Порекло презимена, село Горња Бела Река (Зајечар)

6. јануара 2016.

коментара: 0

Порекло становништва села Горња Бела Река, Град Зајечар – Зајечарски округ. Према књизи Маринка Станојевића „Црна Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Положај села.

Село се налази на десној обали истоимене реке, Доњи Крај села пресеца са десне стране поток Биђер а Горњи – Бела Вода или Бела Река. Село је углавном у присоју – 246 кућа док је у осоју свега 6 кућа. Са источне стране уздижу се каменити висови Мала Глама, огранци тупижичког планинског ланца, што дели воде Белој Реци и Тимоку; са јужне и југоисточне стране, између Биђера и Беле Воде, изнад села, су Дубрава и Пештер; са северне стране је Дел а преко њега Рељево.
Село је опкољено брдима висовима а само је са западне стране отворено долином Големе Реке, која, пошто у горњем делу села прима Белу Воду или Белу Реку, добија општи назив Бела Река. Голема Река извире испод Тупижнице у леновачком атару а Бела Река или Бела Вода из белоречког Врела, на међи атара Беле Реке и Мариновца.
Поменуте реке и речице, и поред тога што су бујне, скоро никакве штете не наносе селу. Голема Река понекад потопи долинску уску равницу, изнад села.

Воде.

У селу се пије вода са две чесме, од којих је једна у Горњем Крају а друга (Дејанска Чешма) у Доњем Крају. Пије се и бунарска вода, али ређе. Користи се и вода са кладенаца за пиће, од којих је један у Стрчи-Крају. Зими се пије и речна вода. У целом атару има такође доста извора, у Влашком Кладенцу, Рељеву, Раденковцу, Изварни, Врелу, Пландишту и Црквишту. Са њих се пије вода када је народ на послу у пољу. Најјачи извор је у Врелу, испод кога ради воденица.
У селу има један извор који зову Слана Бара, са кога се не пије вода, јер је неукусна (бљутава) за разлику од стоке, која је радо пије. Овај извор не пресушује.

Клима.

Преко зиме у овом селу је топлије у однсу на оближњи Мариновац, јер је заклонитије али је зато преко лета већа врућина него у Мариновцу.
Снег пада доста рано, почетком новембра а некада и раније: напада често до једног метра висине и траје најчешће до Младенаца, особито на вишим местима.
У селу дувају са истока „белограчанка“ или кошава; са запада горњак, са севера дунавска кошава а са југа – југ. Југ је најсилнији, он обара дрвеће, скида кровове са зграда. Најхладнија је кошава „обична“ или дунавска. Кишу доноси кошава или југ, особито зими. И горњак доноси кишу, али плаховиту („на ветар“), док кошава доноси обично тиху и дуготрајну кишу.

Земље и шуме.

Село има земље за обрађивање, али је она ван села, често удаљена по околним висовима и косама. Највише обрадиве земље има на местима: Глама, Осеље, Мнина Ливада, Вилипово, Река, Крушје, Арнаут, Крстово, Скробна, Рељево и др.
Пашњаци су на овим местима: Пештар, Чућер, Мртвина, Панчина Падина, Мађарска Рудина, Пчелин Камен, Јастребов Камен, Трешњево, Сечине, Вражи Камен, Златковци, Ваљинска Падина, Попадичев Камен, Голаш, Чука, Рогошиновац, Трмчиште, Стражеац, Оградња, Љупкова Падина, Капула, Петкова Чука, Никин Брег, Угари, Станин Поток, Блато, Кошавински Поток и др.
Заједничке утрине су на Делу, Глами, Каменитој Рудини, Голешу и Големој Орници.
Шума има у целом атару, слабе су и носе ове називе: Белоречки Брег, Падинке, Острц, Шалитрин Камен, Качуновица и др. Све су око села. У њима расте дрвеће: јасен, граб, липа, цер, граница, буква, брекиња, јавор итд. Има понегде и руја који се користи за фарбање плетива и пређе. Сеоске шуме су у Брзаковици и на северном подножју Тупижнице.
Село има појате по целом атару, на којима се чува ситна и крупна стока. На појатама су обично груписана имања појединаца, те су ту, особито преко лета, читаве породице ради обрађивања земље. Појате се често не разликују од кућа у селу. Преко зиме ту остаје само по један пастир, док се остали укућани спуштају у село.

Тип села.

Горња Бела Река је село збијеног типа. Дели се на три краја – Горњи, Доњи и Стрчи Крај. Крајеви се спајају у средини села. По броју кућа су приближно једнаки. Горњи Крај је у потоку Биђер, Доњи од ушћа Биђера па низ Белу Реку а Стрчи-Крај од ушћа Биђера па уз Белу Реку. Куће у Горњем и Доњем Крају су распоређене без реда и поред тога што средином оба води сеоски пут. Најзбијенији део села је тамо где се спајају Горњи и Доњи Крај, код школе, дућана и механе. У Стрчи-Крају, као новијем, куће су поређане са обе стране пута и нешто су разређеније.
Задруге су пропале. Највећа задруга једва данас да има 8 до 10 чланова. Узрок пропасти задруге је у томе што се жене, обично јетрве, не трпе у заједници и превелике тежње за самосталним животом са својим мужевима.

Име селу.

Село је добило име по Белој Реци, на којој је село. Назив „Горња“ је службени, административни, да би се разликовало од Доње Беле Реке, која се налази у северном делу Зајечарског среза.

Постанак села и порекло становништва.

Село није одувек овде било. Прича се да је за време устанка село било разбијено по целој белоречкој околини – живело је у збеговима. Најјаче је село било у Изворни, месту изнад данашњег села, уз Голему Реку, те се и данас то место зове Селиште. Прича се да је за време ратова село било одсељено чају Јабланицу – Бољевачки срез, али се доцније вратило на своје огњиште. По ослобођењу село се саселило стално овде, где је данас, где је и кула субашина била.
Старији људи о постанку овога села причају ово: Овде, где је данас село, било је у старо доба обложине и велике шуме. Први су дошли два брата Дејан и Татомир и њихов рођак, пашеног једног од њих, Драгомир из Јелашнице, у Тимичком срезу. Веле да их је Турчин овде населио, обећавши им згодну и квалитетну земљу, воде за воденице и ваљарице. Те три породице су и најстарије у селу:

-Дејанци, славе Алимпијевдан, преслава Ђурђевдан;
-Татомирци (Татомировци), славе Алимпијевдан, преславаљају Ђурђевдан.
-Драгомирци (Драгомировци), славе Никољдан.
Њихови данашњи потомци су у петом колену, те ће село бити да је старо око 150-200 година.
Ова презимена су се у међувремену изгубила а уместо њих се јављају новија, па уместо Татомираца и Дејанаца њихови потомци носе следећа презимена:
-Дејанци, Илинци, Калничићи, Јонкинци, Шоведелци, Павковци, Дуњашовци, Малкинци, Љупковци, Пачаризовци и Бердинци.
Уместо Драгомироваца су данас ове фамилије:
-Близничарци, Ћошкинци или Ардинци, Попадијичи, Кошавници, Модинци, Милошевци, Кљуцичи, Петковци, Ратковци, Катичи, Степановци, Коњарци, Грањичи, Кунчинци итд.
Ове фамилије су се у међувремену разродиле.

Осим ових, има неколико досељеника из најближе околине, који су се уселили као накалемци (уљези), па се тако и зову:

-Василинци, Јовањдан;
-Чучковци, Јовањдан;
-Давњановци, Јовањдан;
-Смиљаничи, Св. Ђорђе;
-Мишичи, Јовањдан;
-Симинци, Св.Ђорђе;
-Љубинци, Св.Ђорђе;
-Цонинци, Јовањдан;
-Ђуринци, Јовањдан итд..

Остале фамилије:

-Томинци, Никољдан, су се давно доселили из Арнаутлука.
-Бугари, Никољдан, су новији досељеници из Рејановца у Бугарској.
-Камењарци, Аранђеловдан. Не зна се одакле су досељени.
У црноречком селу Ласову постоји једна породица коју зову Белоречани, јер су пореклом из Горње Беле Реке. Довела их мајка преудајом.
У Ласову су и Љупковци, славе Никољдан. Они су овде уљези из Горње Беле Реке.

Село нема заједнички славу али има неколико заветина: Велика Госпојина – у Селу; Духове и Русалницу у Рељеву; Спасовдан у Вражем Камену, Вартоломеј у Глами; Пантелијевдан у Цераку у Св. Архангелча и Врелу.
Да је Горња Бела Река насељена највише из Тимока доказује ношња а особито језик.
У ратовима од 1912-1918. године погинуло је или умрло 89 ратника којима је 1923. године у средини села подигнута спомен-чесма.

ИЗВОР: Према књизи Маринка Станојевића „Црна Река“. Приредио сарадник Порекла Милодан.

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.