Племе Ћеклићи

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Племе Ћеклићи налази се у средишњем западном делу Катунске нахије, на широком подручју које се на југу и југозападу граничи са облашћу Његуша и Цетиња, на крајњем југоисточном делу са ријечким племеном Косијери, а целом североисточном страном са племенима Бјелице и Цуце, и коначно једним малим делом на северозападу и са подручјем Боке.

У модерно време, подручје Ћеклића важи за једно од рељефно и климатских најсуровијих крајева Црне Горе. Међутим, то је последица неумереног сечења шуме у последњих неколико столећа, што је узроковало спирања тла. У средњем веку, у Ћеклићима је било великих површина под густом храстовом шумом, а посојало је и језеро (од којег је остао само топоним, назив села Језер), из којег је отицала речица Љута, која се данас јављa код Ораховца у Боки, и Ћеклићи су тада, несумњиво, били много пријатније место за живот.

У области Ћеклића су следећа насеља:

У средишњем, најпитомијем делу племенске области су Кућишта (која су одувек била племенско средиште), Вучи До, Крајњи До и Војковићи. На југ су села Милијевићи и Петров До, а у северном делу Убао, Драгоми До и Језер које је најсеверније и веома пространо насеље (састоји се од пет заселака). У Вучјем Долу је саборна црква Ћеклића, посвећена Светом Илији, која потиче још из 14-ог, а по неким мишљењима чак из 12. столећа. Данас је на месту ове цркве новосаграђена црква из 19. столећа.

Ћеклићи су веома старо племе, које се помиње још у првој половини 14. столећа. Ранији аутори[1] су као први помен племена Ћеклића истицали један млетачки извор из 1431. године. Међутим, један дубровачки документ бележи извесног Бојка Ивановића Ћеклића[2] тачно пола столећа раније[3]. У околини Скадра је почетком 15. столећа постојало село, уписано у млетачки Скадарски земљишник из 1416. године као Teclani, и у њему Jon Tecla (Јован Ћеклић?). Није искључено да ови Теклани Доње Зете имају везе са нешто севернијим зетским Ћеклићима, али то није сасвим поуздано. Ипак, најстарији помен братства је из једног которског документа из 1326. године, где се помиње Мароје од Ћеклића (Maroye dе Tecla).

Према бјелопавлићком предању, Ћеклићи су ранији становници долине Зете, где су имали своју цркву Свете Текле[4], на месту где је у другој половини 19. столећа заснован Даниловград, по којој су и добили племенско име. Наводно су их из тог краја протерали управо дукађински досељеници Бјелопавлићи, те су се Ћеклићи померили на запад у своје планинске области, где су имали своја летња станишта.

Ово предање се може чути и у самим Ћеклићима, али за њега нема никакве документарне потврде. Видимо да се Ћеклићи помињу у документима приморских градова током целог 14. столећа (када Бјелопавлићи вероватно још нису ни постојали, или је ово племе било на самом свом зачетку), и то најчешће као становници своје племенске области у којој и касније живе, али и неких крајева у Боки (Кавач, Тиват, Котор). Дакле, уколико их је и било у Бјелопавлићима, они су тамо касније заузели себи неке поседе дошавши из Боке или Катунске нахије, да би се касније вратили у матичну област.

 

Племенска слава Ћеклића је Свети Илија, а не Света Текла, али то не мора да буде аргумент против порекла Ћеклића из Зете, јер је слава могла бити и мењана. С друге стране, бјелопавлићко предање би могло доћи и као последица једне друге сеобе, великог братства Калуђеровића, које је живело управо на месту каснијег Даниловграда и одатле у 17. столећу предигло у данашње Ћеклиће. Калуђеровићи јесу велико и угледно братства, али ни у ком смислу не представљају главнину Ћеклића, а, осим тога, у време свог преласка у Катунску нахију, Калуђеровићи су славили Свету Петку.

Према народној верзији, назив племена потиче управо по цркви посвећеној Светој Текли (у локалном говору – Ћекла), док има мишљења (нпр. Ердељановић) и да је он изведен од родоначелника Ћекле. Наиме, у средњевековним споменицима, може се наићи на име Ћекла или Текла, и то не само као женско, него и као мушко име.

О старини Ћеклића у овом подручју говори и старина цркве Светог Илије, племенске славе, која потиче из давнине, из раздобња између 12. и 14. столећа. С обзиром на ову чињеницу, као и сродство старих родова који чине изворну окосницу племена, Ћеклићи су остали компактна заједница током целог средњег века. На подручју Војковића и Вучјег Дола постоји градина, остатак мањег средњевековног утврђења које је вероватно подигнуто за одбрану. Према племенском предању, ту су седели ћеклићки кнезови. Подручје у којем се јављају Стари Ћеклићи је прилично широко: њихови поседи се у изворима јављају у подручју повише Будве, затим у својој каснијој племенској територији у Катунској нахији, у области Чева, долине реке Зете, па можда чак и у Доњој Зети. Оволика раширеност огранака Ћеклића указује на њихову старину.

По доласку Ивана Црнојевића и његове дворске свите и свих пратилаца – војске, чиновника, занатлија, и др, у област Цетињског Поља, стање у овој и суседним областима почиње да се мења. Старији родови, па тако и Ћеклићи, полако се изолују по својим насељима, делом се утапају међу нове досељенике или исте утапају у свој корпус, а део се временом исељава.

Турско освјојење Црне Горе ће значајно утицати и на Ћеклиће, најпре на исељавање дела племеника на подручје под влашћу Млетачке Републике, а затим и на нејединство у племену узроковано преласком једног дела племеника у ислам. Они ће, почетком 18. столећа, у време „Истраге потурица“, великим делом бити исељени, док ће део прихватити да се врати у хришћанску веру. Све ово је утицало на слабљење старијег племенског слоја, док на другој страни расте утицај потомства свега тројице дошљака из 16/17. столећа, које ће током 18. столећа преузети првенство у племену. Да ли се радило о појединачним дошљацима, или о групама сродника досељеним у Ћеклиће у том периоду, непознато је, али с обзиром на кратко време у којем су успели да се наметну старинцима као главарски слој, рекло би се да их је морало бити више. Јачање дошљачких братстава, као што је често био случај и у другим крајевима Црне Горе, појачава се исељавање старијих родова и опадање значаја оних њихових братственика који су у матичном племену остали.

Ћеклићи су пописани у турским дефтерима 1521. и 1523. године, као Теклићи, и то 1521. у Нахији Пјешивци, а 1523. у Нахији Цетиње. У овим дефтерима, осим наведених ћеклићких села, пописане су и махале Црни Врх, Јабуков До и И(в)ковићи, која су касније запустела. Иковићи би могли бити огранак староћеклићког братства Маројевића. У овим дефтерима налазимо и махалу Остојићи у Поборима, као и цетињску махалу записану највероватније као Остојшићи. Једно од старих братстава Цетињског Поља били су и Остојићи, који би могли имати везе са ћеклићким Остојићима. О њима је писано у овом тексту:

Такође, као махала у Маинама пописани су Медовићи, који би веома извесно могли бити део ћеклићких Медојевића.

Ердељановић почетком 20. столећа констатује да потомака стариначких родова правих Ћеклића у племену има тек око четвртине, док остали део, велику већину, чине родови који потичу од досељеника из Брда и Херецеговине из 16/17. столећа. Међутим, овде се мора имати у виду неспорна чињеница да су се ти дошљачки родови зачели и у прво време развијали у окриљу стариначких, те да њихово порекло од досељеника може да се односи само на праву мушку линију, док су се материнским пореклом сасвим уједначили по крви са Старим Ћеклићима.

Порекло становништва

Старији родови у Ћеклићима[5]

Судећи по разним изворима, стариначки родови Ћеклића су они који су и дали име племену, и међусобно су углавном повезани сродством. Пре свега, ту су Остојићи, Медојевићи и Војковићи. Рекло би се да они изворно потичу из крајева изнад Боке, који касније припадају бокешким племенима Побора, Брајића и Маина – област изнад Будве. Одатле су они поседали планинске области, касније племенско подручје Ћеклића, затим Цетињско Поље, део племенске области Цуца, даље на југ делове потоње Ријечке нахије, на исток јужни део племена Озринића, и најдаље до долине Зете у поменуту област где је у модерно доба заснован Даниловград. Очито је да се радило о великом и јаком братству које је успело да поседне и насели оволико подручје.

У средишњем делу Ћеклића живело је велико братство Остојића. У которском документу из 1443. године, помиње се Брајко Остојић из Ћеклића (Braichus, Ostoie de Tieclitis[6]). Остојићи се помињу и у оснивачкој повељи Цетињског манастира Ивана Црнојевића из 1485. године, и то Раткo Остојић[7], a затим и у повељама из 1489. године – властелини Радич Остојић[8] у Угнима и Љепоје Остојић у Ћеклићима. У турским дефтерима из 1521. и 1523. године, у Поборима изнад Будве уписана је махалa Остојићи, а у Маинама у махали Медојевићи појављује се Вуксан Остојин или Остојић. Осим тога, у оквиру Цетиња, као једна од махала уписани су и Остојшићи, који би могли бити Остојићи, којих је било и у Цетињском Пољу крајем средњег века.

Ово братство се делом потурчило у 16. столећу, чак су у свом заселку Остојићи подигли дрвену џамију. Један огранак потурчених Остојића звао се Кршевићи. Сви потурчени Остојићи су се у време „Истраге потурица“ иселили у Никшић.

Могуће је да братству Остојића припадају и стари становници Језера, од Петровића досељених у 16. столећу названи Језерани. Убрзо по доласку Петровића, Језерани су се иселили. Остала су упамћена нека презимена: Остојићи, Обради, Чалићи, Хоћевићи. Мало дуже су у Језеру опстали старинци Лопатине, који су се средином 16. столећа иселили у Херцеговину, где њихових потомака има и данас (под презименом Дрињак).

Део Остојића се временом иселио према Озринићима и, касније, ка Потарју.

Медојевићи су насељавали Кућишта и остала села у средишњем делу Ћеклића. У Цетињском Пољу, у 15. столећу, након подизања манастира, као кметови на манастирској земљи помињу се и Медојевићи. Један Цетињанин Медојевић, ковач, се помиње у которској документацији још од 1398. године надаље. У дефтеру из 1521. године као део Маина се наводи махала Медовићи, који вероватно имају везе са ћеклићким и цетињским Медојевићима. Медојевићи су се у 16. столећу делом потурчили, а након „Истраге потурица“, почетком 18. столећа, део се иселио за Никшић, док су се неки вратили у православну веру, али се овај род истражио до краја 18. столећа. Један део православних Медојевића се иселио за Озриниће, а касније на север у Потарје, где и данас има Медојевића, као и Остојића и још неких других њима сродних родова.

Огранак потурчених ћеклићких Медојевића су Мемовићи – Црновршани. После „Истраге потурица“, иселили су се из Катунске нахије у Никшић. Мемовићи су касније прешли у Будимљу, одакле су их истерали Васојевићи, па су на крају завршили негде у Малој Азији.

Војковићи су треће велико старо ћеклићко братство. Помињу се још 1436. у једном которском документу као братство – Voichovich de Tieclitis.

Деле се на два огранка, оне у матичном селу Војковићи и Маројевиће у Крајњем Долу и Милијевиће у истоименом селу.

У Војковићима су два братства – Адровићи и Радојевићи.

Адровићи су од једног потурчењака, и разродили су се на Синановиће и Џаковиће. У време „Истраге потурица“, део се иселио из Ћеклића, а део се покрстио и остао у племену, али су им остала муслиманска презимена.

Радојевићи су огранак Војковића који се није турчио. Разгранали су се на следеће родове: Вуксановићи, Јоветићи, Ивановићи, Мијушковићи и Митровићи.

Други огранак Војковића су Маројевићи.

Према предању које је забележио Ердељановић у Ћеклићима, Маројевићи су потомци властелина Мароја Војковића из 15. столећа. Међутим, вероватнији родоначелник Маројевића је већ наведени Мароје Ћеклић који се помиње у которском документу још 1326. године.

Властелим Мароје би могао бити потомак и имењак родоначелника Мароја. Маројев унук Марко се потурчио у првом столећу турске власти[9]. Његови потомци су се разродили на Рамадановиће и Мухадиновиће. У време „Истраге потурица“, део је побегао за Никшић, а део је остао, покрстио се, али су им остала муслиманска презимена[10] Рамадановић и Мухадиновић. Живе у Крајњем Долу.

Други огранак Маројевића су Милијевићи у истоименом селу. Према ономе што је записао Ердељановић, они потичу од родоначелника Милије (16. столеће), сина Марка Војковића, који се није потурчио. Милијино потомство се разгранало на три рода: Станковићи, Марковићи и Јововићи. Међутим, столеће раније, 1431. године у которском документу помиње се Павле Милијевић (Paulus Milievich de catuno Tieclitis). Можда је у питању само патроним, по оцу Милији, а уколико би се ћеклићки Милијевићи довели у везу са наведеним катунаром Павлем, онда би старина овог братства била померена читаво столеће или нешто више уназад. У Повељи Ивана Црнојевића из 1489. године помиње се и Ђурђе Милојевић „от Теклић“, као један од 24 властелина Црне Горе. Да ли је у питању патроним од оца Милоја, или овог Милојевића можемо повезати са Милијевићима, тешко је рећи.

О Медојевићима и Остојићима је за прилоге за Порекло написао Бранко Медојевић:

Осим наведених родова, у области Ћеклића живела су и друга стариначка братства, за која се не може поуздано рећи да ли припадају братству Ћеклића:

У Кућиштима су запамћена три рода, која су у племенском предању остала упамћена као влашка: Фрадели, Шораји и Топаљи, који су ово место населили у 16. столећу, вероватно са Цетиња, када су Кућишта запустела. Ова братства су затекли Калуђеровићи кад су се доселили у Кућишта у 17. столећу. Фрадели су се недуго потом истражили, а Топаљи су изгинули у крвној освети са Шорајима, док су се Шораји у 18. столећу иселили у Боку, где ово братство касније замире.

Илићи су у Ћеклићима, у Вучјем Долу, живели до средине 16. столећа, кад су се иселили у Површ у Херцеговину, где су се разгранали на 6 или 7 родова.

Илијашевићи и Петровићи из Вучјег Дола су се у 16. и 17. столећу иселили у Боку и тамо покатоличили.

У Петровом Долу су крајем средњег века живела два рода за која постоји предање да су посрбљени Власи – Камате и Бацуљи. Бацуљи су били јако братство и давали ћеклићке кнезове, све до почетка 18. столећа[11]. Камате су се иселили под притиском досељеника у 16. столећу, док су се Бацуљи одржали све до почетка 18. столећа када су дошли у сукоб са досељеним Калуђеровићима, који су им тада преотели и кнештво, а Бацуљи су се затим иселили. Могућег родоначелника Бацуља, Ристо Ковијанић налази у личности Бацела Боановића или Во(ј)ановића (Bacel Voanovich) који се помиње у которским документима крајем 14. столећа.

Уљаревићи су стариначко братство у Ћеклићима које се иселило у Боку у 17. столећу, где их и данас има.

Ђуровићи су, такође, били старинци у Петровом Долу, потурчили су се, па су исељени у време „Истраге потурица“.

У Ублима је живео стариначки род Сладковићи, који су нестали пре 17. столећа, пре него су се доселили садашњи становници Убла. Досељеници су у селу затекли Чалаке и Јовиће, који су се истражили током 17. столећа. Сладковићи (Слатковићи) су махала у оквиру Бјелица у турском дефетеру из 1521. године. Веома је извесно, нарочито с обзиром на близину два племена, да се ради о ћеклићким Сладковићима.

Сви стари родови у Ћеклићима славе Светог Илију.

Братства у Ћеклићима досељена у 16. и 17. столећу

Петровићи

Петровићи су велико и разгранато братство које насељава северни део Ћеклића.

Деле се на родове: Јовановиће, Пајовиће, Радуловиће, Никчевиће (сви у Језеру), Павићевиће (Драгоми До), Драгутиновиће, Вујовиће, Вујошевиће (Убао), Мирковиће и Павлићевиће (Петров До).

Сви ови родови потичу од заједничког претка Петра, по коме и цело братство носи презиме, који је средином 16. столећа добегао у Ћеклиће из Бјелопавлића, где је, према предању, побио неке турске порезнике. Он се населио у Језеру, а братство се касније умножило и раширило и у околна села.

Петар је био од братства Буроњића. У Бјелопавлићима не постоји братство са овим презименом, али зато постоје Буроњи у Љешанској нахији, у непосредној близини Бјелопавлића[12]. Није искључено да Петар потиче од Буроња[13].

Постоје мишљења да ћеклићки Петровићи потичу од Куча Мрњавчића, и то према предању братства Демировић из села Велишевци код Љига о пореклу од Петровића – Драгутиновића. Генетским тестирањем утврђено је да овај род носи хаплогрупу Е1b. О томе је писано на форуму Порекла: http://www.poreklo.rs/forum/?topic=58.0

Петровићи славе Светог Илију, што је родоначелник Петар Буроњић преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је Свети Стефан.

Калуђеровићи

Калуђеровићи се деле на следеће родове: Калуђеровиће, Матановиће (у Крајњем Долу), Томашевиће, Николиће, Радниће, Латковиће (Кућишта) и Домазетовиће (Петров До).

Слично као и предак Петровића, предак Калуђеровића, Стеван, добегао је из Бјелопавлића, према предању – због убиства неког спушког Турчина, у другој половини 17. столећа. Под старост се замонашио – закалуђерио, па су његово потомство Ћеклићи прозвали Калуђеровићима.

Син Стеванов, Павле, преотео је кнештво Бацуљима, али су га они убили[14], па је кнез постао његов брат Раде. Од половине 19. столећа, главарство у Ћеклићима опет је прешло на Калуђеровиће. Од њих је био чувени војвода Ђуро Матановић (слика десно).

 

Од ћеклићких Калуђеровића су Калуђеровићи у Озринићима, Цетињу, Никшићу и Боки, а један од њих се вратио у Бјелопавлиће и од њега потичу тамошњи Калуђеровићи у Доњој Главици.

Калуђеровићи славе Светог Илију, што је родоначелник Стеван преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је бјелопавлићка – Света Петка.

Вучедољани

Братство је назив добило по Вучјем Долу у који се доселио заједнички предак.

Дели се на три огранка:

„Гвозденовићи“, чији су родови Гвозденовићи и Раичковићи,

„Пророчице“, чији су родови Пророчице, Вукосавовићи и Марковићи, и

„Вицковићи“, чији су родови Вицковићи, Радуловићи и Војиновићи.

Сви потичу од претка Перише Мишевића који је добегао у Ћеклиће крајем 17. столећа из Гацка – Чарађе. Постоје најмање три верзије о ранијем пореклу овог братства: по једном, они су огранак великог братства Орловића (с којим их везује легендарно Чарађе), по другом, они су сродници његушких Хераковића и Раичевича (што би потврдила и иста крсна слава – Ђурђев-дан[15]), по трећем, они су посебно херцеговачко братство.

Вицковићи – Вучедољани су били кнезови ћеклићки крајем 18. и до средине 19. столећа.

Од вучедолских Гвозденовића је чувени генерал Анто Гвозденовић (1854-1935), војни хирург, „генерал у три војске“ – црногорској, руској и француској, дипломата и политичар.

 

 

Вучедољани славе Светог Илију, што је родоначелник Периша Мишевић преузео од Ћеклића код којих се настанио, а ранија слава била му је Ђурђев-дан.

ИЗВОРИ:

Јован Ердељановић – Стара Црна Гора

Ристо Ковијанић – Помени црногорских племена у которским споменицима

Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић – Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића

Саво Радусиновић – Насеља Старе Црне Горе

Божидар Вукчевић – Срби Склавоније и Скадра XV вијека и хиландарски посјед Каменица

Ђуро Батрићевић – Црногорско племе Ћеклићи, братство Гвозденовићи

Бранко Медојевић – Историја Медојевића

и други извори

[1] Ердељановић и др.

[2] Бојко је или из Леденица (више Рисна, што није далеко од подручја племена Ћеклића) или, према мишљењу Риста Ковијанића, из Лединца више Котора, што је стари назив за Његуше.

[3] Овај помен Ћеклића из 1381. забележио је и Јиречек.

[4] Култ Свете Текле, ученице Светог апостола Павла и првомученице из раног времена хришћанства, је веома раширен у приморским деловима србских земаља. У западним деловима Црне горе постоји 6 или 7 храмова посвећених овој светој мученици, док, с друге стране, у осталим србским крајевима, није поштована у толикој мери.

[5] У болду су родови који ту живе и у 20. столећу, а у италику они који су изумрли или се иселили из племена.

[6] Начин на који је записано његово име јасно указује да Брајко није син неког Остоје, већ припадник рода који носи назив по неком родоначелнику Остоји.

[7] Цетињски манастир је делом заснован на имању Ратка и других Остојића. Занимљиво је да се у Повељи уз Ратка помиње и црква Свете Текле у Цетињском Пољу.

[8] Могуће је да су Ратко из 1485. и Радич из 1489. године иста особа.

[9] Махмут, син Марков, помиње се 1549. године у Подгорици.

[10] Има и другачијих мишљења о турчењу неких ћеклићких родова (Ненад Стевовић), да нека од ових муслиманским презимена вуку корен од турских имена која су хришћани давали деци из разних разлога, што није усамљен случај у Црној Гори.

[11] У млетачким документима се у 17. столећу помињу Бацуљи: Радивоје Радоњин, Шћепан, Ђукан Вујошев, Вуксан Вујошев и Мијушко, последњи кнез бацуљски (1712). Судећи по именима, Бацуљи су у 17. столећу били сасвим посрбљени, или можда и нису влашког порекла.

[12] У Буроњима данас већину становништва чине досељеници из Озринића, али постоји и једно старо братство, вероватно изворних Буроња, које се зове заједничким именом Кунице, а чине га родови: Ћетковићи, Вучковићи и Ненадовићи.

[13] У которском документу помиње се убиство Павла, сина Петра Буроњића, 1566. године, кога је убио Никола Бараковић из Ћеклића.

[14] Убиство Павла Стеванова Калуђеровића се веома подудара са документованим убиством другог Павла, сина Петра Буроњића, па се поставља питање – није ли предање досељеника у Ћеклиће од једне личности направило два истоимена легендарна лика, којима покушава да повеже два велика дошљачка братства.

[15] Утолико, Вучедољани би могли да буду огранак племена Дробњака. Неки Гвозденовићи су се касније иселили из Ћеклића управо у Дробњак, где их и данас има. Можда би ово могло указати на могућу везу између Гвозденовића и других Вучедољана са Дробњацима.