Племе Цетиње – порекло становништва

20. новембар 2015.

коментара: 42

Као племе, Цетиње се први пут помиње код Марјана Болице 1614. године, у његовом попису црногорских, брдских и малесорских племена, рађеним у форми извештаја млетачкој влади за потребе ратовања притив Турске.

Цетиње као насеље и Цетињско Поље на којем се насеље развило, добили су назив по ранијој речици Цетињи која је некад текла кроз поље (временом је нестала у карству). Порекло и значење назива нису сасвим расветљени, али с обзиром да се топоними Цетиња, Цетина и сл, јављају у свим српским крајевима, али и код других словенских народа (Словенија, Пољска), могло би се основано претпоставити да је корен ових назива словенски[1]. Цетињско Поље дели се на два дела: горњи су Бајице, а доњи – Доњи Крај. И становништво се према месту где живи назива: Горњаци и Доњокрајци.

Данашње насеље засновано је на заравни коју је народ звао Ловћенски Долац (или само Долац), где је 1482. године Иван Црнојевић, након што је престоницу преместио са Обода на Цетиње, подигао себи двор. Две године касније, уз двор је подигнута и црква на месту Ћипур, посвећена Рождеству Пресвете Богородица (Мала Госпођа), испред које је касније сахрањен Иван Црнојевић. Црква је убрзо претворена у манастир у који је, 1485. године, пренето са Обода седиште Зетске епископије. У прво време око двора и манастира није постојало никакво насеље, као ни у време кад је владика Данило Петровић засновао нови манастир на месту развалина двора Црнојевићевог[2]. Цетињско насеље почиње да настаје тек од 1847. године, кад је владика Петар II сазидао конак уз манастир. Од тада су становници Цетињског Поља почели себи зидати куће на исток од манастира.

IVAN_C~1

Цетињско Поље је служило као катуниште влашких номадских сточара, да би од 13. столећа у њему почела да се заснивају стална насеља. До краја времена владавине Црнојевића, настала су сва насеља која и данас постоје у области Цетињског племена, осим самог Цетиња где је био манастирски посед. Села у Цетињском племену су: Доњи Крај, Бајице, Јабука и Дубовик у северном делу племенске области, Бјелоши у средишњем делу, и Очинићи, Угне и Врела на југу (ова три села се називају и заједничким именом Конак или Конаџије).

У турском пореском дефтеру из 1521. године наводе се ова села за засеоцима (махалама): село Угна са заселком Врела, села Очинићи и Бјелоши и село Цетиње са засеоцима Боровине, Остојићи, Ивановићи и Хумци.

Сви старији родови славили су исту славу (Светог Јована), што може да укаже и на сродно порекло. Утицај старијих братстава почео је да опада почев од периода када Иван Црнојевић преноси престоницу у Цетињско Поље, а с њим долазе нови досељеници, многи племићког порекла. Стари Бајице су били утицајни још у 16. и 17. столећу, снажно братство били су Бјелошевићи, а примат у племену од 18. столећа преузимају Мартиновићи – Орловићи.

После досељења Орловића, није било неког обимнијег досељавања у Цетињско племе. Међутим, и поред чињенице дуготрајног бивствовања, између цетињских братстава никада није сасвим дошло до потпуног уобличавања племенске свести. Разлог овоме је што је државна власт у Црној Гори потекла управо са Цетиња, а племенско устројство је опречно државној организацији. Из тог разлога, Цетиње је остало једно недовршено племе, више територијална заједница села и братстава Цетињског Поља и околине.

mapa cetinje

Порекло становништва Цетињског племена

Старији родови и раније становништво у Цетињском племену[3]

  1. Околина Цетињског манастира (Ловћенски Долац)

Пре знатнијег досељења Срба у Цетињско Поље (15. столеће), на Пољу су катуновали влашки сточари, који су одатле истерани до краја 15. столећа, након што су дошљаци убили њиховог војводу Радула. Након подизања манастира, као кметови на манастирској земљи помињу се Радојевићи (који су изумрли) и Медојевићи. Један Цетињанин Медојевић, ковач, се помиње у которској документацији још 1398. године (и надаље). У дефтеру из 1521. године код Маина се наводе Медовићи, који вероватно имају везе са цетињским Медојевићима. Медојевићи су се у 16. столећу делом потурчили, па притисли манастирску земљу. Након „Истраге потурица“, почетком 18. столећа, вратили су се у православну веру, али се и овај род истражио до краја 18. столећа.

У 16. столећу у Цетињском Пољу су живели и Алексићи и Остојићи (њихови вероватни преци се више пута помињу у которским документима у другој половини 15. столећа – Алекса Радмановић и Остоја Радовановић).

Остојићи се наводе и у дефтеру из 1521. године, као заселак Цетиња. Да је врло извесно да имају везе са Остојом Радовановићем види се и по братственом имену, као и по имену Радован које се више пута среће у братству. Да ли су се ови Остојићи иселили, изумрли или потурчили, па предигли у области под јачом турском влашћу, није познато.

  1. Хумци

Од старијих родова који су живели у Хумцима, али су се одавно некуд иселили, били су Радаљевићи и Петковићи.

  1. Доњи Крај

Старинци у Доњем Крају су Јабучани (једнина: Јабучанин), од којих се део зове и Поповићи[4]. У 17. столећу су се били потурчили, па опет покрстили у време владике Данила. Славе Светог Јована (20/7. јануара).

У Доњем Крају су раније живели стариначки Маруновићи, који су се иселили у Бјелопавлиће, где их и данас има.

  1. Бајице

Братство Бајице (или Бајичићи[5]) су староседеоци у Цетињском пољу у односу на касније досељене Мартиновиће, али су и они овде дошли, знатно пре већине других Цетињана, у 14. столећу.

Данашњи родови Старих Бајица су: Бориловићи, Ивановићи и Милошевићи. Ивановићи и Милошевићи су једно време, у 16. столећу, били мухамеданци, па су се покрстили у време владике Данила. Ивановићима је из тог периода остало и старије презиме Мусулимовићи[6]. Сви Бајице славе Светог Јована.

Изумрли старобајички родови су Брајановићи и Шабаке.

Много бајичких родова се иселило у Боку и Приморје, углавном због притиска новодосељених Мартиновића: Радоњићи (огранак Бориловића), Санковићи, Ђуровићи, Чалије, Орловићи[7], Пиме.

Братство Зоговића у Горњем Полимљу има предање о пореклу из племена Бајице, с тим што они своје корене везују за братство Орловића. Извесније је, међутим, да су они потомци неке породице која се из Бајица иселила управо под притиском дошљака. За огранке братства Зоговића – Пејковиће и Петровиће, ДНК тестирањем утврђено да су носиоци хаплогрупе G2a:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7950#msg7950

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg7957;topicseen#msg7957

Неколико старобајичких родова се потурчило у 16. и 17. столећу, да би се након „Истраге потурица“ иселили: Вранићи у Подгорицу, Мустафићи и Алићи у Крајину.

У Бајицама су једно време живели потомци Новака Црнца, досељеног из Пипера, да би се затим иселили у Боку и Паштровиће, о чему је детаљно писано овде:

http://www.poreklo.rs/2015/10/27/bratstva-plemena-pastrovica/

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=771.0

Мноштво Бајица се, 1690. године, са Чарнојевићем иселило на север. Неки су стигли чак до Словачке, где данас постоји фамилија са презименом Baica и предањем о пореклу са Цетиња.

У дефтеру из 1521. године као засеоци Цетиња наведени су Боровине и Ивановићи. Да ли би Боровине можда могли бити Бориловићи (или Боројевићи?), или неко посебно братство, као и да ли заселак Ивановићи има везе са бајичким Ивановићима. Веома је могуће да су Боровине и Ивановићи заправо Бајице, јер чуди да тако велико и бројно цетињско братство није пописано (бар не под својим именом) 1521. године.

  1. Бјелоши

Главно братство у селу су Бјелоши или Бјелошевићи. Потичу од претка Бјелоша који се у Цетињско Поље доселио око 1400. године из Грла (Греља) у Зети.

Потомство Бјелошево се веома брзо умножило и постало јако братство, тако да у 17. столећу фигурирају као засебно племе у односу на остале Цетињане[8]. Због тога су били трн у оку другим цетињским братствима, нарочито Бајицама и Очинићима, много су се крвили с њима и услед тога исељавали, у Боку и Приморје, затим са Чарнојевићем у Срем, и другде.

Деле се на два огранка: Јовановиће и Грљевиће.

„Јовановићи“ су: Вулетићи, Дамњановићи и Секулићи. Од њих су и исељена братства: Дапчевићи и Камбани у Љуботињу (Вигњевићи).

„Грљевићи“ су: Липовине, Перовићи, Кокоти, Бошковићи и Ђајке (једн: Ђајко).

Од Бјелоша потичу и следећи родови: Раднићи у Његушима, Дракуловићи у Боки, Вукотићи у Паштровићима.

Сви Бјелошевићи славе Зачеће Светог Јована (6. октобра / 23. септембра). Међутим, њихова стара слава била је Ивањ-дан (Рођење Светог Јована) и исељени Дапчевићи и Камбани су сачували ову крсну славу.

У Бјелошима је, пре доласка Бјелоша, живело и стариначко братство Милетићи, које се под притиском дошљака иселило у Црмницу у 17. столећу.

Један Дапчевић из Вигњевића тестиран је као носилац хаплогрупе I2а динарик јужни:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=251.msg6465#msg6465

  1. Очинићи

У селу живи истоимено старо братство. Име су добили по родоначелнику Очихни који је био једини преостали мушки изданак веома старог братства Козјевића.

С обзиром да се у време Ивана Црнојевића Очинићи помињу као бројно братство, може се закључити да је њихов предак Очихна живео најкасније у 14. столећу, а како је он изданак некада јаког братства Козјевића, јасно је да је старина Очинића у овом крају велика.

Очинићи се помињу у више которских докумената током 15. столећа, а у 16. столећу неки и као становници Боке.

Очинићи се називају још и „Средњаци“, зато што насељавају средњи део између Цетињског Поља и најудаљенијих села у племенској области – Угна и Врела.

Данашњи родови Очинића су: Батрићевићи, Паовићи и Гленџе и њихов огранак Петровићи.

Сви Очинићи славе Светог Јована.

Очинићи су се много исељавали у Боку и Приморје, и један део са Чарнојевићем за Срем. Од исељених родова, памте се Удовичићи, који су предигли за Врањину на Скадарском језеру. Очинићки род Соколовића се потурчио па је изгнан у време „Истраге потурица“.

Боришићи у Очинићима су веома старо братство из Бјелоша. У Очиниће су предигли крајем 15. столећа под притиском Бјелошевића.

Данашњи родови Боришића су: Калуђеровићи, Рудови (једн: Рудов) и Поповићи који делом носе и презиме Ћук.

Сви Боришићи славе Светог Јована.

У Очинићима су раније живели и Руцовићи, старином из Старе Србије, који су се делом иселили у Маине, а део се потурчио па је прогнан током „Истраге потурица“.

  1. Угне и Врела

На Врелима је у давнини живела племићка фамилија Властелиновића, која је још крајем 15. столећа због заваде са Иваном Црнојевићем предигла у Будву и тамо се покатоличила и полатинила.

На Угнима су били стариначки родови Радовићи[9] и Грломани, који су се истражили.

Данашња врељанска и угњанска братства стариначког порекла су: Капе (или Капичићи[10]) и Беладе, који су истог порекла и носе заједничко братствено име Шоровићи (Шоровића има исељених по Црној Гори и Русији, као и потурчених у Крајини), Лагатори[11] (раније презиме им је било Бојковићи) и Зубери.

Сви славе Митров-дан.

У Лимљанима у Црмници постоје братства Капе и Шоровићи који су од угњанских Шоровића / Капа, које је владика Данило протерао са Цетиња због неког злочина.

С обзиром на презимена, није немогуће да су стариначки угњански родови влашког порекла, или да је бар било значајног удела влашког елемента у њиховој прошлости.

У дефтеру из 1521. године заселак Врела био је насељен, међутим, већ 1523. године у дефтеру се Врела наводе као запустела махала, вероватно касније насељена од Угњана.

 

Родови досељени у Цетињско племе од половине 15. столећа[12]

  1. Доњокрајци

Доњокрајцима се називају и сви становници Доњег Краја, али превасходно братство које потиче од Ивана Боројевића, а то су родови: Иванишевићи, Ивановићи (који се називају и Лаиславићима[13]) и Мариновићи.

Њихов предак Иван „Старовлах“ Боројевић у време српске деспотовине био је заповедник града Ниша, а по паду града под турску власт, избегао је са породицом најпре у свој завичај (златиборски крај), а затим око 1450-те у Зету, и коначно, заједно са Иваном Црнојевићем, на Цетиње. Од двојице синова Ивана Боројевића потичу наведени доњокрајски родови, као и Дапчевићи, којих више нема на Цетињу (последњи је умро 1841. године), а има исељених у Никшићу, Ријечкој нахији, у Боки покатоличених а у Мркојевићима исламизираних.

Од друге двојице синова Иванових потичу родови Вушуровићи и Ивановићи у Бјелицама и Шабани (или Драгославићи) у Љуботињу.

Сви потомци Ивана Боројевића славе Ђурђев-дан, осим бјеличких родова који су преузели да славе Свету Петку.

У дефтеру из 1521. године, цетињски заселак Боровине би могао припадати братству Боројевића. Оно што највише указује на то је баштина Иванишева која је ту наведена. Иваниш је унук Ивана Боројевића, син Бороја Иванова, који је рођен почетком друге половине 15. столећа и у време писања дефтера могао је имати око 65 година.

Међу цетињском властелом, у документу Ивана Црнојевића из 1489. године, уписан је и Ратко Боровина. У дефтеру из 1521. године помиње се Ратко Борина у заселку Боровине.

У том случају, уколико Боровине поистоветимо са Боројевићима, заселак Ивановићи би требало да буду Бајице.

Један припадник братства Иванишевића – Боројевића ДНК анализом тестиран је као припадник хаплогрупе R1а:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=391.msg14875#msg14875

  1. Хумци (Умци) – Милошевићи

Братство настањује село Хумци, које је по њима и добило назив. Потомци су Бјеладина Хумца досељеног на земљу Цетињског манастира у време Ивана Црнојевића. Бјеладин је био из Врања у Зети, испод Хума (Хотског), отуд и надимак Хумац. Био је католик, а његово потомство је прешло у православну веру. По предању, њихови сродници су Ђоновићи у селу Томићи у Црмници (од Јована – Ђона, рођеног Бјеладиновог брата).

Сви данашњи Хумци потичу од Бјеладиновог потомка Милоша Вука Раичева, по коме носе презиме Милошевић.

Славе Ђурђев-дан.

  1. Деље

Братство Деље (једн: Деља) живи у Доњем Крају. Потомци су Дељана који је са Косова добегао Ивану Црнојевићи у Ријеку, и био његов перјаник. Кад је двор Иванов пресељен на Цетиње, Дељан се населио у Доњем Крају на земљи коју му је дао син Ивана Боројевића, Владислав.

Славе Никољ-дан.

  1. Шпадијери

Шпадијери у Доњем Крају потичу од неког ковача (шпадијера) који се доселио на Цетиње у време Ивана Црнојевића из доње Херцеговине.

Славе Ђурђев-дан.

  1. Мартиновићи и Вуксановићи – Орловићи

Живе у Бајицама, Дубовику и Јабуци. Огранак су велике и разгранате лозе племићког порекла – Орловића. Родоначелник војвода Вук Орловић, према предању, био је заповедних града Сокола код Ужица у 14. столећу.

Према једној верзији (Ердељановић) Вукови синови се исељавају у Херцеговину – Гацко, одакле ће, након пада Херцеговине под турску власт, велики број становника прећи на подручје под влашћу Црнојевића. Чукунунук војводе Вука, Никола, доселио се у Цуце крајем 15. столећа, а његов унук Бајо Шћепанов прешао је у Бајице у другој половини 16. столећа.

Међутим, према другој верзији (Ковијанић), Орловићи су у Цетињу знатно раније: у которској документацији помиње се Тодор Ненојев Ивановић са Цетиња (Thudor Nenoe Ivanovich de Cetine) 1440. године кога Ковијанић препознаје као сина Неноја Орловића који је и по предању родоначелник бајичког огранка Орловића (с тим што се смешта у познији период).

Bajice1

Bajice2

Није искључена ни могућност да је Неноје привремено боравио на Цетињу, а затим прешао у Цуце, да би се његов потомак поново доселио на Цетиње[14].

Бајов праунук, војвода Вуксан Николин, родоначелник је Вуксановића, а Вуксанов братанац, кнез Мартин Влатков, великог и разгранатог братства Мартиновића, који се деле на родове (у Бајицама): Мартиновићи, Томашевићи, Стијеповићи, Николићи, Драговићи, Андрићи, Војиновићи, Вукосавовићи, Ђуровићи, Латковићи, Батрићевићи, Марковићи, Ивановићи и Милошевићи.

Почев од кнеза Мартина и његових синова, Мартиновићи су цетињски главари – кроз цело 18. и 19. столеће давали су војводе и сердаре.

Орловићи славе Светог Јована.

До сада је на Српском ДНК пројекту евидентирано неколико резултата братстава који су огранци Орловића, са резултатом хаплогрупе E1b V13, а о томе је писано и на форуму Порекла:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=960.0

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=285.0

 

  1. Остали родови

Мариновићи у Очинићима су пореклом из Херцеговине, из Гацка. Њихови преци, највероватније један дом или задруга, доселили су се најпре у Пипере, а у 16. столећу су дошли на Цетиње. Њима сродни су Аладини. У дефтеру из 1521. године помиње се махала Аладиновићи, као заселак Цуца[15].

Славе Светог Јована.

Мировићи на Угнима и Врелима су од претка Мира који је из Његуша (Мирац) добегао у 17. столећу због крви.

Славе Митров-дан.

Почеци (једн: Почек) у Доњем Крају су старином из Старе Србије (Бањска), одакле су им преци на прелазу 14. у 15. столеће дошли најпре у Пјешивце, а један део њих је због крви у 17. столећу добегао на Цетиње. Од њих су Почеци у Врањини на Скадарском језеру.

Славе Светог Јована.

Према једној верзији, Почеци су огранак пјешивачких Мијушковића. Уколико ово узмемо као тачно, као и да су Мијушковићи истог порекла са пјешивачким Перуновићима (од кнеза Богдана Потолића), могли бисмо посредно закључити да су Почеци носиоци хаплогрупе Ј2а, која је утврђена код једног тестираног припадника пјешивачког братства Перуновића:

http://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=52.20

Зечеви (једн: Зец) у Доњем Крају су потомци једног Зеца из Побора који се доселио на Цетиње крајем 17. столећа.

Славе Ђурђев-дан.

Ћеранићи у Доњем Крају су потомци једног Ћеранића из Мокрина више Новог, који се доселио крајем 18. столећа на Цетиње, а потичу од херцеговачких Ћеранића из Поповог Поља који су сишли у Боку у сеоби 1692. године.

Славе Светог Василија Великог.

Кажије у Очинићима су од Кажија из Љешанске нахије, одакле је око 1860-те неколико кућа овог братства кренуло за Србију. Међутим, због лоших односа две државе у то време, враћени су са границе и онда су се доселили на Цетиње.

Славе Светог Илију.

 

Напомена: у овом прегледу нисам навео све родове који живе у насељима Цетињског племена (разнородне досељенике из других делова Катунске нахије и другде из Црне Горе), већ само братства заснована на Цетињу.

 

Извори:

Стара Црна Гора – Јован Ердељановић

Насеља Старе Црне Горе – Саво Радусиновић

„Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића“ – Бранислав Ђурђев и Ламија Хаџиосмановић

„Помени црногорских племена у которским споменицима (14-16. вијек)“ – Ристо Ковијанић

Паштровићи – Јован Вукмановић

Братство Зоговића кроз прошлост – Богдан Зоговић

 

_______________________________________

[1] Претпоставка Јована Ердељановића је да је старији назив био Цветиње.

[2] И двор и стари манастир разорили су Турци 1692. године.

[3] Родове ћу наводити према местима у којима живе, или су раније живели. Изумрли и исељени родови исписани су у италику, а родови који су и у 20. столећу живели у Цетињу у словима у болду.

[4] Од ових Поповића потиче Свети Симеон Дајбабски. Рођен је 1854. године на Цетињу као Саво Васов Поповић. Након замонашења у Русији био је јеромонах у острошком манастиру. Након једног чудесног виђења, засновао је пећински манастир Дајбабе код истоименог села у Зети, 1897. године, чији је игуман био до упокојења 1941. године. Због чуда која су се дешавала над његовим нетрулежним моштима, канонизован је као светитељ.

[5] Назив Бајичићи указује на могуће истородно порекло Бајица.

[6] Мусулим или муселим је турски чиновник.

[7] Ово су посебни Орловићи и немају везе са Орловићима – Мартиновићима.

[8] У Боличином извештају из 1614. године наводе се као посебно племе.

[9] Радовићи у Лимљанима у Црмници потичу са Угна, наводно од братства Капа. Можда су у питању ови истражени угњански Радовићи.

[10] У которској документацији од 15. столећа на даље помињу се и као Капице и Капичићи – Capizza, Capicich.

[11] Презиме лагатор је, највероватније изведено од грчког алагатор – старешина гласоноша.

[12] Наведени према братствима.

[13] Искварено од Владиславић.

[14] Што се тиче племићког порекла, не постоји историјски доказ о пореклу Орловића, нити се то презиме јавља у документима времена када су живели родоначелници Орловића. Према једној верзији, Орловићи потичу од Немањића: краљ Радослав, унук Стефана Немање, имао је сина жупана Драгоша, а овај Станислава – Стања (протовестијара на двору краља Милутина), који је родоначелник Стањевића (од којих порекло вуче један број братстава у Црног Гори, као на пример велико братство Вукчевића у Љешанској нахији). Стањ је имао сина Гргура (велики челник), а Гргур Вукшу – великог војводу Вука Црногорца (по Скопској Црној Гори, где су имали поседе). Вук Црногорац је отац војводе Павла „Орловића“, чији је син Неноје, а унук Тодор који се помиње у которском документу.

[15] И поред необичног имена које би се могло повезати са турском влашћу, сви Аладиновићи пописани у дефтеру носе словенска имена.

 

АУТОР: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Коментари (42)

Одговорите

42 коментара

  1. Небојша Бабић

    Па, ето, Мирко, оно што се наводи у тим радовима, то је то. Видимо да није ништа одређено, већ да су ту живели и одселили се.

    Видимо код Иванишевића да их је било у незнатном броју на Цетињу 1892. године, а код Ердељановића стоји важан податак да су се 1900. године иселили у Улцињ. Можда их данас има тамо?

    Код Иванишевића стоји занимљив податак да су се на Цетиње доселили из Херцег-Новог. Код браће Миљанића нађох податак да су Ђурићи у Новом и околним селима ту досељени из Цуца и да су једно време били у Требињу.

    Дакле, могући правац овог рода је: Цуце – Требиње – Нови – па одатле нека породица на Цетиње, а затим у Улцињ. Ако је то исти род, према правцима сеоба могли би бити Риђани.

    Ево, прикупљајући материјал за чланак о Цуцама, нашао сам и ово:

    Трешњево је некада било густо насељено стариначким становништвом, које би могло бити део племена Риђана, или сродно овом племену. Од старих Трешњеваца, зна се за следеће родове који су се иселили у 16. и почетком 17. столећа: ………. Ђурићи (у Пода, а 1702. године у Србину у Боки, слава: Ђурђевдан).

    https://www.poreklo.rs/2017/02/20/poreklo-stanovnistva-plemena-cuca/

    Накићеновић (“Бока”) за Ђуриће у Србини каже да су ту дошли из Пода, али Ђуриће у Подима не нађох у његовој књизи. Ђурићи у Србини, ту досељене из Трешњева у Цуцама, славе Срђевдан, што су, према Ердељановићу, узели да славе по досељењу у Пода, јер је то тамошња сеоска слава.

    Ето, можда од свега овога нађете неки траг о овом роду.

  2. Miki

    Ja sam onaj mirko). Na forumu sam Djuric-Zubkov. Poreklom sa dedine strane iz Rasinskog okruga, grad Krusevac, selo Celije. Slava Mratindan/Arandjelovdan (mozda menjali ranije). Imamo predanje da smo starinom iz Cetinja, zato sam pitao i hteo bi to da tacno proveravam. Trazim nesto posebnog vec 5 godina ali ne mogu da se testiram zato sto zivim u drugoj drzavi

  3. Небојша Бабић

    Ако се у тој држави не може тестирати, можда да пошаљете узорак овде, па да се то одради?

  4. Srboljub

    Poreklo Ratkovića, Donja Bejašnica, opština Prokuplje, slava Nikoljdan

  5. Goran Vranic

    Pomaze bog Nebojsa
    Zanima me dali imas neki podatak o Vranicima? Po predanju mog pradede mi Vranići smo poreklom od Sokolovica i slavimo Nikoljdan.
    A naselili smo se u selo Mojstir opstina Tutin.

  6. Небојша Бабић

    Бог помогао, Горане.

    Ево шта каже расположива литература о Вранићима:

    „Вранићи су Кучи и пре садашњег презимена презивали су се Соколовићи. Ово презиме су узели да би избегли крвну освету… Мојстирски Вранићи нису род са сјеничким и новопазарским Вранићима који су старином Пипери“.
    (“Становништво сјеничког и тутинског краја”, Ејуп Мушовић)

    „Вранић, шест кућа. По предању, преци су им дошли у Источни Мојстир пре сто педесет година из Црне Горе, али не знају из којег места. Кажу да им је прво презиме било Соколовић, па су га после свађе са Ђиновићима променили. У овој свађи погинуло је више Соколовића, као и један поп из њихове куће… Место на којем је погинуо поп названо је Попов бријек, а Соколовићи су узели ново презиме Вранић. Слава Свети Никола; мала слава Свете Тројице“.
    („Ономастика североисточних огранака Проклетија“, Алија Џодовић)

    Препоручујем тестирање У-хромозома!

  7. Mirović, Konadžija

    Svaka Vam čast.

  8. Небојша Бабић

    Мировићу, јесте ли размишљали о Y-хромозомском тесту?

  9. Milan Babic

    Pozdrav Nebojsa. Posto nam je isto prezime da li bi mi mogao pomoci,posto trazim po stranicama na internetu ali bez uspesno. Naima moj cukun deda Melentije Babic je dosao kao ucitelj sa Cetinja u selo Uziće kod Uzicke Pozege, tu se ozenio i ostao. Tu su mi prici ispricali stricevi ,posto sam bio mali kad je deda umro da bih saznao vise o tome. Pa me interesuje da li znas sta o tim Babicima sa Cetinja. Inace slavimo Svezog Luku. Hvala ti puno unapred!

  10. Небојша Бабић

    Поздрав, Милане, презимењаче!
    О пореклу твог рода је писао Љуба Павловић у раду “Ужичка Црна Гора”:
    Бабићи / Ристовићи, слава Свети Лука, су Никшићи-Требјешани, у Узиће дошли из Дробњака. Дробњак је, свакако, као и многим другим Требјешанима, био привремено станиште након разуре Требјесе крајем 18. века.
    Прича о Цетињу је, вероватно, поистовећивање свог порекла из црногорских страна са Цетињем као главним местом Црне Горе. Можда су твоји преци и боравили једно време у ширем цетињском подручју, на Чеву, где су се многи Требјешани у прво време склонили од напада никшићких Турака,
    Слава одговара пореклу од Никшића, но било би добро да урадиш анализу У-хромозома, чиме би утврдио порекло од Требјешана, с обзиром да знамо хаплогрупу племена Никшића.