Милутин Гарашанин: Археологија је историја

9. октобар 2016.

коментара: 2

Портал Порекло објављује разговор са академиком Милутином Гарашанином , објављен у четвртом (последњем) броју научног магазина IQ, у зиму 1998. године. Гарашанин је у то време био председник међународне асоцијације за проучавање југоисточне Европе, члан комисије УНЕСКО-а за објављивање културне историје свега и потпредседник међународне комисије за филозофију и хуманистичке науке.

Разговор са Гарашанином, о његовом раду, о српској археологији данас и њеним перспективама водио је сарадник магазина IQ Велимир Павловић.

 

Како сте почели да се бавите археологијом? Да ли сте, као последњи мушки потомак славне породице, помишљали да се бавите политиком?

Milutin-GarašaninНикада ме није привлачило да се бавим политиком, можда и због не баш најповољнијих искустава мојих предака. За археологију сам се заинтересовао још као гимназијалац. Тада смо у оквиру географије слушали етнологију, коју је предавао професор Јосип Роглић, географ – касније професор универзитета и академик у Загребу, који је појединима од нас давао да направимо реферате. Мени је задао крапинског човека, са одређеном литературом, што ме је заинтересовало и толико привукло да сам одлучио да се бавим археологијом. Зато сам касније уписао класичну филологију, која је у то доба била једина група на којој се археологија студирала, не само у Београду него уопште у Југославији.

Да ли вам је презиме било сметња за бављење науком и у истраживању прошлости Балкана?

Не могу рећи да ми је моје презиме било сметња, а ни да ми је користило. У сваком случају, ситуација је била таква да сам већ у време 1942-1944. радио као волонтер у тадашњем депоу Музеја кнеза Павла, који је после поново добио старо име – Народни музеј. У тим депоима било је много материјала са разних ископавања, који никада нису били обрађени, већ су лежали у сандуцима. Неколицина нас, међу којима је била и моја жена Драга, добила је задатак да тај материјал распакује, опере и среди. Тако сам се научио музејском раду, али и упознавао особине појединих облика археолошког материјала и њихову типологију, а и читао сам доста па сам, једноставно, једног дана добио посао у Музеју као асистент-археолог. У току мога даљег рада, наравно пошто сам се прилично афирмисао у земљи и у иностранству, није се правило никакво питање нити ми је сметало презиме.

Али већ сте раније негде рекли да политике има много и у археологији.

Наравно, чак бих рекао да је политика утиснула свој печат у археологију целог периода између два рата. То је, заправо, било коришћење археологије за доказивање извесних политичких теорија. Конкретно, за расну или нордијску теорију, односно теорију по којој је целокупна европска култура пореклом са севера Европе и из Скандинавије. То је потом повезивано са Германима, па је даље развијана теорија о германском приоритету, вишој раси, нижој раси и тако даље. Све је подупирано нетачним и погрешно интерпретираним археолошким материјалом. Неистине су пролазиле делом и зато што се у то доба о археологији југоисточне Европе и Балкана није знало готово ништа. Север је био приоритетан над југом. Касније, кад се почело интензивно радити на археологији Балкана, затим у источној Европи, на Блиском истоку и нарочито у Малој Азији, све се показало као потпуно нетачно.

Ако говоримо о нашем подручју, колико је ту политика злоупотребила археологију? Има ли ствари које би требало исправљати?

У Југославији политика углавном није злоупотребљавала археологију. Последњих деценија почеле су се јављати извесне тезе. Нарочито мислим на романтичну идеју о Србима као најстаријем народу, па о Словенима распрострањеним у целој Европи још од најстаријих времена, а са аргументацијом која је употребљавана за нордијску теорију. Међутим, ти погледи нису ни прихваћени у науци. Они су свакако последица националних сукоба, у којима се жели једном народу дати приоритет над другим тако што се његова прошлост премешта у далека времена. Наравно, такве ствари се могу документовати само фактима, археолошким и историјским, а када их нема – нема ни теорије.

Ви сте живот посветили истраживању Балкана.

Балканско подручје је моја главна област, и то балканско подручје у целини, укључујући и непосредно суседне области. То укључује делом и Анадолију, која је имала врло велику улогу у ширењу најстаријих цивилизација, а делом и подручје северне обале Црног мора, данашњу Украјину, па све до Волге – чак и преко Волге, где су живели степски сточарски народи. Тамо су основе из којих су се развили индоевропски језици којима се данас углавном говори у Европи и који су одатле, својим продорима и асимилацијом, мешањем са језицима староседелачког становништва, довели до процеса формирања разних народа у разним етапама у Европи.

Колико је подручје Балкана истражено? Да ли можемо очекивати и нека сензационална открића?

Подручје Балкана је релативно добро истражено, много боље него Мала Азија и области северној обали Црног мора у погледу преисторијске археологије. Ипак, у познавању Балкана сигурно постоје извесне празнине. Оно што је до сада у археологији учињено, започела је углавном моја генерација у бившој Југославији. Њу смо сачињавали моја супруга Драга и ја, у Босни и Херцеговини Алојз Бенац и Јосип Корошец. Старијој генерацији припада Милоје Васић, а у Хрватској Грга Новак. Циљ је био да свако у своме подручју створи једну општу регионалну археолошку слику. Тако се радило и у Бугарској и Румунији. Истраживали смо шта је карактеристично за поједине регионе, које су основне културне манифестације и основне културне групације и какви су њихови међусобни односи. Много мање се обраћала пажња на дубље проучавање појединих периода, што захтева велика систематска истраживања на великим површинама и са великим тимовима, а такође и усвајање нових метода природних наука, које се код нас развијају тек после Другог светског рата.

Да ли то значи да нека већ обрађена подручја треба поново испитивати неким новим, модерним методама?

Сигурно да се у том смислу још могу постићи велики резултати. На пример, сада смо обновили истраживања у Винчи, која је још пре Првог светског рата започео Милоје Васић и поставио основ за познавање целокупног каменог доба и добрим делом бакарног доба у нашој земљи. Како Винча дуго траје, кроз цео неолит и кроз добар део бакарног доба, она постаје нека врста оријентира за хронолошко и културно проучавање целокупног неолита југоисточне Европе. Зато смо у Винчи почели са ископавањем на већој површини и применом модернијих метода, рецимо са методом за датовање радиоактивним угљеником, затим са прикупљањем, праћењем и статистиком свих врста биљних и животињских остатака. На тај начин за поједине етапе каменог доба добијамо комплетну слику о човеку и његовом животу – целину људског стваралаштва.

У којој мери светска наука очекује резултате истраживања са наших подручја за допуну сопствених археолошких открића и претпоставки?

У том смислу Балкан је веома значајан. Он је заправо спона између медитеранских култура и култура средње Европе. Ту се могу очекивати велики резултати, нарочито када је реч о целокупној историјској слици; можда не сензације и нешто сасвим ново, мада се ни то никада не искључује. Није се, рецимо, дуго ништа знало о сензационалном Лепенском Виру, о тој култури која обележава прелаз из старијег у млађе камено доба. Не верујем да има још много посебно новог и непознатог у преисторији, сем можда из времена гвозденог доба, када почиње формирање палеобалканских народа: Дачана, Мизијаца, Илира, Трачана и других и када долази до великог социјалног обрта – до формирања богате кнежевске аристократије. Неколико таквих гробова је откривено на Балкану, нарочито у Дуванли у Бугарској, а код нас у Новом Пазару, Македонији, Требеништу и тако даље.

Верујете ли да на нашем подручју има још неоткривених античких градова?

Могло би се очекивати да се пронађе нешто сензационално о преласку са сеоског на градски живот. О најстаријим градским формацијама имамо веома мало археолошких података, иако нам историјски извори дају извесне индиције. На пример, из Страбона и Тит Ливија сазнајемо да је у Дарданији, а то значи негде на подручју јужног Поморавља, било градова. Ми знамо локацију извесних утврђења и већега броја утврђених насеља, која би могла да буду градови, али досад нису довољно истражени. У том смислу било би значајно истраживање у селу Кршевици код Бујановца, дакле око самог горњег тока Јужне Мораве и на прелазу између данашње Србије и Македоније. Ту се помиње један стари град и ту заиста имамо археолошких елемената који имплицирају тако нешто, али досад су извршена само мања пробна истраживања која нису дала дефинитивне резултате.

Каква је ситуација са оним што се назива „винчанско писмо“?

Винчанско писмо је једна ствар о којој се врло много говори и са којом се такође доста претерује. Наиме, у моменту развоја једне високе цивилизације, у неолиту, не само у оквиру винчанске културе него и других култура, појављују се одређени знаци који су сигурно имали неко симболично значење. Они су вероватно везани за култ, за религију, за означавање својине. Они су могли бити на одређеним предметима забележени, као што се удара печат на нешто. То јесу зачеци писма. Али да се то формирало у право писмо, о томе се не може говорити. Писмености у том смислу у Винчи није било, јер није било ни организоване државне заједнице. За постојање писма потребна је јака, солидна и велика организација којој треба писмено комуницирање. Дакле, могло би се рећи да је та култура у једном моменту дошла до одређеног нивоа, скоро блиског стварању писма, што је, међутим, даљом еволуцијом прекинуто. Ти знаци и симболи нису се развили и еволуирали, за разлику од ситуације у Месопотамији и у Египту. Према томе, такозвано винчанско писмо може се сматрати зачетком писмености, која није имала даљих последица и даљег развоја. А све претпоставке и комбинације о његовом даљем утицају на писменост у Европи – говорим између осталог и о Етрурцима – немају никакве основе. Пре свега, између винчанске културе и времена када се појављује етрурско писмо постоји размак од три хиљаде година, а нема никаквих елемената било каквог континуитета и развоја између њих; они ни територијално не одговарају: Винча је на Балкану, а Етрурци у Италији.

Од каквог је значаја ново археолошко налазиште Чаталхик (Çatalhöyük) у Турској?

То је, несумњиво, велико налазиште. Оно се може сматрати протоурбаним – блиско је месопотамским културним жариштима. Налази се на подручју где су били најповољнији услови за рано развијање земљорадње и сточарства, дакле за више ступњеве економског развоја, Чаталхик има одлике градског насеља и утицајан је и на Балкану. Чак и елементи које тамо налазимо у покретном инвентару, рецимо у керамици, имају сличности са предметима на Балкану, нарочито у подручју Тракије, Македоније, а они одатле гравитирају и према северу. Зато су на том локалитету започета нова и велика интердисциплинарна систематска истраживања. Резултати још нису познати, али је сигурно да ће Чаталхик бити једна од карика повезивања Блиског истока са Балканом, а преко Балкана и са Европом.

Када бисте распоређивали шта да се истражује, без обзира на финансије, кадрове и остале тешкоће, како бисте одредили приоритете у нашој земљи и на Балкану? Шта препоручујете да се ради?

Приоритете још увек треба давати оним периодима који су до сада код нас најслабије истражени, пре свега периодима гвозденог и бронзаног доба. Не треба заборавити ни периоде античке археологије и Римског царства, где постоје велике празнине у истраживању. Сад се систематски почело радити на великим градским центрима као што је, на пример, Виминацијум (Костолац), али ту се, нажалост, истражују само некрополе зато што је рад условљен радом рудокопа. Рудокопи су баш простор где се налазе гробља. Откопано је до сада око 11000 гробова, што је јединствени број гробова са једног локалитета у Европи. Али о насељу, о војном утврђењу, о граду Виминацијуму који је био значајан римски град, не знамо готово ништа. Веома мало знамо и о Сирмијуму у Сремској Митровици и Сингидунуму у Београду, јер се оба градска насеља налазе испод данашњих градова. У том случају ви не можете систематски истраживати него сте условљени урбанизмом новог града, његовом распрострањеношћу и могућностима слободних терена који вам се дају. У сваком случају, у античкој археологији би још много требало радити на проучавању градова и сеоских насеља која уопште нису истраживана. Почела су систематска истраживања, и то великог обима, на Ђердапу. То су истраживања утврђене римске границе, Лимеса. Постигнути су значајни резултати. Оно чему такође треба дати приоритет јесте објављивање материјала. Веома се много радило, а мало објављивало. Објављивање је битно за напредак науке и док резултати нису учињени јавним они практично и не постоје. Добар део резултата балканских истраживања недовољно је познат у свету. Тако, рецимо, када говоримо о Ђердапу и Лимесу, данас је мање-више закључено да у овој етапи треба смањити ископавања, свести их на најнужније, а да је битно да се систематски, у великим и модерним публикацијама, обрађеним на највишем нивоу науке, објаве ти резултати светској јавности.

Колико данашњој археологији помаже модерна технологија? Данас се из васионе могу открити рудна налазишта.

Има је у приличној мери, али би морала да се више експлоатише. Сад смо, рецимо, у Винчи искористили те методе које нам омогућују да пре ископавања добијемо извесну слику о томе шта се налази испод земље и на којој дубини. Тако смо ове године, када смо обновили истраживања у Винчи, установили да се на једном делу терена, где је раније копано, испод налази једна зграда. Ми већ имамо њене контуре и тачну локацију, што убрзава и олакшава посао археологу: лакше долази до оних слојева и нивоа истраживања који захтевају пажњу и концентрацију финог и систематског рада.

Можемо ли ми рећи нешто о пореклу Албанаца? Ви сте о томе говорили и писали.

Порекло Албанаца је проблем који се стално поставља. Имали смо серију предавања која су објављена у издањима САНУ под насловом „Илири и Албанци“. То је била реакција на теорије, које су се развиле у Албанији, да су Албанци директни потомци Илира, староседелаца на западном делу Балканског полуострва. Оно што показују археологија и лингвистика је следеће: несумњиво је да су Албанци потомци старог палеобалканског становништва, слично Власима који су остаци романизованог становништва. Они су се у време сеобе народа повукли у планине и ту се задржали као сточари. Остали су неасимиловани најездом у време сеобе народа и неасимиловани доласком Словена. Међутим, они се потом спуштају у градове или у равницу, као Албанци или Власи, који делом одлазе у градове, Цинцари и тако даље. Ту неке националне свести везане за старобалканско становништво није могло ни бити.

Пре свега, сами Илири нису ни имали развијену националну свест. Јеном је чак и врло духовито речено – када би припадника неког старог илирског племена, Аутаријата, рецимо, или Ардијеа, питали: „Јеси ли ти Илир?“, он би одговорио: „Шта је то?“ Илир као појам створили су Грци или Римљани, обележавајући њиме део старог балканског становништва. Сродност између племена је сигурно постојала, али не и заједничка национална свест. Оно мало националне свести прво је збрисано од стране Римског царства, јер је домородачко становништво све више тежило да се укључи у римску државу, у римску организацију и административни систем, а затим је разним контактима у време сеобе народа и досељавањем Словена национална свест потпуно нестала. Као што сам рекао да винчанско писмо не може директно да се повеже са етрурским или неким каснијим писмом, сличан је случај и овде. Од времена када су дошли Римљани, до времена када се први пут помињу Албанци, прошло је готово хиљаду година. Континуитета у том смислу нема. Ти људи, који су побегли и склонили се у планине, задржали су свој језик, наравно примајући и нове елементе – и романске и словенске. Код Романа је исто тако; примали су Власи и словенске елементе. Али било каква духовна веза са Илирима, Трачанима, Дакомизијцима или било којим старобалканским и палеобалканским етничким групацијама не постоји.

А колико Словени имају везе са старим народима који су овде живели – са Сингима, Келтима?

Сигурно је, такође, да је било мешавине, али је словенски елемент потпуно превагнуо и превладао. Он је, једноставно, остатке старог балканског становништва асимиловао – претопили су се у Словене и изгубили. Карактеристичан случај те врсте, историјски забележен као феномен, јесте случај Бугара. Бугари долазе као једна не индоевропска већ угро-финска групација. То су такозвани Протобугари. Међутим, Бугари који су као такви дошли у словенске масе потом су се асимиловали и данас су они словенски народ. То угро-финско језгро се једноставно изгубило и претопило, али овога пута у већ постојеће становништво. Код Словена, који су долазили у великим масама, било је супротно: они су претопили оне који су били пре њих на том подручју.

А Срби?

Ми долазимо на Балкан, као и сви Словени, са једном одређеном, мање-више заједничком словенском културом која је, наравно, била на далеко нижем нивоу од високе цивилизације касног Римског царства и Византије, која директно продужује Римско царство. У току средњег века Срби доспевају на висок ниво цивилизације у оквиру византијског света. Мени није јасно зашто се често у суседним земљама „византијски“ сматра синонимом нечег лошег, лукавог, поквареног.

Какав је био цивилизацијски ниво Византије?

Византија је била највиша цивилизација Европе у моменту опадања Римског царства и она је највише допринела задржавању и чувању античких традиција у Европи. Срби су стално имали контакт са Византијом – некада непријатељски, а некада кроз многобројне женидбе, наравно политичког карактера, наших владара са византијским и грчким принцезама. Срби су били на готово равноправном нивоу са Византијом. Основна тежња Душанова била је да замени византијску државу. Оно што је прекинуло развој је долазак Отоманског царства, које је дошло са сасвим другачијом културом и погледом на свет и наметнуло нов начин живота. Тиме су прекинуте све везе Србије са западним светом, који баш у то време доспева до самих врхунаца свог развоја. То је доба ренесансе, а Срби се потпуно изолују од Европе. Оно што се десило Србима јесте катастрофа: доласком Отоманског царства прекинута је нит историјске еволуције српског народа. Та се еволуција обнавља тек крајем XVIII века са идејама рационализма, просвећености, рецимо са Доситејем, формирањем државних заједница, српским устанцима и државом Србијом XIX века. Србија је вечито била у заостатку према Европи, трудећи се да тај заостатак све више и више надокнади. У томе погледу је доста учињено током XIX и почетком XX века.

Како вам Србија данас изгледа? Ван света, а задовољна, па и поносна на своје заостајање.

Та слика која се добија о Србији свакако је неоправдана. Али политичке констелације и прилике у којима данас живимо довеле су нас на маргине света и Европе. Мислим да ће се та негативна слика о Србима морати да поправи, пре свега интелектуалним везама и контактима.

Можете ли да ми кажете неколико речи о најузбудљивијем месту и најузбудљивијем тренутку у вашој археолошкој каријери?

Оно што је за мене најузбудљивије јесте, у ствари, праћење историјског развоја кроз археологију. Археологија је историја. Од историје се разликује само по томе што историја као прве и основне изворе има писане изворе, док археологија узима остатке материјалне културе. Да би се дошло до праве слике треба спојити једно са другим. Историјски извори врло често говоре само о великим историјским догађајима. Међутим, о животу људи, о насељима, о изгледу тих насеља о обичајима итд. говори археологија. Из писане историје можемо сазнати какви су били погребни обичаји, какве су биле духовна култура и религија. Наравно, овде мислим на палеобалканске народе ван Грчке. Археологија својим истраживањима све то може да реконстуише. Према томе, оно што је мене увек највише узбуђивало у археологији, без обзира на епоху, је тај тренутак сагледавања онога што писани извор не даје и онога што допушта да дефинишемо као једну целину. Где можете прочитати, рецимо, какве су куће у време грчке и римске цивилизације имали људи старог Балкана, којим су се занимањима бавили, какве су имали међусобне односе? Наравно, код сваког истраживања постоји ишчекивање да ћете нешто наћи и узбуђење када нешто откријете. Али постоји и узбуђење када почињете да тумачите оно што сте пронашли. То је оно што је мене највише привлачило и одушевљавало.

Археолози се много баве сакралним местима и предметима. Писане су књиге и снимани филмови о тајнама и проклетствима фараонских гробница. Да ли понекад помислите да истраживањем реметите ред ствари у природи?

У томе смислу – не. У извесном смислу – можда да, кад помислим да на неки начин реметим нешто што је неко оставио или узнемиравам нечијег драгог, давно сахрањеног покојника. Али да ће то имати неке последице и да може да буде неких негативних последица, то ми никада није пало на памет. Такође, човек је уопште склон легендама и све што му је необично и чудно везује за легенде. Тако су и настале легенде о благу фараона, о опасностима и о проклетствима. То је, на неки начин, слично оним безбројним легендама у нашем народу о скривеном благу, које се свуда, у сваком селу налази. Када би било толико скривеног блага колико има легенди о њему, то би значило да је свет пре нас живео пребогато, што је свакако нетачно.

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Ненад Миловановић

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    Јордан
    Гетика – О пореклу Гета (заправо Готика – О пореклу Гота)

    Према: Getica – De origine actibusque Getarum, Извори за блгарската историја II, Софиа 1958:
    Јордан је средином 6. столећа саставио историју Гота, и повезао их са знатно старијим Гетима, који су на смени ера живели уз ушће Дунава. Гети се обично рачунају у Трачане, али пре ће бити да су били потомци тамо пресељених Илира. Могу се препознати унутар Черњаховске културе по словенским особинама (на првом месту поклопљене урне рађене гњетањем). Kao Гот односно Алан, Јордан је био пристрасан.
    Овде преносим његове одломке о „Сарматима“ око Београда 467- 471 године. Наиме, „Сармати“ су, предвођени својим краљевима Беуком и Бабајем (Beuca et Babai), помагали Свебима (Suavi који суживели у Suavia у данашњој јужној Немачкој), у сукобу са Готима. Помен два краља подсећа на два племена Лимиганата, Амикенса и Пикенса. Бабај (очигледно = Баба, Бабо) је заузео Сингидунум (Београд) и биће да је владао потомцима Лимиганата Пикенса у Потисју. Име Беука подсећа на име преримског илирског племена Бреука, настањеног у Срему, које предвођено Батоном (Батом) учествује у устанку против Римљана на почетку нове ере, заједно са Амантинима; можда то указује да је он био на челу западних Лимиганата, „Сармата“ настањених негде око Саве.
    Уплашени њиховим поразом, краљеви Свеба Хунимунд и Аларик крену војском на Готе, уздајући се у помоћ Сармата, који су им дошли као савезници са својим краљевима Беуком и Бабајем.
    Теодорих је завршио детињство и ушао младалачке године; напунио је осамнаест година. Позвавши неке од пратилаца оца и примивши заинтересоване од народа и штићеника, што је чинило скоро шест хиљада људи, он је са њима, без знања оца, прешао Дунав и напао Бабаја, краља Сармата, који је недавно победио Камунда, римског војсковођу, и владао опијен успехом. Напавши га изненада, Теодорих га уби, зароби му породицу, чељад и имање, и врати се са победом назад свом родитељу. Затим је напао град Сингидунум, који су држали ти Сармати, и не врати га Римљанима, већ га подчини својој власти.
    Тиудимер (Thiudimer = Чудимир?), старији брат, прешао је са својима реку Саву, сарматској војсци запретивши ратом, ако се ко супротстави. Они су од страха били мирни, јер нису могли да надвладају такво мноштво. На основу свега напред изложеног, намеће се закључак да су Лимиганти били Словени. Њихов начин живота био је словенски, њихов дух био је словенски. Они живе у Банату и Бачкој у 3-4 столећу, то јест пре Велике сеобе народа. Лажна теза о досељавању Словена на Дунав тек у 6, или чак у 7. столећу, мора се одбацити. Шта више, само неколико корака нас дели од коначног доказивања да су Словени потомци старог становништва Подунавља, познатог под именом „Илири“
    Неке археолошке недомице још увек су присутне. Нема довољно истражених гробаља и нема довољно антрополошких података о до сада откривеним скелетима сахрањених покојника. Тек када се ти подаци прикупе и објаве, добиће се могућност поређења са истовременим скелетима нађеним јужно од Саве и Дунава и оним из поуздано сарматских гробаља у Панонској низији и оних из степа Источне Европе. Налази првог столећа из Жидовара још увек нису објављени, а тамо се крију два изванредно важна сазнања. Прво су нови докази о словенској природи тог значајног налазишта из 1 столећа, рецимо гњетана грнчарија, лонци и кружне плоче – таве, као узори за доцнију Кијевску културу. Друго је известност да је ту било обредно место у континуитету од почетка Бронзаног доба, каквих има и на другим словенским просторима, па се отварају нови простори за проучавање далеке прошлости Словена и целе Евроазије. Наравно, недостају истраживања домородачких налазишта са десне стране Дунава, али ту је стање сада предвидиво – показаће се да домороци углавном нису романизовани и да су сународници оних на левој обали Дунава. Управо су на српском тлу најважнији докази о постојбини Словена у Подунављу.
    Словени Лимиганати су живели наспрам римских граница, на територији омеђеној на југу и западу Дунавом, а на северу вероватно Моришем. Простор на коме се ширила култура Лимиганата најбоље показује распоред њене занатске грнчарије. На истоку су држали у најмању руку планински Банат до Гвоздених врата. Често се тумачи да је западна граница Дакије била на Тиси између Дунава и Мориша, па чак да је обухватала и целу Бачку. То неће бити тачно, јер западну границу Дакије одређује распоред римских налазишта у Банату. Од Ковина на север пружао се римски земљани бедем, кроз данашњу Пешчару и поред Вршца, и то је била западна граница Дакије. У неком тренутку је песак покрио део лимеса, што је ослабило одбрану римске Дакије. Тај положај границе не искључује могућност да су Римљани на неки начин у нека доба контролисали и подручје осталог Баната и Бачке.
    Порекло словенске културе Лимиганата је на десној обали Дунава и Саве. Крајем старе ере запажа се преношење „копљастих“ фибула Далмације прво до десне обале Дунава, а затим у млађу Зарубињецку (словенску) културу; али оне нису уобичајене на левој обали Дунава. Као да су њихова млађа варијанта фибуле типа Јарак. А њима су истовремене, у време смене ера, копче типа Ламинци, које се уочљиво шире од десне обале Саве и Дунава на леву обалу Дунава, а затим у Влашку низију и спорадично до Дњестра. Налазишта на левој страни Дунава, из првог столећа, као што су Чуруг и Жидовар, припадају истој култури као и она на десној страни Дунава, укљученој у Римско царство. Примери налазишта јужно од Дунава су Гомолава у Срему и гробље на Карабурми. Дакле неспорно је да се та култура, образована на десној обали Дунава, проширила на његову леву обалу, што је најпре била последица римске најезде. После тога се одиграло ново пресељавање становништва у новоосновану римску провинцију Дакију, оног са јужне стране Саве. Гробље у Вршцу, из 2-3 столећа, садржи предмете познате из старијих гробаља Поуња, из првог столећа. Зато можемо претпоставити да су Римљани неко становништво данашње западне Босне преселили на освојену територију северно од Дунава. Становништво истих особина откривено је и у времену по напуштању Дакије, у Војловици, што значи да се они нису повукли из Дакије са римским или латинизованим становништвом.
    Новоизграђена култура Лимиганата је седелачка, сељачка. Живело се у селима, обрађивана је земља, међу житарицама је сејано и просо; гајена је крупна и ситна стока, па и свиње, које номади не држе. Прављени су у кућној радиности тканине и плетиво, грнчарија, пиво, ракија и низ других уобичајених сеоских производа. Иако је увоз римске грнчарије био обустављен као непотребан, ипак се трговало са становништвом римских области, како показују налази римске стоне грнчарије и новца. Занимљиво је да нема налаза римских стаклених посуда. Међусобни однос Лимиганата и домородаца на римској страни Дунава био је добар, а сличност грнчарије из кућне радиности у Бачкој и Банату са таквом из Подриња показује да су те везе биле засноване и на сродству, а не само на трговини. Исто показују лонци рађени на спором витлу, из Горње Мезије, Баната и Бачке. Облици се понављају и у занатској грнчарији.
    Упадљиво је да култура Лимиганата ипак није монолитна, јер користи различита станишта. Нека полуукопана станишта имају на средини пода јаму за стуб, нека две јаме уз зидове по оси, а нека их немају; постоје и велика надземна станишта. Можда су укопана станишта коришћена зими, а надземна лети. Таква станишта позната су истовремено на другим словенским просторима, али су тамо у сваком насељу подједнако грађена на један или други начин, са једним, два стуба или без њих. Како су изгледала сеоска станишта домородаца на римском тлу, није познато. То указује да Лимиганти нису били јединственог порекла.
    Присуство хришћанства међу Лимигантима само је на први поглед изненађење. Словени нису били многобошци, и у словенским културама тог доба нису нађени ни пагански храмови нити било какви идоли. Погреб са спаљивањем покојника указује на веру у чишћење грехова ватром пре изласка душе пред Бога. Хришћанство је било пријемчиво Словенима, нарочито после пораза од јачих и способнијих Римљана. За успостављањем цркве у Жидовару логично следе гробља хришћанских особина са сахрањеним покојницима (грчки натпис на фибули из Вршца, крст на торквесу из Ковачице) и усклик „марха“ у јуришу на Констанција II, аријанца. Хришћанство објашњава појаву гробаља са сахрањеним покојницима, мада је и код Илира предримског доба било уобичајено сахрањивање покојника.
    Препознатљиво је неколико фаза развоја културе Лимиганата, добро датованих захваљујући писаним подацима. Оне чине логичну целину, са почетком и крајем, па се види када је култура настала и када се уклопила у опште промене у културама словенског света на почетку Раног средњег века. У драматичним условима стварања једног од нових светских поредака, када је успостављена хришћанска култура, Лимиганти – Крајишници су одиграли своју улогу како треба, своју Косовску и Кумановску битку.
    Култура Лимиганата почиње очигледно масовним пресељавањем становништва са десне стране Дунава, негде на смени ера, из области око Саве од Сиска до Београда, у Бачку, у Равни и Планиски Банат, вероватно и у Малу Влашку. Узрок су несумњиво римске победе и освајање потоње Мезије, Далмације и Паноније. Последњи отпор домородаца („Илира“) сломљен је свирепим гушењем устанка из 6-9 г. Пре тога су велики делови Панонске низије били пусти, због ратова, болести и напада Келта, који су једно време ту владали и затим отишли за Галију. Изгнаници са илирског југа нису се зауставили на левој обали Дунава, него су у више таласа стигли до Дњестра и Дњепра, а на север до Висле и Западног Буга. Тамо значајно утичу на образовање култура које се сматрају за најстарије поуздано словенске културе тих простора. Исељавањем становништва на север, непријатељства и сукоби са Римом на Дунаву нису прекинути, и Дакија је преузела рат са Империјом. Онда је једно племе Сармата, Јазиги, прешло из прицрноморских степа у Панонију. У њиховим походима запустела су насеља Бачке и Баната. Они су постали штићеници Рима.
    У току трајања римске провинције Дакије (102/107-270/5) запажа се малобројност насеља изван римских граница у Бачкој и Банату. Та чињеница потврђује привремену превласт Сармата у равницама Потисја, забележену на Табули Поитингеријани. У Бачкој се зна за лимигантско налазиште у Чуругу, а у Банату за сада није познато ни једно њихово насеље тог времена. Становници насеља уз обалу Тисе у Бачкој (Чуруг), заштићени ритовима, могли су бити у зависном положају од Сармата.
    Дакију је Римско царство напустило у време цара Аурелијана (270- 275), и своје становништво преселило у запустеле делове Горње и Доње Мезије (потоње провинције Обалска и Средоземна Дакија). То је била једна од последица најезде племена пореклом претежно са подручја Черњаховске културе, извршене преко Црног мора и доњег Дунава. Они су звани уопштено Готи или Скити, али са њима су живели бројни Словени. Пошто су поражени коначно код Ниша 268 године, неки од „Гота“ су насељени на „варварском лимесу“, тј. насељени су испред римске границе. Напуштену Дакију, из које нису отишли сви становници, населили су суседи, а међу њима су били потомци становника пореклом са подручја јужно од Дунава (Братеи). Тада су Лимиганти могли населити Банат и доње Потисје, досељавањем и ширењем из Дакије. Ту су затекли сродно становништво, које није напустило своје тло ни у време сарматске власти (Чуруг). Тако се може објаснити податак да нису имали оружје, па су их Сармати наоружали 334. године, уз помоћ Рима, да би се заједнички одбранили од германског напада. Неуобичајено за то време, потчињени Лимиганти су искористили прилику, ослободили се Сармата и прогнали их. То је био важан догађај и преседан; изазвао је дивљење савременика, али и реакцију Царства. Дошло је до успешног римског напада на Лимиганте 358. године, па су протерани. Наредне године Лимиганти се враћају у своју земљу довољно снажни да нападну Констанција II и врате своју земљу. По свој прилици су Лимиганти били привремено протерани у пределе негде северно од Карпата, одакле су добили помоћ. У Банату и Бачкој су живели и почетком Велике сеобе народа, у сарадњи са становништвом на десној обали Дунава. По почетку Хунске најезде бивају покорени. По слому Хуна успостављају опет своју државу и покушавају да се учврсте на десној обали Дунава и Саве (Бабај). Тада те Словене још називају Сарматима, последњи пут.
    Ова историја Лимиганата може се поделити на археолошке фазе.
    А: крај старе ере – 1. ст. н. е. (до око 60 – 106 г.); досељеници из правца Посавине (Чуруг, Жидовар)
    АБ: 2 столеће – средина 3. столећа; превласт Сармата, старо становништво потчињено Сарматима (Чуруг) и Риму (Вршац)
    Б1: 268/275 г. – (334) 358. г.; Лимиганти (Баранда, Војловица) неки насељени или досељени
    Б2: 359. г. – 378/390. г.; Лимиганти (Падеј) неки досељени В: око 390. г. – 453. г.; Лимиганти под Хунима
    После 453. г. – Лимиганти су независни и уклапају се у словенску раносредњевековну културу
    У фази А куће су обично полукопане, издужене, под правоугаоним кровом ослоњеним на два стуба. Такве куће су биле уобичајене код Келта; илирске су непознате. Употребљава се занатска грнчарија и она рађена у кућној радиности. Порекло занатске сиве грнчарије обично се повезује са Келтима, а на смени ера са Скордисцима. Гњетана кухињска грнчарија по правилу се повезује са Дачанима. Накит и метални делови ношње ове фазе виде се као келтски (под Скордисцима се обично подразумевају Келти), у мањој мери као илирски, на крају и као дачки. Тако су археолози, без правог упоришта у писаним изворима, исконструисали заједницу од претежно келтских и дачких особина, уз присуство илирских посебности. Међутим, испало је да су обе врсте грнчарије уобичајене у сливу Мораве, па и тамо где није било ни Келта ни Дачана (Кршевица). Сиву занатску грнчарију производили су и Илири (Крајчиновићи), под грчким утицајима, па њу не треба етнички опредељивати. Тек треба проучити појаву и ширење те врсте грнчарије у Подунављу, јер је стизала и са севера, где је приписана Скитима Слично важи за највећи број фибула, које се сматрају за келтске, а биле су у уобичајеној употреби код Илира и других народа.
    У фази А очигледне су археолошке сличности са домородачким становништвом Далмације и Горње Мезије. По грнчарији, Банат је више повезан са долином Велике Мораве (Жидовар), а Бачка са динарским простором (Чуруг). Те везе потврђују аутохтони називи оба племена Лимиганата, Амиценза (старији Амантини живели су у Срему) и Пикенза, који се зову по илирском Пинкуму. Значи, фаза А припада племенима из народа који су Римљани називали Илирима. По Апијану, Панони су насељавали простор од Јапода (Уна) до Дарданаца (Јужна Морава) и Посавину. То су они предели одакле је насељена лева обала Дунава, како је установљено археолошким путем. Панони су живели у селима и нису знали за јединствену власт, што подсећа на Лимиганте и касније описе словенског друштва. Дакле, становници Бачке и Баната у 1. столећу били су „Илири“, то јест Венеди, а не Келти или Дачани.
    После раније установљених сеоба (,,утицаја“) у 3-1 ст. с. е. из Илирика у области између Висле и Дњепра, добили смо податке и о сеоби око почетка 1 ст. н. е. из истог правца. За сада се та сеоба своди на податке о пресељавању у Бачку и Банат. Међутим, пошто су насеља Бачке и Баната запустела услед напада Сармата око 60. године, а и због притиска Римљана, она је вероватно имала свој наставак, или другу фазу, сеобу даље на север у области Карпата. Тамо још нема јасних археолошких података о њој. Након заустављања римског ширења по освајању Дакије, 102/107 г., више није било разлога за сеобе на север. Наравно, овде је реч само о догађајима око ушћа Тисе и Гвоздених врата; слично повлачење становништва одигравало се преко западне Паноније (Земплин), уз нападе Германа, и у доњем Подунављу, уз нападе Сармата.
    Постојање фазе АБ у време римске Дакије, указује да су преци Лимиганата, који се нису иселили, ступили у некакав подношљив суживот са сточарима – Сарматима. Сармати су владали равницама са обе стране Тисе, али су им подручја окружена ритовима била тешко приступачна као коњаницима. Познато је да су Словени живели близу ритова, где су могли да се склоне у случају опасности. Тај обичај тражења заштите у води настао је најпре у Потисју, због појаве Сармата. Из фазе АБ има мало налаза, али ипак довољно да се повежу фазе А и Б. Та фаза показује да су у доњем Потисју и даље живели земљорадници, иако писани извори бележе само Сармате номаде („луталице“ и „чергари“). Наставак је претходне фазе (А), и у њој нестају особине занатске латенске производње са краја старе ере. Гњетана грнчарија показује сродност са производима домородаца Срема и Подриња. Са Лимигантима је повезује простор, привреда, станишта и трапови, употреба две врсте грнчарије.
    Фаза Б је доба процвата културе Лимиганата и привредног напретка. Њу образује становништво фазе А-Б и придошлице из два правца, из напуштене Дакије и са подручја Кијевске културе.
    Затечено становништво фазе А-Б били су тзв. Илири, сродни нероманизованим домороцима Мезије (Поморавља), Далмације (Подриња) и Паноније (Срема). Лимиганти нису нападали ни пљачкали становнике на десној обали Дунава, јер су им то били сродници. Поданици Царства могли су да из било ког разлога пребегну на леву обалу Дунава. На пример, због пореза, или хришћани због прогона. Сетимо се мученика Светих Ермила и Стратоника, који су 315/6. године необично погубљени бацањем у Дунав са моста (понтонског), можда са сврхом претње хришћанима на другој обали Дунава. Ако је мост заиста тада био на Дунаву, сведочи о међусобној трговини становништва обе обале, о куповини жита од Лимиганата.
    Када је за Римљане одбрана Дакије постала скупља него приходи од рудника сребра и злата, она је напуштена, па је из ње раније потиснуто становништво могло да се врати. Повратнике археолошки приказује гробље Братеи 1, са покојницима неког племена сахрањиваним по древном обреду Горње Мезије. Сличан случај је могао бити са Лимигантима, да су се неке избеглице вратиле на обале Дунава. Гробље из Војловице пример је премештања старог становништва из Дакије (Вршца) на запад, у време њеног напуштања.
    Сродност са Кијевском културом показује да неки Лимиганти потичу са њеног подручја, што би објаснило нагло увећавање броја становника. Можда су то били Словени пореклом од исељеника из Бачке и Баната, који су учествовали у походу „Скита и Гота“ на Балканско полуострво, а поражених код Ниша 268. године, и насељених на „варварском“ лимесу. То би показивало куда је 358. Констанције II протерао Лимиганте – у њихову претходну земљу на подручју Кијевске културе. То објашњава и зашто тада Тајфали и Сармати нису искористили прилику да униште поражене противнике – јер су имали заштиту бројнијих сународника у пределима Карпата и Кијевске културе. Оданде се одмах враћају довољно ојачани, да могу напасти Констанција II на римском тлу, а Царство више ни не покушава да их протера.
    Име Лимиганата има смисао крајишника, гледано са обе стране Дунава оног времена. За Римљане они су чинили варварски лимес после 268. године, предзиђе римског лимеса на десној обали Дунава. То објашњава успостављање једне од четири новоосноване римске престонице, Сирмијума, уз саму границу Царства (замишљеном средишту „Илира“?). Тада, почетком 4. столећа, није се видела никаква опасност из Бачке и Баната. Са словенске стране, Лимиганти су бранили словенску границу са Римским царством и окупираним територијама. Онда име Лимиганата може бити превод словенске речи „крајишници“.
    Историја се понавља; можда данашње време више подсећа на доба Лимиганата него оно из доба турске окупације.
    Појава Хуна из темеља је пореметила етничко стање у Европи. Као и многи друга племена, Лимиганти су признали власт Хуна. Након хунског слома и њиховог повлачења из Подунавља у степе, у залеђу Лимиганата остали су само Словени. Јордан је забележио, око средине 6. столећа, да између Невиодунума и Мурсијанског блата (Копачки рит у Барањи, наспрам Мурсе – Осијека) до ушћа Дњестра живе Склавени, даље до ушћа Дњепра Анти, а иза њих безбројна племена Венеда. Тада почиње и средњевековна историја Срба, такође запретена незнањем, као што је била запретена историја Баната и Бачке у првим столећима наше ере.

    Извор: Словени у Српском Подунављу Римског доба, Зборник изабраних објављених текстова о Словенима, 1998-2015, Београд, 2016.