Порекло презимена, село Црвена Јабука (Бабушница)

25. јула 2016.

коментара: 11

Порекло становништва села Црвена Јабука, општина Бабушница  – Пиротски округ. Према књизи Ристе Т. Николића „Крајиште и Власина“ насталој на основу података прикупљених од 1905. до 1909. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Crvena-Jabuka

Положај села.

Главни део овога села је у равни долине реке Тегошнице а има крајева по странама долине. Идући од Ракова Дола куће Црвене Јабуке почињу за 20 минута хода, са десне стране долине а има их до испод Градишта.

Воде.

Мештани користе воду за пиће са извора-кладенаца, под именом: Чешма, Краса, Извор, Дунђерово Кладенац („под Чуку“) и др.

Земље и шуме.

Њиве, ливаде, паша и шуме су на местима: Грамађе, Орниче, Слатинац, Отрсинац, Андрејин Гроб, Тумба, Појиште, Пажар, Бучје, Грм, Боботало, Остри Камик, Куње, Сланков Рид, Ограђе, Ђилин Ан, Вртош, Мучибаба, Здрави Камик, Трсје, Бојина Падина, Остричје, Репа, Ограње, Шибатовница, Орница, Прави Рид, Криви Рида, Дебели Рид, Суви Кладенац, Пуста Ракита, Градиште, Камик, Кованл’к, Бачиште, Заједница, Вечерковица, Иваношевица, Тршевина, Безубац, Брочански Брег, Дуга Орница, Чука, Дећевица, Иванове Њиве, Иванове Ливаде и Браниште – где су некада били браници.

Тип села.

У овоме слу постоје три мале: Горња, Средња и Доња Мала. Између механе и Боботала је Средња, даље уз реку је Горња а низ реку Доња Мала.

Растурањем села од пре 20-30 година постале су неке новије мале, као што је Орниче, која је на десној страни долине Тегошнице. Постанак ове мале датира од 1885. године, када су становници због поплаве избегли из села на имања. Куће су распоређене у неколико група од по 2-3 куће. Групе су међусобно удаљене на по 250-400 корака. До особођења у Црваној Јабуци је било око 100 кућа.

Старине у селу.

У овом селу постоји Градиште, изнад села, у изворном делу Тегошнице, која тече од Пусте Раките. Постоји предање да је Градиште било опседнуто и тако освојено.

Постанак села и порекло становништва.

Засељавање овог села довди се у везу са временом „како се Латини дигли“. Онда се населио „деда Џока“, а постоји предање, да је „све досељено“. Била је „пуста земља“ и у почетку је било шест кућа. Онда је у Ракову Долу било 9 кућа, и оба села су имала једног спахију. Не зна се порекло тих шест кућа, нити поуздано које породице од њих данас воде порекло.

-Савини* су староседеоци од којих воде порекло:

-Петкови* и још неке породице, свега 16 кућа.

Становници, којима је познато порекло, највећим делом су из Знепоља.

-Лисинци* су давнашњи досељеници, од којих су:

-Цвејинци*. Воде порекло од Самокова (Лишће „ћустендилско“).

-Деда Карча* су досељени од Црноока („ћустендилско“). Та породица се изгубила.

-Тренчини* или Ранчићи су стари и не знају за своје порекло.

-Маринковци, Аранђеловдан. Њихов је предак „Деда Петар“. Било их је 30 кућа, али су се раселили. Разродили су се али се не узимају међусобно.

-Челарови су из Слишеваца. Отуда су кренула два брата, Миша и Веса. Када су дошли у Ограње(?) Миша крене за Црвену Јабуку, која се онда звала „Ума Гуска“ а Веса у Злокућане у Лужници. Од Мише су:

-Мишарци* или Мишаринци – 4-5 кућа у Средњој Мали, многи су се иселили. Од Весе су данашњи Весини у Злокућану. Када се Миша доселио, у Црвеној Јабуци је било 12 кућа – Савини, Марјановци и још неки.

-Барчинци и Здравковићи, Аранђеловдан и Савиндан. За Барчинце један каже: „Они су, надам се, из Раков Дол“.

-Петичеви* или Петкинци су „из знепољско“ као ови релативно су скорији досељеници и:

-Дачинци*, само се не зна одакле су.

-Станчинци* су из Знепоља, „отуд Тодорине Кошаре над Трн“; одселили се у „арнаутлук“.

-Брођани*„Броџање“, Здравко, Кола, Јован, Кумбарови, Кованџини – Савиндан, су из Брода, одакле им се доселио предед, који је убио Турчина.

-Пржојинци* или Стевановци су из Ораха, од Пржојиних, дошао им дед код удовице.

-Лилкинци, Аранђеловдан. Њихов предак „деда Лилка“ (деминутив од Лазар) су из Раног Лука – Знепоље. Разродили су се, али се не узимају међусобно. Многи су се одселили. Када су се доселили место је било пусто. Село је било са десне стране Тегошнице. Од њих су:

-Костинци*.

-Јаћимовци* су из Бугарске.

-Габрешевци* („Газдини“) воде порекло од деда Петка. Има их у Блату код Пирота. Исти су са њима су:

-Јоцарини*.

-Цвејинци* су из Раног Луга.

-Рајинци* су скорији досељеници иза Рајиног Поља. Од исте су породице и:

-Ђокинци*.

-Треничавци* су из Знепоља.

-Илија* је посинак, пореклом је из Пресеке.

*Не каже се коју славу славе.

ИЗВОР: Према књизи Ристе Т. Николића „Крајиште и Власина“ насталој на основу података прикупљених од 1905. до 1909. године. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. ivan

    Postovani,ako se radi o Crvenoj jabuci opstina Babusnica,nalazi se u Pirotskom okrugu.S postovanjem Ivan.Pirocanac.

    • Милодан

      Иван!

      У праву сте. Општниа Бабушница припада Пиротском а не Пчињском округу. Моја грешка, биће исправљено.

      Поздрав!

  2. Стојан

    Моји преци су из Црвене Јабуке, одакле су се доселили 1878.године. Нажалост, многи подаци су се заборавили, тако да изнети подаци су делимично тачни. У мом Вујанову, општина Бојник, Пуста Река, има неколико споменика на којима пише да су покојници рођени у Црвеној Јабуци. Иначе, сеобу је предводио поп Глигорије Станојевић, рођен 1843. године, који је дошао са оцем Станојем (80 г.), мајком, женом, са три брата и њиховим породицама. Укупно их је било око двадесет, а са осталим породицама око педесет људи.мији преци су из фамилије Мишаринци, али се ми, у Вујанову, називамо Мишинци. На споменику најстаријег досељеног претка пише Станоја Мишић, што значи да је Мишин син,као што су и четри његова сина уписани као Станојевић. Већ у двадесетом веку, презимена се више нису мењала, него су се наслеђивала од оца, а тако је и данас. Иначе, Станоја и Веселин су Мишини синови и ја имам комплетан њихов родослов који је записан…..

  3. Црква „ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА“-ЦРВЕНА ЈАБУКА (општина Бабушница-лужнички крај, пиротски округ)
    Црква у село Ц р в е н а Ј а б у к а као брвнара са именим „Свети Панталеј“ је два пута рушена у времену турске власти.
    Ферманом турског султана, од 03.10.1876.године, дозвољена је градња нове цркве. Ферман је био упућен валији Ахмед Митхад паши, нишком муфтији и кадији, са наређењем да не ометају припаднике цариградске патријарШије, сељане Црвене Јабуке, да подигну цркву на истом месту где се налазио темељ порушене цркве.
    Приликом градње откривен је темељ, старији од срушених цркава брвнара, можда и из староримског периода.
    Нова црква је саграђена 1686.године на старим темељима од камена и са звоником и добила је назив “Х р а м ц а р а К о н с т а н т и н а и ц а р и ц е Ј е л е н е“.
    Старо Јеванђеље, златом оковано, дошло је у цркву у 20. Априла 1879.године од дародаваоца: Милана Ристића, свештеника из Стрелаца и Давида Петковића, трговца из Црвене Јабуке.
    Ова црква је позната и по томе што су 1892.године звоно за њу даривали српски краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Тада је 12.октобра 1892. Године, у посети Црвеној Јабуци и отварању цркве био српски краљевски пар када је звоно по други пут и зазвонило..
    На цркви је уклесан запис“Ово звоно прилаже српска држава храму „Цар Константин И царица Јелена“, по одлуци патриоте Краља Србије Александра Првог, 12.10.1892.године“.
    Тада је српски краљевски пар истовремено поклонио и звоно на црвенојабучкушколу.
    Сачуване су црквене књиге као веродостојни извор о рађању, венчању и умирању сељана Црвене Јабуке и околних села.
    Сачуване су и црквене књиге из којих се види: да је први свештеник обновљене цркве био Милан Спасојевић, Да су прва новорођена деца уписана 12.јануара 1879.године, и да је то најстарија књига рођених из 1881.године.
    (Извор: ЛУЖНИЦА (у простору и времену), Тихомир С.Милојковић, Ниш, март 2005.г., страна:193-194
    Приредио(15.07. 2015.г):-Мирослв Б Младеновић Мирац, сарадник портала ПОРЕКЛО

  4. ПОРОДИЧНЕ ЗАДРУГЕ(Село Црвена Јабука, општина Бабушница, пиротски округ):-Од момента насељавања, живело се у породичним задругама. У доњем делу села су долазиле комплетне породичне задруге са по две, три, четири и више породица.
    Живот у тако великим заједницама, омогућавао је лакше заснивање домаћинства, сарадњу и и испомагање у изградњи кућа, појата, помоћних зграда, крчење шуме, обради земље и чување стоке.
    Породице у оквиру задруге биле су патријахално везане, навикнуте на живот и рад, на поделу рада и односе које је унутар задруге успостављао, настарији члан-оснивач задруге или неко други коме он повери послове управљања задругом.
    Породичне задруге су биле бројчано велике и јаке у времену Турака, што им је омогућавало да се штите, бране и лакше опстају, па и после ослобођења задржали су исти односи живота и рада у породичним задругама.
    У књизи „Антропографска проучавања“ под насловом „Крајиште и Власина“ Риста Т. Николић, посебно место посвеђује питањима задружног живота људи Црвеној Јабуци, као једном од највећих насеља у лужничком делу.
    Тако он пише:“У Црвеној Јабуци Челарови (фамилија Челарци) су до ослобођења од Турака 1878.године били у задрузи од 73 душа. У том времену постојала је задруга(1905.г.-Подвукао:М.М) Дине Стојковића (фамилија Брођани-Броџани) имала на 30 душа:2 брата са по 4 сина сина ожењена.
    У свакој задрузи управља старешина, кога у селу зову Домаћин- Старешина задруге је најстарији у кући-обично отац или најстарији брат. Али има случајева да је неко и од млађих старешина, кад најстарији или отац не може да управља задругом.
    Он позове синове и каже им како је он дотле био старешина, а од сада им одређује да слушају тога и тога.“ Ако се деси да отац пијанчи или на други начин не води бригу и расипа имовину, синови га смене и за старешину узму обично најстаријег брата, а дешава се понекада ако оцене способност, предузимљивост и знање да за старешину изаберу и неког од средње, па и млађе браће.
    Старешина породичне задруге има велику „власт“ над члановима задруге, али и велику одговорност за њен рад,живот и опстанак, за складне односе у њој, за једнаку бригу о свима и за напредак задруге.
    Ако неки члан задруге учини озбиљну грешку, или поступи супротно од онога што је требало да уради, старешина га кажњава, тражи да то надокнади, да да “глобу“ како се онда говорило.
    Задругар не може ништа купити или продати, то је ствар само старешине. Он одређује како ће се, од чега, којим редоследом од домаће вуне, конопље, лана, а касније и памука припремати одевни предмети, при чему имају примат они који раде најтеже послове и деца.
    Старешина купујј обућу, одећу, гас, луч, жежер, со, зејтин, тамјан и све остало. Што год да уради старешина не пита задругаре, и кад одлучи да их пита, да чује њихове предлоге и мишљења, он их онда уважава.
    Пошто извори прихода од пољопривреде, посебно од сточарства нису покривали све потребе домаћинства-задруге, то су задругари одлазили у печалбу и при повратку зараду давали старешини, а он је у складу са потребама одлучивао како ће и за које потребе трошити та зарада, као и узет новац од продате стоке, млека и млечних производа, вуне и коже.
    Дешавало се, али ређе, да неко крије зараду-тежећи да нешто задржи за себе или своју ужу породицу. Ако до тога дође, сматра се да он ремети за задружне односе и он се одмах одељује.
    При деоби примењује се по принципу обичајне „правичности“. Приликом деобе имовине највише се даје оној породица која ће преузети обавезе за најстарије у задрузи.
    Мање породичне задруге имале су по једног, а веће и по три човека, обично млађих из сиромашних породица-који су скужили старешину задруге и задругу и звали су се слуге.
    Они су били у обавези да служе сваког члана задруге, а за послове које су обављали, осим стана смештаја, хране и оскудне одеће-врло ретко су добијали нешто и у новцу, или ако су добијали, онда је тај део у натури или новцу, даван њиховим родитељима.
    Живот слуге је био тежак и мукотрпан, али се догађало да се слуге као добри, вредни и марљиви радници, временом уходају, просто саживе и утопе у породичну задругу, што је доводило до тога да су више цењени и поштовани, да су имали боље услове живота.
    Ако је слуга лош као човек, нерадан и неодговоран, старешина га исплаћује за време проведено на раду у задрузи, тера и тражи новог слугу.
    Најстарија жена у кући обично жена старешине задруге, наређивала је женама да раде на недељу, што је значило да треба да обављају све послове
    у ижи и кући, почев од мешења хлеба, припремања јела, уређења куће, и бриге о малој деци.
    Организовала је да остале жене и младе девојке иду колективно на рад у башти, кад се башта сади, на окопавање кромпира, на жетву, вршидбу, на прање вуне и припремање за обраду.
    Обично би у касну јесен и зиму наредила да у великој соби поставе више разбоја и да ткају сукно, поњаве, конопно, ланено, и памучно платно и друге тканине, да перу, савијају у праменове и преду вуну за израду одевних предмета џемпера, чарапа, шалова, рукавица и друго.
    Тако је нпр у великој Црвенојабучкој задрузи у којој је Дина био старешина, његова жена Рустенка, одређивала свима, да из породица дају жене, како би седам њих, ишло на ћетву, а других пет на послове око баште и воћњака.
    Породице из састава задруге, живеле су у воћњаку у средишту домаћинства. Свака је у оквиру куће имала свој кутак, део собе, иже, а тек много касније своју собу.
    Неке породице живеле су и боравиле стално тамо где су и радиле, као например неке на гумнима, где је чувана стока, неке на појатама, а неке на местима где су биле бачије(место где се чувале овце, музле,правио сир, бучкало масло(маслац), на пашњацима чувале овце све до јесени док су имале млека-се бачијало-Подвукао:М.М). Тамо су становале, живеле и радиле, припремале храну и проводиле време. Побвремено, обично једном недељно, долазиле би до средиште задруге, за намирнице и преоблачење и обављање неких послова од заједничког интереса.
    У селу у целини и породичним задругама су се поштовали сроднички односи. Сродници из једне породице не могу се узимати до осмог појаса по „мушкој лози“ а по „женској лози“ до шесто колено-како су говориле старе бабе док се не „изроде“.
    Називи сродника су овакви:новорођенће зову момче или моммченце, а за женско се звало девојче(девојћа)- Мушко дете је настављач лозе. Говорило се:родило се мушко, орач, дрвар, печалбар, војник, домаћин, наследник, одмена, настављач лозе итд. За женско дете се говорило.мајкина нада и одмена.
    У породицама у односима међу старијим, млађим и супротним половима су била су у употреби:баба,деда, отац(тата), мајка(мама-нана) братанац, сењстрић, сестричина, баћа, чича, стрина,теча, тетка, ујка(ујћа), ујна,сестра-сеја,бата, дада, пасторак, пасторкиња(дете од мајке-удата са дететом за другог човека), пријатељу, пријо,….
    Задруге су дуго опстајале, зато што је код људи просто била урођена, од малих ногу негована жеља и склоност да живе задружним животом-заједно. То потврђује и чињеница да је онда било мање тужби, свађа и расправа због имовине, а и старији људи мање су се жалили на самоћу. Скоро увек су били окружени пажњом, поштовањем и бригом млађих. Постојале су чвршће везе између породица у сродничком смислу и у смислу економске зависности и упућености једних на друге.
    Старешине породичних задруга у Ц р в е н о ј Ј а б у ц и су били угледни и поштовани људи, оштри у захтевима и извршавању радних и задружних обавеза, али и пуни бриге за сваког члана задруге. Били су угледни, ведри, поносни и у стању да савлађују тешкоће и решавају све проблеме, да помажу око подизања деце, да се брину о болеснима и да читаву задругу држе у рукама.
    Кад се ради, ствара, слави, свадбује, крштева, игра и пева, кад се треба борити против болести,, зла, невоља и бранити од непријатеља.
    Били су духовно веће, увек у стању да пруже добар савет, да правилно усмере старије и децу, да добар рад похвале, на грешке укажу и да песмом уз гусле унесу располоћење и ведрину, да запевају о себи и другима, о јунацима и људским судбинама, о прошлости, садашњости и будућности.
    Да приволе млађе да свирајумлађе да свирају гусле, фрулу, двојнице, гајде и поред рада и стварања да умеју да се расположе, да свирају, певају и играју, да живе животом који је и са малим срећан и леп, достојан човека.
    Људи у задругама су били много пристојнији, пажљивији, послушнији и обазривији. Било је више поштења и бриге једних за друге, што је одржавало заједницу.
    Сам живот у у породичним задругама утемељиван на православној вери, међусобном поштовању и уважавању, на неговању култа рада, правилних односа између старијих и млађих и традиционалних обележја културног живота-која су се преносила с колена на колено-учвршћивао је породичне задруге.
    Са породичним и економским односима у неким задругама се појављују и трзавице и неслога међу породица. Променом друштвених односа полако долази и до распадања задруга.
    Прво су почела трвења мешу снајама и свекрве и међу браћама, па је настало
    несугласје и подела у задрузи на фамилије. Те деобе су некада биле тешке око поделе имања међу браћом, па је долазило и до тешких сукоба међу браћом.
    Тако изласком из задруга су настајала посебна домачинства-фамилије из истога рода. Неки су стварали домаћинства у село а неки су се селили у друга места са породицом.
    Распадом задруга, пратила су и нова досељавања у село-а наишао је и непримећна емиграција становништва и сдмањење броја становника у село Црвена Јабука.
    Данас на почетку 21. Века у село Црвена јабука има мало домаћинства, само мало старих, а врло мало младу, па је ослабила економска моћ, па је све више напуштених њива, ливада и пашњака, оронулих кућа, празних стаја, појата, плевњи и бачија….
    (ИЗВОР:-Л у ж н и ч к о с е л о ЦРВЕНА ЈАБУКА (Хроника села), новембар 2002.године:- Драгомир Гоша Анђелковић, Милисав Миша Здравковић и Велимир Веља Ђорђевић, страна: 26-31; Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац , сарадник портала ПОРЕКЛО)
    https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/porodi%C4%8Dne-zadrugepo%C4%8Detak-20vselo-crvena-jabukaso-e-babu%C5%A1nica-pirotski-okrug-srbi/1775424459190727/

  5. Уреднику портала ПОРЕКЛО
    Поштовни
    Шаљем Вам рад о пореклу презимена и историјату села Црвена Јабука општина бабушница у пиротском округу,
    С поштовањем
    Сарадник портала ПОРЕКЛО
    Мирослав Б Младеновић Мирац, Власотинце, република Србија(23.о6.2018.г., Власотинце)

    https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/poreklo-prezimena-selo-crvena-jabuka-op%C5%A1tina-babu%C5%A1nicalu%C4%87ni%C4%8Dki-kraj-pirotski-okr/1781817575218082/

  6. Порекло презимена, село Црвена Јабука, општина Бабушница(лужнички крај-пиротски округ, Србија)

    Порекло становништва села Црвена Јабука, општина Бабушница(лужнички крај-пиротски округ). Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

    У ОВОМ ТЕКСТУ СЕ ПОМИЊУ ПРЕЗИМЕНА:
    Aнђелиновић, Анђелковић, Антић, Банковић, Благојевић, Богдановић, Божић, Бошковић, Васиљевић, Вељковић, Видановић, Виденовић, Вукадиновић, Вучковић, Гигић, Голубовић, Гроздановић, Грубеновић, Дамњановић, Дедић, Димић, Димитријевић, Динић, Дојчиновић, Ђорђевић, Ђорић, Ђурић, Здравковић, Златановић, Златковић, Ивановић, Игњатовић, Илић, Искреновић, Јанићијевић, Јанковић, Јефтић, Јовановић, Јонић, Китановић, Колић, Kостадиновић, Костић, Крстић, Лазаревић, Лепојић, Марјановић, Марковић, Матејић, Мијаиловић, Миленковић, Милић, Милићијевић, Милојковић, Милошевић, Милтеновић, Милутиновић, Миљковић, Митровић, Момчиловић, Николић, Павловић, Пауновић, Пејчић, Петковић, Петровић, Поповић, Раденковић, Радоичић, Рајковић, Ранђеловић, , Ранчић, Ратковић, Рашковић, Ристић, Савић, Славковић, Стаменковић, Станчић, Стевановић, Стефановић, Соколовић, Спасић, Стајковић, Станковић, Станојевић, Стојадиновић, Стојановић, Стојиљковић, Стојичковић, Стојковић, Стојичић, Танчић, Тасић, Трифуновић, Ћирић, Хајлов, Цветановић, Цветковић, Шпаков,
    (ИЗВОР:-Из црквене документације цркве у село Црвена Јабука и МОНОГРАФИЈЕ села-Подвукао:М.М)

    Н а с т а н а к с е л а и П о р е к л о с т а н о в н и ш т в а:

    Ц р в е н а Ј а б у к а је насеље у Србији у општини Бабушница у пиротском округу, на надморској висини од 768 метара.
    ЦРВЕНА ЈАБУКА је стоčарско планинско село разбијеног (расутог) типа, које повезује 29 махала, смештених у долини горњег тока реке Тегошнице. Налази се у јужном делу Лужнице, близу границе са Бугарском. Њено старо име било је УМА ГУСКА(назив је добила у време старог Рима по топионичарској делатности, према:ума-глина, и гус-једна легура метала). Црвенојабучки атар је највећи атар на територији Лужнице и има 3.275 хектара.
    Д е м о г р а ф с к а с л и к а:-Према попису из 2011. има 61 становника (према попису из 2002. било је 126 становника).
    Према попису из 2002. било је 126 становника (према попису из 1991.године било је 248 становника)
    Демографски према пописима број становника се кретао овако:- 1948г.(856 становника), 1953(872 стан.), 1961 (841 стан,), 1972 (704 стан.), 1981(456 стан.), 1991(248 стан.), 2002 (126 стан.), 2011(61 стан.)
    Ово насеље је великим делом насељено С р б и м а, а у последња три пописа примећен је пад броју становника.
    У попису 2002. је од 1268(99,20 %) становника било 125 Срба и 1(0,79 %) непознатог порекла.
    Године 1989.г(97 домаћинства-1080 становника), Године 1960. Успорен и пад броја становништва. Године 1945(180 домаћинства-1.164 становника), 1947 (137 дом.-837 стан.-колонизација ну Војводини),1948(143 дом.-867 ст.), 1952 (135 дом.-828 стан.), 1953 (137дом,-810 становника).
    *

    П о л о ж ај:- – Главни део овог села је у равни долине реке Тегошнице, а има крајева и по странама долине.
    Идући из Раков Дола, куће Црвене Јабуке почињу за 20 минута хода, с десне стране долине има их до миспод Градишта-према опису записа(1905-1909) Ристе Т. Николића на стр. 370 у својој књизи:“Крајиште и Власина“.Н а с т а н а к:- Не зна се тачно када је село настало, али је насељавано на остацим Латинског насеља после одласка Латина из овог краја. Подручје села у моменту настајања било је прекривено боровом шумом.

    На обронцима и у међупросторима ове шуме, људи су основали своје заједнице, досељавали се и ту дуже или краће време остајали.

    Богатство пашњака и лепота околине обрасле боровом шумом, привлачиле су људе и омогућавале им да се баве развојем сточарства, а временом да крче шуму и образују мале обрадиве површине засејане просом.
    Према н а р о д н о м п р е д а њ у та шума је нестала делом крчењем, али највише паљењем.
    После нестанка борове шуме, временом је је израсла букова шума и том шумом била су прекривена скоро сва брда, сем неких већих пропланака у Пустој Ракити, Баћев Долу, на Црном Врху, око Црвенојабучке Чуке и на простору непосредно уз реку Тегошницу.

    Околина реке Тегошнице, од извора у горњем па до краја доњег дела села, била је питома, обрасла травом и уливала се у реку Власину.
    *

    Т и п с е л а:- Село је збијеног типа. Дакле, како се помиње у историским изворима, село Црвена Јабука је настала у доњем делу, села реке Тегошнице и било је на окупу, збијеног типа, поред реке.

    Живели су заједно на окупуи, заједно бачијали, чували стоку; а то је и Турцима одговарало да становнике села држи на окупу ради лакшег убирања дажбина и да се лакше могу држати на оку од разних видова побуна.

    Пошто су живели у турском ропству, овако им је било лакше да се испомажу у свему када је то затребало у било ком погледу живота и рада на село.

    Касније повећањем броја становника, крчиле су се шуме за нове пашњаке. Према најездама Турака на Косово, Срби су се склањали ка планинским деловима. Онда је велики број населио Знепоље што је староседеоцима довело до пренасељености. Тако су се многе породице селиле према Тегошници. Тако се око 1750 године у Црвену Јабуку доселило 9 породица.

    Највеће насељавање је уследило у време најезде Крџалија(1792-1806), када су они заузели Знепоље и све пред собом палили и убијали. У то време бројне српске породице из Знепоља населиле су и простор Црвене Јабуке.

    Људи су на окупу од Крџалија више пљачкани и убијани, па су се повлачили према својим стајама и колибама и тамо градили куће и тако су се стварале махале села.

    Дакле, село Црвена Јабука је сада постало село са раштрканим кућама по махалама и родовима, где су се задруге такорећи растурале ради лакшег подношења турског зулума-Крџалијских банди, а и ради заузимања нових ораница, пашњака и шума за бачијање.

    Тако се село ширило на већој удаљености од десне и леве обале Тегошнице и горњем току реке Тегошнице. Тако село Ц р в е н а Ј а б у к а постаје село РАСТУРЕНОГ ТИПА.

    У село Црвена Јабука према Ристи Т. Николићу почетком 20 века, су постојале су три м а л е:
    – Горња мала, Средња мала и Доња Мала. Између механе Боботала је СРЕДЊА, даље уз реку ГОРЊА, а низ реку ДОЊА МАЛА.

    Ратурањем из села од пре 20-30 година(крајем 19 века) постале су неке новије мале као нпр. МАЛА ОРНИЧЕ, која је на десној страни долине реке Тегошнице- Њен постанак датира од пре 20 година (1885). Када су становници због поводња избегли из села на имања.
    Куће су распоређене у неколико група од по 2-3 куће. Групе су раздалеко на по 250-400 корака.
    До ослобођења од Турака 1878.године, према Р.Николићу село Црвена Јабука је имала 100 кућа.
    *
    Због проиродних појава бујица и повећавања броја становништва, многи су размишљали о исељавању у друге крајеве, где су радили као косачи, жетвари, чувари стоке или као дунђери, рудари и ђумурџије(угљари).

    Почиње исељавање села крајем 19 века, па од 200 домаћинства је остало 120 домаћинства-посебно због великог исељавања у Видински крај.

    И н ф р а с т р у к т у р а:- Село је некада под Турцима имало и коњске стазе, по којима се одлазило према Трнском срезу. Касније после ослобођења село је просицањем путева- повезано са Бабушницом и Власотинцем.
    Село је имало продавнице и школу,а мештани су се снабдевали водом за пиће са извора-кладенаца: Чешма, Краса, Извор, Дунђерево, Кладенац („под Чуку“) и др.

    * * *

    Село ЦРВЕНА ЈАБУКА(УМА ГУСКА)- по први пут се спомиње у турском попису Нишке нахије из 1564.године, која је бројала 10-20 кућа са око 100-тињак становника. Налазила се у Нишккој нахији од самог постанка (највероватније на почетку 16. века), па све до ослобођења 1877.године. По ослобођењу од Турака имала је 97 домаћинства и 322 пореске главе са 1.080 становника (просек 4,7 становника по пореској глави-домаћинству).
    Читава област је област под буковом шумом, па се у разним написима антропошких истраживања назива „Буковик“. Но,како пише Риста Т. Николић у својим проучавањима ово име су употребљавали Турци, а оно се у народу слабо помиње.

    Године 1880. М.Ракић из Нове Србије (Српски етнографски зборник-књига осамнаеста 1912 године) види се, да народ читавог краја не помиње област „Буковик“.

    Вероватно су шире у овом делу Крајишта Турци назвали „Буковик“ по комплексима букових шума, којим се и данас одликују-не само Црвена Јабука, него и шира околина.

    Неки Црвенојабучани казују, како су сазнавали од својих дедова и парадедова, да су Турци из подругљивих разлога овај простор назвали „Буковик“. Наиме да су на њему, у селима која су они држали, живели веома непослушни, бунтовни, тврдоглави људи.

    Да нису имали много обзира према турским захтевима и налозима, да су се најчешће понашали, живели и радили, па и према Турцима поступали како су хтели, непослушно, бахато и тврдоглаво.

    Па су Турци говорећи-описујући људе са овог простора у време своје владавине истицали да су они прави „Буковци“-да су им главе зврде и непослушне као букве- поистовећујући људе са буковом шумом и простором кога су звали „Буковик“.

    Још у то време , па и касније када би се неко од Турака или из околоние дрзнуо да неког Црвенојабучанина погрдно помене као „Буковац“-били су у стању да се због тога потуку,псовају и за њих је то значила увреда личности; па се због тога та реч „Буковик“ није одомаћила у народу села и околине.

    По неким старијим људима , „Буковик“ се звао појас од Модре Стене до Денчаног Кладенца.
    А неки Црвенојабучани су казивали су да су име „Буковик“ употребљавали Власотинчани, док су људи из Знепоља подсамеха поједине Црвенојабучане звали „Буковци“
    *
    Први д о с е љ е н и ц и села долазили су из удаљених крајева , крчили шуму и стварали себи услове за живот. Досељавање је било последица турског зулума и покушаја да се српско становништво насилно исламизира.
    Стари Црвенојабучани, на бази сазнања од својих предака говорили су како је већина досељеника са Косова. Они су се у времену великих сеобених таласа са Косова 1690 и 1737.године у мање сеобене групе и колоне, које су бежежи од турске тираније журиле ка планинским деловима Власинске висоравни, Крајишта, Знепоља и шире околине.

    Неке породичне задруге дошле су дирекно у село, а неке у суседним местима, из којих су се касније преселиле у Црвену Јабуку. Било их је доста које су се сместиле у околини Трна, који је био насељен српским живљем од најранијих дана.

    Б р о џ а н и(Брођани) као породична задруга пореклом са Косова, бежала је пред Турцима, због насртаја Турака на њих, имовину-убили Турчина а потом се населили у Брод (Црна трава).

    Тако су и овде да би се одбранили, поново убили Турчина и настанили се у Црвену Јабуку, а род је по селу Брод добио назив Б р о џ а н и (Брођани). Из ове породичне задруге воде порекло родови: К о в а н џ и ј и н и и П р п и н ц и.

    И они су уствари БРОЏАНИ(Брођани), али су добили име по томе што су се бавили пчеларењем- А пчеларе су на старословенском језику звали КОВАНЏИЈЕ, па је отуда и назив КОВАНЏИЈИНИ.
    * * *
    П р е д а њ е о н а з и в у села:-Према предању село Ц р в е н а Ј а б у к а се предходно звало УМА ГУСКА. Тај назив село је добило по белој земљи-УМА, коју су још Латини користили код ливења у малим пећима за производњу гуса и за одржавање хигијене тела, одеће и постељине, названо УМА. Та глина је све коришћена за време Турака, а и касније у читавом овом крају и околини за прање косе жена све до крајем20. века.

    По томе је и село добило назив УМА ГУСКА. Према причама старијих људи, а и записима Др Јована Цвијића у раду „Насеља српских земаља“ на страни 370, наводи податак да је 1878.године имала 100 кућа и да је страо име УМА ГУСКА.
    Предпоставља се да је садашње село ЦРВЕНА ЈАБУКА добило назив негде између 1750 и 1800.године, када се расправљало о дажбинама села према турском цару.

    Тада је спахија у свом спахилуку обилазио Црвену Јабуку и када су га угостили црвенојабучани, баш у том тренутку у тањир је пала црвена јабука.
    Турчин озарен лепотом воћњака, црвеним јабукама и природом је рекао сељанима-да ће село уместо УМА ГУСКА да има назив ЦРВЕНА ЈАБУКА по лепим црвеним јабукама по воћњацима у село. Тако је и било.
    Досељавању становништва је погодовао природни амбијент:плодна земља крај Тегошнице, пропланци, ливаде, пашњаци, шуме, изворишта воде па и богатство дивљим животињама.
    Свако ко се заселио могао је да захвати земљу колико је могао да обради и колико је имао стоке за испашу.
    Река Тегошница је била пуна планинском рибом пастрмком, а у шуми је било дивљих животиња-медведа, деивљих свиња, јелена срна, зечева,курјака(вукова), лисица и у шупљинама букви ројева пчела. Тако се развила грана пчеларство. Тако су и неке фамилије по гајењу пчела добиле назив ЧЕЛАРЦУ(‘чела-пчела)-
    Према записима Ристе Т. Николића око 1850 године неки Димитрије Стојановић из Доњег Гара, хватао је јелене у:Добровишу, Ракити и Црвеној Јабуци.
    Медведи су се изгубили, јелени су нестали, а срне су права реткост данас на почетку 21. века(Подвукао:М.М).
    -nastaviće se-

  7. -nastavak-
    * * *
    ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ-Некад и Сад- У село друштвени живот се проводио одласком у цркву, разним црквеним светковинама око цркве, на бачијама са стоком, раду у поље(косида, жетва, вршидба), игранкама, на весељима крштења, свадбама, славама, вашарима, и одласком у печалбу.
    Из села до 1877.године једини народни посланик из села-Трнског среза(припадао Србији-подвукао:М.М) био је Давид Петковић се највише залагао да овај крај буде припојен матици Србији-уместо Бугарској. Што је и учињено.

    Само село је имало своју општину, преседника и деловођу, да би касније од тога се створила месна канцеларија у којој су уписивани као документ целокупних догађаја у селу од рођења, женидбе до смрти у савакој фамилији.
    Пре тога је све то рађено у црквеној општини сеоске цркве.
    Одвијао се друштвени живот и око воденица док се чекало да се самеље брашно, онда приликом женских радиности око ткања на разбоју, у току зиме и спремање даровница својим ћеркама.
    Младеж и старији су се после доласка из печалбе сакупљали на седењкама и често на молбама да се некоме уради неки тежи део посла на пољопривреди, у току зиме или лета.
    Црвенојабучани су били друштвени, увек спремни на разговор и помоћ у невољи.
    Било је дружења приликом трговине стоком и млечним производима према Бугарској и Грчкој. Увек су били спремни да се испомогне, када нешто затреба у животу.
    Моралне норме задруга су поштовали сви у село, па се зато весело и здраво живело у заједници. Знало се у хијерархији ко је шта и како да се понааша у друштвеној заједници породица и села.
    Изводили се многи обичаји везани за верске пратнике:Божић, Ускрс, Ђурђевдан и др., и славила крсна слава тамо где је било могуће-јер су биле забране од комунистичке власти због религије.
    Данас су многи обичаји нестали а неки се у 21 веку јављају са елементима прошлости у другом облику.
    Сачувати обичаје и традицију, значи очување националног идентитета и припадност својој вери и нацији словенства.(Подвукао:М.М)

    После ослобођења од Немаца и Бугара у Другом светском рату(1941-1945) много њих су одлазили на радним акцијама широм Југославије, тамо сед дружили и тако су доносили са собом нове вредности живота у село.
    Постојањем сеоске школе у село много је значило да овај крај не буде исламизиран и бугаризиран.
    Из те школе је потекло много школованих људи, који су касније миграцијом напустили село, јер се о његовом развоју није водило рачуна.
    Село 2013. није имало асфалтирани пут нити телефон, као ни сигнал мобилне телефоније

    Није довољно само долазити годоишње из Војводине и других места Србије, ради емоција и старачког набоја и жудње за завичајем, у коме се провело детињство и младост.
    На фотографијама се може на фејзбуку видети велелпне викендице, али су поља, ливаде и воћњаци опустели. Тих 30-так мештана су само последњи „остаци“ животне радости живота у тишини у планини, уз цвркут птица у пролеће и да се напије на изворима хладне воде, када се тражи ладовина од велике летње жеге ,док се косе ливаде, скупља сено или вршила жетва овса и јечма.
    Нема више коња и ждребаца да завриште, разиграју се на шаренимк ливадама, са јагањцима у пролеће и не чује се у Црвеној Јабуци плач детета.
    Само се још пуши по који оџак-комин у току зиме, да се види, где је живот-изласком дима из комина.
    Времена су тешка, биће још „црвених јабука“, које ће да се беру у Црвеној Јабуци, али сви они који су отишли са огњишта преносе своме поколењу обичаје и традицију, своја осећања и сећања на некадашњи сеоски живот у Црвену Јабуку.
    Не треба заборавити ни осећај сласти меда из пчелињих кошница,који су правили црвенојабучки пчелари, који сада долазе да то раде као пензионери.
    Печалбари никада неће заборавити превоз са „ђиром“-возом са дрвеним седиштима, спавање по жележничким станицама.
    Њихови потомци су сада предузетници-грађевинари, обарзовани људи широм Србије, који долазе на летњу славу села.
    Да ли постоји нада-питање је свих питања, да наше српско село, као и Црвена Јабука поново заживи.
    Треба то да осмисле младе генерације и врате се здравој храни и природи и здравом начину живота.
    Држава мора нешто да учини за село, да се свуда по планинским селима среди инфраструктура и обнове куће, не дозволити да се рунирано све распада.
    Асфалтирати све путеве, повезати сва села у овом крају југа Србије.
    Није само Београд -Србија!
    То се мора схватити, јер је село у свим ратовима сачувало националну слободу и дало највише жртава да се биолошки опстане као нација и као држава Србија.
    НАПОМЕНА:-Овај ЗАПИС о селу Црвена Јабука
    ЗАБЕЛЕЖИО:Мирослав Б Младеновић Мирац, сарадник портала ПОРЕКЛО
    *

    – Црвена Јабука, најзабаченије село у општини Баушница, почетком прошлог века било је центар развоја Лужнице, а данас у њему живи само тридесетак становника.
    Село оживи једном годишње, када се они који су давно отишли окупе на сеоској слави.
    До Црвене Јабуке у општини Бабушница није лако доћи измешу планинских усека, село са неколико раштрканих махала као да живи у заустављеном времену.

    Почетком 20 века се је било центар развоја Лужнице, имало је и свог посланика. Данас без пута (забележено у јун 2013.г.-Подвукао:М.М) и телефона, постоји убог оних који једном годишње обилазе завичај. У селу је тек тек тридесетак мештана. „Веома се тешко живи“, каже Станимир Цветановић из Црвене ЈКабуке.

    „Овде је тешко опстати“. Црвена Јабука-од касне јесени до касног пролећа-практично нема комуникацију са светом. Али за сеоску славу долазе Црвенојабучани раштркани по целој Србији и Војводини. Неки су своју фамилију први пут упознали.

    „Просто не могу да причам од одушевљења што сам се први пут срела са својим прецима“ каће Славица Илић. „Овај доживљај је заиста нешто величанствено“.

    Саша Богојевић каже да је средио кућу и сада може да дође овде и да ужива. Црква св. Константина обновили су пре две године(2011.године). Она је саграђена 1868.године на темељу римских остатака. У Црвену Јабуку су својевремено долазили на коњима краљ Александар и краљица Драга Обреновић, да би донели црквена звона селу.
    Како сада стоје ствари, изгледа да је и данас најбезбедније овуда путовати на коњу.

    На Дан славе у Црвеној Јабуци је на окупу неколико генерација, емоције и сећања, обичај, песма и игра. Село из Обреновићевске епохе поново ће, до следеће славе, утонути у самоћу далеко од цивилизациских тековина.
    (ИЗВОР:-„СЕЛО УТОНУЛО У САМОЋУ“-8.јун 2013.г., [email protected]-http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/1337296/selo-utonulo-u-samocu.html, Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац, сарадник портала ПОРЕКЛО )

    * * *

    Крсне славе у село:Св.Јован, Св.Сава, Св.Ђорђа, Св.Стефан(св.Стеван), Ранђеловдан и друге.

    Сеоска и Црквена слава:- „Цар Константин и царица Јелена“( 3 јун)

    * * *
    ЦРВЕНОЈАБУЧКА ОПШТИНА:-
    Црвена јабука, Раков Дол и Радосин као географски повезана села чинила су једну општину. Седиште општине је било у Црвеној Јабуци у згради на мењсту званим „калдрма“-Грамађе(Грамође)- Негде 1908 село Црвена јабука постаје самостална општина.
    старог Николе Петковића.
    Најдужи Преседник општине био је Сотир Петковић, учесник рата 1912,1913, 1914.године и приликом преласка преко Албаније 1915.године у Македонији гине од једног шиптара. Био је син старог Николе Петковића.
    После првог светског рата преседници општине су били Станча Здравковић, Јоца Искреновић, Ђура Стефановић и Илија Љубић, који је родом из Стрелца, Воја Банковић и Светислав Видаљновић. Дужност деловође у општини после првог светског рата најдуже је обављао Драгомир Раденковић из Стрелаца. После њега деловођа је био Влајко Цветковић до почетка рата. Одласком са дућности деловође, раденковић са Марком Благојевићем отвара трговину и у радњи ради као трговац. Радња се водила на име Марка Благојевића. И радила је до 1943.године.
    *

    ТРГОВИНА И САОБРАЋАЈ:- Село се налази у делу Лужнице, које су Турци нљазивали БУКОВИК. Због своје саобраћајне неповезаности, у турско време мање се гравитирало према Лућници и Нишу, а више према граду Трну(који је у том времену све до 1878.г. Берлинског конгреса-био српски град(трнски срез и Брезник ) са српским живљем и после тога су га велике силе доделиле Бугарској, па се српско становништво махом исељавало према Лужници, Власини, Црној Трави, Власотинцу и другим крајевима у Србији-Подвукао:М.М).
    Црвенојабучани су се коњима снабдевали намирница и бавили трговином:стоком и млечним производима, а ишло се пешице на пијацама, вашарима, трговини и у печалбу у Бугарској.
    После ослобођења од Турака(кад је Трн припао Бугарској) одлазили су, поред Власотинца, средом у Љуберађу и суботом у Пирот, када су ови дани установљени као пазарни дани у Лужници и Пиротском округу.
    Црвена Јабука је после ослобођења на кратко припадала Трнском срезу (са сеедиштем у Трну-Бугарска), затим, за кратко, власотиначком срезу, и нешто касније, за стално, лужничком срезу.
    *
    ПЕЧАЛБАРСТВО:-Да би допунили своје мале приходе много Црвенојабучани, поред сточарства, пољопривреде , пчеларства и воћарства, бавили су се и другим занимањима:
    -За време Турака били су печалбари-дунђери (тесари, зидари и проста физичка радна снага). Највише су одлазили у Бугарску, да би завршетку рљата одлазили широм Србије, а потом и Југославије.
    *
    РУДАРИ:- При крају владавине, па све до ослобођења од Турака, многи Црвенојабучани су радили као рудари на Власини, у Црној Трави, у Пернику (Бугарска) и другим местима.
    После ослобођења од Турака и стварања рудника 1925.године, радили су и у руднику „Јерма“ у Ракити.
    Рударство је постало као занимање и занат. Дакле, Црвенојабучани су поред грађевинарства се бавили и рударством. У руднику „Јерма“ у Ракити радило је до 1941 године 30 рудара, а после ослобошеља 1945.г. до затварања рудника је радило још 3 рудара. (списак рудара на стр. 53, у МОНОГРАФИЈИ села-Подвукао:М.М)
    Најдуже и доживотно у свом рударском занату су остали Љубинко Стојковићиз рода ЉИЉЋИНЦИ-махала БОЈНА ПАДИНА) и Никола Игњатовић(из истог рода-м.ОРНИЧЈЕ). Никола је као рударски пензионер умро. Осим рада у руднику „Јерма“ Ресавици, Врднику и другим рудницима.
    *
    ЋУМУРЏИЈЕ(УГЉАРИ):- Када су се насељавали становници, крчили су шуму, Тако се почео развијати један нови занат-ћумурство однсно прављење ћумура(угља) за ковачнице и мајсторе коваче.
    Дакле, Црвенојабучани су се бавили производњом ћумура, који је био доста тражен.
    Коњима су га преносиоли до разних места Србије и Бугарске. Ћумур су доста користили ковачи, поткивачи, ханови, кафане и многа домаћинства-
    На многим локацијама црвенојабучког атара било је ћумурана и голих места од посечене шуме.
    Да би могли да задовоље велике потребе за ћумуром, морали су да имају доста коња, што за терет, што за јахање, па је скоро свако домаћинство имало најмање 1-2 коња, а нека и више.

    -nastaviće se-

  8. -nastavak-
    * * *
    Црква „ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИ ЦА ЈЕЛЕНА“-ЦРВЕНА ЈАБУКА (општина Бабушница-лужнички крај, пиротски округ)

    Црква у село Ц р в е н а Ј а б у к а као брвнара са именим „Свети Панталеј“ је два пута рушена у времену турске власти.

    Ферманом турског султана, од 03.10.1876.године, дозвољена је градња нове цркве. Ферман је био упућен валији Ахмед Митхад паши, нишком муфтији и кадији, са наређењем да не ометају припаднике цариградске патријарШије, сељане Црвене Јабуке, да подигну цркву на истом месту где се налазио темељ порушене цркве.
    https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/crkva-car-konstantin-i-carica-jelena-selo-crvena-jabuka-so-e-babu%C5%A1nica-lu%C5%BEni%C4%8Dki-/1775778675821972/
    Приликом градње откривен је темељ, старији од срушених цркава брвнара, можда и из староримског периода.

    Нова црква је саграђена 1686.године на старим темељима од камена и са звоником и добила је назив “Х р а м ц а р а К о н с т а н т и н а и ц а р и ц е Ј е л е н е“.

    Старо Јеванђеље, златом оковано, дошло је у цркву у 20. Априла 1879.године од дародаваоца: Милана Ристића, свештеника из Стрелаца и Давида Петковића, трговца из Црвене Јабуке.

    Ова црква је позната и по томе што су 1892.године звоно за њу даривали српски краљ Александар Обреновић и краљица Драга. Тада је 12.октобра 1892. Године, у посети Црвеној Јабуци и отварању цркве био српски краљевски пар када је звоно по други пут и зазвонило. Краљевски пар је даровао и школско звоно у Звонари.

    На цркви је уклесан запис“Ово звоно прилаже српска држава храму „Цар Константин И царица Јелена“, по одлуци патриоте Краља Србије Александра Првог, 12.10.1892.године“.

    Тада је српски краљевски пар истовремено поклонио и звоно на црвенојабучкушколу.

    Сачуване су црквене књиге као веродостојни извор о рађању, венчању и умирању сељана Црвене Јабуке и околних села.
    Сачуване су и црквене књиге из којих се види: да је први свештеник обновљене цркве био Милан Спасојевић, Да су прва новорођена деца уписана 12.јануара 1879.године, и да је то најстарија књига рођених из 1881.године.
    (Извор: ЛУЖНИЦА (у простору и времену), Тихомир С.Милојковић, Ниш, март 2005.г., страна:193-194
    Приредио(15.07. 2015.г):-Мирослв Б Младеновић Мирац, сарадник портала ПОРЕКЛО)
    *
    СВЕШТЕНИЦИ КОЈИ СУ СЛУЖИЛИ У ЦРКВИ:- Стеван Вељковић, 1908,г), Глигорије Поповић(1908.г.), Ђура Вељковић(1908), Марко Јефтић(1908), Коста Стевановић(1909-1911), Никола Шпаков(руски политички емигрант белогардејац, као свештеник слућио у цркви:1924-1943.године, када је стреља као народни непријатељ), Виталије Хајлов(Рус, белогардејац, свештеник од 1925 до 1926), Варнова Никола(1926-1929), Александар Милић (1929-1932), Јован Шушуковић(Шушулић, од 1932-1941).
    До јуна 1933 године црква је чинила засену парохију а после је припојена парохији села Кална.
    За време окупације од стране Бугара од априла 1941 године до ослобиођења 1944.године, дужност свештеника обављао је Милкутин Раденковић. Вођене су црквене књиге као драгоцени извор драгоцених сазнања о пореклу овога народа.

    *

    И с е љ е н и ц и:-Један део становника Црвене Јабуке се након Другог светског рата доселио у Баточину.
    *
    ШКОЛСТВО:- Прва школа је основана 1897.године, а саграђена 1910.године у Црвеној Јабуци. Први учитељи су били свештеници, а касније су распорешивани из краљевине Србије однсно Југославије. Касније после ослобођења у Другом светском рату школа је радила све до нестанка деце у село. Миграција становништва је учинила своје.
    Село је врен+ме под Турцима живело у најтежиим условима. Прво место окупљања деце млађих, па и старијих година била ја црква у Црвеној Јабуци, у којој су свештеници тога доба знали да читају, али не и да пишу.
    То је представљао зачетак школства у селу.
    Црква је значи била прва школа у којој се учило читање,а не и писање, које је у то времену сматрано вештином.
    Тако је имућни отресити и бистар сељак Петко Илић ,још 1852-1853 године погодио неког Станоја Крстића из Црвене Јабуке, који је учио школу у Пироту, да ући његовог сина. Петко је плаћао 500 гроша годишње.
    Поред Петковог сина, школу су бесплатно похађала и друга деца из села.
    До ослобођења од Турака 1877.године, у Црвеној Јабуцу су радили учитељи: Шура Јовановић, Илија Станковић, Станоје Крстић, и Цона Данчуловић из Трна. Цону је довео Петко Илић, који радио и у Велико боњинце и Стрелцу као уућитељ.

    Црвена Јабука је упућена на место ТРН-које је било својеврстан центар ЗНЕПОЉА и ширег подручја. Трн је у том времену припадао Нишу.
    Према Миливоју Ђ Илићу школа у Црвеној Јабуци је отворена 1868.године. Прва писмена ћена била је Стојанка Петковић, кћи Давида Петковића, народног посланика Трнског Среза до 1877.године, односно унука Петка Илића који је отворио прву школу у селу. Стојанка се удала за Милоша танчића из Стрелца.
    Године 1884. Учитељ у Црвеној јабуци био је Јован радуловић са супругом Милевом. А њему је кум био Давид етковић
    За време градње школе у село 1910 учитељ је био Раша Р. Поповић-син Раке Поповића из Стрелца. После тога 1912.године у школи учитељ је био из ПОИРОТА божидар, само до почетак балканског драта када прекинут рад школе-све до 1918.г.

    После Другог светског рата у село Црвена Јабука су радили учитељи:Драгослав Савић, први учитељ партизанске шкооле(1944-мучки убијен), Александар Ћирић из Доњег Стрижевца и Милојковић Обрад из Завидинца (1944/45), Аранђеловић Новак(1945-1948), Миливоје Мишић(1948/49), Ранђеловић Б. Божидар(1949/50) и краће време учитељ Светомир Ђорђевић.
    Године 1951/52 у селу је раде учитељи: Митић Ћаслав из Ресника и Драгољуб Дража из Барије Чифлука.
    После тога су се решали учитељи, а најдуће као учитељи се у село Црвена Јабука задржли брачни пар:Вера и Никола Тодоров и Милутин Миленковић из Стрелца. Овај брачни пар је радио 21година.
    ВЕРА ТОДОРОВ са 21 година рада на „ село Црвена јабука, стекла је звање „НАЈДРАЋИ УЧИТЕЉ“ за 1980.годину у Лужници. Које је додељено од Савеза учитељског друштва републике Србије.

    Многа бистра планинска деца послке ослобођења у Југославији су заврпавала школе и стицала факултетска звања:лекари, специјалисти, пољопривредни инжињери, машински инжињери, професори факултета, економисти, филолози, грађевински инжињери, Геодети, правници, у дипломатској служби, наставничка занимањаучитељи, наставници, професири и педагози..(Спсак од нјих 20 се налази у МОНОГРАФИЈИ села на стр. 435-Подвукао:М.М).

    Навешћемо само њихова презимена:Танчићм Голубовић, Стефановић. Стојковић, Ракковић, Стојчић. Илић, Здравковић, Стојиљковић, Спасић, Богдановић, Костадиновић, Крстић(Подвукао:М.М).

    У Првом и другом светском рату Бугари су покушали да отварају своје бугарске школе и буаризују овај крај, али се није успело. После ослобођења од фашизма у Другом светском рату, мењали су се учитељи све до затварања школе .
    * * *
    ПОРОДИЧНЕ ЗАДРУГЕ(Село Црвена Јабука, општина Бабушница, пиротски округ):-Од момента насељавања, живело се у породичним задругама. У доњем делу села су долазиле комплетне породичне задруге са по две, три, четири и више породица.
    Живот у тако великим заједницама, омогућавао је лакше заснивање домаћинства, сарадњу и и испомагање у изградњи кућа, појата, помоћних зграда, крчење шуме, обради земље и чување стоке.
    Породице у оквиру задруге биле су патријахално везане, навикнуте на живот и рад, на поделу рада и односе које је унутар задруге успостављао, настарији члан-оснивач задруге или неко други коме он повери послове управљања задругом.
    Породичне задруге су биле бројчано велике и јаке у времену Турака, што им је омогућавало да се штите, бране и лакше опстају, па и после ослобођења задржали су исти односи живота и рада у породичним задругама.
    У књизи „Антропографска проучавања“ под насловом „Крајиште и Власина“ Риста Т. Николић, посебно место посвеђује питањима задружног живота људи Црвеној Јабуци, као једном од највећих насеља у лужничком делу.
    Тако он пише:“У Црвеној Јабуци Челарови (фамилија Челарци) су до ослобођења од Турака 1878.године били у задрузи од 73 душа. У том времену постојала је задруга(1905.г.-Подвукао:М.М) Дине Стојковића (фамилија Брођани-Броџани) имала на 30 душа:2 брата са по 4 сина сина ожењена.
    У свакој задрузи управља старешина, кога у селу зову Домаћин- Старешина задруге је најстарији у кући-обично отац или најстарији брат. Али има случајева да је неко и од млађих старешина, кад најстарији или отац не може да управља задругом.
    Он позове синове и каже им како је он дотле био старешина, а од сада им одређује да слушају тога и тога.“ Ако се деси да отац пијанчи или на други начин не води бригу и расипа имовину, синови га смене и за старешину узму обично најстаријег брата, а дешава се понекада ако оцене способност, предузимљивост и знање да за старешину изаберу и неког од средње, па и млађе браће.
    Старешина породичне задруге има велику „власт“ над члановима задруге, али и велику одговорност за њен рад,живот и опстанак, за складне односе у њој, за једнаку бригу о свима и за напредак задруге.
    Ако неки члан задруге учини озбиљну грешку, или поступи супротно од онога што је требало да уради, старешина га кажњава, тражи да то надокнади, да да “глобу“ како се онда говорило.
    Задругар не може ништа купити или продати, то је ствар само старешине. Он одређује како ће се, од чега, којим редоследом од домаће вуне, конопље, лана, а касније и памука припремати одевни предмети, при чему имају примат они који раде најтеже послове и деца.
    Старешина купујј обућу, одећу, гас, луч, жежер, со, зејтин, тамјан и све остало. Што год да уради старешина не пита задругаре, и кад одлучи да их пита, да чује њихове предлоге и мишљења, он их онда уважава.
    Пошто извори прихода од пољопривреде, посебно од сточарства нису покривали све потребе домаћинства-задруге, то су задругари одлазили у печалбу и при повратку зараду давали старешини, а он је у складу са потребама одлучивао како ће и за које потребе трошити та зарада, као и узет новац од продате стоке, млека и млечних производа, вуне и коже.
    Дешавало се, али ређе, да неко крије зараду-тежећи да нешто задржи за себе или своју ужу породицу. Ако до тога дође, сматра се да он ремети за задружне односе и он се одмах одељује.
    При деоби примењује се по принципу обичајне „правичности“. Приликом деобе имовине највише се даје оној породица која ће преузети обавезе за најстарије у задрузи.
    Мање породичне задруге имале су по једног, а веће и по три човека, обично млађих из сиромашних породица-који су скужили старешину задруге и задругу и звали су се слуге.
    Они су били у обавези да служе сваког члана задруге, а за послове које су обављали, осим стана смештаја, хране и оскудне одеће-врло ретко су добијали нешто и у новцу, или ако су добијали, онда је тај део у натури или новцу, даван њиховим родитељима.
    Живот слуге је био тежак и мукотрпан, али се догађало да се слуге као добри, вредни и марљиви радници, временом уходају, просто саживе и утопе у породичну задругу, што је доводило до тога да су више цењени и поштовани, да су имали боље услове живота.
    Ако је слуга лош као човек, нерадан и неодговоран, старешина га исплаћује за време проведено на раду у задрузи, тера и тражи новог слугу.
    Најстарија жена у кући обично жена старешине задруге, наређивала је женама да раде на недељу, што је значило да треба да обављају све послове
    у ижи и кући, почев од мешења хлеба, припремања јела, уређења куће, и бриге о малој деци.
    Организовала је да остале жене и младе девојке иду колективно на рад у башти, кад се башта сади, на окопавање кромпира, на жетву, вршидбу, на прање вуне и припремање за обраду.
    Обично би у касну јесен и зиму наредила да у великој соби поставе више разбоја и да ткају сукно, поњаве, конопно, ланено, и памучно платно и друге тканине, да перу, савијају у праменове и преду вуну за израду одевних предмета џемпера, чарапа, шалова, рукавица и друго.
    Тако је нпр у великој Црвенојабучкој задрузи у којој је Дина био старешина, његова жена Рустенка, одређивала свима, да из породица дају жене, како би седам њих, ишло на ћетву, а других пет на послове око баште и воћњака.
    Породице из састава задруге, живеле су у воћњаку у средишту домаћинства. Свака је у оквиру куће имала свој кутак, део собе, иже, а тек много касније своју собу.
    Неке породице живеле су и боравиле стално тамо где су и радиле, као например неке на гумнима, где је чувана стока, неке на појатама, а неке на местима где су биле бачије(место где се чувале овце, музле,правио сир, бучкало масло(маслац), на пашњацима чувале овце све до јесени док су имале млека-се бачијало-Подвукао:М.М). Тамо су становале, живеле и радиле, припремале храну и проводиле време. Побвремено, обично једном недељно, долазиле би до средиште задруге, за намирнице и преоблачење и обављање неких послова од заједничког интереса.
    У селу у целини и породичним задругама су се поштовали сроднички односи. Сродници из једне породице не могу се узимати до осмог појаса по „мушкој лози“ а по „женској лози“ до шесто колено-како су говориле старе бабе док се не „изроде“.
    Називи сродника су овакви:новорођенће зову момче или моммченце, а за женско се звало девојче(девојћа)- Мушко дете је настављач лозе. Говорило се:родило се мушко, орач, дрвар, печалбар, војник, домаћин, наследник, одмена, настављач лозе итд. За женско дете се говорило.мајкина нада и одмена.
    У породицама у односима међу старијим, млађим и супротним половима су била су у употреби:баба,деда, отац(тата), мајка(мама-нана) братанац, сењстрић, сестричина, баћа, чича, стрина,теча, тетка, ујка(ујћа), ујна,сестра-сеја,бата, дада, пасторак, пасторкиња(дете од мајке-удата са дететом за другог човека), пријатељу, пријо,….
    Задруге су дуго опстајале, зато што је код људи просто била урођена, од малих ногу негована жеља и склоност да живе задружним животом-заједно. То потврђује и чињеница да је онда било мање тужби, свађа и расправа због имовине, а и старији људи мање су се жалили на самоћу. Скоро увек су били окружени пажњом, поштовањем и бригом млађих. Постојале су чвршће везе између породица у сродничком смислу и у смислу економске зависности и упућености једних на друге.
    Старешине породичних задруга у Ц р в е н о ј Ј а б у ц и су били угледни и поштовани људи, оштри у захтевима и извршавању радних и задружних обавеза, али и пуни бриге за сваког члана задруге. Били су угледни, ведри, поносни и у стању да савлађују тешкоће и решавају све проблеме, да помажу око подизања деце, да се брину о болеснима и да читаву задругу држе у рукама.
    Кад се ради, ствара, слави, свадбује, крштева, игра и пева, кад се треба борити против болести,, зла, невоља и бранити од непријатеља.
    Били су духовно веће, увек у стању да пруже добар савет, да правилно усмере старије и децу, да добар рад похвале, на грешке укажу и да песмом уз гусле унесу располоћење и ведрину, да запевају о себи и другима, о јунацима и људским судбинама, о прошлости, садашњости и будућности.
    Да приволе млађе да свирајумлађе да свирају гусле, фрулу, двојнице, гајде и поред рада и стварања да умеју да се расположе, да свирају, певају и играју, да живе животом који је и са малим срећан и леп, достојан човека.
    Људи у задругама су били много пристојнији, пажљивији, послушнији и обазривији. Било је више поштења и бриге једних за друге, што је одржавало заједницу.
    Сам живот у у породичним задругама утемељиван на православној вери, међусобном поштовању и уважавању, на неговању култа рада, правилних односа између старијих и млађих и традиционалних обележја културног живота-која су се преносила с колена на колено-учвршћивао је породичне задруге.
    Са породичним и економским односима у неким задругама се појављују и трзавице и неслога међу породица. Променом друштвених односа полако долази и до распадања задруга.
    Прво су почела трвења мешу снајама и свекрве и међу браћама, па је настало
    несугласје и подела у задрузи на фамилије. Те деобе су некада биле тешке око поделе имања међу браћом, па је долазило и до тешких сукоба међу браћом.
    Тако изласком из задруга су настајала посебна домачинства-фамилије из истога рода. Неки су стварали домаћинства у село а неки су се селили у друга места са породицом.
    Распадом задруга, пратила су и нова досељавања у село-а наишао је и непримећна емиграција становништва и сдмањење броја становника у село Црвена Јабука.
    Данас на почетку 21. Века у село Црвена јабука има мало домаћинства, само мало старих, а врло мало младу, па је ослабила економска моћ, па је све више напуштених њива, ливада и пашњака, оронулих кућа, празних стаја, појата, плевњи и бачија….
    (ИЗВОР:-Л у ж н и ч к о с е л о ЦРВЕНА ЈАБУКА (Хроника села), новембар 2002.године:- Драгомир Гоша Анђелковић, Милисав Миша Здравковић и Велимир Веља Ђорђевић, страна: 26-31; Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац , сарадник портала ПОРЕКЛО)
    https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/porodi%C4%8Dne-zadrugepo%C4%8Detak-20vselo-crvena-jabukaso-e-babu%C5%A1nica-pirotski-okrug-srbi/1775424459190727/

    * * *

    МЛАДЕНЦИ И ЛАЗАРИЦЕ:
    У селу је поклањана посена пажња обележавању МЛАДЕНАЦА и призника који предходе великом празнику УСКРСУ.
    То се односи на Велики Петак и Велику тзв ЛАЗАРЕВУ СУБОТУ, када се обављају обичајне свечаности.
    ЛАЗАРЕВА СУБОТА се повезује или боље речено повезала се са тзв ЦВЕТИ.
    Школска деца су на ЦВЕТИ изилазила у поље и брала цвеће-а од набубрелих цветних врба при повратку од гранчица китила школу и учионице.

    МЛАДЕНЦИ су празник који је обележаван за срећу и здравље младих у целини, а посебно младих брачних парова који тек што су ступили у брак.
    Тог дана ујутру рано одлази се у бербу, тек набубрелог пролећног цвећа и дренових гранчица.
    По повратку кући, као из шале, дреновим прутићем ћибају се:деца, младим, јарићи, јагњићи-да све буде здраво као дрен.
    Домаћице спремају мале колачиће, које после печења премазују медом и њима и њиме послућују укућане све у кући, комшије, рођаке и младе брачне парове.

    Колачићи су се звали МЛАДЕНЧИЋИ. Млади брачни парови одлазе кућама. Тамо се срема ручак, весеље уз песму и музику- Свирало и певало уз фруле, гусле, гајде и касније уз кларинет, трубе, басове, бубњеве, хармонике и виолине. За сваког домаћина је то био дан срећеи радости, Тај обичај се очувао до данашњих дана али у нешто измењеном облику.

    На дан Лазареве Суботе младе девојке-ЛАЗАРИЦЕ су изводиле игру кроз песму за радост домаћина, домаћице и свих укућана повезаних са радостима и берићетом у породици, кући, пољу и животу.
    То је био цвет младости од 8-10 девојака, одевених у народној ношњи, са ВОЂОМ, где су половина певале песме а друга половина играла уз песму.
    ЛАЗАРИЦЕ су певале песме: домаћину, домаћици, невести, момку, војнику, детету, мајци, баби, деди, кучету, овцама, јетрвама, пчелама, орачу, момку пред ћенидбу, ловцу, печалбарима и др.
    Овај предхришћански леп обичај је наћалост од комунистићких власти забрањен после Другог светског рата због наводне „повезаности“ са религијом, што није било тачно.
    Ево неколико лазаричких песама које њсу пебале црвенојабуланке у село Црвена Јабука и околини:
    ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ:
    ОВЦАМА
    Озгор иду тр буљука
    Један буљук-дзвоно бије
    Други буљук-овчар свира
    Трећи буљук-јагње блаји.
    Дзвоно бије да добије
    Овчар свира за девојче
    Јагње блеји за мајчицу.

    МАЈЦИ
    Сестра Јела двор мела
    Сас слнце се споревљала
    -Ој ти слнце јасно слнце
    Како грејеш по сво поље
    Да ли грејеш моју черку(ћерку)
    Да ли грејеш мога сина-
    .-Остани збогом стара јела
    Како грејем цело поље
    Цело поље и долине,
    Тека грејем твоју черку
    Тека грејем твога сина.

    ПЧЕЛИ
    Пчелица ми тијо лети.
    Тијолети, тешко носи,
    На грудима кантарику,
    На главицу по памицу,
    На дупенце по чупенце
    На ножицу по паници.

    БАБИ
    Седи баба на столицу
    Па ми плете рукавицу
    Рукавица мала шала
    Па је баба и заспала.
    Заспала је покрај кубе,
    Да је деца не пробуде.

    ОРАЧУ
    Орач оре равно поље
    Волови му два јелена
    Два јелена шест анђела
    Рало му је чубричица
    Ралица му чудно дрво
    Чудно дрво јаворово.
    Струка му је струк босиљак,
    Нека оре пђеницу
    Да си рани дечицу,
    Дечицу и своју женицу.

    ДЕВОЈЦИ
    Ова мома доседела
    Доседела, достојала,
    Бели дари наготовила
    Триста беле кошуљице
    Двеста чивта ча<рапице
    Троја кола тканичице
    А четворо шаренице
    За Јована или Стојана.

    МУШКОМ ДЕТЕТУ
    Ветар веје, град лелеје,
    Па извеје браног коња,
    И накоњу мушко дете-
    На дете је свакојако
    По највише здраво ли је!
    Куда иде с здрав да иде
    Да се мајћу(мајку) свуд обиде
    Кад нарасте и порасте
    Мому младу да запроси
    Мајци двори да помете,
    Понајмило њојно дете.

    МОМКУ ПРЕД ЖЕНИДБУ
    Зеленко јабуко
    Добар си ми род родила
    Нес'м млого нити малко
    На две вејће(вејке), две јабуће(јабуке)
    На трећуту сокол стоји
    Па ми отуд проговара:
    -Жени мене, мила мале!
    -Чу(Ћу) те женим, мили синко
    Коју очеш(хоћеш), каћи мајци!
    -Стојанку чу(ћу), мила мале!
    -Уси, синко, мили синко!
    Кума нам је-Греота је!
    Грешта је-срамота је!
    -Она, мѕале, гре не знаје,
    Гре не знаје-срам не знаје!

    ПЕСМА ВОЈНИКУ
    Војводке градиле
    Без босиљак радиле
    У њи седи војвода,
    Жуте чизме собува
    А црвене обува,
    Да си иде у војску,
    Да војује годину
    Да доведе робињу,
    Да му шета по двори,
    Како паун по поље,
    Паузница по граду,
    Ој, убаво девојче.

    ПЕСМА ОФИЦИРУ
    Недшто ми сијаше,
    Над гору зелену,
    Дал је слнце ил месец,
    Ил су сјајне звездице,
    Нит је слнце,нит месец,
    Нит су сјајне звездице,
    Већ звездице официра
    На рамену, сјајаше
    Сабља му се ластеше
    Гледају га младе моме
    Официру беседе
    Оче(хоће) ли ни поведе,
    Ој убаве миле моме.

    * * *

    ВИНКО ДИМИТРИЈЕВИЋ, СЛИКАР-ЛИКОВНИ УМЕТНИК АМАТЕР:-

    Рођен 1960.г. у Црвеној Јабуци, општина Бабушница. Црвена јабука му је даривала здраво и сигурно детињство, младост, знање, интуицију и сподбност да се исказује као сликар , уметник и стваралац. Живи и ради у Бабушници. Попчео је сас војим сликама у ликовној секцији Дома културе у Бабушници и Друштву аматера уметника у Пироту.
    Своје радове је3 излагао на више од 20 колективних изложби широм земље.
    Један је од организатора и учесника Ликовне колоније у Звоначкој Бањи од 1993 до 1999, у Стрелцу 1997 и 1998, у Смедереву 1996 и 1998, Челареву 1997 и Сремској Митровици 1999. Почетком 21 века је имао самосталну изложбу у Оџацима у орх+ганизацији КЛУБА ЦРВЕНОЈАБУЧАНА (који су колонизирани после 1945.г. у Војводини-Подбукао:М.М). Његове слике се налазе у Словенији, Грћкој, Италији, Немачкој и Америци.
    *
    ЦРВЕНА ЈАБУКА
    („Беше село“)
    А сада сам остала
    И сан сањам,
    У кућама мојим
    Глас дечји не чујем.
    Врати се на зов
    Ваше ЦРВЕНЕ ЈАБУКЕ
    Удахните душу
    И будите срешне руке.
    Ако се ви вратите,
    Испуните моје жеље
    Вратиће се с вама
    Песма игра и весеље.
    Оживећу као село
    Оживеће и поља и горе,
    Извори моји
    Лепше да жуборе.
    Песма „БЕШЕ СЕЛО“(Аутор:Божидар-Божа Раденковић из Радосина, Бабушница)
    *
    -nastaviće se-

  9. -nastavak-
    ИСТОРИЈА:- Мештани села Црвена јабука су учествовали у свим бунама и револуцијама у борби за национално ослобођење од Турака и у Првом и Другом светском рату су дали велике жртве за стицање њслободе и независности од покушаја бугарузације села и читавога краја.
    Историја села је исписана у Монографији села и на тим страницама постоје имена и презимена погинулих и свих о них који су се борили и народ водили у битке за коначно ослобођење од Турака 1877.године,као и сведочења о бугарском терору над становништфвом и интернацији у Буграљској; ради покушаја бигаризације.
    Један део становништва са рођацима је остао да неправедном историском одлуком 1878.г. великих сила на Берлинском конгресу трнски срез припадне Бугарској.
    У Првом светском рату на овим просторима се водила борба са Бугарима противу бугаризације и као траг тога времена(1912.1918) остао је у ЗАПИСУ на велелпном ИСТОРИОСКОМ СПОМЕНИКУ на планини ТУМБА-раскршћа путева између Србије и Бугарске, села:Црвена Јабука и Кална, на самој граници са Бугарском.
    Паматиће генерације из историских сведочања шта је том народу од фашиста Бугара учињено и у Другиом светском рату(1941-1945).
    Из тог рата од Црвенојабучана је постало велики број официра на командним местима у нашој војсци за време партизанског рата противу окупатора и после ослобођења.
    О њиховом учешћу у партизанском покрету у Другом светском рату, њиховим жртвама за данашњу слободу и борбе противу фашизма су написане многе историске књиге самих судионика и учесника тих историских догађаја.
    *
    ДАВИД ПЕТКОВИЋ-БОРАЦ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА И ПРВИ ПОСЛАНИК ИЗ ЦРВЕНЕ ЈАБУКЕ
    Давид Петковић из Црвене Јабуке је био први и једини посланик Трнског среза после осло бођења од Турака изабран на изборима 29.10.1878.године у скупштини Србије.
    После ослобођења од Турака 1877.године Црвена Јабука се нашла у Трнском срезу. То је била, на неки начин за то време и природна ве3за са старим српским градом.
    Осећало се опште расположење, не само у Трну, већ и у село Црвена јабука због коначног од Турака и припајања Србији.
    Општу радост и расположење помутиле су игре Русије и Бугарске и одредбе Санстефанског мира које су утврдиле неправичне границе и Трн и Пирот оставиле у састав Бугарске.
    После многих жалби, границе су кориговабе одлукама Берлинског конгреса 1878.године. Србији враћен Пирот а бугарској остао Трн. По тој одлуци Црвена јабука је искључена из трнски срез и припојена власотиначком срезу.
    Црвенојабучани су били огорчени, што је њихов Трн са бројним пријатељима, сарадницима, утицајним људима и рођацима остао у састав Бугарске.
    Многи Срби су после тога напустали тај део Знепоља и селили се у ниђе крајеве српске државе.
    *

    УЧЕШЋЕ У РАТОВИМА ЗА НАЦИОНАЛНО И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ФАШИЗМА:

    СПОМЕН ПЛОЧА:

    У помен оснивачима села:“МА ГУСКА(ЦРВЕНЕ ЈАБУКЕ):Ћорћу, Славку, Лазару и Микошу“

    Жртве ТЕРОРА у Првом (1912-198) и Другом (1941-1945) светском рату Црвенојабучана:- У свим ратовима погинуло је 168 становника: у ратовима (од 1912 до 1918. године-списак на стр. 99-102, у МОНОГРАФИЈИ села Црвена Јабука.Подвукао:М.М) погинуло је 84 и у Другом светском рату 84 становника.
    Бугарски фашисти су попалили 499 стамбених и помоћних ојеката. У неколико наврата 1943. И 1944.године (а нароћито маја 1944.године) село је било завијено у црно, када су бугарски фашисти и њихва казнена експедиција побили и стрељали 52 становника(о именима и презименима стрељаних се налазе у МОНОГРАФИЈИ села Црвена јабука-Подвукао:М.М).

    ОФИЦИРИ ИЗ НОР-А(страна 335-336, подвукао:М.М):-према чиновима има:пуковника, потпуковника, мајора, капетана прве класе, потпоручника, поручника, млађих официра-укупно 77 из села Црвена Јабука, који су узели побегло је неколоко заробљеникља а међу њима и црвеенојабучани:учешће у Другом светском рату.
    Према презименима су:Лепојић, Танчић, Стојичић, Голубовић-Милић, Рајковић, Здравковић, Искреновић, Стојковић, Стојиљковић, Јанковић, Стефановић, Ђорђевић, Михајловић, Видановић, Николић,Аншелковић, Анђелиновић, Стаменковић, Костадиновић, Крстић, Ђурић, Пејчић, Миленковић, Петровић, Пауновић, Стевановић, Стојадиновић, Цветановић, Димитријевић, Илић, Китановић,Јовановић,Богдановић, Динић.

    Послати 1941.године у заробљеништво преко Бугарске и Румуније за Немачку на жележничкој станици Суково код Пирота побегли су из Црвене Јабуке:Стојкович Јованче Милисав(1919), Стојковић Стојанче Најден(1919) и Ђорђевић Андона Драгутин(1919).
    У заробљеништву(1941-1945) јебило 16 сељана из Црвене Јабуке(Списак на стр. 128-129, МОНОГРАФИЈА села, подбвукао:М.М).

    ХЕРОЈ БРКА
    Црна Трава, Црна Трава,
    Бркина држава
    На Балкану Брка стоји,
    И сву војску редом броји,
    Сва му војска на број има
    Ал му нема Синадина.
    Бранио је Радосин,
    Погинуо као херој,
    И народу одан син.
    За њим ћали народ
    И слободна Црба Трава,
    Црна трава, Црна Трава,
    Бркина држава.
    (ИЗВОР: МОНОГРАФИЈА села Црвена јабука, 2002.г.,стр.375)

    *
    ЗАНАТСТВО У ЦРВЕНОЈ ЈАБУЦИ(стр 50-54, из МОНОГРАФИЈЕ села.Подвукао:М.М):

    КОВАЧКИ ЗАНАТ:
    -Најпознати КОВАЧИ до почетка Првог светског рата): Јефта Петковић из фамилије Газдини-Петковићи, коју је држао на потесу ГРМАЂЕ, Банко Банковић из фамилије Пржонци(с.Пржојне), Стања Банковић из фамилије ШУРДИЛОВЦИ, и Радован и његов син Воја Банковић.
    -Између два светска рата ковачи су били:Јован И. Стојчић, пореклом из Пресеке, тојест његов отац Илија је дошао из Пресеке, Воја Банковић(Шурдиловци), који је водио ковачку радњу од 1920. До 1944.године.
    Љубисав С. Златановић (Петћичови), Коста Спасић из фамилије Челарци (1925-1930), када се одселио у Росоман(код Велеса-Македонија).
    -После Другог светског рата ковачке радње су наставили да воде: Милован Ј. Илић, син Јована Сојичића ковача, који је водио радњу до 1970 године и Љубисав С. Златановић до старости. Нажалост овај занат се угасио јер га млади нису прихватали.

    КРОЈАЧКИ ЗАНАТ:-
    Кројачки занат у Црвеној Јабуци је новијег датума. Наиме, до почетка првог светског рата није постојао кролачки занат у овом крају, већсу овај посао обављали мајстори звани ТЕРЗИЈЕ, који су шили одевне предмете ручно, иглом и концем домаче вуне, а кошуље су прављене махом од платна које је ткано од кудеље или касније од мешавине кудеље и памука.
    Терзије су махом долазили из суседног села Јабуковика, а касније први терзија из Црвене Јабуке био је Таза С. Стаменковић (Мишарници-Ц.Јабука), који је одмах после Другог светског рата набавио шиваћу машину, па је тако постао први кројач у селу.
    После њега кеојачи су 1946.г били:Светислав Д. Видановић(одселио се у Бољевац) и Владислав Игњатовић до пензије.
    Уз пољопривреду кројачким занатом бавили су се: Стојан М. Стевановић (Стевановци) и Будимир Рајковић (Челарци).

    СТОЛАРСКИ ЗАНАТ.-
    Црвенојабучани су по природи бистри људи, па отуда и већина њих бавила се столарским послом за своје потребе.
    До почетка првог светског рата, па неко време после, Црвенојабучани су ишли у печалбу и правили куће по селима у околини ВИДИМА и то од темеља па до предаје.
    Радили су тако што су једни правили кућу, а други израђивали столарију. У то време познати столари су били: Пејча Д. Стојковић (Прпинци), који је погинуо у току рата, Пејча Стојковић и Глигорије из Раков Дола, који су целокупну столарију урадили за основну школу у село Црвена Јабука 1910.године.
    Поред њих, било је столара:Светислав Димић (Бојинци), Милан Динић (Маринци), Милош Н, Стојковић (Прпинци), Станча Здравковић (Броџање)-радили између два светска рата.

    КАЧАРСКО-БАЧВАРСКИ ЗАНАТ:-
    Најстарији качар је био неки Здравко Качаричин, одсељени у околину Лесковца, Игњат Ђориж из махале ПРВИ РИД-фамилија Броџани-Брођани.
    Између првог и другог светског рата качари су били: Станча Здравковић и Момир Здравковић из ТАНЋИ(ТАНКИ) РИД, Јованча Здравковић из Први Рид-Броџање, махала МЕЧОКАНАЦ, до 1929.године када је погинуо.
    Милисав Илић син Јове ковача, до 1946. Када се одселио у Бољевац, Милош Стојковић из ПРПИНЦИ, махала ПАЖАР, Стојан Гроздановић из БАРЧИНЦИ и неко време Никола П. Момчиловић СИПИШТАР, који се одселио у Клисуру код Беле Паланке за време рата. Сви су радили овај занат до смрти.
    Од млађих у селу ради једини качар Влајко М. Стојковић, син Милоша из фамилије ПРПИНЦИ.

    ОСТАЛИ ЗАНАТИ(Самарџије, поткивачи мутавџије, вуновлачари, ваљачи, воденичари):-
    САМАРЏИЈЕ:- Један од потребних заната у село био је самарџиски занат, али га није било. Одлазило се у Пирот, а одлазило се у Богдаљновац код мајстора. После Другог светског рата, самарџиске услуге обављао је у село Никола С. Крстић из Црвене јабуке из фамилије ВУЧКОВЦИ, све до смрти.

    ПОТКИВАЧКИМ занатом су се бавили ковачи, који су били и произвошачи потковица. Даанас као приучени поткивачи раде: Љубисав Ђорић, Славко Стојковићи др.

    МУТАВЏИСКИМ занатом су се бавиоли у село Љуберађа и Модра Стена- Занатлија мутавџија у село Црвена Јабука није било.
    Својевремно су чувана бројна стада коза и од козје длаке правиоли добре вреће, покровце, бисаге и др..

    ПЧЕЛАРСТВО:-
    Црвенојабучани су од самог насељавања села, чували пчеле, али то било оно примитивно пчелларство са кошницама од прућа.
    Модерно пћеларство је у Црвену Јабнуку 1930 године пренео свештеник Никола шапаков(емигрант из Русије).
    Били познати пчелари: Драгомир Раденковић, Светислав Димић, и др.
    После њих, пред други светски рат и после као напредни пчелари јављају се: Станоје Димитријевић(Мишаринци), Милован Цветановић(Цветановци), Милисав Здравковић (Први Рид) и др.

    ВУНОВЛАЧАРА није било у село, па су сељљани одлазили да влаче вуну у Љуберађу; а касније у Звонце, Градској и Клисури. Све су радиле наводе ни погон.
    До одласка до вуновлаћара, вуна се припремала за обраду помоћу загребаца, а то су радиле ћене.
    ВАЉАВИЦА није било, па се исто одлазило у истим местим за ваљање у ваљљавицама сукна(клашње) од вуне на уређајима који су радили на води.

    ВОДЕНИЧАРИ(Попис из 1960-г-):-Стаменковић Таза, Спасић Јованча и Милтен, Стојичић Илија, Ђорђевић Сава и Јефта, Рајковић Анђелко, Здравковић Јованча, Здравковић Станча, Искреновић Јоца, Бража Стојковићи(прпинска воденица), Златановић Љубисав(ковач), Гроздановић Стојан, Игњатовић Стојанка, Ранђеловић Љубомир и Раша, Вукадиновић Пејча, Пауновић Сотир, Здравковић Љубомир, Савић Сима, Крстић Стаменко, Ћирић Живојин, Цветковић Алекса, Илић Милован, Цветановић Љубомир, Пауновић А. Сима, Китановић Драгоје, Ђурић Ваца, Стојићић Мила, Банковић Воја.
    Поред ових воденица на реци Тегошница, било је воде3ница и на потоцима. Тако на пример на потоку који се слива код Бојници била воденица Стојана Стефановића и Светислава Димића.
    На Боботолском потоку биле 2 воденице. На Безубаћком потоку је имао своју воденицу Андон Стевановић. Браћа Всиљевићи Тодор и Коста су имали воденицу на извору код својих кућа. Све воденице су радиле на принципу прикупљања и испуштања воде кроз дрвене или металне воденичке буке.
    Воденице браће Васиљевића, Стаменковић Тазе, Здравковић Јованче и Стевана и Љубисава Златановића, радиле су на долапу ради бољег искоришћавања водене снаге. Воденички камени куповани су у село Дарковце(Црна трава).
    Више воденица нема оедкако је настало исељавање3 становништва а и данас се купује брашно и нико нр+емеље ни сопствено жито. Неки су накуповали и млинове на струју, који раде уместо воденица. Остале су само рушевине некадашњих воденица у село Црвена Јабука.

    МУЗИЧКИ ЖИВОТ ЦРВЕНОЈАБУЧАНА(страна.79-85, из МОНОГРАФИЈЕ села, подвукао:М.М)
    Још од далеких предака досељених са Косова у души бројних генерација развијана је, подстицана и негована љубљав према пењсми и музици. Црвенојабучани су у свом историском развоју, од настанка села, па до најноб+вих дана с колена на колено преносили јуначке песме, песме које су стваране, неговане и певане у народу и настојали да сачувају мутзичке традиције својих предака.
    За време ропства под Турцима у селу се певало, играло и уз рад, песму, и игру живело и опстајало. Није било куће из које се крај огњишта није чула јека гусала и песма која је подсећала младе на времена тешког ропства под Турцима, и борбе за ослобођење.
    Гусле су биле симбол љубави према песми и музици и светиња која је у кући чувана као доказ српског порекла и извор снаге и морала. Стари Црвенојабучани уз гусле су свирали песме о хајдуцима, Краљевићу Марку, Косову, Милошу Обилићу, Браћи Југовића, цару Лазару, о српским јунацима, бојевима и бунама.
    Путем гусала и песама неговали су и чували од заборава своје обичаје, веру, порекло, успомене на своје претке, неговали своју културно-историску баштину.

    Уз гусле и друге музичке инструменте се славило, правиле свадбе, испраћај у војску, крштевала деца, градиле куће, дочекивала и славила слобода и ослобођења, играло и певало на вашарима, саборима и свим светковинама где је био живот младости и радости људи. Зато и остаје да се забележе такви музички виртоузи који су својим мелосом разгаљивалије било душу и када је најтеже у пољу, негде у рову у борби за слободу или на неком весељу.

    ГУСЛАРИ.
    – Тако се у село памте касо народни гуслари:-Станоје Соколовић, Светислав Димић, Станоје Стојковић-Динић, Наталија Стевановић,Радунка Здравковић, Јованови Анђелко(као гуслар изграђивао гусле, био је велики мајстор. Гуслама је снабдевао шире подручје).

    ФРУЛАШИ:
    – Као свирачи на фрули, дудуку и двојницама, запажени:Алекса Цветковић, Ранђел Николић.

    ГАЈДАШИ:
    – Као гајдаши у селу су познати: Ђура Стојиљковић-Игњатовић(солунац), Стојиљко Петровић-

    ГРУПЕ КЛАРИНЕТИСТА:
    – I ГРУПА у саставу: Стеван С. Здравковић (кларинет), Милисав Ј. Илић (кларинет), Добринко Костадиновић (бубањ).
    II ГРУПА у саставу: Ранђел (кларинет), Слава Стаменковић (кларинет), Ђорђе Стаменковић (бубањ).
    III ГРУПА у саставу: Ратко Стојковић(кларинет), Стојанча Стојчић(кларинет), Раша Славковић(кларинет), Светислав Јанковић(бубањ).

    Сеоску БЛЕХ музику су сачињавали: Љубинко Димитријевић (труба),Раша Стојковић (бас), Раша Славковић (кларинет), Љубомир Бранковић (кларинет), Јова Здравковић (труба и бас), Михајло Танчић труба(вођа музике-капелник) Стојан Стаменковић (добошар), Владисав (бубањ).

    После Другог светског рата(1945.г.) у селу није било могуће саставити блех музику,каква је била некада. Музички живот се одвијао на весељима и игранкама уз гајде, фрулу, двојнице, дудук и хармонику и музичка друштва из других средина су увесељаб+вала црвенојабучане.
    Мешу младима у музицирању на фрули и двојници су се истицали:Стаменкович Градимир, Стојковић Драгомир, Здравковић Борисав и други.
    Традицију музицирања гајдама је наставио једино Мирољуб Стојичић, који је са хармоникашем Богосавом Здравковићем помагао учитељима у спремању школских приредби. Музикант хармоникаш-певач био је Стојан Стојковић. Који је живео у Бабушницу а доклазио у своје село да за младе свира и пева на приредбама, тако да младима донесе радост и свежину од тешких послова и једноличности сеоског живота.

    * * *

    Н а с е љ а в а њ е-п о р е к л о р о д о в а:-Као најстарији родови овога краја се сматрају ЏИДОВЦИ или ИНВЕНТИВЦИ. Стари људи су их идентификовали и изједначавали са ЛАТИНИМА, који су држали подручје села после ЏИДОВАЦА.
    За Латине се незна да су живели у овом селу и да је оно било Латинско насеље. Но, приликом просецање пута од Црвене Јабуке до Раките, кажу да је било римског остатка од старина, што значи да су овде живели Римљљани негде око првог века нове ере.
    После Римљана су дошчли Стари Словени, од којих воде порекло данашњи становници села. То су преци који су бећали од исламизације са Косова и других крајева, овде у непроходне пределе, окружена дивљином шума и ивотињама.
    Зато Црвенојабучани говоре да су њихови преци са Косова, насељени у времену бежанија са Косова и Метохије у 17 веку од Турака.
    Према Р. Николићу ЛАТИНЕ су уништили Турци и Грци у знепољском крају, а један део се разбешао. После тога су дошли Руси према предању и тако формиране породице од латинских ћена и руских мушкараца; док за ЗНЕПОЉЦЕ веле да су „циганског порекла“.које су довекли Турци у 16 веку да им слуће у Знепољски крај, који је био пуст у 16 веку.
    Тако су се међусобно „чаркали“-да су ЦРВЕНОЈАБУЧАНИ „Буковци“(„имају главу као буква“)-а ЗНЕПОЉЦИ „цигани“.
    Но, овде је вршено „претапање“ староседеоца“ и досељеника, па сви себе сматрају СРБИМА, јер није било никавих доказа о „русима“ и „циганима“-јер су овде пролазиле или остјале многе војске и многи народи, тако да у генима има остатака од свих помало.
    Од првих дана насељено је поред реке, куће на окупу, поређане поред реке. Није било махала удаљених као данас. Од самог настанка Црвена Јабука припада области К р а ј и ш т е, као огранак јужне половине Осоговских планина.

    Према ЗАПИСУ Радету Костадиновићу(„Црна Трава и Црнотравци“ 1968.год. Црна Трава.(стр. 62-63)-насељавање и порекло становника у село Црвена Јабука:
    -Сматра се да се у селу доселио деда Џока(Ђока-Подвукао:М.М) и то онда када су „Латини побегли“.
    Наишао је је овде на пусту земљу када је у Раковом Долу било свега 9 кућа.
    Постоји предање да су досељене само шест куће у село Црвена Јабука.
    Оа села су имала једног спахију.
    Не зна се порекло тих 6 кућа.
    Порекло родова:-Брођани (30к) су из Брода, Цвејинци из Црне Траве, Лисинци из Лисине, Петковци из Знепоља, Миша и Веса су из Лишеваца.
    Од Мише су Мишарци (21к) у С р е д њ о ј м а х а л и, а од Весе Весинчани и Злокућани.
    Станчини су из Трна(Знепоље), Пржојници и Стеванови су из Ораха (Власотинце), Габрешевци из Пирота, Рајинци из села Рјно Поље (код Липовице-Власотинце, сада је у лесковачком срезу),а Ђокини (Џокини) из Знепоља(околина у трнском срезу-сада Бугарска, до 1877-г., припадао Србији са српским становништвом, але Берлинским конресом одузет и припојен Бугарској-Подвукао:М.М).

    Према записима (1905-1909) Ристе Т.Николића у публикацији „ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ“, стр. 370-371, ПОРЕКЛО родова становника овако је у запису:
    -С а в и н ц и(3к) су „строседеоци“, „стара вамилија“. Други ће рећи, како су „од век и завек, од туа старина“.
    Међу тим они су можда досељеници давнашњи, те ће по који промишљен човек и рећи:“Дошло је, ама незнам од дека је“. Славе „Ранџелов Д’н(Ранћелов Д’н-Подвукао:М.-М), а и „Ћирик“ за здравље.
    -П е т к о в и (3к) и још неке породице, свега 16 кућа. Становници којима је познато порекло, највећим делом су из Знепоља (трнски срез и околина у Знепоље-Трн главни град одласти Знепоље-Подвукао:М.М), веле:“ Све је така дошло од Знепољ“,.
    -Л и с и н ц и су давнашњи досељеници. Због тога и веле:“ Тија С а в и н ц и т е и Л и с и н ц и т е прве и прве су у село, а није смо по скори“ (веле за себе П р ж о ј н и ц и-досељени из село Пржојне(О р а-Власотинце-подвукао:М.М)
    – Ц в е ј и н ц и(2к) су од рода Л и с и н ц и, воде порекло од од Самокова (Лишће „Ћустендилско“).
    Д е д а К а р ч а, „бил од црноок“(„ћустендилско“), али се та породица изгубила.
    -Т р е н ч и н и или Р а н ч и ћ и су стари, незна се одкуда су.
    -М а р и н к о в ц и (10 к., славе св. Арханђела, било их на 30 кућа, па се раселили), њихов је предак „деда Петар бил“. Не узимају се, а већ се иродили.
    -Ч е л а р о в и су из Слишеваца. Отуда су кренула 2 брата М и ш а и В е с а.
    Када су дошли у О г р а њ е(?) М и ш а крене у Ц р в е н у Ј а б у к у, која се онда звала „У м а Г у с к а“, а В е с а у „Злокучане“(Злокућане у Лужници).
    Од М и ш е су М и ш а р ц и или М и ш а р и н ц и (4-5 кућа у С р е д њ о ј М а л и, многи се иселили, то су и Ч е л а р о в и), а од В е с е данашњи В е с и н и у Злокућану.
    Када се М и ш а доселио, у Црвеној Јабуци је било на 12 кућа („Када то деда М и ш а Дошал).
    Били „ С а в и н и т е“, „М а р ј а н о в ц и“ и још неки. Од М и ш е има на 15 кућа (Ч е л а р о в и, М и ш а р н и ц и и други).
    -Б а р ч и н ц и (5к) су исти са З д р а в к о в и ћ и м а, славе св. Арханшела и св. Саву. За Б а р ч и н ц е један вели:“Они су, надам се из Раков Дол“.
    -П е т и ч а в и или П е т к о в ц и су „из знепољско“.
    – Д а ч и н ц и (5к) су као и ови релативно скорији досељениц, незна одкуд.
    -С т а н ч и н ц и (1к)-из Знепоља, „Отуд Тодорине Кошаре над Трн“; одселили се у „арнаутл’к“.
    -Б р о ђ а н и (Б р о џ а њ е на 20 кућа.,З д р а в к о,К о л а,Ј о в а н,Ку м б а р о в и, К о в а н џ и н и)-из Брода, одкуда им се доселио прадед, који је убио Турћина; славе св. Саву.
    – П р ж о ј н и ц и или С т е в а н о в и (10к)-из Ораха, од П р ж о ј н и х, дошао им дед („при удовицу“).
    -Л и л к и н ц и(7к. славе св. Арханђел) Не узимају се. Многи су се одселили. Њихов је прек „деда Лилка“ (демунитив од Лазар) из Равног Лука (Знепоље). Место било „пустињак“. Село је било с десне стране Тегошнице.Од њих су К о с т и н ц и (1к).
    -Ј а ћ и м о в ц и (2к) из Бугарске.
    -Г а б р е ш е в ц и(„Г а з д и н а“ 2к ., и 3к. Од њих су у Блату до Пирота) воде порекло од д е д а П е т к а . Исти су са њима и Ј о ц а р и н и. Су
    -Ц в е ј и н ц и су из Равног Лука(Знепоље).
    -Р а ј и н ц и(2к) су скори досељеници из Рајно Поље.
    -Ђ о к и н ц и (4к) су од исте породице из Рајног Поља(Рајинци).
    -Т р е н и ч а в ц и(5к) су из Знепоља. Један је И л и ј а из Пресеке посињен.

    *
    ПРЕГЛЕД СТАНОВНИШТВА СЕЛА ЦРБЕНА ЈАБУКА ПО МАХАЛАМА (1941.г) ПОЧЕВ ОД ИЗВОРА РЕКЕ ТЕГОШНИЦЕ
    1) МАХАЛА МИШАРНИЦИ (Извор реке Тегошнице):
    РОДОВИ и Презимена:
    – ЧЕЛАРЦИ-презимена:Лепојић, Видановић, Рајковић, Спасић, Танчић,
    – МИШАРИНЦИ-презимена: Васиљевић, Стојковић, Танчић, Димитријевић, Стаменковић, Ђорђевић, Стојичић,
    – ТРЕНИЧОВЦИ-презимена: Стоичић, Голубовић, Дојчиновић(досељен из Јабуковик),
    – ШИЛИСТАР(Силистар(?)-презимена: Момчиловић,
    2) МАХАЛА ПРАВИ РИД:
    -БРОЏАЊЕ(Брођане-Брођинци)-Презимена: Здравковић,
    3) МАХАЛА ТАНКИ РИД:
    -БРОЏАЊЕ(Брођање)-презимена: Здравковић
    -ПРПИНЦИ.презимена:Димић,
    4) МАХАЛА ПАЖАР:
    -МЕЗАЛЏИЈИНИ-презимена: Искреновић, Стојковић (Прпинци),
    5) МАХАЛА ОТРСИНАЦ:
    -СТЕВАНОВЦИ-презимена:Стефановић,Анђелковић, Вукадиновић (Корчинци), Крстић (Почекајници), Бранковић(Почекајници),
    6) МАХАЛА ЈАСЕЊЕ:
    -ПЕТЋИЧОВИ-презимена:Златановић,Станковић,Славковић,
    Стојковић(Прпинци),Богдановић(Мишаринци),Димић(Прпинци), Динић(Прпинци),Богдановић(Мишаринци),Рајковић (Челарци), Стоичић (Челарци), Анђелковић (Љиљћинци), Видановић (Челарци),Игњатовић (Љиљћинци), Јовановић Пешинци, Раденковић(досељени из Стрелца), Рајковић (Љиљкинци);
    7) МАХАЛА КОРЧИНЦИ:
    -Стаменковић(Челарци),Ранђеловић, Ивановић, Ђорић (Бојинци);

    8) МАХАЛА БОЈНИЦИ:
    -Димић, Стефановић (Стевановци), Стојиљковић (Љиљћинци);
    9) МАХАЛА РАШЋИНИ(Рашкини-Рашка-подвукао:М.М)
    -Богдановић, Здравковић;
    10) МАХАЛА ПЕТЋИНЦИ:
    – Стевановић, Стојковић . Ратко,Ј.Стојковић, Јовановић (Пешинци);
    11) МАХАЛА ДАЧИНЦИ:
    -Стојичић, Јовановић(Пешинци), Пејчић(Треничовци), Петровић(Треничовци);
    12) МАХАЛА БОЈНА ПАДИНА:
    -Пауновић (Љиљћинци), Видановић (Ћишћанци), Стојковић (Љиљћанци);
    13) МАХАЛА КОВАНЏИЈИНИ:-Јанковић;
    14) МАХАЛА ОРНИЧЈЕ:
    Благојевић (Раковдовчац-порекло насељавања из Раков Дол), Игњатовић (Љиљћинци), Соколовић (Јелћинци), Стојановић (Јелћинци), Ћирић (Ратћичови),Ћирић(Ратћинци), Гроздановић (Барчинци), Стојадиновић (Барчинци), Јанковић (Кованџијини), Миленковић (Љиљћинци);
    15) МАХАЛА ВУЧКОВЦИ:
    -Крстић(Маринковци), Вучковић (Маринковци),Стојиљковић, Станојевић (Маринковци) Цветковић (Давининци), Миљковић;
    16) МАХАЛА ДОЛИЧАНЦИ:
    -Стојичић (Пиндарци), Цветковић( Давининци-Даличанц), Пејић (Миљћовци-Миљковци), Вељковић, Ђурић(Маринковци);
    17) АХАЛА МЕЧОКАНАЦ:
    -Здравковић(Броџање-Брођани),Анђелиновић(остинци),Пауновић (Љиљкинци),Стојиљковић;
    18) МАХАЛА МАРИНЦИ:
    -Стаменковић(Маринци), Динић (Маринци), Златковић (Маринковци);
    19) МАХАЛА ДАВИНИНЦИ:
    -Цветковић (Давининци), Костадиновић (Давининци), Крстић (Карчинци), Стојановић (Маринковци);
    20)МАХАЛА КОВАЧЕВИ:
    -Банковић (Шурдилови), Илић (Ковачеви), Стојичић(Ковачи пореклом из Пресеке);
    21) МАХАЛА ПРЖОИНЦИ:
    -Савић (Савинци), Стоичић (Пржоинци), Стаменковић (Пржоинци),Видановић, Ђурић, Илић (Пржоинци);
    22) МАХАЛА ТРЕНИЧОВЦИ:
    -Пејчић(Треничовци), Петровић:
    24) МАХАЛА РАЈИНЦИ:
    -Стаменковић (Рајинци), Миленковић (Рајинци),;
    25) МАХАЛА ЂОНИНЦИ:
    -Китановић (Ђонинци), Пауновић(Ђонинци), Лепојић (Ђонинци):
    26) МАХАЛА СРЕДОРАЦ:
    -Дамњановић(Цвејинци),;

    27) МАХАЛА ЦВЕТАНОВЦИ:
    -Цветановић(Цветановци),Илић(Цветановци),Стајковић(Цветановци), Банковић (Јаћимовци), Стојичић (Јаћимовци);
    26) МАХАЛА СЛАНА БАРА:
    -Николић(Пржоинци), Костић (Пржоинци).
    29) МАХАЛА ГРАМАЂЕ:
    Род ГАЗДИНИ:-Петковић Сотир(досељен у с.Блато , Пирот 1910.г.),
    *
    И с е љ е н и ц и:-Један део становника Црвене Јабуке се након Другог светског рата доселио у Баточину.

    Већина исељеника-породица одлази као колонијалисти у Војводини 1945/46.г. :

    КОЛОНИЗИРАНИ У СЕЛО ДРОЊЕДЕРОЊЕ(одсељено 29 домаћинства):
    -Род ПЕТЋИНЦИ:-Адон Стевановић,
    -Род КОСТИНЦИ: Борисав -Анђелковић,
    -Род ТРЕНИЧОВЦИ:-Пејчић,Стоичић
    -Род ЧЕЛАРЦИ:-Ђорђе Николић, Драгутин Танчић, Лазар Рајковић, Стеван В Лепојић,
    -Род МЕЗАЛЏИЈИНИ:-Искреновић,
    -Род КОВАНЏИЈИНИ:-Јанковић,
    -Род КОРЧИНЦИ:-Јосиф Вукадиновић, Раша Крстић,
    -Род МИШАРИНЦИ:-Милисав Богдановић, Милисав Стојичић, Станоје Богдановић,
    -Род ПЕШИНЦИ:-Михаило Јовановић, Ранђел Јовановић,
    -Род ПРПИНЦИ:-Стојковић,
    -Род ПРЖОИНЦИ:- Видановић,
    -Род ЉИЉЋИНЦИ:-Сима В. Пауновић,
    -Род ЦВЕТАНОВЦИ:-Стајковић,(Порекло из Македоније-Крива Паланка или Порече однно из Старе Србије-Цврран, Цвета-ЦВЕТАНОВЦИ),
    -Род МАРИНКОВЦИ:-Светозар М Стојановић,
    .Род БОИНЦИ:-Светислав С. Димић,
    -Род РАЈИНЦИ:-Сокол Т. Миленковић,
    -Род ЂОНИНЦИ:-Лазар.Р. Китановић.

    КОЛОНИЗИРАНИ У ОЏАЦИМА(одселиле се 21 породица):
    -Род ЉИЉЋИНЦИ:-Влајко Анђелковић,
    -Род ПРПИНЦИ:-Стојковић,
    -Род БРОЏАНИ(Брођани):-Здравковић,
    -Род МИШАРИНЦИ:- Јевта Б.Ђорђевић, Димитријевић, Стојичић,
    -Род ЧЕЛАРЦИ:-Видановић,Рајковић,
    -Род ТРЕНИЧОВЦИ:-Пејчић,Петровић,
    -Род СТЕВАНОВЦИ:-Стевановић,
    -Род ЂОНИНЦИ:-Стојковић,
    -Род МЕЗАЛЏИЈИНИ:-Искреновић,
    -Род РАЈИНЦИ:-Стаменковић,
    -Род ПЕТЋИНЦИ:-Стојковић,
    -Род ЦВЕТАНОВЦИ:-Славко И. Стајковић
    -Род ЦВЕЈИНЦИ:-Ђорше С. Дамњановић,
    -Род МАРИНКОВЦИ:-Стојан М. Ђурић,
    -Род ПРЖОИНЦИ:-Тала Т.Видановић, Тодор С. Стоичић,
    -Род ЧЕЛАРЦИ:-ЧедомИр Рајковић.
    ПОРОДИЦЕ ИСЕЉЕНЕ У ПИРОТУ И ОКОЛИНИ(24 породице):
    -Спасић(Ћеларци),Здравковић(Броџани),Петковић(Газдини), Михајловић(Љиљкинци),Костадиновић(Давидинци),Цветковић (Давидинци), Стојковић С.Милутин маш.инж(Љиљкинци), Стаменковић (Маринци).
    Село ГЊИЛАН:-Димић(Бојинци)БлагојевиЋ С. Стојанча(Ратћинци-махала ОРНИЧЈЕ).
    Село ПОЉСКА РЖАНА:-Игњатовић(Љиљчичеви), Богдановић (Мишаринци),
    Село БЛАТО:-Анђелко Петковић одсељен 1910(Газдини-Габринци-махала Мечеканец),Ранчић)Газдини), Китановић(Газдини), Ивановић Д.Миливоје досељен 1960.г. (Корчинци), ПетровићС. Жика (Шурдиловци-Ковачи-махала Давининци), (Рајковић (Челарци), Славковић (Петћићеви), Стојиљковић(Љиљкинци-Јасење), Вукадиновић(Карчинци).
    БЕЛА ПАЛАНКА:-Стојковић(Љиљкинци), Момчиловић(Сипиштари-Сипиште.

    ОДСЕЉЕНИ У ЗАЈЕЧАР, БОР И ОКОЛИНИ ДО КРАЈА 1983.г(16 породица):
    -Миленковић(Рајинци), Цветановић(Цветановци), Гроздановић(Барчинци), Цветковић (Давининци-Вучковци), Златановић (Петћичови-Вућковци), Милић(Цвејини-Средорац).
    ОДСЕЉЕНИ У БОР:-Станојевић(Маринковци), Миленковић(Рајинци), Здравковић (Мечоканац).Село ИЗВОР:-Вељковић(Јелкинци-Долићанци). Село ВРАЖОГРНАЦ:-Соколовић (Јелкинци-Орничје), Китановић(Ђонинци).

    *
    ТОПОНИМИ:-Њиве, ливаде, паша , шуме. Извори и кладенци на местима: Распопница, Баћов Долл, Карабек, Раскрсје, Самар,Грамађе, Орниче, Слатинац, Отрсинац, Андрејин гроб, Тумба, Појиште, Паћар, Бучје, Грм, Голема Њива, Кривуље, Малиново, Угљарски Рид, Вирови, Мртвина, Дуга Њива, Јованово, Голи Рид, Стража, Бара, Бачиште(где се бачовало-чувале овце у току лета и музле млеко за справљање сирс и масла-подвукао:М.М), Широка Гарина,, Студеница, Бучје, Дуги Дел, Коларица, Тршевина, Зулија, Црни Врх, Равниште, Кочиниште, Беринска Чука, Раћино, Комарчеви Рид, Ланиште(Суљин гроб), Шибовитница, Трсје, Солила, Шилегарник(место које означава етнолошки сточаре номаде-Каракаше Грке, који су славили славу Раншеловдан као крсну славу), Мучи Баба, Дно Ливада, Језириште, Миленкова Бара, Кривуљице, Остричје, Страње, Радоичино, Реповиште, Падина, Чука (Јовина Чика), Пажар, Погледац, Трепежине, Јорћино, Попштица, Дежевица, Гаротљак, Боричак, Остричко Браниште, Јазовске дувке, Дешчани Кладенац, Бојна Падина, Појатиште, Пуста Ракита, Мирча, Дрвена Чука,Таргучовица, Сирковац, Трница, Криви Рид, Слатинац, Сипиште, Пржоино, Белешев Дел, Вител, Војино Лице, Камик, Прави Рид, Вргаивица, Кованџиски Камик, Лешје, Орничје, Врбица, Дрвја, Тршевина,К Танћи Рид, Попово Браниште, Цикуљ,Качарово, Гарина, Средоридина, Скок, Радивоја Бара, Слана Бара, Гној, Падинче, Куње, Папрат, Динђеров Кладенац, Ограње, Славков Рид, Црвена Њива, Селско, Орнице, Миши Рид, Ђоселица, Подориште, Љиљак,Залусци, Вртоп, Јечмиште, Папратљивица, Здрави Камик,остинско, Цршче, Боботало, Остри Камен, Куње, Сланков Рид, Ограђе, Ђилин Хан, Сува Река, Појиште, Голема Њива, Вртош, Мучибаба, Здрави Камик, Трсје, Бојина Падина, Остричје, Репа, Ограње, Шибатовница, Орница, Прави Рид, КривиРид, Дебели Рид, Суви Кладенац, Пуста Ракита, Градиште, Камик, Кованл’к, Бачиште, Заједница, Вечерковица, Иваношевица, Тршевица, Безубац, Брочански Брег, Дуга Орница, Чука, Дећевица, Иванове Њиве, Иванове ливаде , Браниште(где су некада били браници-букова шума-Подвукао:М.М); Извори и кладенци-Чешма,Извор, Дуншерево, Кладенац(„под Чуку“), Арамлија(извор реке Тегошнице), Суви Кладенац, Кладенчиште,

    ИЗВОРИ:
    [1] https://sr.wikipedia.org/wiki/Crvena Jabuka_(Babušnica)
    (https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A6%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0_%D0%88%D0%B0%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%B0_(%D0%91%D0%B0%D0%B1%D1%83%D1%88%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0)
    [2] Риста Т Николић:-„КРАЈИШТЕ И ВЛАСИНА“, настала на основу истраживања од 1905 до 1909 године, 1912.,САНУ, Београд
    [3] Л у ж н и ч к о с е л о ЦРВЕНА ЈАБУКА (Хроника села), новембар 2002.године:- Драгомир Гоша Анђелковић, Милисав Миша Здравковић и Велимир Веља Шоршевић
    [4] (Извор: ЛУЖНИЦА (у простору и времену), Тихомир С.Милојковић, Ниш, март 2005.г., страна:193-194
    [5] Раде Костадиновић („Црна Трава и Црнотравци“ 1968.год. Црна Трава.(стр. 62-63)-насељавање и порекло становника у село Црвена Јабука:
    [6] „СЕЛО УТОНУЛО У САМОЋУ“(6.јун 2013.г)- [email protected](:- http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/1337296/selo-utonulo-u-samocu.html
    [7] СЕЛО НЕКАД И САД:-Мирослав Б Младеновић Мирац
    [8] ФОТОГРАФИЈЕ:- Najlepše uspomene iz detinjstva: Crvena jabuka na stolu, orasi na … https://www.facebook.com/sasa.arandjelovic.3?fref=nf
    *
    НАПОМЕНА:-Овај ЗАПИС о селу Црвена Јабука сам пожелео да напишем користећи МОНОГРАФИЈУ села и и осталу изворну литературу у којој се помиње Црвена Јабука(Бабушница-лужнички крај); али су ми животне околности биле такве да нисам урадио и због обавеза шисања и издавања 24 књига из математике, етнологије, етногафије и народне књићевности на дијалекту из власотиначког краја и околине.
    Жао ми је што нисам раније испунио обавезу-ПОКЛОНА МОНОГРАФИЈЕ СЕЛА Црбене Јауке, од црвенојабучана одсељених у времену колонолизације после Другог Светског рата у Оџацима(Војводина)-који чувају своје обичаје и традицију деловањем формираног удружења под називом:“ЗАВИЧАЈНО УДРУЖЕЊЕ ГРАЂАНА-„Црвена Јабука“ ОЏАЦИ.

    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац, сарадник портала ПОРЕКЛО
    Јун 2018 године Власотинце, Србија

    https://www.facebook.com/notes/miroslav-mladenovic/poreklo-prezimena-selo-crvena-jabuka-op%C5%A1tina-babu%C5%A1nicalu%C4%87ni%C4%8Dki-kraj-pirotski-okr/1781817575218082/

  10. DOPUNA: Iseljenika u predhodni tekwst o POREKLU prezimena asela Crvena jabuka, objaviti nq strani POREKLO(Podvukao:Miroslav B Mladenović Mirac, saradnik portala POREKLO;24.jun 2018.Vlasotince Srbija):

    DOPUNA:
    ОДСЕЉЕНИ У НЕГОТИНУ И ОКОЛИНИ(38 домачинства од 1955-1993):
    -Здравковић(Броџање-Брођани),Рајковић(Челарци),Стаменковић(Челарци), Димитријевић(Мишаринци),Анђелковић(Љиљчићеви),Игњатовић(Љиљчићеви),Стојковић(Прпици),Стевановић(Петћинци),Стојковић(Петћинци), Петровић(Треничевци), Ранђеловић(Корчинци), Јанковић (Кованџијини-стрословенска реч означава ПЧЕЛАР-у Власотинцу има Кованџини и с.Ладовица Кованџичи и славе „посну“ Св. Ђорђу на дан 9 Св. Алимпије и они ци ВОСКАРИ по заниманју, а тог дана су осбешћени храмови у православним црквама Св. Ђорђе у Русији и Грчкој, па се та слава „спојена“ у једну креће од Овог краја, преко Грделичке Клисуре до Тетова(Македонија)-а у српској православној цркви се не помиње „посни! Св. Ђорђе.Него Св.Алимпије(9 децембар)-Подвукао:М.М, Власотинце јун 2018.г.),Стојковић (Љиљћинци), Крстић(Маринковци),Илић(Шурдиловци-Давининци),Костадиновић (Давининци),Лепојић(Ђенинци),Цветановић(Цветановци), Видановић(Челарци),Стојковић (Петћинци-Петинци),

    ОДСЕЉЕНИ У БОЉЕВЦУ И ОКОЛИНИ(29 домачинства):
    -Анђелковић(Љиљћичеви),Видановић(Прћоинци),Илић(Шурдиловци-ковачи-Давининци),Стојковић(Прпинци),Лепојић(Прпинци),Станчић(Дачинци),Стевчић(Дачинци),Петровић(Треничевци),Јанковић(Кованџијини),Здравковић(Броџање-Брођане),Васиљевић(Мишаринци),Рајковић(Челарци),
    СЕЛО ЈАБЛАНИЦА:-Пауновић(Љиљћинци),Петровић(Треничовци),
    СЕЛО ИЛИНО:Пауновић(Љиљћинци),Спасић(Челарци),Васиљевић(Мишаринц и),Стојковић(Мишаринци),
    СЕЛО ИЗВОР:-Стојановић(Ратћинци),
    СЕЛО ПОДГОРАЦ:-Стојковић(Љиљчинци),Радивојевић(Миљчевци),
    СЕЛО ЛУМОВО:-Миленковић
    ОДСЕЉЕНИ У ПОЖАРЕВАЦ ДО КРАЈА 1983.г(18 домачинства):-Милошевић (Кочекајници-Отрсинац),Стојановић(Пржоинци),Стаменковић(Прћоинци), Дамњановић (Цвејини),Цветановић(Цветановци),
    ЛУЧИЦА:Лепојић(Челарци),Танчић(Челарци),Стојковић(Прпинци),
    Здравковић(Броџање),Јовановић(Петћичови),Јанковић(Кованџијини),Славковић(Петћичови),Крстић(Маринковци),Костадиновићи(Давининци),Цветановић(Цветановци),Банковић(Јаћимовци),Ђурић(Пржоинци);

    ОДСЕЉЕНИ У БАТОЧИНУ КОД КРАГУЈЕВЦА(1960-1983, 22 домаћинства):-Здравковић(Броџане),Стојковић(Прпинци),Стојиљковић(Љиљћинци),Видановић(Пржоинци),Стаменковић(Пржоинци),Цветановић(Цветановци),Николић (Цветановци),СтаменкОвић(Рајинци),Китановић(Ђонинци),Лепојић(Ђонинци),Цветковић(Давининци),;
    Село ГРАДАЦ:-Цветковић(Давининци), Китановић(Ђонинци),;

    ОДСЕЉЕНИ У ЛЕСКОВАЦ И ОКОЛИНИ(21 домаћинства):-Анђелковић(Љиљкинци),Спасић(Челарци),Голубовић(Треничовци),Лепојић (Челарци),Рајковић, Стајковић(Цветановци),
    СЕЛО ВУЈАНОВО:-Китановић(Ђонинци),
    СЕЛО ЦЕРНИЦА:-Рајковић(Челарци),Савић(Савинци-Маринковци),Видановић(Качаричини-Давининци),Стајковић(Цветановци), Игњатовић,
    СЕЛО ПРИДВОРИЦА:-Стојичић Ненка Васа(Милош, Мирко, Борисав)-Пржоинци;
    СЕЛО БОЈНИК:-Стаменковић(Пржоинци),
    СЕЛО КОЊУВЦИ:-Благојевић Јованче Јевта(Ратћинци-Раткинци),

    ЦРВЕНОЈАБУЧАНИ ОДСЕЉЕНИ У БЕОГРАД И ОКОЛИНУ(46 породица):
    Стојковић(Прпинци),Танчић Јефте Стојан (Челарци-Мишаринци),,Спасић, Лепојић, Голубовић(Треничовци),Пејчић,Здравковић(Броџање),Стојиљковић(Љиљћинци),Јовановић(Пешинци-Дачинци),Ћирић Живојина Мирко(Ратћинци),Видановић(Пржоинци), Стаменковић(Челарци),Рајковић(Џуринци-Пржоинци),Ђурић-исто),Станојевић Мирка Милоје (Маринковци-Вучковци),Савић(Савинци-Давининци), Рајковић Вељка Градимир(Челарци-Јасење),Гроздановић Косте Јован(Барчинци-Орничје), Стојичић М.Радомир(Мишаринци),Стефасновић Стојан(Петћинци-Дачинци), Танчић(Калуђерица-Мишаринци), Видановић Мирко(Пржоинци), Рајковић, Стојиљковић, Анђелковић;
    Село ДОБАНОВЦИ:-Стојковић(Љиљћинци-Мечоканац),Китановић Драгоје Александар(Жонинци);
    Село КАЛУЂЕРИЦА:-СтојкОвић(Љиљћинци-Мечоканац),Китановић Радисава Лазар (Ђонинци),Голубовић(Треничовци-Мишаринци),Димитријевић(Мишаринци), Голубовић(исто);
    ОБРЕНОВАЦ:-Стоичић Борисав и син Зоран од 1947.г.,Ћирић Живојина Јован од 1948.(Ратћинци),
    МАЛО ИВАНЧЕ:-Китановић Драгоје Томислав(Ђонинци).
    ЗАКЛОПАЧА:-Стаменковић Војислава Десимир(Пржоинци),
    ДОБАНОВЦИ:-Миљковић Станко(Маринковци-Вучковци);
    ПАРАЋИН:-Стаменковић Милисава Бора (Маричови-Давининци),
    ЋУПРИЈА:- Илић Михајла Милош од 1928.године у с. Равну Реку(Пржоинци), Богдановић Јована Милосав (Мишаринци);
    РАЖАЊ(с. Липљан):-Стојковић Драгољуба Милосав(Мишаринци);
    ВРЊАЧКА БАЊА:-Стојковић(Мишаринци), Видановић Милисава Владимир(Љиљковци (Бојна Падина);
    КРУШЕВАЦ:-Стаменковић Станка Драгутин(Маричови-Давининци);
    СОКО БАЊА:-Стевановић Ђуре Александар Оџаци(Стевановци-Мечоканац),Булатовић Витомира Вида(Шурдиловци-ковачи-Давининци),Јанковић Марка Драгица(Коваџијини-Боботало);
    АРАНЂЕЛОВАЦ:-Анђелковић Јована Милутин(Стеванови-Отрсинац),;
    МРЧАЈЕВЦИ:-Анђелковић(Стеванови-Отрсинац);
    ВРАЊЕ:-Крстић Ђуре Заре(Карчинци-Давининци);Спасић Милоје Божидар(Челарци-Мишаринци),;
    КРАЉЕВО:-Николић Игњата Милоје (Миљћовци-Миљковци-Доличанци),
    КЊАЖЕВАЦ:-Гроздановић(Барчинци);
    СКОПЉЕ:-Здравковић(Броџане-Пашћини-Пашкини), Соичић Љубомира Стана(Дачинци);
    ЗРЕЊАНИН:-Петровић Станоје Борисав Ечка (Треничовци-Давининци);
    ИНЂИЈА:-Стојковић(Пржоинци);
    ТЕМЕРИН:-Видановић Станоја Милоје(Пржоинци);
    НОВИ САД:-Здравковић ЈованаРаде(Броџање), Момчиловић Пејче Евросима (Сипиштар-Сипиште),Стајковић Славка Миодраг(Цветановци);
    БАЧКА ПАЛАНКА:-Димитријевић Љубинка Љубисав(Мишаринци),
    СУБОТИЦА:-Рајковић Добросава Милутин(Ћеларци-Безубац);
    САРАЈЕВО:-Стоичић Милисава Миливоје(Мишаринци), Гроздановић Добросава Милоје(Барчинци-Орноричје);
    БИЈЕЉИНА:-Рајковић Анђелка Стојан(Челарници-Мишаринци);
    ЗАГРЕБ;.Стојковић(Прпинци-Пажар), Рајковић(Челарници-Јасење);
    ПУЛА:-Стојковић Петра Витомир(Прпинци-Пажар);
    ПОСТОЈИНА:-Стојковић Борисава Слободан и Велисава Љубисав(Прпинци-Пажар,Мишаринци);
    БИТОЉ:-Димитријевић Станоја Велисав(Мишаринци);
    КУМАНОВО:-Стојковић(Прпинци-Пажар);
    СМЕДЕРЕВО:-Здравковић(Барчинци-Орничје),Здравковић(Броџане-Танки Рид;
    СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА:-Стојковић Стојанче Најден(Прпинци-ПажарИ, Богдановић(Мишаринци-Јасење), Игњатовић(Љиљкинци),Стоковић(Прпинци):
    МЛАДЕНОВАЦ:-Ђурић(Маринковци-Вучковци),Стевановић(Стевановци-Отрсенац);
    КАВАДАРЦИ(Македонија):-Крстич Бранка Јован и Сава(Челарци-Мишаринци);
    НИШ(11 домаћинства одсељено):-Аншелковић Селиме Драгомир, Стојковић (Љиљћинци-Мишаринци),Пејчић(Треничовци),Димић Милоша Радмила с. Гркиња (Прпинци-Безубац), Ђорђевић(Мишаринци), Димитријрвич(исто), Стаменковић(исто), Илић(Шурдиловци-ковачи,Давининци);

    ЦРВЕНОЈАБУЧАНИ ОДСЕЉЕНИ У ИНОСТРАНСТВО:
    АУСТРАЛИЈА:-Здравковић Момира Мирко од 1952.године(Броџање-Броџање-Броћани,с.Брод-Црна Трава), Стаменковић Јованче Градимир од 1960(Челарци-Корчинци)-исто:Градимира Стојан и Зоран;
    БУГАРСКА:
    Аншелковић Јована Будими 1942(Стевановци-Отрсинац), Јанковић Милисава Милоје 1942(Кованџијини(Боботало);
    ШВАЈЦАРСКА(привремени рад):-Крстић Заре Звонко(Маринковци-Вучковци),Цветковић Добросава Љубисав и Светлана(ДавиниНци-Вучковци), Петковић Стојанче Драги и Милетије-исто;
    НЕМАЧКА:-Милић Ђорђе Часлав(Цвејинци-Средорац).