Тења, село у Славонији

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Небојша Бабић

Положај села

Тења је село југоисточно од Осијека. Изворни дио села, Стара Тења, је на око 6 километара од посљедњих осјечких кућа. Међутим, у савремено доба, село је практично постало приградско насеље, нарочито развојем новог дијела села – Нове Тење на осјечкој цести, као и ширењем Осијека у правцу Тење. Село се налази на 87 метара надморске висине, у равници гдје у видокругу нема нити једног узвишења. Крајолик испуњавају једино сеоске куће, црквени звоници, високи силоси за жито и густе славонске шуме. Шуме су пуне дивљачи (срндаћ, јелен, дивљи вепар, зец, фазан, итд) и овај крај је одувијек био познат по добром лову. Западно од Тење је Росињача, густа шума храста лужњака, а на јужном крају села шумарак на Бетин-двору, гдје тењски ловци гаје фазане за лов.

Пут који уз Дунав, из правца Вуковара води за Осијек, не пролази кроз Тењу, али село је на свега око километар од тог пута, и након што се прођу села Вера и Клиса, постоји локални пут који води у Тењу. Тако да село у саобраћајном смислу није зависно од Осијека и има добру комуникацију са другим селима Источне Славоније и Западног Срема. На сјеверозапад се осјечком цестом може стићи до града, западна цеста води за Чепин и Антуновац Тењски, а на југ иде силашка цеста.

Назив и први помени села

У историјским изворима, Тења се први пут помиње 1332. године у попису католичких жупа, и још неколико пута током 14. вијека (као: Thehene, Thehne, Thehnye, Tehyne). У то вријеме у селу су живјели Мађари или, вјероватније, мађаризовани Словени. Сам назив села је мађарског поријекла: мађарски Tehen, Teheny, значи – крава. На ободу Осијека постоји крај који се зове Кравице. Могуће је да су словенски назив мађарски пописивачи просто превели на свој језик, а можда су насељу дали име по упечатљивим огромним стадима крава која су по околини пасла. Назив мјеста је до 1914. био Тење, а онда је јануара те године, на захтјев српских и хрватских одборника промијењен у – Тења, а с циљем да звучи што мање мађарски. У том тренутку у Хрватској је била јака коалиција Срба и Хрвата против мађарског утицаја.

Тења се у документима спомиње и средином 15. вијека, као посјед мађарске племићке куће Корођи. Почетком 16. вијека почињу турски упади, да би од 1526. дефинитивно овај крај пао под турску власт. Старосједилачко становништво се разбјежало, тако да 1579, у попису пожешког санџака, налазимо у Тењи свега 7 кућа и то муслиманских. Прије турске инвазије и током 16. вијека, села осјечког краја била су углавном насељена Мађарима и мађаризованим Словенима. Ердутски крај, села која су гравитирала Дунаву била су скоро сва српска (Ердут, Пачетин, Ловас, Трпиња, Барвала, Бобота, Вера, Кестењци, Аљмаш, Клиса, Борово, Бршадин, Љесково, итд). Током 17. вијека, Турци из Босне у Славонију насељавају Србе да им буду крајишници, у Тењу око 30 српских породица. Током Бечког рата, услијед сталних пролазака војски околином Дунава, становништво села између Осијека и Вуковара се иселило. У каснијим пописима (након 1698), међу презименима села ове области, па и у самој Тењи, наилазимо и на презиме Тењац, што указује да се ради управо о овом становништву, потомцима досељеника из времена турске власти у 17. вијеку.

Досељавање становништва и пописи

Након протјеривања Турака из Славоније, као и другдје по Славонији, и у Тењу су насељени Срби који су прешли Саву и ставили се, као војници, на располагање аустријској круни. 1697. године Тења је пописана као пусто село, но већ сљедеће године у аустријском попису село Тења је насељено са 43 куће Срба. По презименима се може закључити да доминирају Босанци, више њих је писано са презименом Бошњак, а неколико има презимена изведена од назива вароши у Босни. Има и неколико старинаца (повратника у село) са презименом Тењац. Село је напредовало.

Мање од 40 година касније, према попису из 1736, Тења има већ 139 кућа. Сигурно је било раздјељивања једне фамилије на више, али је много више било и досељавања. По презименима би се рекло да су већином из Босне, а има и досељеника из Црне Горе (у граничниом подручју Славоније и Срема, у пописним документима из 18. стољећа, веома је често презиме Црногорац. Налазимо га у селима: Мартинци, Вашица, Бршадин, Вера, Пачетин, Негославци, Чаковци, Перовци, Бановци, итд. Као сеоски кнез уписан је Стојан Радоњић (у попису из 1698. налазимо његовог оца Митра), и то као Radonich. Отуд је касније његовим потомцима и сродницима као званично презиме остало – Радонић. Дио Радонића је до данас задржао ово презиме, док су директни потомци кнеза Стојана узели презиме Кнежевић. У попису из 1736. налазимо презимена која и до данас постоје међу Тењцима: Анчић, Бјелобрковић, Бошњак, Брњеварац, Видаков(-ић), Гавриловић, Гајдашевић, Докић, Илибашић, Клипановић, Мијатовић, Радонић, Станимировић, Тубић, итд. То су све старе тењске фамилије чији су корјени у Тењи стари око три стољећа.

Становништво Тење је од краја 17. вијека било чисто српско. Током 18. и 19. вијека, у село се постепено досељавају и други народи аустријске царевине, нарочито Њемци и знатно мање Мађари и Хрвати. Један број међумурских Хрвата и Мађара досељен је пред Први свјетски рат. Захваљујући католичкој цркви и инструкцијама које је она добила из Ватикана, све католичко становништво временом је кроатизовано, тако да се данас сви они сматрају Хрватима, иако многи носе презимена која јасно упућују на њемачко поријекло. Све католике тењски Срби су звали просто – Шокци, а све њихово – шокачко.

Односи између Срба и католика раније су углавном били добри. Нарушени су најприје током Првог свјетског рата, када су неки злуради Њемци и Хрвати искористили ратно стање између Србије и Аустроугарске, да киње своје православне сусједе. Но, послије рата, кад је Славонија ушла у Краљевину Југославију, ствари су се обрнуле. За одмазду, неки тењски Срби су истом мјером узвратили католицима, па и онима који се о њих нису огријешили. Било је неколико проблематичних мјештана који су користили сваку прилику да псују и вријеђају своје сусједе Њемце, знајући да за то неће сносити посљедице. Нажалост, кругови освете ту се нису завршили. Кад је почео Други свјетски рат и у Југославији, и створена чудовишна НДХ, неки католици су искористили свој тренутак да усташама дојаве који мјештани су нарочито србовали у претходним годинама, те је неколико њих због тога страдало од усташког терора.

По попису из 1875. године у Тењи је живјело 2.236 православних и 768 католика.

Према попису у Краљевини Југославији из 1931. године, Тења је имала 935 кућа, од чега 610 српских, 204 њемачке, 80 хрватских, 29 циганских и 12 мађарских.

Стољеће касније (1991), и поред планског уништавања и протјеривања Срба у оба свјетска рата, у селу је било 4.177 Срба и 2.813 Хрвата (у овај број, очито, укључени су и други римокатолици). Бројности Срба доприњела су два таласа досељавања – у првим годинама послије Првог свјетског рата на одузете велепосједе аустроугарског племства (из Србије, Срема, итд) и послије Другог свјетског рата (колонизација 1945-46) са Баније, Кордуна и Лике, као и одлазак већине Њемаца из села 1945. године.

За вријеме рата у Хрватској 1990-их, Тења (онај њен изворни, јужни дио), била је једно од главних упоришта српске борбе за очување сопствених, вијековима раније стечених права, у тој новој хрватској држави, и била је страшан трн у оку Хрватима. Након борби у селу, децембра 1991. године, локалне српске снаге су заузеле цијело село, и онај сјеверни, већином хрватски дио. Тења је постала једна од општина Српске аутономне области Славонија, Барања и Западни Срем. Захваљујући подршци и помоћи западних свјетских сила, хрватска војска је 1995. године успјела да заузме цијелу ову област. Већи дио тењских Срба се иселио из својих домова. Тако, данас је у Тењи етничка слика измјењена и, према попису из 2001. године, у Тењи је 65% Хрвата, 30% Срба и 5% осталих.

Увођење и укидање кметског система

Тења је у првој половини 18. вијека припала ердутском властелинству под управом Коморе којој је директно био надређен бечки двор. Meђутим, овај дио Славоније је убрзо потпао под кметски систем. 1746. године Тења је додјељена као добро властелину грофу Палфију. А 1763. цијело ердутско властелинство, укључујући и Тењу, купио је вировитички поджупан, савјетник аустријске круне, Иван Адамовић. Адамовићи су, према неким мишљењима, били Срби негдје из источних крајева данашње Србије, чији предак је дошао у Славонију крајем 17. вијека, ставећи се у службу Аустријске царевине током ратних сукоба против Турске, прихвативши и да се покатоличи, што је прешло и на потомство, те Адамовиће данас Хрвати својакају као своје. Иван Адамовић је, 1770. године, од царице Марије Терезије добио племство и право на титулу барона од Чепина (de Csepin) гдје је био његов први посјед, те се породица од тада назива Адамовић-Чепински (Adamovich-Csepinski). Касније су Адамовићи своје властелинство, осим Чепина, проширили и на Ердут, Аљмаш, Тењу, Сарваш и Свету Јелену код Зелине. Породица се даље грана на двије гране – чепинску и тењску. Тењских Адамовића и данас има. Посједе Ивана Адамовића, тако и Тењу, наслиједио је његов син Антоније (Антун). У тењском атару велепосједе су имали и племићи Бартоловићи, затим Њемци Шпајзер (пустаре Орловњак и Селеш), Фајфер (пустара Физеш), браћа Гинер и Србин Поповић (његова пустара налазила се између Велике Баре у правцу клишког атара). Сви они имали су своје пустаре, на којима су надничили тењски сељаци. Надничење је било добровољно, али за велики број Тењаца нужно. Тако би се зарадио још неки динар поред онога што су сами производили и продавали у граду.

Феудални односи у Хрватској укинути су послије револуције 1848. године, када су Хрватски сабор и бан Јелачић прогласили слободу сељаштва. Тења је тада, по територијалном уређењу, припала Општини Сарваш, а 1889. године постала је самостална општина. Много касније, у Југославији 1962. године, приликом укрупњавања подручја локалне самоуправе, Тењи је укинуто својство самосталне општине и она је постала мјесна заједница у оквиру Општине Осијек.

Тењске цркве и кирбаји

Срби су себи цркву подигли још прије 1700-те, одмах по досељењу. Била је то омања брвнара. Велика зидана црква посвећена Светом Николи „љетњем“ (Пренос моштију Светог Николе, 9/22. маја) освештана је 1761. године. Рађена је у барокном стилу. Љетњи Свети Никола је и сеоска слава, или кирбај, како се у Тењи каже. Српска црква је имала и два мала топа – мужара, из којих се пуцало за веће вјерске празнике. 1941. године усташе су до темеља уништили стару православну цркву. Послије Другог свјетског рата, православна парохија је обновљена, а цркву је представљао један мали објекат од опеке и дрвета, нешто као привремена капела. Нова црква Светог Николе подигнута је током 1970-их. И ова црква је тешко оштећена у рату 1990-их, а данас је обновљена.

Тења има и католички кирбај, у којем су подједнако учествовали и католици и православни, као и за онај српски. Католички кирбај пада 26. јула, на Свету Ану, којој је посвећена католичка тењска црква. Католици су, такође, најприје, 1754. године, подигли дрвену капелу, а касније намјесто ње и велику цркву посвећену Светој Ани.

Сам положај богомоља говори чије је село изворно било: православна црква је у самом средишту села, на средини Великог сокака (на чијем крају је и православно гробље), док је католичка саграђена на сјеверном улазу у село. Католичко гробље засновано је на пустари на улазу у село, на посједу Адамовића. Католици су у том дијелу села, па даље у правцу Осијека, засновали свој крај, касније назван Нова Тења.

Поред православног и католичког кирбаја, у Тењи је до 1941. обиљежавана и трећа сеоска слава, Света Петка (27/14. октобра), која је била циганска слава. Зато каже и пјесма:

„Нигдје села као Тења бијела,
Три кирбаја у години дана:
Наш Никола и шокачка Ана
и циганска Света Петка мала.“

У љето 1942. све циганске породице из Тење отјеране су у логор Јасеновац, одакле нико од њих није изишао.

Четврти важан догађај у Тењи био је Ђурђевски уранак који се, послије Свете Литургије и литије, уз музику, иће и пиће, обиљежавао на Адици, на улазу у село. Била је то чисто српска светковина, која слави Светог великомученика Георгија и прољеће, а истовремено, Ђурђев-дан је крсно име многих тењских фамилија.

Свјетски ратови

У Првом свјетском рату, мјештани Тење су мобилисани у аустроугарску војску и, као већина Срба из црно-жуте монархије, послати у борбу против братске православне Русије. „Срби са територије Аустроугарске нашли су се на Источном фронту. Не желећи да ратују за интересе Хабзбуршке монархије против словенске и православне Русије, многи су се Срби, али и остали Словени, предавали руској војсци, захтевајући да се као добровољци укључе у српску војску… У Одеси је, новембра 1915. године, формиран Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. године имао око хиљаду војника и официра“ (цит. из рада „Срби у Украјини“ Љубивоја Церовића). У прољеће 1916. била је то већ дивизија са око десет хиљада бораца. Они су, најприје, као саставни дио царске руске војске, упућени на фронт у Добруџу и послије у друге борбе. Крајем 1917. године, јединица је доспјела на Солунски фронт у чијем пробоју је учествовала, све до коначног ослобођења Србије и осталих српских земаља током 1918. године.

Пропаст Краљевине Југославије 1941. године и успостављање новог режима у Независној држави Хрватској, у Тењи се осјетило одмах. Неки православни мјештани су приведени од стране усташа и малтретирани, некима је само запрећено, а неколико њих је наређено да се иселе за Србију. Међу њима је био и парох тењски, отац Душан Јеловац, који је протјеран у Србију. Отац Душан је био омиљен код својих парохијана. Послије ослобођења, Тењци су написали молбу црквеним властима да им врате оца Душана. Иако је црква била разорена, отац Душан је радо прихватио приједлог да поново оде за Тењу и дуго година је ту службовао, градећи изнова све црквено, колико се то могло у комунистичкој Југославији. Одмах након што су уклонили православног свештеника, усташе су, августа 1941. године, опљачкали цркву Светог Николе и закатанчили је. Касније, током сљедеће зиме, црква је темељито разграђена, а грађевински материјал однијет за разне потребе. У селу је уведен полицијски час који је трајао готово цио рат. Уведена је двојна управа – њемачка и усташка. Њемци су формирали фолксдојчерске одреде, међутим у њима није било много тењских Њемаца, а већина оних који су у тим јединицама били, мобилисани су присилно. Усташе су Хрвате, али и Србе, мобилисали за домобранске јединице. Из Тење је у партизане побјегло око 240 мјештана.

Током 1941, ’42. и ’43, у логоре Јасеновац, Градишка, Загреб, Паг и Старо сајмиште код Земуна, као и осјечки затвор, отјерано је 40-ак тењских Срба, који се оданде нису вратили. Истовремено, недалеко од Тење, усташе су подигли два логора: један је био сабирни, ту су усташе доводили заробљенике из других крајева Славоније и одатле их селективно транспортовали у друге логоре. Други, на цести за Осијек, био је за Јевреје, такозвано „Тењско насеље“. У Тењи није било Јевреја, већ су ту доведени Јевреји из Осијека и оклоних мјеста. Овај логор је био сабирни, али и нека врсте јеврејског гета. У нехуманим условима кроз овај логор прошло је око 3.000 Јевреја, а одатле су пребацивани у Јасеновац, Аушвиц и друге логоре смрти…

У логорима НДХ убијено је 173 становника Тење.

Занимљиво је да тењски Њемци већином нису били против својих сусједа Срба, нити су узели учешће у рату, осим кад су присилно мобилисани у њемачку војску. Настојали су, можда поучени искуством из Првог свјетског рата, одржати добре односе са свима. Многи славонски Њемци су били против Хитлеровог режима, а тако и против Павелићеве НДХ, а дио њих је и активно узео учешћа у антифашистичкој борби. Од тих бораца, формирана је њемачка чета народноослободилачког покрета „Ернст Телман“. И поред тога што се током рата већина њих никоме нису замјерили, свих 204 њемачке породице су, у јесен 1944. године, од стране њемачке војне команде натјеране да се иселе из Тење и пођу за Њемачку, у бјежанији пред надолазећим партизански јединицама и руском Црвеном армијом. Из жељезничког транспорта, четири породице успјело је да побјегне и врати се кући. Уз оне које се нису затекли у Тењи, као и неколицину који су били у партизанима, то је све што је остало од бројне њемачке популације у Тењи. Остали су насељени негдје у јужној Њемачкој. Куће исељених тењских Њемаца су послије рата додјељене борцима колонистима са Баније, Кордуна, Лике и Далмације, којима су усташе током рата уништили сву имовину. У Тењу је тада досељено 140 породица колониста.

Посљедице рата 1991-95.

Током посљедњег рата, Тења је била једно од најтврђих упоришта Војске Републике Српске Крајине. Након слома отпора хрватској војсци, и успостављања нове власти, у селу су се многе ствари окренуле. Попут измјештања друштвеног живота у нови дио села, промјене назива улица и установа, маргинализације свега српског у селу, итд.

Сасвим је промјењена и национална структура становништва: прије 1990. Срби су били двотрећинска већина, данас ту већину имају Хрвати.

Сликовит примјер су називи улица у старом дијелу села. Партизански хероји браћа Јовановић (иначе, рођени Тењци), Никола Демоња, Иво Лола Рибар нису више актуелни. У ствари, непожељни су, јер подсјећају Хрвате на неке страшне чињенице из њихове повјести, које они данас желе сасвим другачије приказати. Ни Београдска улица, наравно није могла опстати. Данас се зове Карловачка улица. Главна тењска цеста (цијелом дужином, од улаза из правца Осијека, па до излаза према Силашу, укључујући онај главни дио, некадашњу улицу браће Јовановић) данас је улица Свете Ане. Велики сокак, некада чисто српска улица, данас носи име Хрвата Владка Мачека. Остали сокаци носе имена хрватских књижевника: Лоле Рибара данас је Јуре Каштелана, Николе Демоње – Мирослава Крлеже, Милинков сокак – Владимира Назора. Једина улица која је задржала старо име (мали „уступак“ српској заједници у Тењи) је Анчићев сокак, који се и данас зове као и прије – улица Бранка Радичевића. Безазлени и рано преминули пјесник Бранко није сметао. Али, сметали су антифашисти и борци за слободу браћа Јовановић, Никола Демоња, па и Хрват Иво Лола Рибар. Ове чињенице саме доста говоре.

Као и многи славонски Срби који више нијесу видјели будућности за себе у Хрватској, много тењских Срба се иселило из матичног села, већина у села у Срему и подунавском дијелу Бачке, гдје захваљујући географској близини већина Тењаца има неку фамилију или пријатеље. Неки млађи људи су ријешили да срећу пронађу у иностранству, у Великој Британији, Скандинавији, Америци, гдје су засновали породице и данас тамо живе.

Литература:

– Ђурић Борислав – „Тења у НОБ“
– Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
– Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
– Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
– Мажуран Иве – „Попис насеља и становништва у Славонији 1698. године“
– Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“
– Сршан Стјепан – „Становништво и господарство Барање 1766. и 1824. године“