурски дефтер (1540.)

Јужно Приморје

Мркојевићи

самосталнородовскоМлетачки документ (1409.)

Спич

самосталнообласноМлетачки документ (1542.)

Крајина

Сеоца

самосталнообласноПовеља краља Милутина (1296.)

    Крњице

придруженообласноПовеља краља Милутина (1296.)

Шестани

самосталнородовскоКоторски документ (1444.)

Малесија

Груде

самосталнородовскоПлеме је настало у XVI веку

Хоти

самосталнородовскоМлетачки документ (1474.)
Званична подела на племена од 1861. до 1878. године

Борбу за ослобођење српског народа од Турака започела су управо српска племена стварањем прве слободне српске државе на простору подловћенске Црне Горе почетком XVIII века. Црногорска власт се најпре проширила на Брда, а затим и на Стару Херцеговину и друге области. Како је са државном влашћу династије Петровић-Његош јачала и лична и имовинска сигурност, тако је слабила и племенска свест становништва. Као што се може приметити, дошло је понављања процеса из периода настанка средњовековне српске државе. Почетак постепеног процеса укидања племена представља одлука књаза Данила од увођењу племенских капетана које је он директно постављао. Капетаније су углавном пратиле племенске границе, с тим што је у неким случајевима једна капетанија обухватала по пар мањих племена, а у појединим већим племенима је било по пар капетанија. Све капетане је постављао и смењивао књаз лично, а он им је и одређивао плате.

Црна Гора је од 1961. године, када су јој припојена Сеоца и Крњице, до 1966. године званично била подељена на 5 нахија које су се даље делиле на 39 племена, међу којима једино Луково, Рудине (Никшићке) и Штитари нису били племена у правом значењу те речи. Брдска нахија је 1966. године подељена на Бјелопавлићку, Пиперску, Морачку и Васојевићку, док је број племена остао исти, те је званична племенска подела била следећа:

  1. Катунска нахија: Бјелице, Грахово, Загарач, Комани, Луково, Никшићка Жупа, Његуши, Озринићи, Пјешивци, Рудине (Никшићке), Ћеклићи, Цетиње, Цуце
  2. Ријечка нахија: Грађани, Добрско Село, Косијери, Љуботињ, Цеклин
  3. Црмничка нахија: Бољевићи, Брчели, Глухи До, Дупило, Лимљани, Подгор, Сеоца, Сотонићи
  4. Љешанска нахија: Градац, Дражевина, Штитари
  5. Бјелопавлићка нахија: Бјелопавлићи
  6. Пиперска нахија: Пипери
  7. Морачка нахија: Горња Морача, Доња Морача, Дробњаци, Ровца, Ускоци
  8. Васојевићка нахија: Братоножићи, Васојевићи, Кучи
Званична подела на племена од 1861. до 1878. године

 

Званична подела на племена и округе од 1878. до 1903. године

Након територијалног проширења на Берлинском конгресу 1878. године, Књажевина Црна Гора је подељена на 10 нахија одлуком народне скупштине из априла 1879. године. Према Земљопису Књажевине Црне Горе из 1899. године обухватала је 49 племена и 4 округа (укључујући Никшићки округ који је грешком изостављен) у оквиру 10 нахија:

  1. Катунска нахија: Бјелице, Грахово, Загарач, Комани, Његуши, Озринићи, Пјешивци, Рудине(Никшићке), Ћеклићи, Цетиње, Цуце
  2. Ријечка нахија: Грађани, Добрско Село (са Добрском Жупом), Љуботињ, Цеклин (са Цеклинском Жупом и Косијерима)
  3. Црмничка нахија: Бољевићи, Брчели, Глухи До, Дупило, Крајина, Лимљани, Подгор, Сеоца, Сотонићи, Шестани
  4. Љешанска нахија: Градац, Дражевина, Штитари
  5. Брдска нахија: Бјелопавлићи, Пипери
  6. Морачка нахија: Горња Морача, Доња Морача, Колашински округ, Ровца
  7. Васојевићка нахија: Васојевићи
  8. Никшићка нахија: Бањани, Голија, Дробњаци, Језера, Луково, Никшићка Жупа, Никшићки округ, Пива, Рудине (Опутне), Трепча, Ускоци, Шаранци
  9. Зетска нахија: Братоножићи, Затријебач, Зета, Кучи
  10. Приморска нахија: Барски округ, Улцињски округ

 

Међу 11 нових племена, нашле су се и области Зета, Крајина и Трепча које се у народу ни по чему нису сматрала за племена. Међутим, ова административна подела је била довољна да дође до појаве да се у литератури ове области често погрешно називају племенима.

Званична подела на племена и округе од 1878. до 1903. године
Званична подела на капетаније од 1903. до 1913. године

Са доношењем новог закона о административној подели Књажевине Црној Гори 1903. године, укидају се нахије и племена као административне јединице највишег и средњег нивоа, а уместо њих земља је тада подељена на пет области које се више нису делиле на племена и округе, већ искључиво на 56 капетанија:

  1. Катунско-Ријечка област (подељена 1910. године на Катунску и Ријечко-Љешанску)
  2. Зетско-Брдска област (подељена 1910. године на Зетску и Брдску)
  3. Приморско-Црмничка област
  4. Морачко-Васојевићка област (подељена 1910. године на Морачко-Ровачку и Васојевићку)
  5. Никшићка област (из које су 1910. године издвојене Вучедолска и Дурмиторска)

Убрзо након проглашења Краљевине Црне Горе, долази до споменутих измена 1910. године којима  је дуплиран број области, док је број капетанија остао непромењен. Иако племена више нису постојала званично, кроз називе капетаније се у одређеној мери ипак задржала стара племенска подела, тако да је вреди споменути:

  1. Катунска област: Команско-Загарачка, Његушко-Ћеклићка, Пјешивачка, Цетињска, Цуцка, Чевско-Бјеличка
  2. Ријечко-Љешанска област: Доњо-Цеклинска, Љешанска, Љуботињско-Грађанска, Цеклинско-Добрска
  3. Зетска област: Братоножићка, Горњо-Кучка, Доњо-Кучка, Затријебачка, Зетска, Подгоричка
  4. Брдска област: Вражегрмачка, Љешкопољска, Мартинићко-Брајевићка, Павковићка, Петрушинска, Пиперска, Спушка
  5. Приморско-Црмничка област: Барска, Горњо-Црмничка, Доњо-Црмничка, Крајишка, Мркојевићка, Улцињска, Шестанско-Селачка
  6. Морачка-Ровачка област: Горњо-Морачка, Доњо-Морачка, Колашинска, Липовска, Пољска, Ровачка
  7. Васојевићка област: Андријевичка, Величка, Краљска, Љеворечка, Полимска, Шекуларско-Трепачка
  8. Никшићка област: Голијска, Жупска, Луковска, Никшићка, Требјешка
  9. Вучедолска област: Бањанска, Граховска, Опутно-Рудинска, Рудинска
  10. Дурмиторска област: Дробњачка, Жупо-Пивска, Језерско-Шаранска, Планино-Пивска, Ускочка

Црна Гора је од прве половине XIX века постављала капетане и у племенима изван својих државних граница у којима је имала јак утицај да би тим путем припремала терен за њихово ослобођење. Са изузетком капетанија у Доњима Васојевићима, све су 1878. године ушле у састав Књажевине Црне Горе, али делови појединих капетанија, као што су Барска и Андријевичка су остали изван граница Црне Горе. Међутим, њихове границе су из угла црногрске државе остале непромењене те тако Барска капетанија у протоколима дација (пореским пописима) крајем XIX и почетком XX века обухвата и Спич где су поименице пописана сва домаћинства иако је на Берлинском конгресу 1878. године ово племе припало Аустроугарској која је тамо успоставила пуну власт.

Званична подела на капетаније од 1903. до 1913. године

По завршетку Првог балканског рата почетком 1913. године у састав Црне Горе улазе Беранска и Метохијска област, док су проширене Дурмиторска, Зетска и Приморско-Црмничка област. Коначним разграничењем између Србије и Црне Горе Букурешким миром исте године формирају се и Пљеваљска и Бјелопољска област. Како капетаније које су биле у саставу ових области нису имале племенски карактер, њихове границе и називи нису од значаја за ову тематику.

Нестанак племенског друштвеног уређења

Капетаније су званично постојале све до уједињења са Србијом 1918. године, а суштински су престале да постоје 1916. године када је Краљевина Црна Гора потписала капитулацију у Првом светском рату чиме је започета двогодишња аустроугарска окупација. Племенско друштвено уређење ће након уједињења у највећој мери престати да постоји, док ће тај процес у потпуности бити завршен по завршетку Другог светског рата услед новог друштвеног поретка и убрзаног исељавања становништва из пасивних племенских подручја у градове. Иако су племена престала да постоје као друштвене заједнице, називи племена су остали у употреби за територије које су обухватала, као и за њихово становништво. У Црној Гори се за већину братстава само на основу презимена и славе може закључити одакле потичу, а племенско порекло се и данас са поносом истиче.

Коришћена литература
  • Андрија Јовићевић, Зета и Љешкопоље, Насеља и порекло становништва (књига 23), Српски етнографски зборник (књига 38), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Андрија Јовићевић, Малесија, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923.
  • Андрија Јовићевић, Плавско-Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Насеља и порекло становништва (књига 10), Српски етнографски зборник (књига 21), Српска Краљевска Академија, Београд, 1921.
  • Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија, Београд, Насеља српских земаља (књига 7), Српски етнографски зборник (књига 15), Српска Краљевска Академија, 1911.
  • Андрија Јовићевић, Црногорско Приморје и Kрајина, Насеља и порекло становништва (књига 11), Српски етнографски зборник (књига 23), Српска Краљевска Академија, Београд, 1922.
  • Андрија Лубурић, Дробњаци – племе у Херцеговини, Београд, 1930.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у турској граници, Насеља српских земаља (књига 3), Српски етнографски зборник (књига 6), Српска Краљевска Академија, Београд, 1905.
  • Богдан Лалевић и Иван Протић, Васојевићи у црногорској граници, Насеља српских земаља (књига 2), Српски етнографски зборник (књига 5), Српска Краљевска Академија, Београд, 1903.
  • Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена, Посебни радови (књига 4), Црногорска академија наука и умјетности, Титоград, 1984.
  • Војин С. Муришић, Крушевице (Сврчуге – Петијевићи – Бијелићи) (књига 2), Библиотека “Хроника села”, Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 2000.
  • Вујанић, Јерковић, Kртинић, Маринковић, Kњига о Мацурама, Друштво српских родословаца “Порекло”, Београд, 2014.
  • Вуле Kнежевић, Племе Шаранци, Београд, 1961.
  • Душан Ј. Љумовић, Пипери – племе у Црној Гори, САНУ – “Хроника села” / Културно просветна заједница Србије, Београд, 2000.
  • Ђорђе М. Ојданић, (Не)познате Лубнице, Комови, Подгорица, 2005.
  • Ђурђица Петровић, Матаруге у касном средњем веку, Гласник Цетињских музеја (књига 10), Цетиње, 1977.
  • Ђуро Поповић и Јован Рогановић, Земљопис Књажевине Црне Горе за ученике III разреда основне школе, Цетиње, 1899.
  • Звонимир М. Мијушковић, Племе Пјешивци – крајина Старе Црне Горе, Београд, 1984.
  • Зоран Мијбеговић, Кртољске приче, Тиват, 2016.
  • Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње, 1960.
  • Јован Вукмановић, Црмница – антропогеографска и етнолошка истраживања, Посебна издања (књига DLXXXIII), Одељење дрштвених наука – одбор за филозофију и друштвену теорију (књига 1), Српска академија наука и уметности, Београд, 1988.
  • Јован Ердељановић, Братоножићи – племе у црногорским Брдима, Насеља српских земаља (књига 5), Српски етнографски зборник (књига 11), Српска Краљевска Академија, Београд, 1909.
  • Јован Ердељановић, Постанак племена Пипера, Српски етнографски зборник (књига 17), Српска Краљевска Академија, Београд, 1917.
  • Јован Ердељановић, Kучи, Насеља српских земаља (књига 4), Српски етнографски зборник (књига 8), Српска Краљевска Академија, Београд, 1907.
  • Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, Насеља и порекло становништва (књига 24), Српски етнографски зборник (књига 39), Српска Краљевска Академија, Београд, 1926.
  • Јован Ф. Иванишевић, Подловћенско Цетиње, Јавор бр. 5, 12, 14, 16, 24 и 25 из 1892. године, Цетиње, 1892.
  • Јован Ф. Иванишевић, Путопис кроз Мале Цуце, Јавор бр. 37, 38 и 39 из 1891. године, Цетиње, 1891.
  • Косто Р. Перућица, Опутна Рудина, Београд, 1989.
  • Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Задужбина Илије М. Коларца, Београд, 1904.
  • Миладин Kонтић, Племе Пјешивци са историјом братства Kонтић, Београд, 1977.
  • Милан – Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи, Културно-просвјетна заједница, Подгорица, 2000.
  • Милан Пековић, Никшићка Жупа, Београд, 1974.
  • Милан Р. Милановић, Бајкове Крушевице, Библиотека “Хроника села”, Одбор САНУ за проучавање села / Културно просветна заједница Републике Србије, Београд, 1997.
  • Милета Војиновић, Пљеваљски крај – прошлост и порекло становништва, Пљевља, 1997.
  • Милисав Лутовац, Бихор и Kорита – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 40), Српски етнографски зборник (књига 81), Српска академија наука и уметности, Београд, 1967.
  • Милисав Лутовац, Рожаје и Штавица – антропогеографска истраживања, Насеља и порекло становништва (књига 37), Српски етнографски зборник (књига 75), Српска академија наука и уметности, Београд, 1960.
  • Милован П. Пејовић, Племе Комани, Цетиње, 1976.
  • Милун М. Штурановић, Озринићи крај Никшића – прилози за монографију, Асоцијација спорта и културе, Подгорица, 2000.
  • Миљан Јокановић, Племе Кучи – етничка историја (2. издање), Медеон / Принт, Подгорица, 2000.
  • Мирко Барјактаровић, Ровца, Црногорска академија наука и уметности, Титоград, 1984.
  • Момчило Мићовић, Бањани, Љетопис Бањана и Рудина, Никшић, 2016.
  • Никола П. Рајковић, Племе Косијери 1439-1945, Цетиње, 1968.
  • Обрад Вишњић, Голија и Голијани, Требиње 1987.
  • Обрен Благојевић, Пива, Одељење друштвених наука САНУ, Београд, 1971.
  • Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе – општи дио, Посебна издања (књига DLXII), Одељење друштвених наука (књига 92), Српска академија наука и уметности / Народна књига, Београд, 1985.
  • Павле Радусиновић, Насеља Старе Црне Горе – посебни дио, Посебна издања (књига DLXII), Одељење друштвених наука (књига 92), Српска академија наука и уметности / Народна књига, Београд, 1985.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига прва), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Павле Радусиновић, Становништво и насеља Зетске равнице од најстаријег до новијег доба (књига друга), НИП “Универзизетска ријеч” / Историјски институт СР Црне Горе, Београд, 1991.
  • Петар Пејовић, Озринићи – племе Старе Црне Горе, Београд, 2004.
  • Петар Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, Насеља и порекло становништва (књига 15), Српски етнографски зборник (књига 27), Српска Краљевска Академија, Београд, 1923, репринт издање (ЦИД, Подгорица, 1997.)
  • Петар Шобајић, Корјенићи, Гласник Етнографског музеја на Цетињу IV, Етнографски музеј на Цетињу, Цетиње, 1964.
  • Радослав-Јагош В. Вешовић, Племе Васојевићи, Сарајево, 1935.
  • Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Kолашин, Стручна књига, Београд, 1989.
  • Сава Накићеновић, Бока (антропогеографска студија), Насеља српских земаља (књига 9), Српски етнографски зборник (књига 20), Српска Краљевска Академија, Београд, 1913.
  • Сава Пејовић Трећи, Протокол – Поријекло Пејовића, Љетопис Бањана и Рудина, Никшић, 2016.
  • Светозар Томић, Бањани, Насеља и порекло становништва (књига 31), Српски етнографски зборник (књига 59), Српка академија наука и уметности, Београд, 1949.
  • Светозар Томић, Дробњак, Насеља српских земаља (књига 1), Српски етнографски зборник (књига 4), Српска Краљевска Академија, Београд, 1902.
  • Светозар Томић, Пива и Пивљани, Насеља и порекло становништва (књига 31), Српски етнографски зборник (књига 59), Српка академија наука и уметности, Београд, 1949.
  • Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у иторији и традицији (Друго допуњено издање), ИТП “Коло” / ИТП “Унирекс “, Никшић, 1997.
  • Стојан Kараџић, Вук Шибалић, Дробњак – породице у Дробњаку и њихово поријекло (II измијењено и допуњено издање), Београд, 1997.
  • Томо П. Ораовац, Арбанашко питање и српско право, Београд, 1913, репринт издање (Прометеј, Београд, 1999.)
  • Чедомир С. Булајић, Вилуси, Библиотека “Хроника села”, Одбор за проучавање села САНУ / Институт за социолошка истраживања, Београд, 1994.
  • Božidar A. Vukčević, Lješanska Nahija II, Montenegrina, Kanada 2003.
  • Jovo Medojević, Muslimani u bjelopoljskom kraju 1477-2002, Almanah, Podgorica, 2003.
  • Miloš Krivokapić i Saša Knežević, Prilog proučavanju porijekla stanovništva i antroponimije Orahovca (Boka Kotorska), Anali Dubrovnik 55/1, Dubrovnik, 2017.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga I, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1963.
  • Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima – Knjiga II, Istorijski institut SR Crne Gore, Cetinje, 1974.
  • Robert Elsie, The Tribes of Albania – History, Society and Culture, I.B.Tauris & Co. Ltd, London/New York, 2015.

Коментари (22)

Одговорите

22 коментара