Становништво села Могорић (Лика) по презименима од 1712. до 2012. године

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зорка Корица-Аћимовић, Нови Сад

М О Г О Р И Ћ
Лика

Становништво Могорића по презименима од 1712. до 2012. године

Mogorić

Текст о пореклу презимена становништва Могорића написан је поводом 20. годишњице обележавања прогона Срба из Хрватске, „демократском“ војном акцијом „Олуја“, али и поводом 70. годишњице ослобођења од фашизма, у коме су страдали и житељи Могорића:  погинули борци партизанских јединица, жртве геноцида усташког фашистичког терора у НДХ 1941. – 1945. године. Исто или веома слично је било и у другим српским насељима у НДХ. Виновници страдања – „људи ветровњаци“ у црном нису кажњени!

–  По словенском народном предању постоје „људи ветровњаци“ (ветрењаци) који могу долетети изненада ноћу или у рану зору и срушити оџаке, уништити огњиште. То су ћутљива, подмукла створења. Избегавати их и не љутити! Али, како их избећи у сну!? Поспани људи су се нагло пробудили- налетом уз звекет оружја неких „људи ветровњака“, који су се вратили после пола века! Једва су избегли да им се вековни оџак- заштитник не сручи на главу, кренули су колонама, иако им се огњиште гаси!

–  По легенди католичке цркве из 13. века, у ноћи између 4. и 5. коловоза 352 године, папи Либерију се приказала Велика Госпа и казала да јој подигну цркву где ће се сутрадан забелети снег. На једном од 7 римских брежуљака, где се појавила снежна олуја, подигнута је црква. То је од 4 највећа базилика у Риму- „Santa Maria Maggiore“. У народу се слави као „Госпа Сњежна“. Базилика плени својом монументалношћу, најлепша је од свих католичких црава, утеха је за вернике. У тој базилици служили су своју прву мису неки духовни великани 20. века. Један од католичких „великана“, који је у базилици „Santa Maria Maggiore“, служио своју прву мису био је Алојзије Степинац, хрватски католички „великан“, надбискуп и кардинал. Прозван је блажени и мученик. Одушевљавао се формирањем НДХ, у којој је као надбискуп знао је за ницање логора смрти. У то време покрштено је преко 250.000 Срба.  Због сарадње са фашистима, осуђен је 1946. године на казну затвора од 16.година.

–  Далеке 1716. године, 5 коловоза, дигла се снежна олуја код Петроварадина, коју је у ноћи између 4. и 5. августа објавила Света Госпа. Од јаке снежне олује, промрзла је турскa војска, што је искористио аустријски војковођа принц Еуген Савојски и ноћу, иза леђа напао Турке. Победио их је и окупирао Београд. У знак захвалности Светој Госпи, у Петроварадину је подигнута католичка црква „Сњежна Госпа“, која и данас, иако обнављана, подсећа на прохујала времена.

–  Марта 1942. године у Белој Цркви формирана је добровољачка СС дивизија “Принц Еуген”. У њеном саставу је било око 20.000 фолксдојчера, подунавских шваба Краљевине Југославије. То је била најозлогашенија фашистичка војна формација у Јуославији у Другом светском рату. Основана је као добровољачка, а касније су њене ратне губитке попуњавали мобилизацијом фолксдојчера, вероватно и оних који се нису одазвали Трећем рајху. Од много операција у којима је учесвовала дивизија “Принц Еуген”две су имале назив олуја. “ЗИМСКОМ ОЛУЈОМ”, јануара 1945. године, извршен је противнапад СС трупа на совјетске и партизанске ослободилачке снаге на Сремском фронту (Операција је названа по фашистичкој великој операцији “ЗИМСКА ОЛУЈА” на Стаљинград 1942. године, у којој су Силе осовине доживеле неуспех). У мају 1945. године, у фашистичкој операцији “МАЈСКА ОЛУЈА” дивизија “Принц Еуген” је учествовала у Славонији (Вировитички мостобран) и околини Сарајева. Са Дивизијом “Принц Еуген” против ослободилаца од фашизма, ратовале су усташко-домобранске снаге НДХ. Дивизија се предала ослободиоцима 11. маја 1945. године.

–  Уочи „Сњежне Госпе“ 4. коловоза (августа) 1995. године у 4 сата почела је војно-полицијска операција хрватске државе „Олуја“ над српским крајевима на подручју Лика, Кордун, Баније и северног дела Далмације. На Дан Сњежне Госпе, 5. коловоза 1995. године, са војском, а без борбе, ушао је у Книн генерал Анте Готовина, а у исто време у Србију су пристизале огромне колоне избеглица из „демократске“ Републике Хрватске.

–  На Преображење (католичко), 6. коловоза 1995. уз настављено гранатирање избегличких колона, „људи вертовњаци“ су већ осећали преображење СВОЈЕ домовине без Срба. На српским опљачканим, попаљеним и срушеним кућама могле су се видети графити: „Хрватско власништво“ , „Усташка бојна „Заги и Гуги“ , „Србе на врбе!“ итд. У Книн је дошао „отац нације“ Фрањо Туђман. Срби су му били „реметилачи фактор“, као „Оцу домовине“ Анти Старчевићу, из Житника код Госпића,“научнику“иполитичару.
–  У 18 сати, 7. коловоза 1995, док су се још кретале избегличке колоне изнемоглих, гладних и жедних Срба према матици Србији, објављено је да је операција „Олуја“ завршена. Источна Славонија, Барања и Западни Срем није тада заузела хрватска војска, већ је то подручје интегрисано у Хрватску Ердутским споразумом који је трајао од новембра 1995. до јануара 1998. године, под управом УН. Нестала је Република Српска Крајина, скоро да је опустело у Хрватској све што је српско. Крајина се није могла сама одбранити. Имала је око 35.000 војника, Хрватска је имала 135.000, добила је зелено светло неких земаља Запада, а помагао јој је пензионисани војни кадар Пентагона. „Победила“ је уз несметано кршење ембарга за увоз оружја, уз присуство Уједињених нација, које су „штитиле“ Зону Крајина.

ЛИКА, историја, становништво.

Највећи део Лике се налази у Личко-сењској, а мањи у Карловачкој жупанији. Име Лика потиче од грчке речи lykos –вук. Међутим, келтски leik (течност) и латински liquor (земља са пуно воде) означавају њене природне карактеристике, иако су реке и потоци, углавном, понорнице. Лика је континентала, брдска висораван на југозападном делу Хрватске. Просечна надморска висина је 500-700 метара. Највиша планина у Лици и Хрватској је Велебит (Вагански врх има 1758 м).

Поглед на Велебит
Поглед на Велебит
Градина, Могорић
Градина, Могорић

 

Клима је континетална. Има више река, притока и језера. Лика и Ковачица протичу кроз Могорић. Лепоту Велебита су описали многи песници, али велебитске јаме су се прочуле у Другом светском рату, јер су у њих бацане на хиљаде Срба, Јевреја, Рома и Хрвата који су се супротстављали власти НДХ.

Неки подаци о броју Срба на територији која данас припада Републици Хрватској

Почетком 20. века (1910. г.) на територији коју сада чини Република Хрватска, било је 24 % Срба (аутономна Хрватска под мађарском управом); у Краљевини Југославији 1931. године било је 12,25% ( 581.663); у ФНРЈ, 1948. године 543.795; у СФРЈ 1971. године 14% (626,879); 1991. године 12,2% (581.663) и 2001. г. 4,5% (201.631), и 2011. године било је је 4,36% ( 186.633) Срба.

Хрвати и Срби на простору Лике 

Постоје трагови насељавања Лике из бакарног, бронзаног и гвозденог доба. Ту су живели Илири, Јаподи, Келти, затим Грци и Римљани, који су освојили Лику и Крбаву у 1. веку пре.н. ере. Распадом римског царства је дошло до сеобе народа. Насељавали су се словенска племена Срби и Хрвати. Основали су племенске жупе Гацку, Крбаву и Лику, касније жупе Бужане, Хотуча, Лапац, Пласе идр. О насељавању Лике Словенима више историчара дало је своје мишљење. По Константину Јиречеку, Срби се на овом простору спомињу у периоду 818-822. године. Али, православни храмови су постојали почетком 14. века, манастрир Крупа 1317, Крка 1345. и Драговић 1395. године (у 16. веку је било преко 20 православних цркава у селима у околини Книна и Бенковца). Организовано досељавање Срба је било у време краља Драгутина, који је био угарски зет (краља Стефана првог), затим у време деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића. Када се хрватски бан Урлих Цељски оженио ћерком Ђурђа Бранковића, Катарином (15 в.), Срби су се масовније насељавали на просторе око Загреба. Касније су многе породице примиле католичку веру, најчешће присилно и временом претваране у Хрвате. Породицама некадашњих Срба остала су само презимена.
Име Хрвати спомиње се први пут у једној исправи кнеза Трпимира, марта 852. године, где се наводи да је Трпимир „помоћу божјом кнез Хрвата“. Душан Балаћ, синђел Димитрије Горњекарловачког величанства (1943.г.), између осталог, наводи: „…као што вели грчки историчар Константин Порфирогенит, да су се Хрвати доселили као једно племе у коме је управљала једна породица са петоро браће и две сестре. То потврђује у 13. веку и Тома архиђакон сплитски. Они се насељавају западно од Купе, доцније се множе па се међу њима јавља дванајст већих племенских група. Међутим, српска племена долазе на Балкан у већ формираним заједницама, које током 6-8 века насељавају скоро цело Балканско полуострво, спуштају се на југ чак и на Грчки Пелопонез, на исток до Црног мора, на западу до реке Купе“.
Међутим, од деведесетих година прошлог века ничу нова схватања и теорије у којима се наводе новија тумачења о пореклу и насељавању Словена, Срба и Хрвата на шире подручје. Нека схватања се ослањају на новије ДНК анализе, а међу њима има приступа у тумачењу с аспекта националне припадности писца одређеног текста, истраживача, теоретичара. На пример мишљење да су српски гени стари око 12.000 година, да осим народа Финске и велике Британије, други народи Европе имају до 60 % српског гена, да су Хрвати потомци Срба, да Руси потичу од Срба. Али, постоје мишљења да је народ хрватски стар преко 4.000 година, да Хрвати потичу од Иранаца ( што су неки мислили и раније) и Авганистанаца, Германа итд., да су стараоседеоци Хрвати, Срби дошљаци или обрнуто. Чак се може наћи и мишљење да Словени потичу од Срба итд. Наука ће вероватно дати своје мишљење у генетици, а пошто се ауторкин приступ у тој области не може бити компентентан, овде се не наводи.

Лика под Турцима

Турци су заузимали Лику након пада Босне (1463.) и Крбавске битке (1493.), масовније су освајали земљишта између Уне и Велебита 1514. године, 1521 пао је Београд. После Мохачке битке, 1526. године у којој су Турци победили Мађаре, турска војска кренула је према Јадранском мору, продрла у Лику. “ Турци „…Одатле провале у прољеће, 1527. године у Крбаву и Лику, гдје без крви освоје и оне крајеве које још нијесу били притисли, јер оне крајеве на Уни и Унцу освојили су Турци још прије. Тада освоје Турци градове: Удбину, Мрсињ, Бунић, Пишач, Комић, онда у Лици: Радуч, Ловињац, Могорић, Грачац, Канижу, Рибник, Нови, Јабланац до мора у Подгорју, Перушић, Косињ и све до Прозора код Оточца. Од Оточца је ишла међа турске царевине неђе на Плитвице па на Кореницу…“ (Манојло Грбић, Карковачко владичанство, стр.16). Падом Клисе 1537. формирају Клишки санџак у коме су делом биле Лика ( подручје Грачаца и Удбине) и Крбава, касније Лички санџак ( 1580. г.). Доселили су муслиманско становништво, али „ хисториографски није спорно да турска власт осим муслимана у пограничним подручјима према католичким државама насељавају прије свега православно становништво. При томе је мање важно то колико је оно поуздано у односу према турским властима, а више да буде у вјерској опреци са сусједима са друге стране“ (Драго Роксандић, Срби у Хрватској…, стр.42.). У простору од Драве до Јадранског мора насељено је бројно српско становништво, тако да се побрђе западне Славоније звало Мала Влашка, а подрућје Лике и крбаве и Северне Далмације звало се Морлакија.
Сваки санџак је имао санџакбега. Седиште је било у Книну и Удбини. Први лички санџакбег био је крајишник Арнауд Мехмед Меми-бег, кога су звали Мустај-бег Лички. Било је више бегова, у околини Могорића, у Плочи, био је злогласни Плочанин Алија. Простор села Плоче и околине, населио је српским становништвом Ферхад- паша Соколовић (1575-77), али населио је и друге делове Лике. „ На Крбавском подручју том приликом насељени су Подлапац, на личком Ловинац, Враник, Радуч, Медак, Рибник, обадва Новака, обадвије Барлете, оба града Врепца и два града Могорића, са западне стране испод Велебита Почитељ и сјеверније отуда обадва Смиљана, у Бушанима Широки Турањ (касније Широка Кула!), Штитар и Перушић..“ (С. Павичић).
По првом турском попису 1528. године у Клишком санџаку наводе рају, као ратарско становништво, и власи (ефлаци) – сточари, који су због покретљивости мартолози..Правно сви су били раја, иако се задржала влашка, стоћарска организација. Турци су дозвољавали да се обавља богослужење православних и католика, али нису дозвољавали да се дижу нове цркве. Турска власт над Ликом трајала је до аустро-турског рата 1683- 1699. године. После одласка Турака Лика и Крбава су имале 700 српских кућа, већ следеће, 1699. године, Срби су имали 1.400 кућа, Буњевци 160, а Хрвати и Крањци 250 кућа.

Лика у Аустрији и Аустроугарској

Војна Крајина

Формирање Војне Крајине (границе) је почело у 15. веку, а трајала је до 1881. године. Због заштите својих територија Аустрија је од 16-17 века плански насељавала граничаре, нарочито Србе. Аустрија је увела нове облике управне власти. Била је под управом Карловачког генералата (до укидања 1881.). Лички дистрикт (Лика и Крбава) је имао 12 капетанија, 4 поркулабије са око 25.000 становника. Лика је имала 9 капетанија, 3 поркулабије са око 16.000 становника. Капетанију Вребац су чинили Вребац и Могорић.

Међутим, било је у више наврата пружања отпора Личана новом строгом војном режиму, нарочито 1746. године, јер су у победи аустријске монархије над Турцима, значајнију улогу имали и Крајишници, нарочито Срби, што наводи и више историчара и познавалаца прилика. На пример, Синђел Димитрије Душан Балаћ (1943.): “Ослобођење Лике и Крбаве од Турака има се с пуним правом приписати Србима…јер, после пропасти Турака под Бечом, ударе с три стране на Турке: 1/ Из Далмације под војводством прослављених српских јунака Стојана Јанковића и Илије Смиљанића (1684.) са преко 20.000 војске; 2/ Срби из Турске Лике под војводством прослављених српских јунака: Радоша, Јована, Мијајла, Саве, Мароје, Вука, Вучка са преко 12.000 војника; Срби из Крбаве под војводством прослављених српских јунака: Добривоја Кнежевића и Предоја Заклана, оба из Бунића. Овај устанак Срба против Турака помагала је и Млетачка Република… И Херберштајн (Аустрија) подигне Србе из Жумберка, Гомирја, Плашког, и оне из Приморске крајине, те 1685. г. удари на Турке…Тако наша дика – ЛИКА- би ослобођена.“ Већ 1689. године турски санџаци су препуштени сами себи. По ослобођењу од Турака, у Лици је остало доста Срба који су се доселили у турско време. Нови су се досељавали из Далмације, али неки су се враћали јер су ту живели до доласка Турака. У прво време граничари се нису сукобљавали по верској ни по основи припадности народу, иако је било насеља у којима су живели припадници хрватског и српског народа, али у неким насељима је већинско становништво било српско или хратско. Сукоби су били са хрватским феудалцима, јер се феудалци нису мирили са привилегијама граничара, којима су имали већа права од хрватских кметова. Бечки двор је давао граничарима привилегије, због заштите сопствених интереса.

Војна Крајина 1750. године
Војна Крајина 1750. године

 

Република Српска Крајина 1991-1995
Република Српска Крајина 1991-1995

 

У Привилегији из 1532. године (Фердинанд 1.), између осталог, написано је: „ Да они са својим породицама уживају слободно 20 година, без икаква пореза и терета, све оне земље које им је одредио за насељење барон Јуришић; Да ће њихови капетани или војводе ако скупе под своје заповедништво по 200 момака, добивати годишње плате по 50 рајнских форинти…“

На своју земљу су населили Србе Никола Зрињски и Штефан Франкопан, кнез Крчки (16 век), и такође им издали Привилегију. Хрватски сабор је 1629. године донео „Влашки закон“ по коме су Крајишници били обавезни да учествују у изградњи свих војних утврђења и да су се мушкарци изнад 18 година морали одазвати позиву на одбрану. Томе се супротставио Бечки двор и 1630. године издао тзв „Српски устав – Statut Valachorum“, којим су Срби добили локалну самоуправу, своје општинске судове и врховни суд, слободу вере, право избора архиепископа и црквене власти. Беч није испунио захтев Хрвата да Војна Крајина буде под банском (хрватском) влашћу. Бечком Привилегијом цар Леополд је омогућио да Арсеније 3. Чарнојевић постане поглавар православне цркве у аустријском царству. Карловци су постали прво седиште Српске епархије. Затим је следила краљева привилегија 1695., па Марије Терезије је 1745. године. Образовала је Дворску комисију за српска питања, Дворску депутацију (1747.). „Ми ћемо наш српски народ, докле год остане у верности и у дужној покорности према наманајмилосрдније штитити, држати у уживању привилегија, што су од Нас и од наших предака најм илосрдније подељене и потврђене, а по смислу и по разумевању овога Нашег најмилостивијега Рескрипта…“ ( Д. Роксандић, исто, стр. 48).

Беч је донео више закона везаних за Војну Крајину. Дозволила се градња и поправка православних храмова, зидање школа итд. Међутим, у Декларацији од 1779. г., пренаглашавао се подређени статус српских крајишника, односно православаца. Било је прописано понашање православаца у местима у којима су живели са католицима. Православци су морали славити неке веће католичке празнике, на пример Божић. Када су били други католички празници, морали су затварати своје радње (радионице, дућане). Заветне православне празнике могли су славити уз дозволу митрополита, а овај од Дворске власти.

Крајишници су почетком 19. века, као „слободни сељаци“ плаћали око 16 непосредних и 11 посредних пореза, а уз све обавезе према официрима, пуковнијама итд.Уз то, они нису много коштали аустријску власт, јер су живели од свога рада на имањима. Уз то, крајишка права су добро коштала Србе- гинули су за интерес Беча. Истовремено су били изложени германизацији, мађаризацији и хрватизацији, односно покатоличењу. Али јављала се и идеја о грађанским правима и уједињењу словенског народа. Будила се национална свет, тежња за националне и самосталне државе, али и укидање феудалних односа.

Илиризам (1835-1848.) је окупио хрватске и српске интелектуалце, којих је у Загребу било много (иако се илиризам код Срба јавио још крајем 17. века). Отпор мађаризацији су показивали Хрвати и Срби. На изборима 1848. године у Хрватски сабор су ушли Срби у већем броју. Међутим, после револуције 1848. године, која је угушена, грађанска класа Хрвата се сукобљавала око тога да ли ће бити под аустријском или угарском влашћу. У исто време, јављао се израженији отпор неких хрватских интелектуалаца приближавању Хрвата и Срба, у чему су потпомагани из Беча.

Анте Старчевић, оснивач (са Еугеном Кватреником) „Странке права“ (1861), је преко странке и у својим „делима“ износио ставове против Беча и Будимпеште, али и против уједињења јужних Словена. Посебно се окомио на Србе у Аустрији и Аустроугарској, јер их је сматрао „реметилачким“ и „опструктивним“ фактором за развој хрватског народа и хрватске државе. Када је 1867. године створена Аустроугарска, и када је 1868. подстигнута Нагодба између Угарске и Хрватске, у којој је доминирала Угарска (Пешта), положај Срба се погоршавао. Уведена је ошта војна обавеза, а после десет година укинута је Војна Крајина (1881.). Може се разумети што се Старчевић „Отац домовине“ залагао за стварање самосталне државе Хрватске, јер Хрвати нису имали своју самосталну државу, осим у краћем периоду, и време кнеза (краља) Томислава у 10. веку. Али отворено је распиривао расистички став према Србима, изражавао србофобију.

У то време је Војна Крајина имала око 500.000 становника, од тога са знатно већим постотком Срба. У Личкој регименти је било 70 % Срба, у Банској 62%. Наводио је да се Срба треба ослободити. Већ у наслову свога „дела“ расистички карактерише Србе „Пасмина славосербска по Херватској“ (1876.), што значи да их сматра нижим бићима, робовима, јер латински sklavus и servus, значе роб, слуга. Упоредо пише о вредности свога народа: „Ниједан данас живући народ Европе нејма у својој прошлоси већје величанство неголи има народ херватски… Народ херватски неће терпити да та сушањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах….Нечисту пасмину или Србе ваља требити и истребити по расним законима и из превентивних разлога одбране човечанства од растућих пасмина и не обазирући се на захтеве и законске правне норме“. Док су Старчевић и његови истомишљеници и следбеници износили погрде о Србима, вршило се прекрштавање Срба, а уз помоћ Аустроугарске, Срби су интензивно тражили своја права. Хрватски сабор је 1887. године потврдио аутономију православне цркве и школе, и употребу ћирилице у школама, у српској штампи, али је реализација ишла тешко и споро.

У исто време када су неки Хрвати расправљали о српском  питању, односно када се разрађивала идеја о могућности чишћењу хрватског простора од Срба, Никола Тесла, Lичанин светског значаја, 2. јуна 1892. године, у Београду, пред студентима Високе школе је изјавио:

Ако будем имао среће да остварим неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се у томе наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина! „
„Ја сам, као што видите и чујете, остао Србин и преко мора, где се испитивањем бавим. То исто треба да будете и ви и да својим знањем и радом подижете славу српства у свијету!“

Отвореније негодовање Хрвата према Србима наступило је када је Угарска влада 1912. године укинула аутономна права Срба, а после атентата на Фердинанда у Сарајеву 1914. године, Срби су окарактерисани као “велеиздајнички народ”. На загребачком тргу, Иво Франк је позвао на обрачун са Србима. По многим градовима на  организоване су антисрпске демонстрације ( Загреб, Задар, Ђаково, Петриње, Вировитица, Бјеловар итд.), скрнављена су гробља, забрањена ћирилица, забрањивани су српски листови, вербално су вређани Срби, али вређани су и прогоњени и Хрвати који су били пројугословенки орјентисани.
У том пероду (1910). на територији некадашње Војне Крајине је живело 649.453 Срба, 1921. године 658.769, и на територији Далмације 106.132, укупно 764.901 Срба.
Распадом Аустроугарске 1918. године Лика је ушла у састав Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Краљевина Југославија). Личко-крбавска бановина је укинута 1922. године и Лика је постала део Приморско-крајишке области, а 1929. је ушла у састав Савске бановине, 1939., у сасатв Бановине Хрватске. Била је под окупацијом НДХ 1941-1945. године. На основу  ”литературе” оца домовине, Анте Старчевића, НДХ је новим законима почела истребљење Срба, Јевреја, али и непослушних Хрвата. Први логори геноцида над Србима, Јеврејима, Циганима и непослушним Хрватима, формирани су Лици – Госпић, Јадовно, затим Јасеновац, Зеница, Тења, Стара Градишка, Ђаково, али НДХ је била једина држава која је имала концентрациони логор за децу (предшколског узраста) Јастребарско.

Од времена оснивања ДФ Југосавије (ФНРЈ, СФРЈ) Лика је административно припадала СР Хрватској.

Привреда Лике

Личко поље
Личко поље

Од укупне површине Лике било је само око 8,5% продуктивних површина. Обрадивих површина је 795,5 км², пашњаци су на 1.561, 9 км². Лика је погодна за сточарство, ратарство и повртарство, богата је шумом. Била је развијена дрвно-прерађивачка и грађевинска индустрија. У време Аустрије кроз Лику су пролазила три пута. Лику је преко Велебита до Сења повезивала Јозефинска цеста. Од Госпића до Карлобага је изграђена Каролинска цеста ( асфалтирана 1968.г.). Железничка пруга која пролази кроз Лику, која повезује Врховине, Госпић и Грачац, довршена је 1925. године. Али, Лика није била индустријски развијена у односу на остале делове СР Хрватске. Постојало је мишљење да су томе доприносили и политички разлози, да су се занемаривали они крајеви Лике у којима је живело српско становништво, због учешћа у ослобођењу против фашизма. Последњи рат је допинео разарању управо тих делова Лике који су остали без становништва.

Тунели кроз Велебит код Светог Рока, 2012.
Тунели кроз Велебит код Светог Рока, 2012.
Аутопут кроз Гмајине, 2012.
Аутопут кроз Гмајине, 2012.

 

МОГОРИЋ
положај насеља, планине, брда, главице, воде

Могорић се налази у медачком пољу, на надморској висини од 599 метара. Удаљен је од Госпића 23 километра, од Грачаца 36, а од Ловинца 16 километара. Северозападно од села је Павловац Вребачки, југоисточно Плоча и северно Личко Средњогорје. До Смиљана, родног места српског и светског великана, Николе Тесле је око 20 километара.
Могорић је насеље скоро квадратног облика, обухвата 10 са 10 квадратних метара. Налази се у подножју Велебита, који је богат шумама, долинама, потоцима, изворима, пећинама, флором и фауном. У Краљевини Југославији, 1928. године, Штировача и Пакленица су проглашене националним парковима… У Могорићу је брдо Јерковача (647м), у близини је, такође познати, Зир. Село има више главица: Зебињача, Црквина, Грабова, Коричина, Поповића итд. Познатије пећине су: Вујића пећина, Пировиште (Муштоплаца), Пећина Поповића, Печурина, Пећина Кнежевића, Челина пећина, Васина јама, Бездана јама Циганска пећина и друге. Из Другог светског рата су познате Јерковача, Зебињача и пећине. Пред сам рат, у село су долазиле усташе и хапсиле људе. Да би се људи сачували, нарочито они који су у то време радили на њивама, са Јерковаче је даван знак за опасност од доласка непријатеља. Пећине, осим што су природне лепоте овог места, у рату су служиле за збегове, јер су усташе и Италијани, сваке годоне нападали село, долазили изненада, пљачкали, палили куће, и мештане убијали, клали, бацали у ватру. Пошто је Госпић био главно средиште за Италијане и Усташе, осим Могорића, често су нападали и уништавали околна села и људе.
Из последњег рата познати су „Масленица“ и „Медачки џеп“. У операцији хрватске војске Масленица, јануара 1993. године, убијено је 490 Срба. Септембра исте године, операцијом хрватске војске Медачки џеп, нападнута су српска села око Госпића-Дивосело, Читлук, Почитељ, опљачкана су и уништена. Погинуло је 90 Срба.

Ковачица зими
Ковачица зими
Центар Могорића зими, фото: Д. Корица
Центар Могорића зими, фото: Д. Корица

Настанак и име села

Могорић је насеље, формирано око ушћа потока Ковачице у Јадову. Извор (врело) Јадове се налази у селу Плоча, код Плочанског кланца, код високих стена и литица брда Гакуша, на 729 метара надморске висине. У Плочи Јадова има кривудав правац, скоро обавије село и даље тече према Доњој Плочи и Могорићу. Јадова својим током од 41,2 км повезује више села: Плочу, Могорић, Павловац, Завође, Вребац и Барлете. То је најдужа притока реке Лике, у коју се улива код Кулице. На подручју могорићког атара у Јадову утиче и поток Плочица. На северном делу, испод Средњогорја, у Јадову се улива више вода. Река Јадова, потоци Ковачица и Плочица као и друге воде из извора, нарочито у северном делу Јадове, које теку према Јадови су понорнице. Када падну јесење кише, напуне се корита водом, а лети се вода повуче, понире. Недостатак воде је престављао велики проблем становништву, које је правило штерне у које се саливала кишница.
Постоји више митова како је настало име реке Јадове. На пример: У време турске владавине над Ликом, Алага-бег Вребо имао је сина, који је често у игри одлазио на реку. Једнога дана, играјући се, утопио се. Од туге за сином, беговица је свакога дана одлазила на реку и за сином плакала, јадиковала, јадовала, и сељани прозваше реку Јадова (Јаруга, Милава). У Могорићу је на Ковачици и Лици било више воденица, које су биле у власништву више мештана. Било је и више мостова, али пошто је село „демократијом Хрватске државе“ опустело, мало ко их користи, засути су каменом или обрасли травом и папрати (бујад).

Село је добило име по лози племена Могоровић, која је касније као племићка лоза била раширена по целој Лици. Село је првобитно носилио име Могоровић. Као Могорић записано је у турском попису тврђава 1577. године, као град у коме је изграђена тврђава за одбрану. Остаци тог утврђења и данас носе назив Градина. Међутим, и пре овог турског пописа, неке породице из племена Могоровић су село називале Могорић. Пре туског освајања, осим села Могоровић, на том простору, постојала су насеља: Сливник, Зеба, Зир. Сачуване су зидине некадашње цркве, које се зову Црквина.

Лоза Могоровића је била раширена и на простору око Госпића (некадашњи Град Нови): Белај (Билај), Медак и Могорић. Насеља су обезбеђивали утврђењима. Али, први подаци о том племену су из 1248. године. Тада су имали посебан статус – „нобилиум статус Могорових“. У периоду од 1250. до 1360. године из ове лозе је било више жупана, судија и других виђенијих људи. Били су „меју племенитим људми Могоровићи стола краљева у Лици“ (С. Павичић).

У 16. веку ( 1510.г.) било је око 300 домова са 1500 чланова. Ова племићка лоза имала је своје печате и грбове. Али, за Могоровиће се зна још у 10-13 веку. По некима, Могоровићи су пореклом од Задра. Југоисточно од Почитеља, код Метка (недалеко од Могорића), у 15 веку, Нико Могоровић је подигао цркву са називом „Црква Свети Иван на Гори“. Имала је имања у три села. „Вјероватно је она била завјетна црква тога племена, црква њихова крсног свеца, те је Св. Иван био крсна слава племена Могоровића…“ (Стјепан Павичић, стр 34). У околини ове цркве живели су Срби (власи). Ако је црква била у окружењу Срба (влаха), а у том крају Лике у ширем подручју живели су Срби, не зна се тачно од када, и ако је Свети Иван био Крсна слава племена Могоровића, може се поставити питање, да ли су Могоровићи били Срби православне или Срби католичке вере, односно Срби претворени у Хрвате, јер је покатоличење био непрекидни процес. Јер, сачувани су многи историјски подаци о томе како су у покршетним насељима, крајевима, покрштени Срби и даље славили своје крсне славе и друге верске празнике. Православне цркве Свети Јован временом су мењаале име начешће присилом, у Свети Иван, постајући католичке богомоље. До данас су се сачували орнаменти у облику комада плоча, који, могуће је, потичу од те цркве.

Становништво

По неким изворима Срби су основали насеље пре турских освајања ових крајева, по некима у време турских освајања, а некима и пре и после турских освајања. У овим крајевима чешће и масовније насељавања Срба организовао Ферхад паша Соколовић, који је истовремено насељавао и муслимане. Међутим, ослобођењем Лике од Турака, краће време је био пуст. Аустријске васти су досељавале крајишнике, нарочито Србе- од Бриња, Смиљана, Обровца, Книна, Буковице, Грахова и Горњег Поуња итд. (следи шири текст)

Привреда

О тежим условима за развој привреде у Лици и Могорићу, још у периоду Карловачког генералата, 1835. године, можемо наћи поткрепљујуће податке: “ Ова Крајина није баш прикладна за земљорадњу. Стијене Велебита сад су у највишим подручјима голе, јер су ту шуме непажљиво опустошене. Иако се још по средњим врлетима могу наћи шуме, а гдјегдје понеки пашњаци, ипак чак и у долинама, на пјешчаној или вапненачкој подлози, боље обрадиво тло дубоко је само неколико педаља.
У неплодној Лици често педаљ-два хумуса једва скрива вапненачко стијење или пјешчано тло, а појас од 1462 јутра (назван Рудојица- долина између Плоче, Метка и Могорића) обрастао је само с папрати. Посве је другачије подручје Зрмања, Кореница, Крбава…Крајишник гноји само земљу или врт у близини куће (зван поткућница) и засије их купусом и крумпиром, а кад има потребна гнојива, одна гноји и поља у близини, која се сваке године засију кукурузом…“ (Драго Роксандић, исто)
Главне приредне гране становништва села вековима су биле сточарство и слабије земљорадња. После Другог светског рата, отварањем индустријских постројења, становништво се запошљавало у Госпићу и другим градовима, тако да је и овде било сељака-индустријских радника, људи који су били запослени у државним фабрикама и установама, а код куће су се даље бавили пољопривредом. Неки су путовали, а многи су се преселили у градове… Путне везе су биле лоше, што је, изгледа, било карактеристуично за саобраћај подручја у Хтватској у којима су живели Срби. Сада је село аутопутем повезано са Далмацијом. До Горње Плоче је 3,7 километара, а одатле се иде аутопутем до тунела Свети Рок, којим се испод Велебита стиже до Масленице у Далмацији. Изграђен је и водовод, али слабо се користи- нема ко!

Алекса Шантић Повратак, 1913.:

“Мрем…са мојих њива ено други жање…
Тамо више нема старе куће моје—
Под очевим кровом страна чељад стоје,
И шљемена српских све је мање, мање…”

Ђуро Басарић и Божо Корица на паши оваца, 2012.
Ђуро Басарић и Божо Корица на паши оваца, 2012.
Јела Корица, Крчевине
Јела Корица, Крчевине

Култура ( веровање, образовање, обичаји )

Могорићани су задржали исконске српске радне обичаје (мобе, позајмице), а после сточарско-земљорадничких послова, као забаву и одмор, задржали су разне друштвене игре – коликање, козање, бацање камена с рамена, рвање, скок у даљи вис, гађање из праћке, ходање на ракљама, игра са пиљцима, бућање, мишањ али и надметање у свирци на тамбурици, понегде гусле, фрулу итд. Упражњавали су се српски обичаји при рођењу детета, одрастања деце, венчању, смрти. Наравно у тим обичајима су се сусретали елементи обичаја народа са којима су живели. У национално или верски мешовитим браковима, мешовити су и обичаји. Више тих обичаја је испреплетено и тешко је одгонетнути увек коме народу од старина припада одређени елеменат.
У селима су се прожимали разни облици сујеверја у свакодневним животним ситуацијама. Однос према православној вери се мењао, већ према политичким приликама. Специфичност је у томе што од Другог светског рата у селу није постојала православна црква, па су се црквени обичаји мање упражњавали, јер се морало ићи у Медак. Такође се мора нагласити, да је у селу страдало много људи у Другом светском рату, па се више пажње обраћало причама из рата о рату, о погинулима, а неки људи су раскидали са веровањем у Бога итд. Од деведесетих година прошлог века враћали су се потиснути верски обичаји, истовремено када је почела нова брига опстанка у селу, Лици.

Парохијско звање у Могорићу основано је 1730. године. Тада су устројене и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Православна Црква у Могорићу је подигнута 1744. године у засеоку Илинац. Обновљена је 1766. године. Први свештеник је био Тодор Милојевић, из чије породице је било више свештеника… Пред Други светски рат у Могорићу је службовао парох Урош С. Рајчевић, из Малог Харона, општина Грачац. Завршио је богословију, рукоположен у Шибенику 1937. године и постављен за пароха у Могорићу. Усташке власти су га ухапсиле јуна 1941. године, мучиле у затвору у Госпићу, а на Видовдан 1941. године убиле су га над јамом Јадовно. У договору са усташама, Италијани су 1942. године гранатама порушили могорићку цркву, 1949. године су је власти у Госпићу темељније срушиле. Никада није обновљена. Дуже времена се преносе приче о потреби поправке и да су за то прикупљена одређена материјална средства.

Основна школа је саграђена 1873. године под називом „Опћа пучка учиона“, која је радила у просторији предвиђеној за парохијски стан. Саграђена је од меког материјала и дрвета, без правих прозора и врата. Колико се зна, први учитељ је био Петар Вурдеља (1873- 1877.). Два пута је поправљана (1894. и 1909.), и трајала је до 1941. године, када су је власти НДХ порушиле. Школа је после рата обновљена, радило се у две зграде, јер је још увек било довољно ученика. Пошто је Могорић село разбацаног типа, долазак ученика из разних засеока је био напоран и опасан. Међутим, последња генерација ученика Основне осмогодишње школе „Смиља Покрајац“ у Могорићу завршила је школовање јуна 1994/1995. године.

Mogorić,-školaškola,-Mogorić

Школске зграде у Могорићу 2011.године
По првом аустријском попису становништва на просторима Лике и Крбаве, 1712. године у Могорићу је било 66 домова са 715 душа („влахашких душа“). То су били први конкретнији писани подаци о селу. Пред Други светски рат, 1941. године село је имало 2.000 становника, углавном, Срба. Три века после тога, у лето 2011. године, појединачним пописивањем, у селу је било мање од 100 људи, старачке популације Срба.

Становништво у Могорићу по презименима 1712. године

Попис Лике и Крбаве 1712. године

У првом аустријском попису Лике и Крбаве 1712. године, дати су прилично детаљни подаци у попису у сваком месту: име и презиме старешине дома (домаћинства), називи локалитета и величина поседа. Пописани су мушкарци изнад 16 година, способни за војску. Женски чланови породица (домова) нису детаљно пописивани, што и није било необично за то време. Од 37 насеља Лике и Крбаве, Могорић је на 13. месту по броју становника, а од насеља до 1.000 становника, Могорић је био на 4. месту, обележен је као веће влашко село. Подаци су делимично на латинском, немачком, хрватском, српском језику. Описана су влашка /даље читати српска!/, буњевачка, католичка насеља, али и насеља са „новокриишћанима“-покатоличени муслимани.
У насељу Могорић је постојао поркулаб, кнез села, заставник и 2 православна попа. Било је 39 презимена. Највише је било сељана са презименом Радаковић, Корица, Маргаретић- по 7, Басарић 4, Чанковић 3, по 2 Ђаковић, Борковић, Теорић, Милојевић, Љубичић итд. Исто презиме је написано на више начина. На пример презимена Корица (Корицха, Корицза), Радаковић (Радаковицх, Радакоуицз, Радакоуицх, Радакоуицк), Басарић ( Бассарицх, Басаницх ) итд. Овде су написана презимена и имена онако како су написана књизи, али по азбучном реду.

Објашњење: Пошто је Могорић, као и друга српска села у Хрватској, опустео, ради јасније забелешке која је породица по презимену када живела, наводи се име старешине домаћинства, а у загради број чланова. Ако је више породица истог презимена, наведено је одређено презиме и име старешине сваког дома (домаћинства) и број чланова. За 1712. годину наведена су имана и презимена онако како је у књизи Карл Касер: Попис Лике и Крбаве, 1712.

Bassanich Radoj (5); Basarich Vuchko (3); Bassarich Nouak (3); Milos (5); Banieglau Radonia (14); Bobanouich Jouan (5); Borkouich Juan (3); Radota (4); Bolieuerkouicz Ognan (3); Verlinich Boroie (4); Vuchkouicz Radiuoi (5); Guoich Stanisau (5); Guosdenouicz Jouan (1); Diakonich Vukosau (4); Diakouicz Petar (10); Juan (10); Diakonicz Todor (5); Dragich (5), Radota (12), Stanoie (10); Zaklanouicz Nicola (4); Illijch Vochich (12); Illich Radasin ( 14); Jastich Koio (3); Kernaich Nicola (8); Koricha Veselin (4), Vuk ( 5), Vukoman (3), Jouan (3), Maroie (4), Ostoja (4), Stipan (8); Koricza Vujasin (3); Kouchar Janko (6); Krauich Radan (2); Kuaijch Toma (4); Kuduzouich Milosau (2); Lazich Saua (8); Liubichih Jouan (4), Milouan (9); Margaretich Vukman ( 3), Vukobrat (4), Vukouoi ( 3), Raduan (2), Simo (5), Millin(7) Stanisa (3); Matkouich Radosau (1); Millanouich Nicola (3); Millin Zoden (4); Milkouich Vukosau (5); Poliancha Paula (2); Miloieuich Vuleta (10), Janko (3); Radakouich Bogdan ( 8); Radakouicz Radiuoi (5), Filip (7); Radakouich, Janko (3), Milanko (10); Radakouick Radoicza ( 6); Stijn Todor (3); Stoisalieuich Vlaisau (3); Tepsich Dragosau (1); Teoricha Stanisa (4); Teorichia Toma ( 6); Ferkić Jovan (10); Cankouich Nicola (5), Juan (7), Marko (1).

Број становника у селу се повећавао, тако да је нпр. 1905. године село имало 2.600 становника у 500 домова. После Првог светског рата се број смањио на 1.740 у 300 домова, па се повећао, те је 1941. године било у 330 домова око 2.000 становника.

Становништво у Могорићу по презименима 1941. године

Пред Други светски рат у Могорићу је било више засеока: Чанковићи, Рошићи, Шабани, Вујићи, Бумештровићи, Борковићи, Вркићи, Трнова, Милојевићи-Вурдеље ( Илићи, Лазићи, Чанковићи), Илинац итд. Било је 29 презимена. Највише је било породица са презименом Радаковић (70), Корица (48), Ђаковић (35), Маљковић (26), Басарић (24), Кричковић (19), Илић (18), Милојевић (15), Чанковић (14) итд. То су све староседелачка презимена од првог пописа, осим Кричковић, које није забележено пописом 1712. године.

Објашњење: знак – у косој загради /-/ значи непознато име оца, знак – у округлој загради (-) значи да је непозната година рођења. На пример: презиме, име оца, име старешине дома(ћинства), његов надимак, и година рођења. На пример, са презименом Бањеглав је 4 дома(ћинства), Басарић 24 домаћинстава итд.

Бањеглав /-/ Никола (-); /-/ Дане-Ћолин (-); /-/ Јово (-); /-/ Ново (-)
Басарић /Јове/ Стојан (1893.); /Јове/ Миле (1901.); /Николе/ Дане (-); /Боже/ Ново; /-/ Јово-Јовета (1872.); /-/ Марија (1871.); /Петра/ Никола (1870.); /Дане-Данцел; /- / Ђуро (1894.); /-/ Јово-Јовета (1872.); /Максима/ Миле (1898.); /-/ Дмитар– Јоветин (-); /-/ Миланко (1894.); /-/ Никола (-); /-/ Јања (-); /-/ Ново-Новчин (-); /-/ Тривун (-); /-/ Никола (1898.); /-/ Ђурађ (-); /-/ Новцел-Божуров (1898.); /-/ Никола, /-/ Пера (-), Басарић /-/ Миле (-), /-/ Сава (-), /-/ Никола (-), /-/ Драгојла (-)
Борић /Душана/ Ђуро-Дутле (1911.);  (Томе) Илија (-); /Јове/ Никола-Црни (1902.); /Самуила/ Никола (1893.); /Самуила/ Мане (-); /Петра/ Ђурађ (-); /Томе/ Никола-Бећо (1875.); /Петра/ Ђурађ (-); /-/ Јово- Пекар (-); /Тома/ Исак (1887.)
Борковић /Луке/ Дане (-); /-/ Никола- Никољаш (-); /Петра/ Ђуро (1918); /-/ Јека (1865.); /-/ Милан (1892); /-/ Богдан (1898.)
Вркић /Стојана/ Дане (1886.); /-/ Боја –Бојица (1886.); /-/ Стојан –Точо (-)
Вурдеља /-/ Боја Николићева (-); /-/ Ђуро-Ђукан (-); /-/ Марија (-); /-/ Стојан (-); /-/ Дмитар -Томанов (1911.); /-/ Петар-Пандур (-)
Вучковић /Јована/ Дане (1867.); /Кузмана/ Дмитар (1871.); /Јована/ Софија (1875.); /-/ Стојан (1864.); /-/ Дамјан-Дацо (1877.); /Дамјана/ Никола (1905.); /Саве/ Петар (1906.); /Гене/ Никола (1920.)
Драгосавац /-/ Томо (-)
Ђаковић /Јована/ Дане (1875.); /Јована/ Тодор (1871.); /Јована/ Мићо (1865.); /Филипа/ Лазо (1882.); /Томе/ Раде (1988.); /Миле/ Дане (1898.); /-/ Миле (1865.); /-/ Јово (1865.); /-/ Сава (1886.); /Стеве/ Илија (1888); /Марка/ Милош (1906.); / Николе/ Вујо (1894.); /Николе/ Тома (1896.); /Марка/ Милош (1906.); / Николе/ Вујо (1894.); /Николе/ Тома (1896.); /Ђуре/ Мане (1888.); /Ђуре/ Миле (1868.); /-/ Васо (1871); /-/ Сока (1888); /Ђуре/ Мићо (1888); /-/ Михајло (1885); /-/ Анђа (1885); /-/ Мане (1875); /-/ Вујо (1881.); /Николе/Тома (1892.); /Богдана/ Јово (1870.); /Исе/ Илија-Бојага (1905.); /Исе/ Миле (1908.); /Томе/ Марко (-); /Дане/ Никола (1910.); /Дане/ Јанко (1896.); /Спасоја/ Стојан (-); /Миле/ Анђа (1921.)
Заклан /Мане/ Милан (1913.); /-/ Миле (-); /-/ Петар-Супетар (1920.); /-/ Божо-Боћан (-)
Илић /Станише) Миле (1903.); /Боже/ Мане (1912.); /-/ Мика (-); /-/ Миланко (-); /Стојана/ Сава (1907.); /Милутина/ Мане (-); /-/ Јово (-); /-/ Сава (1906.); /-/ Кока (-); /-/ Милан-Пушкар; /-/ Миланко (-); /-/ Јово (-), /-/ Никола-Никица (-), /-/ Сава (1911.), /-/ Миле (-), /-/ Томо (-), /-/ Дане (1885.), /Миле / Јанко (1904.); /Стојана / Милан (1903.)
Кораћ /Петра / Ђуран (1901)
Корица /-/ Стојан (-); /-/ Јово –Јовиша (-); /-/ Миле-Милелица; /Петар/ Ђуро (1904.); /Миле/ Раде-Лулица (1907); /Петар/ Ђуро (1904.); /Павле/ Миле (1900.); /-/ Јанко (-); /-/ Исо-Исега (-); /-/ Стојан (-); /(Боже/ Никола-Ђуликан; /-/ Јованка (-); / Миле/ Стојан (1880.); /Симо/ Божо-Шимунов (1909.); /Симо/ Стеван (1913); /-/ Ново-Бркинов (1870.); /Илија/ Миланко-Ицаин (1900.); /Илија / Ђуро (1900.); / Илија / Стојан-Козар (1896.); /Божо/ Миле-Митаило (-); /-/ Миланко-Шарац (1885.); /-/ Сава-Ћаво (1854.); /Јово/ Никола-Ниџа (-); /Нове/ Станиша (1892.); /-/ Драгић-Милкета (-); /Јанка/ Миле-Милкан; /-/ Јанко-Јанеж (1855.); /Саве/ Петар-Шепо (1908.); /-/ Петар (1897.); /-/ Милица-Коричинка (1894.); /-/ Јанко-Јана (1898.); /-/ Јанко-Шустер (1896.); /-/ Никола-Коља (1899.); /Миле/ Стојан-Столета (1894.); /Јанка/ Раде (-); /-/ Божо–Божур (-); /-/ Илија-Ићман (-); /-/ Пера (1873); /Раје/ Петар-Пекан (-)
Кричковић /Дане / Божо-Мићулица (1886.); /Дане/ Петар (1894.); /-/ Јека –Јешка (1870.); /Јово/ Божо-Бошкан (1906.); /Дамјана/ Милија (1901.); /Дане/ Раде-Иначе (1895.); /Боже/ Стојан-Столина (1887.); /Гавре / Јово-Јовина (1870.), /Миле/ Стеван-Миљков (-), /Јове/ Дане-Дања (1898.), /Јове/ Сава (1908), /-/ Душан-Дуја (-); /-/ Дмитар- Дмитрија (-); /Петра/ Лазо (-); /Петра/ Јанко (1907.); /-/ Никола-Никица (1920.); Јања-Арамбашина (1904.); /-/ Петар-Перија (1907.); /-/ Аница (1913.)
Кравић /Дане/ Маша (1871.); /Дане/ Никола-Ниџо (1897.); /-/ Васо-Васентар (1865.); /Јове/ Милан-Миш (1910); / Станише/ Смиљана (1909.); /Дане/ Миле-Мијо (1882.); /Дане/ Јово- Бачвар (1899.)
Крњајић /Јоце/ Милош (1922.); /Јоце/ Бранко (1920.)
Кудуз /-/ Илија (-)
Лазић /Миле/ Сава-Савцан (-); /-/ Миле-Мишајко (-); /-/ Марија-Маца (1901.); /Јове /Мане (1908.), /-/ Јанко (-); /Јакова/ Миле; /Јакова/ Стојан (1910.)
Маљковић /-/ Јека (-); /Николе/ Божо (1907.); /-/ Ђуро- Ђукило (1909.); /-/ Божо-Божурица (1889.); /-/ Тома (1912.); /-/ Мане (1912.); /-/ Миле (1900.); /-/ Лазо (1900.); /-/ Танасије-Танаћ (1914.); /-/ Мика (1870); /-/ Јоја (1890.); /-/ Смиљана (1866.); /-/ Дане (1889.); /-/ Мане (1898.); /-/ Никола (1850.); /-/ Миланко (1889.); /-/ Никола (1899.); /-/ Танасије (-); /-/ Дмитар (1900.); /-/ Јово (1885.); /-/ Сиба (1881); /-/ Станиша (1882.); /-/ Петар (1860.); /-/ Дмитар (1894.); /-/ Божица (-); /-/ Пера (1897.)
Маргаретић /-/ Томо (1909.); /-/ Божо (1911.); /-/ Јовица (-)
Милојевић /-/ Сава-Саџо (1907); /Мане/ Ђуро-Ђурлај (1905); /Дмитра/ Ђуро-Ђурт (1900); /-/ Боја (1880.), /-/ Марко (-); /-/ Јово-Јојић (-); /-/ Божо-Бошкан (1901); /-/ Миле –Равајлов (-); /-/ Тодор-Равајлов (-); /Боже/ Богдан (1903.); /Раде/ Стојан (1912.); /-/ Ката –Катура (-); /-/ Сава-Саџо (1907.); /Боже/ Сока-Кртичина (-)
Оклопџија /-/ Милка– Пекасова (1871.)
Пањковић /-/ Миле (-)
Радаковић /-/ Боја (-); /Николе/ Исо (1897.); /Николе / Ђуро-Ђурин (1888.); /-/ Божо-Рошић (1875.); /Илије/ Дане (1900); /-/ Ана (1875?); /Боже/ Петар (1896); /-/ Боја (-); /Николе/ Исо (1897); /Николе / Ђуро-Ђурин (1888.); /-/ Божо-Рошић (1875.); /Илије/ Дане (1900.); /-/ Ана (1875?); /Боже/ Петар (1896.); /-/ Дане (1875.); /-/Јово –Шабан (1880.); /Саве/ Јово (1904.); /-/ Мане –Мањуш (1875.); /Боже /Станко (1900.); /-/ Никола-Ница (1912.); /Паје/ Миле-Мија (1904.); /Љате/ Миле (1900.); /- / Дане (-), / Миле/ Никола-Нинац (-); /Миланка/ Никола-Нико; /Миланка/ Стево (1903.); /Лазе / Ђуро (1905.); /-/ Јанко –Винде (-); /-/ Ана (1874); /-/ Јово-Делија (1870); /-/ Петар (-); /Јово/ Перица (-), /Нове/ Стојан (1909.); /Илије/ Бојана (1871.); /-/ Петар-Пекија (1880.); /-/ Тодор-Тодина (1867.); /Јове / Никола (1890.); /Саве/ Јека-Сарелина (1895.); /-/ Милка (1897.); /Петра/ Стојан –Столе Кеџић (1906.); /Боже / Никола-Нитаљ (1893); /Боже/ Богдан (1903.); /Боже/ Стојан-Ћола (-); /Миле / Сава-Јанин (1896.); /Саве/ Танасија –Дацо (1896.); /Саве / Петар-Пеко (1900.); /Дане/ Милка-Бикеша (1894.); /Јово/ Јандрија-Јандријца (1866.); /-/ Мика-Шпичанка (-); /Петра/ Божо– Кеџић (1906.); /Петра/ Миланко (1908.); /Петра / Васо ( 1904.); /-/ Никола-Полда (-); /-/ Ђуро (1890.); /Ђуре/ Никола (1906.); /Томе/ Миле (-); /-/ Петар-Пепа Шпица (-); /Николе/ Милан- Бакин (1926.); /-/ Милан-Мижа (1928.); /Дмитра/ Сава (1895.); /Дмитра/ Јанко (1987.); /-/ Мика – Лакина (1892.); /Луина/ Јово (1872.); /-/ Ваја-Вајка (-); /-/ Јандре (1841.); /Лазе/ Никола (1911); /Лазо/ Милан (1909.); /Боже/ Никола (1908.); /-/ Божо-Боћан (-); /Томе/ – Ђуро (1872.)
Рајчетић /-/ Урош, поп (1913.)
Стоисављевић /Миливоја/ Никола (1878.); /Миливоја/ Сава (1888.); /-/ Јека (-)
Томаш /Шимуна/ Симо (1874.); /Симе/ Миле (-); /-/ Илија (1918.); /-/ Милан (1920.)
Чанковић /Јована/ Илија (1894.); /Јована/ Дане (1905.); /Које/ Стеван (1877.); /Илије/ Милош (1914.); /Које/ Стеван (1877.); /Илије/ Милош (1914.); /Дмитра/ Ђуро (1888.); /-/ Стојан, /-/ Миле (-); /Јове/ Милош (1914); /-/ Лазо (1873.); /-/ Петар (1912.); /-/ Миле-Мићкан (1912.); /-/ Милутин (1911.)
Џодан /-/ Миле Радин (1894.); /Раде/ Драгаја (1898.); (-) Мара (1938.); /-/ Раде (-); /-/ Лазо (1904.)
Шкорић /-/ Душан (-)
egzodusegzodus-krajišnika

“Демократске” методе “демократске” Републике Хрватске крајем 20. века.
Аоој Лико жали ли те икоо, жали, боме, жали боме, мало и великоо!

Становништво Могорића по презименима у период од 1991. до 1995. године

Табела бр. 1. Збирни подаци о становништву у Могорићу у периоду 1991. до 1995. године

Засеок 1991 1995 Разлика
Буљмизе 138 113 -25
Илинац 248 200 -48
Крчевин 82 67 -16
Горњи Могорић ? ? ?
Зеба ? ? 23 ?
Укупно 468 393 -75

Број становништва и породица (домова) у Могорићу у периоду 1991 до августа 1995. године није било лако забележити, јер су у том периоду људи одлазили, нарочито млађи, а евиденција је, по сећању Могорићана, рађена 2011. године (за монографију Могорић). По причама Могорићана, тада је опет завладао страх и неизвесност. Људи су могли очекивати нападе после протеривања Срба из западне Славоније (изненада ноћу). Враћале су се приче на озлогашену Независну Државу Хрватску 1941-1945. године. И под нападима граната кренуле су колоне Срба 1995. године. За Горњи Могорић подаци нису сакупљени, у и Зеби је 1995. било 23. људи. Године 1991. било је 468, а 1995. године било је 393 мештана.
Наводе се презимена породица: Басарић, Борковић, Вучковић, Ђаковић, Заклан, Корица, Кудуз, Маљковић, Милојевић, Радаковић, Борић, Кричковић, Кораћ, Вркић, Томаш, Аман, Јапић, Кудуз

Породице у Могорићу по презименима 2001. године

Евиденцију и попис могорићког становништва 2001. године је водио и извршио тадашњи председник Мјесне заједнице Корица Петар- Луличин из Крчевина, који је познавао прилике у селу, иако је до тада живео у Личком Осику и Загребу. Обишао је све куће и по засеоцима евидентирао податке о сваком појединцу који је тада живео у селу. Наводио је презиме и име, надимак, годину рођења, број личне карте, кућни број и засеок села, тако да су наведени подаци поуздани. Септембра 2001. године, у селу је живело 125 људи у 66 кућа.
Басарић Дмитар Новцелов (1933.); Борић Гојко Саркин (1930); Ђурађ Ђуро Дудин (1911.)
Борковић Богдан Богде Зекин (1941); Ђуро (1931.); Вурдеља Милица (1933.); Милка Брањина (1922.); Вучковић Драга Дујанова (1956.); Ђаковић Мирко Лацков (1928.); Петар Перцан (1943.); Мика Душанова (1924.); Душан Душко (1943.); Слободан Чмиго (1924.); Милан Кресина (1935.); Богдан Љубичић (1947.); Никола Ника (1935.); Маринко Маркан (1952.); Ђукић Илић Милева Никичина (1938.); Заклан Зорка Супетрова (1920.); Зороје Милорад Мишо сигурант (1934.); Иванчевић Дмитар Цукин (1930.); Богдан Јапић (1954.); Илић Петар Пећа (1940.); Ђуро Младин (1927.); Аница Османова (1938.); Никола Нина Ћићин (1935.); Дмитар Лазин (1948.); Никола Мејо (1937.); Кораћ Мика Дмицијин (1928.); Корица Милка Миља (1919.); Милан Боћанов (1947.); Петар Перица Луличин ( 1930.); Стеван Шустеров (1937.); Јово Радишић (1930.); Драган Лазикин (1957.); Кравић Мане Маниша (1923.); Кричковић Петар Перица (1925.); Ђуро Столинин (1924.); Маљковић Милка Столетова (1933.); Нада Биканова (1950.); Драгица Илчегина (1939.); Милојевић Младен (1950.); Милорад Миле Ђурлај (1932.); Анђелија Анђа (1939.); Радаковић Милка Ђуре Илића (1930.); Никола Нико Јоцин (1940.); Милица Мица Јојина (1930.); Момчило Момина (1925.); Ђуро Ђуђо (1927.); Бранко Бранцел (1914.); Сава Стевин (1937.); Милош Мићо Милевин (1947.); Сава Савица Нинчев (1940.); Јован Петков (1937.); Милан Рођо (1933.); Јово Јовић (1932.); Јања Ђурина (1911.); Милан Јањушић (1933.); Гојко Петрићев (1958.); Анђелија Анђица (1934.); Брано Јањин (1936.); Милан Бикин Мижа (1928.); Јека Кеџић (1915.); Бранко Брања (1931.); Милка Чаругина (1928.); Анђа Божицина (1930.); Никола Нића (1912.); Угарковић Драгица Драга Нини (1929.); Џодан Душан Драгијин (1934.); Борка Николичина (1920.); Чанковић Миланко Папа (1934.).
Лико мајко, родна грудо моја, сва су села попаљена твоја!
Лико, мајко кад ћу доћи у те, да поновим оне старе путе!

Главица Забињача
Главица Забињача

 

mogoric-1Mogoric-2Mogoric-3Mogoric-4Mogoric-5Mogoric-6Mogoric-7
Лико, мајко ми те остависмо, ал`те никад` не заборависмо!

Сусрет Могорићана у ресторану "Завичај" у Новом Саду, 2011.
Сусрет Могорићана у ресторану “Завичај” код Новог Сада 2011

Породице у Могорићу по презименима 2011. године

Пребројавање присутних житеља у селу извршено је у лето и јесен 2011. године. Било је само двоје деце од 8 и 6 година. Најстарија мештанка, самица имала је 94 године. Иначе, после збега вратило се или задржало, углавном, старије становништво. Од 94 становника, око 30 су самци и самице (16 мушкараца и 13 жена), и 19 старијих брачних парова.

Басарић Ђуро Дмицијин (1926.); Борић Сока Бранка Бећина (1921.); Гојко Саркин (1939.)
Борковић Богдан Зекин (1941.); Вурдеља Милица Столина (1933.); Вучковић Драга Дујанова (1956.); Заклан Мирослав (1947.); Зороје Милорад-Ћумарков (1934.); Ђаковић Мане Мирко (1952); Богдан (1947.); Милош Мићан (1939.); Зорка Зора (1941.) Анка Аница (1927.); Милка Милкица (1965.); Петар Перцан (1936.); Мирко Лајинов (1928.); Иванчевић Анкица-Жута (1954.); Дмитар из Почитеља (1930.); Илић  Никола-Мејо Пушкаров (1937.); Милева (1938.); Јека Лазе Кокина (1926.); Никола-Нина (1935.), Ђуро Младин (1927.); Петар-Пећа (1940.); Корица Божо (1947.); Милан Боћанов (1946.); Даница-Данка Стеванова (1939.); Драган (1957.); Јово- Јово Лазинкин (1947.); Јово-Јово Радишић (1930.); Петар- Перица Луличин (1930.); Драга (1950.); Гојко Миљин (1944.); Кравић Сара-Бика (1919.); Милка Илчегина (1938); Милка Столетина (1934.); Маљковић Драгица Петричина (1933.); Милојевић Младен Кртичин (1950.); Новковић Маринко (1944.); Радаковић Анђа (-); Милан-Мижа (1928); Милан-Мићо Кеџић (1944. ); Анђелија-Анђа Брдарска (1934.); Гојко Кентурин (1956.); Милан-Јањушић (1933.); Јово-Јовић (1931.); Милка Чаругина (1928.); Бранко-Брања Микастин (1931.); Душан Дујо Ћосић (1946.); Сава Савица Петков (1940.); инг. Милош-Мићо Дањин (1947.); Сава (1937.); Душанка-Бранцелова (1948.); Милан Нићин (1944.); Никола- Нико (1940.); Милица Мица (1930.); Томаш Бранко Пекар (1938.); Чанковић Миланко; Мићо (1934.); Чутурило Миле (1958.); Џодан Мира Драгајина (1941.)

Учешће и страдања Могорићана у ратовима

У Првом светском рату, из Могорића је у српској војсци погинуло 14 добровољаца У аустроугарској војски погинула су 39 мобилисана мештанина. Један број је отишао у печалбарење у Француску, Канаду, Јужну Америку, САД итд. После Првог светског рата број становника Могорића се знатно смањио, тако да је 1921. године било 1.769 становника у око 300 домова.

Међугорје
Међугорје

Смањио се број презимена од 39 на 30, што значи да се повећавао број породица унатар једног презимена. Било је више породица са презименима Радаковић ( 63), Корица (48), Ђаковић (35), Маљковић (26), Басарић (24), Илић (19), Милојевић (13), Чанковић (12), Борић ( 10) и Кричковић ( 10) итд.
У Другом светском рату, у период 1941-45.године, за усташе, Италијане и Немце, Могорић је био посебно значајно село, јер су у њему формиране: 1941. “Могорићка партизанска чета”, Штаб батаљона “Велебит” који је обједињавао команду над Плочанском, Радучком и Могорићком четом. Октобра 1941. године, уместо Батаљона “Велебит” формиран је “Први лички партизански одред Велебит”, састављен од 4 батаљона, који је у јесен 1942, године ушао у састав “Треће личке бригаде”, формиране у Могорићу. Ту је формиран и МНОО, Команда места Могорић-Медак, Котарски одбор цивилне власти за Госпић (октобра 1941.), Виши цивилни суд за котар Госпић (новембар 1941.), Команда подручја, Санитеска служба (1942.). Сви ти организациони облици су формирани на основу захтева Окружног комитета за Лику, али и на основу одлука Могорићана.  Први напади усташа на Могорић били су почетком лета 1941., пре устанка у Хрватској (Срб, 27. јула 1941.). Усташе су наишле према селу и убиле Корица Николу-Кољу из Крчевина, али не у селу да се неби чуо пуцањ. Напад на Могорић 1942. године трајао је два сата, Италијани и усташе су аретиљеријом срушили цркву и школу, приближавали су се селу, али када су пришли на 50 метара, борци су отворили ватру, а код “Јовића моста” су се сукобили прса у прса. Међутим, марта 1943. године, новембра и децембра 1944. године, село је опет нападнуто. У сваком налету непријатеља, село је опљачкано, спаљивано и становништво које није било по збеговима у шумама и пећинама, уништавано. Тада су Могорић прозвали “Мала Москва” и „Гвоздени Могорић“ због тога што су партизани успевали да се одбране од далеко надмоћнијег непријатеља.

Јовића мост
Јовића мост

 

 

У току Другог светског рата у партизанским јединицама из Могорића је погинуло 110 бораца.  Стеван Корица-Лола је 1953. године проглашен Народним херојем.
У селу су биле 122 жртве фашистичког терора, убијено је, заклано, спаљено 44 деце до 15 година. У заробљеништву у Италији и Немачкој било је 43 Могорићана: Бањеглав (1) Басарић (2),Борић (1), Борковић (2), Вурдеља (2), Вучковић (1), Ђаковић (6), Илић (4), Корица (5), Маргаретић (1), Маљковић (9), Милојевић (2), Радаковић (6), Џодан (1).
На целом подручју Лике убијено је око 15.000 Срба, од тога 6 568 жена. Више од трећине је убијено у концентрационом логору Госпић и јами Јадовно. Из других крајева је убијено 82.000, укупно 87.550 Срба. У медачкој општини, којој припада Могорић, убијено је 847 људи (488м+359ж).
У кругу логора смрти Јадовно је Смиљан, родно место Николе Тесле. Масовни покољ смиљанских Срба усташе су почеле на Светог Илију 1941. године. Заклано је и запаљено 27 новорођенчади, још без имена, 127 деце до 15 година, 352 особе од 16 до 80 година. Шесторо смиљанчана, са још 24 особе, обешени су марта 1945. године на бандере, дрвече и путоказе, неки у близини Теслине родне куће. Усташе су спалиле и срушиле родну кућу- парохијски дом као и цркву Светог Петра и Павла у којој је крштен Тесла, и где је служио његов отац Милутин.
У току од 50 година заједничком животу Хрвата и Срба у СФР Југославији , од учињених усташких злочина, праштало се у интересу „братства једунства“. Од деведесетих година прошлог века сећања на усташки геноцид су се враћала, од 1995. године Срби су опет страдали и протерани. Не може се забиоравити!
Село је смањивало становништво и планском државном колонизацијом у Србију- Војводину. После историјске дистанце и догађаја од деведесетих година, може ли се закључити да је колонизацијом 1945. године планирано чишћење етничког простора територије Хрватске. На пример, колонизовано 37 домаћинстава са 209 чланова српског становништва у Пригревицу (Апатин): Објашњење: У загради је наведен број чланова:

Басарћ Б.Трифун (5); Ђаковић Т.Марко (6); В. Миланко (5); М. Миле (7); Ј. Раде (5); М. уд.Стана (5); Заклан М. Уд. Јања ( 6); Илић М. Ђуро (11); Ј. Марија (4); С. Миле (5); М. Никола (7); Корица Ј. Миле (5); Т. Миле (6); Ј. Милка (4); Р. уд. Милка (9); Д. Никола (2); Ј. Никола (6); С. Никола (7); Кравић М. уд. Јага (5) ;Лазић Ј. Миле (5); Маљковић Т. Дмитар (4); Т. Миле (9); Н. Милица (5); М. Стојан (2); Милојевић Б. Дане (6); Радаковић М. Бојана (8); Д. Јанко (9); Ј. уд. Јелена (6); П. Мане (5); Ђ. Милица (3); М. Милица (5); Ј. уд. Милка (4); М. Милица (3); Л. Никола (6); Чанковић Г. уд. Јелена (5); И. Милош (6); Ђ. Стева (6). Од 1991. до 2001. године страдало је 25 Могорићана. Хрватска војска је 1995. године код превоја Свети Алан убила 11 Могорићана, чије су гробнице откривене тек 2007. и 2008. године, есхумирани су после 8-9 година.

У Првом и Другом светском рату, страдало је 309 Могорићана, 25 у последњем рату, укупно 334 становника Могорића (недостају подаци за ратне заробљенике по страним логорима).
По подацима до којих се трагало на више начина, до 2011. године вратило се у село, преминуло и сахрањено у Могорићу 17, а преминуло је и сахрањено у избеглиштву у Србији око 30 људи. Недосају подаци за оне који су отишли у друге крајеве света (Аустралија, САД, Канада и разне земље Европе итд.

 

Центар Могорића после Олује 1995, фото: М. Заклан
Центар Могорића после Олује 1995, фото: М. Заклан

 

Центар Могорића, задруга, 2012.
Центар Могорића, задруга, 2012.
Уништена Спомен-плоча палим борцима у Могорићу
Уништена Спомен-плоча палим борцима у Могорићу
Обновљен Спомен-дом у Могорићу, 2012.
Обновљен Спомен-дом у Могорићу, 2012.

 

СТАНОВНИШТВО У МОГОРИЋУ У ПЕРИОДУ ОД 1712- ДО 2012. ГОДИНЕ

Табела бр. 2. Табеларни приказ презимена становништва Могорића у периоду од 1712 до 2012. године

Година
1712. 1900. 1925. 1941. 1991/95 2001. 2012.
1. Басарић Басарић Басарић Басарић Басарић Басарић Басарић Смиљан
2. Бањрглав Бањеглав Бањеглав Бањеглав Смиљан
3. Борковић Борковић Борковић Борковић Борковић Борковић Борковић Билећа
4. Вучковић Вучковић Вучковић Вучковић Вучковић Вучковић Вучковић Сврачково с.
5. Ђаковић Ђаковић Ђаковић Ђаковић Ђаковић Ђаковић Ђаковић Книн
6. Заклановић Заклан Заклан Заклан Заклан Заклан Бунић
7. Илић Илић Илић Илић Оточац
8. Крњајић Крњајић
9. Корица Корица Корица Корица Корица Корица Корица Далм;Бос.
10. Кравић Кравић Кравић Кравић Кравић Кравић  Србија
11 Кудузовић Кудуз Кудузовић Кудуз Кудуз Вребац;
12. Лазић Лазић Лазић Лазић Косово
13. Маргаретић Маргаретић Маргаретић Вребац
14.  Маљковић Маљковић Маљковић Маљковић Маљковић Маљковић Маљковић Смиљан
15 Милојевић Милојевић Милојевић Милојевић Милојевић Милојевић Милојевић Кордун
16. Радаковић Радаковић Радаковић Радаковић Радаковић Радаковић Радаковић Книн
17. Станисављевић Станисављевић Станисављевић Ораховица
18. Чанковић Чанковић Чанковић Чанковић Чанковић Чанковић Обровац; В. Крупа
19. Џодан Џодан Џодан Џодан Кореница
20. Вурдеља Вурдеља Вурдеља Вурдеља Вурдеља Св.Село
21. Борић Борић Борић Борић Борић Борић Бриње, Сењ
22. Кричковић Кричковић Кричковић Кричковић Кричков. Павловац
23. Кораћ Кораћ Кораћ Кораћ Под.Слат.
24. Вркић Вркић Вркић Вркић
25. Томаш Томаш Томаш Томаш Србија; Вребац
26. Зороје Зороје Вребац
27. Иванчевић Иванчевић
28. Аман Аман Аман Швајцарска.
У. 37 22 20 29 17 22 20
У. 715 1700 1778. 2.000 383 125 94
Г. 1712. 1900. 1925. 1941. 1991/95. 2001. 2012. Одакле су

 

Презимена која су била само 1712. године су: Бобановић, Боливерковић, Верлинић (Костајница), Гвојић (Шврачково село), Гвозденовић (Добро село), Драгић, Јастић, Квојић, Кончар (Врховине), Љубичић (Босна или Банија), Матковић (Задар), Милановић (Карловац), Полјанић, Стијић, Тепшић (Г. Ступица), Теорић, Теоришија, Феркић; 1925: Гргић.

Презимена само 1941.: Пањковић, Оклопџија (Медак), Шкорић, Драгосавац (Брувно), Рајчевић; Јапић (1991.); Аман од 1991. (Швајцарска)

Презимена само 2001. : Ђукић, Угарковић (Бриње); 2012.: Чутурило  (Брувно); Новковић  (Павловац).
На основу доступних извора, у периоду од 300 година, Могорић (Госпић) у Лици је право српско село. По првом аустријском попису становништва 1712. године, село је имало 67 домова са 712 становника (37 презимена), 1900. године, било је 1.700 становника (22 презимена). После пет година било је око 2.600 становника у 500 домова. У Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (1925.) било је 1.778 становника у 300 домова ( 20 презимена). У Краљевини Југославији, 1941. године, Могорић је имао око 2.000 становника у 330 домова (29 презимена). Од пописа становништва у ФНРЈ 1948. године, када је Могорић имао 1.230 становника у 226 домова, број становништва се непрекидно смањивао: 940 (1961г.), 764 (1971г.), 562 (1981г.), 383 становника (1991.), 125 (2001.) и 94 становника 2011. године. У тристогодишњем периоду постојало је у селу око 58 презимена. Може се видети у табели да је највише презимена било 1712. године (37), затим 1941. године (29). Од 1712. године, континуирано су живеле породице са презименима: Басарић, Борковић, Вучковић, Ђаковић, Заклан, Корица, Кравић, Маљковић, Милојевић и Радаковић. Старије породице су и Вурдеља, Борић, Џодан, Илић, Кричковић, Кораћ, Лазић, Бањеглав.
Неопходно је узети у обзир напуштање села млађих становника из економских разлога, што је била карактеристика сеоских подручја СФРЈ, али масовније напуштање становника, углавном, из српских села почело је планираним државним колонизацијама после Првог и Другог светског рата. Али, од деведесетих година прошлог века људи су масовно одлазили у Србију, 1995. године је српско становништво протерано. У треће земље је отишло око 46.000, умрло је преко 40.000 избеглица.
Уточиште прогнаних и избеглих у Републици Србији

После Другог светског рата (1951. г.) усвојена је “Конвенција о избеглицама”. Због прилива избеглица из свих крајева бивше СФРЈ, од деведестих година прошлог века, Србија је 1992. године оформила Комесаријат за избеглице, који је преузео обавезу евиденције и збрињавања избеглица, расељених и угрожених ратом, 2002. године сачинила је програм- Национална стратегија за решавање питања избеглих и интерно расељених лица.
Од 1991. године у Србији је нашло уточиште због угрожености ратом око 850.000 људи. Од тога је било 610.000 избеглица и 240.000 (других) оних који нису имали статус избеглица, а нашли су уточиште у Србији. По евиденцији Комесаријата, 1996.године било је 553.937 избеглица и без статуса избеглиштва 79.791 људи, 2001. било је 337.131 избеглица и 74.849 других. Године 2005. од 145.685 људи, било је 104.246 избеглица, а 2009. године 97.000 избеглица, од тога 75% из Хрватске. По оцени Високог комесаријата УН, Србија спада у пет земаља у свету са дуготрајном избегличком кризом, по броју избеглих и расељених лица је прва у Европи. Међутим, сада се суочава са нових таласима избеглица са Блиског истока, што не може бити проблем само Србије.
Република Хрватска је 1998. године је сачинила Програм повратка и збрињавања прогнаних, избеглица и расељених лица Хрватске. Међутим, повратак Срба у своје домове, на имања итд. је још увек неизвестан. У извештајима Хрватске наводи се много већи број повратника, али за то не постоји могућност провере, а нереални су подаци броја повратника, јер не одговарају евиденцији у Србији, која је и примила избеглице.

Слављење војних операција којима су прогнани Срби из Хрватске и пресуде Међународних судова

На двадесетогодишњицу “Бљеска и “Олује”, у Окучанима, 1. маја 2015. године, када се прослављала операција “Бљесак” нико од представника власти Хрватске није споменуо егзодус Срба, али истакли су: ”Заједништво смо пребродили у “Бљеску”, касније у “Олуји”, ослободивши Хрватску на путу за чланство у ЕУ и НАТО заједништвом ћемо је повести на пут благостања”. Иронија је протеривањем око четврт милиона својих становника осећати и очекивати благостање! “Бљеском” је из Западне Славоније, која је била под заштитом УН, 1991, године, протерано је 67.000, убијено је 283 Срба. Вратило се само мање од 2.000 људи. За то није нико одговарао!?
За војно-полицијску операција “Олуја”, предвиђена су два дана прославе, 4 августа у Книну и 5. Августа и војна парада у Загребу, у чијим редовима су хрватске власти предвиделе и војнике НАТО алијансе. .У одбору за обележавање “Олује” су хрватски генерали који су одговорни за егзодус Срба из Хрватске “Олујом”, Анте Готовина и Младен Маркач.
Хашки суд је 15. априла 2011. године осудио генерала Анту Готовину, на 24 и Младена Маркача на 18 година затвора “…за учешће у злочиначком подухвату којим је предводио Фрањо Туђман”. Али, на приговор жалбеног већа, новембра 2012. године, поништена је првостепена пресуда, оптужени су ослобођени. Тројица, од 5 судија, њихове акције нису проценили геноцидом, односно није се видела намера хрватских власти да униште Србе, што је нужан услов за геноцид, Значи, процењено је да генерали војном акцијом нису имали намеру да униште крајишке Србе као етничку групу, а суд није интересовало што су их прогнали.

Морал- правда – право ?!

Од петорице, двојица судија су била против укидања првостепене пресуде Хашког суда. Њихово издвојено мишљење је саставни део пресуде. Некадашњи председник Хашког трибунала, италијански судија господин Фаусто Покар, своју противност ослобађању осуђених образложио је: “Фундаментално се противим целој жалбеној пресуди, која је противна било каквом осећању за правду”. Истог дана “ослобођени” су свечано дочекани у Загребу и Хрватској. На ТВ снимцима се видело масовно хистерично узбуђење грађана- изнуђене правде!”
Босна и Херцеговина (без Републике Српске) је 1993. године поднела тужбу Међународном суду правде против Савезне Републике Југославије (Србија и Црна Гора) за геноцид на територији БИХ, јер је “…испланирала, припремила, сковала завјеру, подстицала, охрабривала и помагала, пострекавала и починила” у циљу етничког чишћења. Саслушање је изведено 2006. године, а 2007. године је изречена пресуда. Србија није проглашена одговорном за почињен геноцид у Сребреници, али је одговорна јер је прекршила конвенцију о геноциду тиме што није учинила све што је било у њеној моћи да спречи геноцид, а потом није казнила ни предала починиоце Хашком трибунал. Србија је марта 2010. године усвојила Декларацију о Сребрници, којом најоштрије осуђује злочин над бошњачким становништвом Сребренице у јулу 1995. године на начин утврђен пресудом МСП. Изразила је саучешће и извињење породицама жртава због тога што није учињено све да се геноцид у Сребрници спречи.
Хрватска је 1999. године, после чишћења простора од Срба, системом “напад је најбоља одбрана”, поднела Тужбу МСП против Србије, такође за геноцид. Србија је поднела контратужбу тек 2010. године. Усмена распарава је завршена 1. априла 2014., а 2. фебруара 2015. пресуда је означена коначном. Тужбе су одбачене. Државе немају право жалбе и обавезне су да по пресуди поступе.
Јула 2015. године, Велика Британија је сачинила “Резолуцију о Сребеници” коју је поднела Савету безведности УН. У предлогу Резолуције се позивала на пресуду МСП 2007. године. Пошто 8. јула на Савету Безбедности Уједињених нација није постигнут консензус међу чланицама, на коме су инсистирале Кина и Русија, Русија је била против такве резолуције и уложила је вето. У образложењу је амбасадор Русије у УН, Виталиј Чуркин, између осталог, казао: “Нацрт који је изнела Британија је неконструктиван, и конфронтативан и политички мотивисан. Садржавао је значајна искривљавања чији је резултат да се кривица за оно што се догодило сваљује само на један народ, што би изазвало, да се оптужује само један народ.” Такође је навео да се Русија залаже да се истраже сви злочини над свима у БИХ. “Више стотина Срба је морало да напусти своје домове, може се закључити да су Срби патили као и други, ако не и више.”

 

Виталиј Чуркин
Виталиј Чуркин, амбасадор у УН, улаже вето против британске Резолуције о Сребреници, 8.јула 2015

Само после сат времена од уложеног руског вета у Савету Безбедности УН, Представнички дом америчког Конгреса усвојио је Резолуцију о Сребреници у којој су навели да су масовно убиство 8 хиљада муслимана починили Срби у јулу 1995. године и да је то била “најстравичнија епизода рата 1992-1995, који је окончан поделом Босне на два полунезависна ентитета.” Реч геноцид се спомиње 14 пута. Кадија те тужи-кадија ти суди! Сутрадан је Европски парамент, на предлог Ивана Јаковчића из Хрватске, усвојио Резолуцију о Сребреници у којој је истакнуто да су геноцид над 8.000 муслимана учиниле “снаге босанских Срба под командом генерала Ратка Младића, уз учешће паравојних и нерегуларних јединица”. Иако америчка и европска резолуција нису обавезујуће, ипак, могу доприносити формирању јавног мњења о колективној кривици српског народа и тако појачавати напетости у региону. То се веома брзо и испланирало. На обележавању двадесетогодишњице злочина над муслиманима у Сребрници, 11 јула 2015. године, на позив владе БИХ, одазвао се Александар Вучић, председник Владе Србије. Око 13 сати доживео је покушај убиства. Заштитиле су га полицијске снаге Републике Српске, иако је за то ингеренција БИХ. После 11 дана од тог, на позив Александра Вучића, у Београду су били чланови Председништва БИХ. Констатовали су да због крхке ситуације у регион мора бити стварано веће поверење између Срба, Бошњака и Хрвата, јер нема другог излаза до добросуседства, да се треба се окренути будућности кроз заједничка улагања у привреду. До сада од званичних органа БИХ нема никаквих званичних изјава о резултатима истраге.
Геноцид се мора осудити било где да се деси и над коликим бојем жртава,  виновници морају да се  именују и најстрожије осуде. Србија је јавно исказала и показала свој став о томе, залажући се за мир у региону. Али, где су Резолуције и осуде за српске жртве у овим сукобима?!
Тек што је Република Србија смањила последице избегличке кризе због рата на територији бивше Југославије, нарочито због протеривања Срба из Хрватске, нису је мимоишли нови избеглички проблеми. Свакодневно кроз њу пролазе избеглице из Сирије, Ирака и Авганистана и других  земаља у којима су ратни сукоби. Преко Србије желе у Европску унију. Република Србија се труди да збрине придошле избеглице, али уколико јој се не помогне,  неће моћи сама да се избори  са приливом толиког броја људи. Може у Европској уници наступити избегличка катастрофа. Колоне незбринутих са Блистог истока су незаустављиве, не вреде граничне жичане ограде! Које потезе ће предузети Уједињене нације и међународне хуманитарне организације и заједнице, показаће време.

избеглице с Блиског истока
избеглице с Блиског истока

Извори:

www.scribd.com Manojlo Grbić, Karlovačko vladičanstvo, Štamparija Karla Hauptfelda 1891, str. 16

Stjepan Pavičić, Seobe i naselja u Lici, Izdavački zavod Jugoslavenske akademije  znanosti, Zagreb, 1962

www.krajinaforce.com Sinđel Dimitrije Dušan Balać: Istorija prava srpskog naroda na krajeve: Dalmaciju, Krbavu, Liku, Gorski Kotar, Žumberak, Lordun, Baniju, Slavoniju, izdao Srpski narodni savez, Vidovdan 1943. Štamparija A Srbobran Pitsburg, Pa, USA/VII

www.hrčak.srce.hr,hrvatski/file/86932 Izvorni znastveni rad Ivo Goldštajn, 1985. O Tomi slavu i njegovom dobu PDF

https://books.google.com Drago Roksandić, Srbi u Hrvatskoj  od 15 stoleća do naših dana, Vjesnik, Zagreb, 1991.

Корица-Аћимовић Зорица, Пригревица, Апатин, Одбор за проучавање села, САНУ, београд, 1997.

Karl Kaser:  Popis Like i  Krbave 1712. godine, Srpsko kulturno društvo Prosvjeta, Zagreb, 2003.

Зорка Корица-Аћимовић, Даворка Б. Радаковић, Могорић, Лика, Градска библиотека, Нови Сад, 2013. (Фото: Д. Б. Радаковић).

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. PV

    Da li tekstu ovakvog tona stvarno mesto na ovom sajtu?

  2. vojislav ananić

    Село Могорић, историја и људи

    ПОСТАВИО ADMINISTRATOR1 • 8. ЈАНУАРА 2015.

    Село Могорић основано је на месту где су некад живели делови племена Могоровића. Први подаци о овом племену, како пише Душан Узелац у у књизи „Лика и Срби медачке општине“, потичу из 1248. године, а споменици о њима датирају из 15. и 16. века. Процењује да су Могоровићи тада имали преко 300 кућа са око 1.500 чељади.
    Иначе, Могоровићи су од 9. до 13. века живели код Задра, а кад су провалили Монголи у те крајеве, они су се померили у Лику. Нису словенског већ уралско-алтајског порекла.
    Насеље Могорић се развило око ушћа потока Ковачице у Јадову. Ту је на брежуљку у 15. веку Нико Могоровић подигао утврђење испод кога је била сазидана хришћанска богомоља. Још и данас на литици постоје остаци тог утврђења и око њега комади плоча са траговима орнамената који вероватно потичу од те богомоље. Име насеља Могорић јавило се у попису личких тврђава из 1577. године.
    Из страха од Турака, стари Могорићани су још 1514. почели да напуштају свој завичај. Од пролећа 1527., када су турске чете овладале Ликом, па све до 1577., у Могорићу није било живе душе. Те године Ферхад Паша Соколовић поставио је своје посаде у старе могорићке градове, а нешто касније је почео око њих насељавати муслимане и хришћанску рају у којој је доминирало српско становништво, доведено са динарског подручја. Они су касније пребегавали на аустријску страну и борили се против Турака. У време повлачења Турака из Лике 1689. године, у Могорићу није било Срба. Насеље је остало пусто све до 1697. године, када су аустријске власти на његово подручје довеле мањи део Срба око Бриња и Смиљана, а највећи од Обровца, Книна, Буковице, затим горњег Поуња и Грахова.
    У попису становништва из 1700. године, у Могорићу је било забележено 100 српских кућа (са Плочом), а у попису од 1701. године 66 породица са 520 чељади.
    Према попису од 1712. у насељу су се затекле следеће породице:
    Бобановићи, Бољеврковићи, Борковићи, Чанковићи, Ђаковићи, Џодани, Феркићи, Гајићи, Гвојићи, Јанковићи, Јустићи, Корице, Кравићи, Крмићи, Кудузи, Љубичићи, Маргаретићи, Медаковићи, Милановићи, Миливојевићи, Радаковићи, Стојисављевићи, Тепшићи, Врлићи, Вучковићи и Заклани. Све ове породице су дошле од Обровца, Книна, Буковице, Поуња и Грахова, док су породице Басарића, Бањеглава и Маљковића дошле од Бриња и Смиљана, а на то су подручје својевремено пребегле са Крбавског поља. У време досељавања и адаптације у Могорићу, неке досељене породице дислоцирале су се у Комић и Брувно.
    Од 1712. стање се мењало. Неке породице су одселиле, а неке су изумрле.
    Одселили су се:
    Бобановићи, којих данас има око Бенковца и у Биограду на Мору;
    Врлинићи су се настанили у Д. Храстовцу код Костајнице;
    Гајићи су по свој прилици отишли у Плочу;
    Гвозденовићи у Добросело;
    Гвојићи у Сврачково Село;
    Јанковићи у Лешће и Рамљане;
    Љубичићи у Д. Храстовац;
    Џапићи у Дољане и данас се презивају Џапо;
    Милановића има у Дреновцу, Јасиковцу, Г. Лапцу, Врановачи, Врелу кореничком и Врпилима; Миљковића у Плочи;
    Пољака у Подлапачи и Шибуљини;
    Тепшића у Горњој и Доњој Ступници и Горњем Сјеничку.
    Бољеврковићи су изумрли (последњи је био Раде, који је умро 13. 5. 1878. године).
    После 1712. у Могорић су се доселиле породице:
    Борићи, из Језерана,
    Вурдеље, из Сврачковог Села,
    Кораћи, из Висућа,
    Кричковићи, Маргаретићи и Тома, из Врепца,
    Лазићи, из Плоче,
    Дуковци, из Рибника, који су се касније тамо вратили и
    Тодорчевићи, који су побијени због бајања стоке.
    Око 1900. године у могорићким засеоцима живеле су следеће породице:
    У Буљмизама: Бањеглави, Басарићи, Дуковци, Ђаковићи, Корице, Кудузи, Крњајићи, Маљковићи, Маодуши, Радаковићи, Томаши, Вучковићи и Заклани;
    У Илинцу: Корице, Кравићи, Кричковићи и Радаковићи;
    У Зеби: Борковићи, Ђурковићи, Лазићи, Маргаретићи, Милојевићи, Корице, Кричковићи, Радаковићи, Вркићи и Вурдеље;
    У Горњем Могорићу: Чанковићи, Џодани, Илићи и Радаковићи
    У Крчевинама: Борићи, Корице, Радаковићи и Стоисављевићи.

    ИЗВОР: Душан Узелац, књига „Лика и Срби медачке општине“ (стр. 227-231)

  3. Војислав Ананић

    Могорић

    Могорић није настањен одмах у првом насељавању Лике између 1689. и 1696. Главинић наводи да тврђава у том селу још стоји, да на томе тлу нема становника. Већ је у попису од 1700. у Могорићу забиљежено 100 српских кућа, али је крајишки попис од 1701. у том селу нашао само 66 породица са 520-теро чељади. Томе другоме броју одговара и онај из крајишкога пописа од 1712. У њему се доноси овакво стање насеља у селу:
    Бањеглав 22; данас 3 к., Басарићи 9, 6, 4, 11; 16 к., Бобановићи 9, Бољеврковићи 7, Борковићи 11, 6; 3 к., Чанковићи 12; 11 к., Ђаковићи 12, 16, 16; 27 к., Џодан 11; 3 к., Феркићи 20, Гајићи 23, Гвојићи 11, 8, Илићи 21, 26; 19 к., Јанковићи 2, Јустићи (?) 7, Корице 8, 8, 9, 12, 8, 14, 7, 6, 16, 8; 47 к., Кравићи 7; 7 к., Крмићи 13, Кудузи 5; 1 к., Љубичићи 17, Маљковићи 20, 9; 22 к., Маргаретићи 5, 7, 6, 6, 11, 15, 7; 2 к., Врлићи 8, Заклани 10; 5 к., Медаковићи 15, Милановићи 8, Милојевићи 14, 8; 13 к., Радаковићи 19, 20, 15, 7, 22, 9, 8, 12; 58 к., Стојисављевићи 7; 2 к., Тепшићи 3, Вучковићи 8; 8 к., укупно: 711 чељади.
    Насељеници на могорићком подручју населили су поред самога старога села и заселке: Буљмизе, Илинац, Крчевине, Љубичиће, Закланову Варош и Зебу. Чим су доселили, они су настанили и подручје старога села Плоче. Стога је и настала она разлика у броју кућа од 100 из 1700. и 66 из 1701. Могоричани су дали у првим годинама 18 ст. нешто насељеника и сусједним селима Брувну и Комићу, која су настајала у то вријеме. Осим Басарића, Бањеглава и Маљковића, који су дошли од Смиљана, односно од Бриња, све су могорићке породице подријетлом или од Обровца, Буковице и Книна или из деснога горњега Поуња и Грахова

    Извор: ЗБОРНИК ЗА НАРОДНИ ЖИВОТ И ОБИЧАЈЕ ЈУЖНИХ СЛАВЕНА, З А Г Р Е Б, 19 6 2-Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици

  4. Luka P.

    Презиме Чанковић постоји и у Земунику код Задра. Ово презиме први пут се помиње 1754. (1756.) године у катастру Земуника. Том приликом житељи Земуника пописани су у две групе са називима “Арбанаси” и “Сељаци”. Збуњујуће је, али ово презиме помиње се у обе групе. Нема података о вероисповести. Подаци о овом презимену налазе се у матицама 19. века Православне цркве Св. Георгија у Смоковићу, али и Римокатоличке цркве Св. Катарине у Земунику. Тако је у матици рођених (црква Св. Георгија) од 7.1.1882. уписано рођење Стефана, од оца Петра Чланка рођ. у Могорићу (пребива у Земунику) и мајке Анице Маричић из Земуника. У рубрици “Вероисповест” уписано је: Обоје православни. У матици умрлих (14/26.1.1885.) исте цркве овај Петар уписан је као Петар Чанковић (Чланак) из Могорића у Лици од оца Стојана Чанковића и мајке Јоке (презиме није уписано). У матицама цркве Св. Катарине постоји више података о Чанковићима из Земуника. О овоме, као и о више презимена парохије смоковићке писао сам кратко и у књизи “Смоковић на вјетрометини историје”