Milutin Garašanin: Arheologija je istorija

Portal Poreklo objavljuje razgovor sa akademikom Milutinom Garašaninom , objavljen u četvrtom (poslednjem) broju naučnog magazina IQ, u zimu 1998. godine. Garašanin je u to vreme bio predsednik međunarodne asocijacije za proučavanje jugoistočne Evrope, član komisije UNESKO-a za objavljivanje kulturne istorije svega i potpredsednik međunarodne komisije za filozofiju i humanističke nauke.

Razgovor sa Garašaninom, o njegovom radu, o srpskoj arheologiji danas i njenim perspektivama vodio je saradnik magazina IQ Velimir Pavlović.

Kako ste počeli da se bavite arheologijom? Da li ste, kao poslednji muški potomak slavne porodice, pomišljali da se bavite politikom?

Nikada me nije privlačilo da se bavim politikom, možda i zbog ne baš najpovoljnijih iskustava mojih predaka. Za arheologiju sam se zainteresovao još kao gimnazijalac. Tada smo u okviru geografije slušali etnologiju, koju je predavao profesor Josip Roglić, geograf – kasnije profesor univerziteta i akademik u Zagrebu, koji je pojedinima od nas davao da napravimo referate. Meni je zadao krapinskog čoveka, sa određenom literaturom, što me je zainteresovalo i toliko privuklo da sam odlučio da se bavim arheologijom. Zato sam kasnije upisao klasičnu filologiju, koja je u to doba bila jedina grupa na kojoj se arheologija studirala, ne samo u Beogradu nego uopšte u Jugoslaviji.

Da li vam je prezime bilo smetnja za bavljenje naukom i u istraživanju prošlosti Balkana?

Ne mogu reći da mi je moje prezime bilo smetnja, a ni da mi je koristilo. U svakom slučaju, situacija je bila takva da sam već u vreme 1942-1944. radio kao volonter u tadašnjem depou Muzeja kneza Pavla, koji je posle ponovo dobio staro ime – Narodni muzej. U tim depoima bilo je mnogo materijala sa raznih iskopavanja, koji nikada nisu bili obrađeni, već su ležali u sanducima. Nekolicina nas, među kojima je bila i moja žena Draga, dobila je zadatak da taj materijal raspakuje, opere i sredi. Tako sam se naučio muzejskom radu, ali i upoznavao osobine pojedinih oblika arheološkog materijala i njihovu tipologiju, a i čitao sam dosta pa sam, jednostavno, jednog dana dobio posao u Muzeju kao asistent-arheolog. U toku moga daljeg rada, naravno pošto sam se prilično afirmisao u zemlji i u inostranstvu, nije se pravilo nikakvo pitanje niti mi je smetalo prezime.

Ali već ste ranije negde rekli da politike ima mnogo i u arheologiji.

Naravno, čak bih rekao da je politika utisnula svoj pečat u arheologiju celog perioda između dva rata. To je, zapravo, bilo korišćenje arheologije za dokazivanje izvesnih političkih teorija. Konkretno, za rasnu ili nordijsku teoriju, odnosno teoriju po kojoj je celokupna evropska kultura poreklom sa severa Evrope i iz Skandinavije. To je potom povezivano sa Germanima, pa je dalje razvijana teorija o germanskom prioritetu, višoj rasi, nižoj rasi i tako dalje. Sve je podupirano netačnim i pogrešno interpretiranim arheološkim materijalom. Neistine su prolazile delom i zato što se u to doba o arheologiji jugoistočne Evrope i Balkana nije znalo gotovo ništa. Sever je bio prioritetan nad jugom. Kasnije, kad se počelo intenzivno raditi na arheologiji Balkana, zatim u istočnoj Evropi, na Bliskom istoku i naročito u Maloj Aziji, sve se pokazalo kao potpuno netačno.

Ako govorimo o našem području, koliko je tu politika zloupotrebila arheologiju? Ima li stvari koje bi trebalo ispravljati?

U Jugoslaviji politika uglavnom nije zloupotrebljavala arheologiju. Poslednjih decenija počele su se javljati izvesne teze. Naročito mislim na romantičnu ideju o Srbima kao najstarijem narodu, pa o Slovenima rasprostranjenim u celoj Evropi još od najstarijih vremena, a sa argumentacijom koja je upotrebljavana za nordijsku teoriju. Međutim, ti pogledi nisu ni prihvaćeni u nauci. Oni su svakako posledica nacionalnih sukoba, u kojima se želi jednom narodu dati prioritet nad drugim tako što se njegova prošlost premešta u daleka vremena. Naravno, takve stvari se mogu dokumentovati samo faktima, arheološkim i istorijskim, a kada ih nema – nema ni teorije.

Vi ste život posvetili istraživanju Balkana.

Balkansko područje je moja glavna oblast, i to balkansko područje u celini, uključujući i neposredno susedne oblasti. To uključuje delom i Anadoliju, koja je imala vrlo veliku ulogu u širenju najstarijih civilizacija, a delom i područje severne obale Crnog mora, današnju Ukrajinu, pa sve do Volge – čak i preko Volge, gde su živeli stepski stočarski narodi. Tamo su osnove iz kojih su se razvili indoevropski jezici kojima se danas uglavnom govori u Evropi i koji su odatle, svojim prodorima i asimilacijom, mešanjem sa jezicima starosedelačkog stanovništva, doveli do procesa formiranja raznih naroda u raznim etapama u Evropi.

Koliko je područje Balkana istraženo? Da li možemo očekivati i neka senzacionalna otkrića?

Područje Balkana je relativno dobro istraženo, mnogo bolje nego Mala Azija i oblasti severnoj obali Crnog mora u pogledu preistorijske arheologije. Ipak, u poznavanju Balkana sigurno postoje izvesne praznine. Ono što je do sada u arheologiji učinjeno, započela je uglavnom moja generacija u bivšoj Jugoslaviji. Nju smo sačinjavali moja supruga Draga i ja, u Bosni i Hercegovini Alojz Benac i Josip Korošec. Starijoj generaciji pripada Miloje Vasić, a u Hrvatskoj Grga Novak. Cilj je bio da svako u svome području stvori jednu opštu regionalnu arheološku sliku. Tako se radilo i u Bugarskoj i Rumuniji. Istraživali smo šta je karakteristično za pojedine regione, koje su osnovne kulturne manifestacije i osnovne kulturne grupacije i kakvi su njihovi međusobni odnosi. Mnogo manje se obraćala pažnja na dublje proučavanje pojedinih perioda, što zahteva velika sistematska istraživanja na velikim površinama i sa velikim timovima, a takođe i usvajanje novih metoda prirodnih nauka, koje se kod nas razvijaju tek posle Drugog svetskog rata.

Da li to znači da neka već obrađena područja treba ponovo ispitivati nekim novim, modernim metodama?

Sigurno da se u tom smislu još mogu postići veliki rezultati. Na primer, sada smo obnovili istraživanja u Vinči, koja je još pre Prvog svetskog rata započeo Miloje Vasić i postavio osnov za poznavanje celokupnog kamenog doba i dobrim delom bakarnog doba u našoj zemlji. Kako Vinča dugo traje, kroz ceo neolit i kroz dobar deo bakarnog doba, ona postaje neka vrsta orijentira za hronološko i kulturno proučavanje celokupnog neolita jugoistočne Evrope. Zato smo u Vinči počeli sa iskopavanjem na većoj površini i primenom modernijih metoda, recimo sa metodom za datovanje radioaktivnim ugljenikom, zatim sa prikupljanjem, praćenjem i statistikom svih vrsta biljnih i životinjskih ostataka. Na taj način za pojedine etape kamenog doba dobijamo kompletnu sliku o čoveku i njegovom životu – celinu ljudskog stvaralaštva.

U kojoj meri svetska nauka očekuje rezultate istraživanja sa naših područja za dopunu sopstvenih arheoloških otkrića i pretpostavki?

U tom smislu Balkan je veoma značajan. On je zapravo spona između mediteranskih kultura i kultura srednje Evrope. Tu se mogu očekivati veliki rezultati, naročito kada je reč o celokupnoj istorijskoj slici; možda ne senzacije i nešto sasvim novo, mada se ni to nikada ne isključuje. Nije se, recimo, dugo ništa znalo o senzacionalnom Lepenskom Viru, o toj kulturi koja obeležava prelaz iz starijeg u mlađe kameno doba. Ne verujem da ima još mnogo posebno novog i nepoznatog u preistoriji, sem možda iz vremena gvozdenog doba, kada počinje formiranje paleobalkanskih naroda: Dačana, Mizijaca, Ilira, Tračana i drugih i kada dolazi do velikog socijalnog obrta – do formiranja bogate kneževske aristokratije. Nekoliko takvih grobova je otkriveno na Balkanu, naročito u Duvanli u Bugarskoj, a kod nas u Novom Pazaru, Makedoniji, Trebeništu i tako dalje.

Verujete li da na našem području ima još neotkrivenih antičkih gradova?

Moglo bi se očekivati da se pronađe nešto senzacionalno o prelasku sa seoskog na gradski život. O najstarijim gradskim formacijama imamo veoma malo arheoloških podataka, iako nam istorijski izvori daju izvesne indicije. Na primer, iz Strabona i Tit Livija saznajemo da je u Dardaniji, a to znači negde na području južnog Pomoravlja, bilo gradova. Mi znamo lokaciju izvesnih utvrđenja i većega broja utvrđenih naselja, koja bi mogla da budu gradovi, ali dosad nisu dovoljno istraženi. U tom smislu bilo bi značajno istraživanje u selu Krševici kod Bujanovca, dakle oko samog gornjeg toka Južne Morave i na prelazu između današnje Srbije i Makedonije. Tu se pominje jedan stari grad i tu zaista imamo arheoloških elemenata koji impliciraju tako nešto, ali dosad su izvršena samo manja probna istraživanja koja nisu dala definitivne rezultate.

Kakva je situacija sa onim što se naziva „vinčansko pismo“?

Vinčansko pismo je jedna stvar o kojoj se vrlo mnogo govori i sa kojom se takođe dosta preteruje. Naime, u momentu razvoja jedne visoke civilizacije, u neolitu, ne samo u okviru vinčanske kulture nego i drugih kultura, pojavljuju se određeni znaci koji su sigurno imali neko simbolično značenje. Oni su verovatno vezani za kult, za religiju, za označavanje svojine. Oni su mogli biti na određenim predmetima zabeleženi, kao što se udara pečat na nešto. To jesu začeci pisma. Ali da se to formiralo u pravo pismo, o tome se ne može govoriti. Pismenosti u tom smislu u Vinči nije bilo, jer nije bilo ni organizovane državne zajednice. Za postojanje pisma potrebna je jaka, solidna i velika organizacija kojoj treba pismeno komuniciranje. Dakle, moglo bi se reći da je ta kultura u jednom momentu došla do određenog nivoa, skoro bliskog stvaranju pisma, što je, međutim, daljom evolucijom prekinuto. Ti znaci i simboli nisu se razvili i evoluirali, za razliku od situacije u Mesopotamiji i u Egiptu. Prema tome, takozvano vinčansko pismo može se smatrati začetkom pismenosti, koja nije imala daljih posledica i daljeg razvoja. A sve pretpostavke i kombinacije o njegovom daljem uticaju na pismenost u Evropi – govorim između ostalog i o Etrurcima – nemaju nikakve osnove. Pre svega, između vinčanske kulture i vremena kada se pojavljuje etrursko pismo postoji razmak od tri hiljade godina, a nema nikakvih elemenata bilo kakvog kontinuiteta i razvoja između njih; oni ni teritorijalno ne odgovaraju: Vinča je na Balkanu, a Etrurci u Italiji.

Od kakvog je značaja novo arheološko nalazište Čatalhik (Çatalhöyük) u Turskoj?

To je, nesumnjivo, veliko nalazište. Ono se može smatrati protourbanim – blisko je mesopotamskim kulturnim žarištima. Nalazi se na području gde su bili najpovoljniji uslovi za rano razvijanje zemljoradnje i stočarstva, dakle za više stupnjeve ekonomskog razvoja, Čatalhik ima odlike gradskog naselja i uticajan je i na Balkanu. Čak i elementi koje tamo nalazimo u pokretnom inventaru, recimo u keramici, imaju sličnosti sa predmetima na Balkanu, naročito u području Trakije, Makedonije, a oni odatle gravitiraju i prema severu. Zato su na tom lokalitetu započeta nova i velika interdisciplinarna sistematska istraživanja. Rezultati još nisu poznati, ali je sigurno da će Čatalhik biti jedna od karika povezivanja Bliskog istoka sa Balkanom, a preko Balkana i sa Evropom.

Kada biste raspoređivali šta da se istražuje, bez obzira na finansije, kadrove i ostale teškoće, kako biste odredili prioritete u našoj zemlji i na Balkanu? Šta preporučujete da se radi?

Prioritete još uvek treba davati onim periodima koji su do sada kod nas najslabije istraženi, pre svega periodima gvozdenog i bronzanog doba. Ne treba zaboraviti ni periode antičke arheologije i Rimskog carstva, gde postoje velike praznine u istraživanju. Sad se sistematski počelo raditi na velikim gradskim centrima kao što je, na primer, Viminacijum (Kostolac), ali tu se, nažalost, istražuju samo nekropole zato što je rad uslovljen radom rudokopa. Rudokopi su baš prostor gde se nalaze groblja. Otkopano je do sada oko 11000 grobova, što je jedinstveni broj grobova sa jednog lokaliteta u Evropi. Ali o naselju, o vojnom utvrđenju, o gradu Viminacijumu koji je bio značajan rimski grad, ne znamo gotovo ništa. Veoma malo znamo i o Sirmijumu u Sremskoj Mitrovici i Singidunumu u Beogradu, jer se oba gradska naselja nalaze ispod današnjih gradova. U tom slučaju vi ne možete sistematski istraživati nego ste uslovljeni urbanizmom novog grada, njegovom rasprostranjenošću i mogućnostima slobodnih terena koji vam se daju. U svakom slučaju, u antičkoj arheologiji bi još mnogo trebalo raditi na proučavanju gradova i seoskih naselja koja uopšte nisu istraživana. Počela su sistematska istraživanja, i to velikog obima, na Đerdapu. To su istraživanja utvrđene rimske granice, Limesa. Postignuti su značajni rezultati. Ono čemu takođe treba dati prioritet jeste objavljivanje materijala. Veoma se mnogo radilo, a malo objavljivalo. Objavljivanje je bitno za napredak nauke i dok rezultati nisu učinjeni javnim oni praktično i ne postoje. Dobar deo rezultata balkanskih istraživanja nedovoljno je poznat u svetu. Tako, recimo, kada govorimo o Đerdapu i Limesu, danas je manje-više zaključeno da u ovoj etapi treba smanjiti iskopavanja, svesti ih na najnužnije, a da je bitno da se sistematski, u velikim i modernim publikacijama, obrađenim na najvišem nivou nauke, objave ti rezultati svetskoj javnosti.

Koliko današnjoj arheologiji pomaže moderna tehnologija? Danas se iz vasione mogu otkriti rudna nalazišta.

Ima je u priličnoj meri, ali bi morala da se više eksploatiše. Sad smo, recimo, u Vinči iskoristili te metode koje nam omogućuju da pre iskopavanja dobijemo izvesnu sliku o tome šta se nalazi ispod zemlje i na kojoj dubini. Tako smo ove godine, kada smo obnovili istraživanja u Vinči, ustanovili da se na jednom delu terena, gde je ranije kopano, ispod nalazi jedna zgrada. Mi već imamo njene konture i tačnu lokaciju, što ubrzava i olakšava posao arheologu: lakše dolazi do onih slojeva i nivoa istraživanja koji zahtevaju pažnju i koncentraciju finog i sistematskog rada.

Možemo li mi reći nešto o poreklu Albanaca? Vi ste o tome govorili i pisali.

Poreklo Albanaca je problem koji se stalno postavlja. Imali smo seriju predavanja koja su objavljena u izdanjima SANU pod naslovom „Iliri i Albanci“. To je bila reakcija na teorije, koje su se razvile u Albaniji, da su Albanci direktni potomci Ilira, starosedelaca na zapadnom delu Balkanskog poluostrva. Ono što pokazuju arheologija i lingvistika je sledeće: nesumnjivo je da su Albanci potomci starog paleobalkanskog stanovništva, slično Vlasima koji su ostaci romanizovanog stanovništva. Oni su se u vreme seobe naroda povukli u planine i tu se zadržali kao stočari. Ostali su neasimilovani najezdom u vreme seobe naroda i neasimilovani dolaskom Slovena. Međutim, oni se potom spuštaju u gradove ili u ravnicu, kao Albanci ili Vlasi, koji delom odlaze u gradove, Cincari i tako dalje. Tu neke nacionalne svesti vezane za starobalkansko stanovništvo nije moglo ni biti.

Pre svega, sami Iliri nisu ni imali razvijenu nacionalnu svest. Jenom je čak i vrlo duhovito rečeno – kada bi pripadnika nekog starog ilirskog plemena, Autarijata, recimo, ili Ardijea, pitali: „Jesi li ti Ilir?“, on bi odgovorio: „Šta je to?“ Ilir kao pojam stvorili su Grci ili Rimljani, obeležavajući njime deo starog balkanskog stanovništva. Srodnost između plemena je sigurno postojala, ali ne i zajednička nacionalna svest. Ono malo nacionalne svesti prvo je zbrisano od strane Rimskog carstva, jer je domorodačko stanovništvo sve više težilo da se uključi u rimsku državu, u rimsku organizaciju i administrativni sistem, a zatim je raznim kontaktima u vreme seobe naroda i doseljavanjem Slovena nacionalna svest potpuno nestala. Kao što sam rekao da vinčansko pismo ne može direktno da se poveže sa etrurskim ili nekim kasnijim pismom, sličan je slučaj i ovde. Od vremena kada su došli Rimljani, do vremena kada se prvi put pominju Albanci, prošlo je gotovo hiljadu godina. Kontinuiteta u tom smislu nema. Ti ljudi, koji su pobegli i sklonili se u planine, zadržali su svoj jezik, naravno primajući i nove elemente – i romanske i slovenske. Kod Romana je isto tako; primali su Vlasi i slovenske elemente. Ali bilo kakva duhovna veza sa Ilirima, Tračanima, Dakomizijcima ili bilo kojim starobalkanskim i paleobalkanskim etničkim grupacijama ne postoji.

A koliko Sloveni imaju veze sa starim narodima koji su ovde živeli – sa Singima, Keltima?

Sigurno je, takođe, da je bilo mešavine, ali je slovenski element potpuno prevagnuo i prevladao. On je, jednostavno, ostatke starog balkanskog stanovništva asimilovao – pretopili su se u Slovene i izgubili. Karakterističan slučaj te vrste, istorijski zabeležen kao fenomen, jeste slučaj Bugara. Bugari dolaze kao jedna ne indoevropska već ugro-finska grupacija. To su takozvani Protobugari. Međutim, Bugari koji su kao takvi došli u slovenske mase potom su se asimilovali i danas su oni slovenski narod. To ugro-finsko jezgro se jednostavno izgubilo i pretopilo, ali ovoga puta u već postojeće stanovništvo. Kod Slovena, koji su dolazili u velikim masama, bilo je suprotno: oni su pretopili one koji su bili pre njih na tom području.

A Srbi?

Mi dolazimo na Balkan, kao i svi Sloveni, sa jednom određenom, manje-više zajedničkom slovenskom kulturom koja je, naravno, bila na daleko nižem nivou od visoke civilizacije kasnog Rimskog carstva i Vizantije, koja direktno produžuje Rimsko carstvo. U toku srednjeg veka Srbi dospevaju na visok nivo civilizacije u okviru vizantijskog sveta. Meni nije jasno zašto se često u susednim zemljama „vizantijski“ smatra sinonimom nečeg lošeg, lukavog, pokvarenog.

Kakav je bio civilizacijski nivo Vizantije?

Vizantija je bila najviša civilizacija Evrope u momentu opadanja Rimskog carstva i ona je najviše doprinela zadržavanju i čuvanju antičkih tradicija u Evropi. Srbi su stalno imali kontakt sa Vizantijom – nekada neprijateljski, a nekada kroz mnogobrojne ženidbe, naravno političkog karaktera, naših vladara sa vizantijskim i grčkim princezama. Srbi su bili na gotovo ravnopravnom nivou sa Vizantijom. Osnovna težnja Dušanova bila je da zameni vizantijsku državu. Ono što je prekinulo razvoj je dolazak Otomanskog carstva, koje je došlo sa sasvim drugačijom kulturom i pogledom na svet i nametnulo nov način života. Time su prekinute sve veze Srbije sa zapadnim svetom, koji baš u to vreme dospeva do samih vrhunaca svog razvoja. To je doba renesanse, a Srbi se potpuno izoluju od Evrope. Ono što se desilo Srbima jeste katastrofa: dolaskom Otomanskog carstva prekinuta je nit istorijske evolucije srpskog naroda. Ta se evolucija obnavlja tek krajem XVIII veka sa idejama racionalizma, prosvećenosti, recimo sa Dositejem, formiranjem državnih zajednica, srpskim ustancima i državom Srbijom XIX veka. Srbija je večito bila u zaostatku prema Evropi, trudeći se da taj zaostatak sve više i više nadoknadi. U tome pogledu je dosta učinjeno tokom XIX i početkom XX veka.

Kako vam Srbija danas izgleda? Van sveta, a zadovoljna, pa i ponosna na svoje zaostajanje.

Ta slika koja se dobija o Srbiji svakako je neopravdana. Ali političke konstelacije i prilike u kojima danas živimo dovele su nas na margine sveta i Evrope. Mislim da će se ta negativna slika o Srbima morati da popravi, pre svega intelektualnim vezama i kontaktima.

Možete li da mi kažete nekoliko reči o najuzbudljivijem mestu i najuzbudljivijem trenutku u vašoj arheološkoj karijeri?

Ono što je za mene najuzbudljivije jeste, u stvari, praćenje istorijskog razvoja kroz arheologiju. Arheologija je istorija. Od istorije se razlikuje samo po tome što istorija kao prve i osnovne izvore ima pisane izvore, dok arheologija uzima ostatke materijalne kulture. Da bi se došlo do prave slike treba spojiti jedno sa drugim. Istorijski izvori vrlo često govore samo o velikim istorijskim događajima. Međutim, o životu ljudi, o naseljima, o izgledu tih naselja o običajima itd. govori arheologija. Iz pisane istorije možemo saznati kakvi su bili pogrebni običaji, kakve su bile duhovna kultura i religija. Naravno, ovde mislim na paleobalkanske narode van Grčke. Arheologija svojim istraživanjima sve to može da rekonstuiše. Prema tome, ono što je mene uvek najviše uzbuđivalo u arheologiji, bez obzira na epohu, je taj trenutak sagledavanja onoga što pisani izvor ne daje i onoga što dopušta da definišemo kao jednu celinu. Gde možete pročitati, recimo, kakve su kuće u vreme grčke i rimske civilizacije imali ljudi starog Balkana, kojim su se zanimanjima bavili, kakve su imali međusobne odnose? Naravno, kod svakog istraživanja postoji iščekivanje da ćete nešto naći i uzbuđenje kada nešto otkrijete. Ali postoji i uzbuđenje kada počinjete da tumačite ono što ste pronašli. To je ono što je mene najviše privlačilo i oduševljavalo.

Arheolozi se mnogo bave sakralnim mestima i predmetima. Pisane su knjige i snimani filmovi o tajnama i prokletstvima faraonskih grobnica. Da li ponekad pomislite da istraživanjem remetite red stvari u prirodi?

U tome smislu – ne. U izvesnom smislu – možda da, kad pomislim da na neki način remetim nešto što je neko ostavio ili uznemiravam nečijeg dragog, davno sahranjenog pokojnika. Ali da će to imati neke posledice i da može da bude nekih negativnih posledica, to mi nikada nije palo na pamet. Takođe, čovek je uopšte sklon legendama i sve što mu je neobično i čudno vezuje za legende. Tako su i nastale legende o blagu faraona, o opasnostima i o prokletstvima. To je, na neki način, slično onim bezbrojnim legendama u našem narodu o skrivenom blagu, koje se svuda, u svakom selu nalazi. Kada bi bilo toliko skrivenog blaga koliko ima legendi o njemu, to bi značilo da je svet pre nas živeo prebogato, što je svakako netačno.

PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo Nenad Milovanović