Порекло презимена Медојевић Reviewed by Momizat on . Презиме Медојевић присутно је највише на северу Црне Горе. О овом презимену прилог је написао наш сарадник Бранко Новаков Медојевић, аутор књиге "Историја Медој Презиме Медојевић присутно је највише на северу Црне Горе. О овом презимену прилог је написао наш сарадник Бранко Новаков Медојевић, аутор књиге "Историја Медој Rating: 0
You Are Here: Home » Презимена » Порекло презимена Медојевић

Порекло презимена Медојевић

Презиме Медојевић присутно је највише на северу Црне Горе. О овом презимену прилог је написао наш сарадник Бранко Новаков Медојевић, аутор књиге „Историја Медојевића“.

МЕДОЈЕВИЋИ

Презиме Медојевић је једно од најстаријих словеносрпских презимена (1). Прва презимена као категорија распознавања људи коју данас познајемо, у нашим крајевима су прво настала у приморским областима. О времену и начину постанка, посебно оних која су настала преношењем личних имена, различито говоре ономастичари, историчари и етнолози. Због тога, сва “презимена“ 14. вијека а међу њима и Медојевић се третирају на три начина:

1. Као презиме које има исто значење са данашњим,

2. Као патроним, име оца које се додаје уз своје име,

3. Као проепоним, категорија презимена која нијесу права али су на путу да то постану. Ова категорија је уведена 1979. године од стране Института за српскохрватски језик САНУ (2).

Случај поистовјећивања презимена са именом катуна и пренешење таквих презимена у наше вријеме, није обухваћено. Уопштено гледајући, наша наука послије II свјетског рата се мало бавила улогом сељака сточара у предтурско и турско вријеме, руководила се марксистичко-лењинистичком теоријом истицања проблема сељака ратара. И данас се занемарује улога сточара у преношењу језика, обичаја, војничких и трговачких вјештина, значајним за каснији настанак овдашњих нација.

Презиме Медојевић је настало од личног имена Медоје. У другој (1331.г.) и трећој (3) (1345.г.) Дечанској повељи, од 308 различитих српских имена сретамо Медоја ратара у селима Трепча, Добра Ријека (Плавско-будимљански крај) и Дечани а сокалника са тим именом у селу Врмоша (Плавска област). Име, касније и презиме се, послије плавског топонима Црне Горе, селило са истим топонимом све до полуострва Пељешца. У првом турском попису из 1455. године, на поменутом простору се име Медоје задржало само у једном случају, у нахији Вучитрн (4). Крајем тог вијека је и свуда потпуно нестало.

У вријеме Немањића у Источној Зети (данас сјеверна Албанија) се обављао изузетно жив саобраћај, наслијеђен као и поплочани путеви још из времена Римске империје. Из Дечана је пут водио до Светог Спаса гдје је била царина од чијих прихода је манастир Хиландар убирао приходе. Ту се пут састајао са оним из Призрена који је ишао долином Дрима. Преко планина се стизало у тврђаву Дањ. Испред тврђаве је било село Медоја (5), метох манастира Светих Арханђела у Призрену. Дањ је био познат и по томе што су чланови владарске куће Немањића ту проводили зиме. Од њега је пут водио на двије стране: десно према Скадру и лијево, низ Дрим до Медове и Медовског залива. У близини Медове је етнолог Јовићевић 1920. године пронашао рушевине двије старе православне цркве (6). Идући према западу, куда се крајем 14. вијека кретало становништво, бјежећи испред османске и арбанашке најезде, у близини Улциња наилазимо на село Меди. Из околине Скадра, из предјела Пилота, метоха призренског манастира, је вјероватно био Радијан Медојевић којег између осталих “земљака“ за извршиоца тестамента 1400. године одређује презвитер Бенко, грађанин Дубровника (7).

Браћа Стањо и Бјелан Медојевић, трговци из Бара се у которским записима појављују 1397-98. године (8). Барани су углавном гравитирали према Дубровнику. Више од половине богатих дубровачких трговаца поријеклом из зетских градова су били Барани (9). По брачномиразном уговору који су направили Бјелан и отац његове будуће супруге, которски ковач Ђуро, види се да је он био православац а невјеста католкиња.

У Паштровићима је Вукмановић (10) забиљежио топониме: Медов Бријег, у селу Бечићи, и Медово Гумно, у селу Дабковић. На дијелу тог простора се некада простирало велико село Маине а дио њега је носио назив Медојевићи. Запис је из турских дефтера 1521-23. и 1529-36. године (11) и непознато је да ли је тада у Медојевићима било домаћина са тим презименом. По Ћирковићу (12), простор изнад Будве је био познат као мјесто првих зетских катуна, тако да је у Маинама, поред Медојевића, било још 13 катуна чији називи су остали као дијелови села у турским записима. Осим Маина, на почетку турске владавине, у селу Побори је забиљежено осам топонима, некадашњих катуна, у Брајићима три. Турски дефтери дијелове села означавају именом “махала“, за Ђурђева су то зачеци братстава. Изнад Будве се налазио (и налази) велики број манастира. Најближи некадашњим Медојевићима је био манастир Дуљево, по предању чувен по богатству стоке, жита и хљеба који се дијелио сиротињи (13). Био је метох чувенијег манастира Дечани. Ктитор му је био цар Душан. Познат је по томе што се у њему искушавао и закалуђерио патријарх Арсеније III Чарнојевић, по звону посебног звука којег су Аустријанци 1915. године претопили и извору – Савиној води, поред манастира.

По свим сазнањима добијеним на основу турских дефтера, као и которских и записа које су оставили Црнојевићи и цетињски калуђери, Медојевићи су се са простора Маина даље кретали према Црмници, обалом ка Котору и даље, као и на сјевер према Чеву. Идући ка љетњим испашама, задржали су се на Цетињско поље и околину и истим поводом стигли до Црног Врха, на граници Ћеклића и Бјелица и даље до Предиша и Љешевог Ступа у Бјелицама куда су остављали топониме и записе. Даље су, у то вријеме били само Озринићи, по попису из 1523. године са 18 кућа. Гдје год су Медојевићи поменути у записима Црнојевића, записани су и код турских пописивача пореза али са презименом Медо. Настањени на просторе каснијих племена Ћеклића и Бјелица, зими су са стоком ишли у топлију Ријечку нахију. По предању, Ћеклићи су држали и Главицу на којој се сада налази Даниловград. Све је то било у вријеме када је било доста пашњака, шума и воде а мање становништва.

Ердељановић (14) је површно писао о Медојевићима, руководећи се, у народу направљеном сликом о њима као потурицама, сликом коју је Његош направио у Горском вијенцу. Код романтичарских историчара и етнолога, ово дјело је било историјска читанка и тако генерацијама презентована народу. Инспирацију да презиме Медовић узме као презимена “негативаца“, Његош је вјероватно нашао у Књизи за Медојевину. Овај “запис“, саставни дио Цетињског љетописа који се налази у Цетињском манастиру му је сигурно био доступан. Највећи дио ове рукописне књиге је писао владика Василије Петровић, допуњавао Петар I а једну страну (од укупно 81 листа), писао је архиепископ пећки Атанасије 1749. године (15). Владика Василије на 51. страни са доста контрадикторности описује наводни догађај из 1704. године, из времена владике Данила о тобожњој узурпацији манастирске земље од стране два брата Медојевића који су имање Медојевину, поред манастира, добили наводно од неког владике као манастирски ковачи. По свему, запис је прављен као упозорење будућим узурпаторима да не дирају у црквено јер ће их задесити судбина ова два брата који због “притискивања“ земље и клетве владике Данила, остају без порода. Карактеристика записа је и да се презиме на неким мјестима скраћује на Медовић, што ће остати као особеност како се буде ишло на западније области.

Вјероватно увидјевши да је неувјерљив, Василије пише и другу Књигу за Медојевину, на следећем листу, нумеришући страницу са 51а. Претходни текст је датиран са 1748. а овај са 1437. годином. Ту је исказ два брата пред свједоцима гдје они поклањају имање цркви, уз напомену да се кају због учињене “досаде“ манастиру. Међутим, постоји и трећи запис (16) о догађајима на Медојевини и он није саставни дио Цетињског љетописа. Он је из 1740. године и ту видимо да су у породичној задрузи живјела три брата. У наследству су чували мач који записом продају владици Сави, пошто иза себе немају само женско потомство, коме дају новац од продаје. Пошто је познато да је Иван Црнојевић при пресељењу на Цетињско поље са собом довео све врсте мајстора, међу њима неминовно и оне који су израђивали оружје, јасно је да су ту били и Медојевићи. То и чињеница да су се имања Црнојевића налазила свуда тамо гдје су живјели Медојевићи, указује на постојање неких пословних односа.Осим тога, Црнојевићи су, прије насељавања Старе Црне Горе, у Источној Зети имали посједе (у Забојани село Облик, са друге стране ријеке село Самарише, сјеверно од Скадра село Гришу) (17), што указује на могућност истовременог насељавања и пресељавања са Медојевићима. Села у Старој Црној Гори гдје се подудара речено су: Цетиње, Угње, Зачир, Додоши, Сађевица, Момишићи, Дупило и Комани. Сусједна и најближа села су: Брајићи и Маине, Његуши и Бјелице, Доње Добро и Зачир, Загора и Горњи Пелеши, Ријека и Пипац, Бери и Брежине (прва су она гдје су имања Црнојевића).

Приликом пописивања 1521-23. године, у турским дефтерима нема презимена Медо у селу Цетињу, вјероватно из разлога што су се водили уз манастирски посјед који је имао посебан статус, али има још увијек загонетан назив дијела села: Стојшићи. Редослед којим су уписани дијелови села Цетиња је: Боровине, Стојшићи, Ивановићи, Хумци. Ни код Ердељановића, ни код других истраживача нијесам нашао на објашњење овог презимена и топонима. Презиме се помиње у которским записима (18) и везано је за Ћеклиће и Врм (Корјениће). Као топоним Стоје (Стол) га је открио Божић, у дистрикту Дриваст (сјеверозападно од Дања), недалеко од поменутог села Медоја. Ротковић (19) ће искористити тај податак и “одгонетнути“ непознату, са списка од 51 “општине или дружине“, поменуте у историјски познатом Врањинском уговору између Стефана (Стефанице) Црнојевића и Млечана 1455. године.

Трагови Медојевића у Грбљу потичу из которских записа и турских дефтера. Има их и као становника Котора, крајем 14. или током 15. вијека, гдје се баве различитим занатима. По неким записима се дознаје њихово поријекло, Грбаљ или село Лопате близу Маина, док се за већину то не зна. Синоним повезаности са предјелима које је под својом влашћу држала Јелена Анжујска је и надгробна плоча кројача Радосава Медојевића у порти фрањевачког манастира испред градских зидина, задужбини ове краљице чији се култ светитељке није развио.

По дефтерима из 1540-41. године Медојевића има у Рисну и селима Морињ и Поди. Касније ће Накићановић (20) описати Медовиће као старосједиоце из села Поди са карактеристиком да су славили Ђурђевдан и да су помагали градњу тамошње цркве. По катастру из 1704. године, у селу Полице код Рисна и у Мељинама код Херцег Новог (21) су топоними који подсјећају на Медојевиће. Карактеристично је да поменуту цркву у Подима, за коју се претпоставља да ју је градио Стефан Вукчић Косача и ону на Цетињу коју је градио Иванбег, повезује истовјетно рјешење лучког фриза у поткровљу цркве и на кубету (22). Из Конвала је био дубровачки ковач Богавац Медојевић који је живио почетком 15. вијека (23).

Најранији податак о презимену, патрониму или проепониму Медојевић је у Дубровнику. У дјелу Monumenta Ragusina Libri Reformationum, за године 1359-63. су уписани Првоје Медојевић и његова мајка Милица, 14.11.1363. године. Послије пет година се појављује Петко који продаје своју робињу за 30 перпера (24), Милтен7) је записан 1376., Витко (25) 1386. године. И у првој половини 15. вијека има доста Медојевића који су се бавили трговином и превозом робе, највише до српских рудника и тргова (26). Ови подаци говоре да су Медојевићи веома рано постали грађани Дубровника. Овај град и његово залеђе Херцеговина су у тим временима била идеална мјеста за живот. Херцеговина је била позната као стјециште катуна и са истока и са сјевера. Из ње ће се, поготово доласком Турака, вршити сељења на све стране. Словенизација Дубровника је и настала највећим дијелом усељавањем превозника робе и трговаца који су стизали у најудаљеније области Балкана а и даље.

Највјероватније се катун Медојевићи из Маина преселио у залеђе Дубровника гдје је записан 1433. године (27) као катун Љубише Медојевића који се издвојио из катуна Враговића. Те исте године се овдје појављују и Вукшићи који су такође уписани у Маинама а 1412. је ту и катун Милатовића, исто из Маина. Интересантан је податак да је Враговићима траг село Врагоци у околини Скадра.

Медојевићи су оставили траг у Херцеговини у Билећким Рудинама (28), у предјелу Чепелица, гдје је било село њиховог имена, у Љубомиру (29), у селу Домашеву је “предио са њивама и ливадама“ под именом Медовина, у Врму (Корјенићима) (30), у селу Ораовцу, у Поповом пољу, у селу Пољице (31). Садашњи Кудузи и Станковићи из овог села су потомци Вујичића који се, по предању рођакају са Медојевићима.

Дио Врма су некада држали Риђани који су ишчезнули 1749. године, претопивши се у Кривошије, Грахово и Никшићке Рудине. Турци их у попису нијесу могли све пописати 1477. године (32). Нешто каснијим пописом за којег нема датума а претпоставља се да је био у истој генерацији пописаних из 1477. године, уписан је Вукић Медојевић у станишту Црешњево. Пешикан (33) претпоставља да се ради о данашњем селу Трешњеву у Цуцама које је тада било љетње станиште, док је зимско било село Заслап, сада плато тог назива изнад Нудола (сада Нудо). Са Вукићем као могућим родоначелником се отвара нова претпоставка, повезаност са садашњим Медојевићима. Предуслов је да су Вукићеви потомци остали у поменутим крајевима до око 1700. године, докле сеже сјећање Медојевића, вријеме доласка у долину Таре.

Од дубровачких Медојевића, најпознатији је Донат, калиграф, родом из Ријеке Дубровачке, умро 1518. године. “Потиче из сиромашне обитељи Медо или Медојевић. Живио је и дјеловао углавном у Дубровнику. Истицао се ученошћу а особито је био познат као велики мајстор у умјетничком писању“, пише у енциклопедији ЈЛЗ (34).

У граду Стону су послије I свјетског рата уписане 4 куће са презименом Медо, на полуострву Пељешац (35), живјели су у селу Доња Врућица што се види по матичним књигама, док је у селу Куна било 9 кућа Медовића. Из овог села је и чувени сликар Целестин Мато Медовић, уз Влаха Буковца, најистакнутија личност Хрватске модерне, рођен 1857. а умро у Сарајеву 1920. године. Да су Медовићи населили Пељешац из Херцеговине, упућују друга презимена из села Куна, као што су Бобани, Остоје, Видоши, Мештровићи, која суса њима, или била на истом простору, или у сусједству. Видоши, који су своје презиме највјероватније добили по херцеговачкој планини Видуши се са Медима сусријећу и у Ливну.

Идући морском обалом према западу, по аустријском попису из 1896. године дознајемо да је у округу мостарском постојао заселак Медовићи31), највјероватније у близини Метковића. На то упућује сазнање да се ту и данас налази насеље Крвавац, по предању презиме настало одвајањем од Медојевића. У Шибенику је 1820.године (36) записан Крсто Медовић. У задарским записима су се вјенчавали (37): 1590. Григорије Медојевић – поп, 1591. Катарина Медовић, од оца Нина из Бара, 1608. Стефан Медовић – заставник из Млетачке Албаније (Бока и градови јужније, по млетачком називу).

Дио Медојевића се из Херцеговине селио на сјевер, према централној Босни. Постоје подаци о некадашњим засеоцима и селима са називом Медојевић или Медовић. По аустријском попису, у котарима сарајевском и доњотузланском су била села са именом Медојевић а у фојничком и сарајевском засеоци имена Медовић. Филиповић (38) је 1928. године, испитујући Височку нахију наишао на заселак Медовићи уз село Гино (или Ђино). Данас се у Илијашу (кантон Сарајево) једно насеље зове Медојевићи, у општини Кисељак су села Медовци и Медовићи. Браћа Трифковићи (39) су 1908. године у Долачкој махали близу Сарајева записали село Медовићи. Данас је ту дио Сарајева са називом Грбавица. На падинама Романије, у општини Соколац данас постоји село Медојевићи. Нигдје, ни у једном од тих села и засеока данас нема житеља са презименом Медојевић.

По предању Медојевића, они су се у долину ријеке Таре доселили “од Чева“ на запуштено имање манастира Добриловина. Непосредан повод за пресељење је било убиство Турчина које је починила дјевојка, припадник задруге Медојевића, убивши напасника пракљачом (некадашња дрвена алатка за прање веша). Памте се само преци од досељења у долину Таре. Пошто је познато да је Милисав Медојевић био један од устаника из тог краја који су се код Сјенице састали са Карађорђевом војском 1808. године и на основу имена предака прије њега, може се израчунати приближно вријеме досељења. Рачунајући кољено 30 година, долази се до 1692. године.

Да су се Медојевићи из Велестова (дио данашњих Озринића, сусједно са Чевом) преселили у Добриловину, упућује више чињеница:

а) Године 1706. Велестово је запалила турска војска. Поменуто убиство је вјероватно тада и извршено.

б) Дио села са називом Бечићи (најближи селу Чево) (40). Некадашњи дио села Маине који се звао Медојевићи је био на дијелу садашњег села Бечићи.

ц) У селу има трагова и предања о Лалевићима који су се иселили на просторе Матаруга, Кричака и Старог Влаха, заједно са братствима из Маина. Прво су се “дигли у Зету (Бјелопавлиће) крајем 17. или почетком 18. вијека“. Касније су населили село Маоче, данас у пљеваљској општини.

д) Име Лала се код Медојевића појављује још у трећем кољену. Ово ријетко име је записано и у турским дефтерима код Риђана, крајем 15. вијека.

е) Становници Велестова помињу топониме за које кажу да потичу од Ивана Црнојевића. Постоје и топоними који подсјећају на Ћеклиће (у неко вријеме, вјероватно њихово пасиште) а утврђено је да су тамо живјели Медојевићи. Као пасиште је вјероватно прво припадало манастирима, касније Црнојевићима и другим братствима. Лежи у ували са просјечном надморском висином 900 – 950 метара и идеално је за сточарство.

ф) За Вукотиће (Вукашиновиће) са Чева се каже да су сродни са Бечићима, једном од 12 племена у Паштровићима. У Књигама за Медојевину, Перо Медојевић их има за свједоке, вјероватно због неких блиских, родбинских или других односа.

г) Поменути попис Риђана. Територија Риђана је касније дијелом припала и Озринићима.

Анализом података о кретању становништва из Херцеговине, може се са сигурношћу потврдити пресељење становништва које је заједно живјело још у Маинама на простор Старог Влаха, Матаруга и Кричака. Сматра се да се то пресељење дешавало око 1575. године (41). Вукшићи, Мажићи, Милатовићи, Медојевићи, братства која су оставила траг у Маинама, дала су имена селима: Вукшићи, на сјеверу данашње општине Пљевља, Мажићи, близу Прибоја, Милатовићи, близу Ивањице, Медојевићи као Медовине источно од Сјенице. По Пејатовићу (42), Медовићи су населили Барице, данас у општини Бијело Поље и Рогушје, у општини Пријепоље. У предјелу Бован (данас у опшини Рудо), постојало је 1903. године (43) село Медовићи, данас постоји село Бован гдје живе Медовићи. Од њихових сродника Крваваца, у општини Ужице је село тог назива. Било их је и у селу Маоче (јужно од Пљеваља) одакле су се одселили у село Трновице (сјеверно од Пљеваља). Ћеле из братства Медојевића у Маинама сретамо у селима: Репци, у општини Пљевља, Сочице и Калуђеровићи,у општини Прибој. Остојиће из братства Побори и из Ћеклића налазимо у Звијезду и Мостиштима (општина Пријепоље) гдје су се преселили из села Козице (општина Пљевља).

Медојевићи су прије II свјетског рата насељавали простор између Мојковца и Бијелог Поља. Данас их највише, осим ове двије општине, има у Подгорици, Београду и Војводини. Славе Ђурђевдан а преславу Томиндан. Од безброј предања која постоје код породица различитог презимена у долини Таре, тешко се може извести закључак у вези крвног сродства. Сва се заснивају на досељењу “са Чева у Добриловину“ и сва се рођакају са свима или већином оних који славе Ђурђевдан. Сигурно се зна за одвајање Топовића од Медојевића средином 19. вијека а Крвавце, осим Медојевића, нико други не води као огранак.

Литература:

1) Бранко Новаков Медојевић, Историја Медојевића, Београд 2013. године

2) Милица Грковић, Старосрпска имена словенског порекла у Дечанским хрисовуљама, докторска дисертација, Нови Сад 1979. године

3) Павле Ивић и Милица Грковић, Дечанске хрисовуље, Нови Сад 1976. године

4) Хамид Хаџибегић, Адем Ханџић, Ешреф Ковачевић, Област Бранковића, општи катастарски попис из 1455. године, Оријентални институт, Сарајево 1972. године

5) Иван Божић, Немирно Поморје 15. века, Београд 1978. године

6) Андрија Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Београд 1921. године

7) Душанка Динић – Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубровник током средњег века, Нови Сад 1995. године

8) Ристо Ковијанић, Бар и Барани у которским споменицима прве половине 15. вијека, Историјски записи, Титоград 1973. године

9) Ружа Ћук, Трговци из зетских градова у Дубровнику и српским земљама у средњем веку, Округли сто: Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања, Подгорица 1997. г.

10) Јован Вукмановић, Паштровићи, докторска дисертација, Цетиње 1980. године

11) Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендербега Црнојевића, друга свеска, АНиУБиХ, Сарајево 1973. године

12) Сима Ћирковић, Стариград – средњовековна Будва, Будва 1988. године

13) Слободан Раичевић, Манастир Дуљево код Будве, Гласник одјељења умјетности ЦАНУ, Подгорица 1997. г.

14) Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, САН, Београд 1926. године

15) Божидар Шекуларац, Цетињски љетопис, Цетиње 1993. године

16) Душан Вуксан, Историјска грађа из епохе митрополита Саве и Василија, Записи, Цетиње 1937. године

17) Иван Божић, Владавина Црнојевића, Историја Црне Горе 2-2, Титоград 1970. године

18) Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (14 – 16. вијек), књига 1., Цетиње 1963. године

19) Радослав Ротковић, Создање Цетиња – извори и легенде, Титоград 1984. године

20) Саво Накићановић, Бока, СКА, Београд 1913. године

21) Григор Станојевић, Катастри Херцег Новог и Рисна из 1704. године, Споменик 135.,САНУ, Београд 1983.г.

22) Војислав Кораћ, Историја Црне Горе 2-2, Титоград 1970. године

23) Драган Ролер, Дубровачки занати у 15. и 16. стољећу, ЈАЗУ, Загреб 1951. године

24) Михаило Динић, Из Дубровачког архива, књига 3., Београд 1967. године

25) Ђурђица Петровић, Прилог познавању Пријепоља у касном средњем веку, Симпозијум: Сеоски дани Сретена Вукосављевића 8., Пријепоље 1980. године

26) Андрија Веселиновић, Дубровачко Мало вијеће о Србији (1415 – 1460), САНУ, Београд 1997. године

27) Десанка Ковачевић, Средњовековни катуни по дубровачким изворима, Симпозијум: О средњовјековном катуну, Сарајево 1961. године

28) Јефто Дедијер, Билећске Рудине, СКА, Београд 1903. године

29) Момчило Ћурић, Ономастика Љубомира, Ономатолошки прилози 6., Београд 1985. године

30) Петар Шобајић, Корјенићи, Гласник етнографског музеја на Цетињу, Цетиње 1964. године

31) Рјечник хрватскога или српскога језика, ЈАЗУ, Загреб 1904 – 1910. године

32) Ђурђица Петровић, Средњовјековни Власи на територији данашње Црне Горе – пример Риђани, Округли сто: Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања, Подгорица 1997. године

33) Митар Пешикан и Душанка Бојовић, Попис заорјенског племена Риђана с краја 15. вијека, Зборник за оријенталне студије, св.1, Београд 1992. године

34) Ликовна енциклопедија Југославије 2., ЈЛЗ, Загреб 1987. године

35) Никола Звонимир Бјеловучић, Полуострво Рат (Пељешац), Београд 1922. године

36) Никодим Милаш, Православна Далмација, Београд 1989. године

37) Роман Јелић, Становништво Задра у другој половици 16. и почетком 17. стољећа гледано кроз матице вјенчаних, Старине 49, ЈАЗУ, Загреб 1959. године

38) Миленко Филиповић, Височка нахија, САН, Београд 1928. године

39) Стјепо и Владимир Трифковић, Сарајевска околина, СКА, Београд 1909. године

40) Петар Пејовић, Микротопонимија Озринића, Ономатолошки прилози 10., Београд 1989. г.

41) Стјепо Трифковић, Вишеградски Стари Влах, СКА, Београд 1903. године

42) Петар Мркоњић (Танасије Пејатовић), Средње Полимље и Потарје, СКА, Београд 1902.г.

43) Богумил Храбак, Стари Влах од 15. до почетка 19. вијека, Београд 2003. године

 

 

 

 

 

 

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top