Преци и стећци Дробњака, село Пошћење (Шавник – Црна Гора)

31. мај 2015.

коментара: 3

ПИШЕ: Ристо Старовић

Село Пошћење се налази  на 7 километара удаљености од Шавника, средишта истоимене општине. Сматра се једним од најстаријих насеља на Дурмитору, са траговима живљења од праисторије (тумули из бронзаног доба). Представљало је средиште дробњачког племена,  а основано, било и центар средњевековне жупе Комарнице.

Живописно село са два ледничка језера, данас има нешто више од стотину становника које се претежно бави сточарством, карактеристичним за планинске крајеве. У селу се налази и планинско етно село “Невидио”, које је врло битно за промоцију читавог краја,  у коме се често одржавају јавне трибине и међународне колоније, посвећене промоцији културно-историјских и природних знаменитости  Дурмитора. У септембру 2014. године одржан је и мултидисциплинарни скуп у организацији  Центра за културу- Шавник,  под радним називом “Естетика и умјетност стећака”. Окупили су се књижевни, ликовни и научни ствараоци из Црне Горе, Србије и БиХ, где је у трајању од 4 дана, различитим активностима пружен допринос истраживању и презентацији стећака. Кроз Пошћење пролази и део чувеног кањона Невидио, који припада реци Комарници и последњи је освојен у Европи (1965).

У средишту села, на потесу који се зове “Бановина”, уздиже се велелепни храм посвећен Успењу Пресвете Богородице, некада саборни храм  читавог племена Дробњаци. Представља молитвено и сакрално место, са стећцима високе уметничке вредности, у погледу времена њеног настанка, траговима  у предању,  открива се још у 14. веку.

Храм
Храм Успења Пресвете Богородице

Црква са некрополом стећака, као и остацима старих кулина, зидина, утврђења на Косовим главицама, са карактеристичним локалним предањима која сликовито говоре о прецима братства Косовчић, она се са сигурношћу може датовати у 14-15. век.  Сама некропола по броју стећака, креће се у оквиру између 50 и 70 комада и данас их је немогуће све набројати и пронаћи.

На Косовим главицама, које се налазе на стеновитом узвишењу изнад кућа породице Ковијанић, постоје и данас видљиви остаци утврђења, које је по усменој традицији припадало римској империји, али се детаљнијим увидом археолога, датовало такође у  15. век. Чињеница да је кроз село пролазио важан средњевековни пут Рисан – Моштаница (Оногошт) – Пирлитор – Пријепоље – итд., можемо наслутити важност Пошћења као живог насеља, чији су становници своје богатство и оновремену праксу-моду,  исказали наручивањем и богатом обрадом камених монолита, стећака.

Дробњаци се као племе помињу 1390. године, а  појављају се често у кореспонденцији са Дубровчанима, као поносници, нека врста оновремених “шпедитера” драгоцене робе, коју су превозили ризичним путевима оног времена и чак преузимали одговорност за штету високо вредне робе. Трговали су и са производима које су производили племеници, бавећи се овчарством и другим пољопривредним пословима. Као преносници робе и трговци, они су израстали у  економски моћан фактор свог поднебља, који се исказао на друштвеној лествици, где Дробњаци постају дипломате и ратници обласних господара Косача, а касније и турских освајача.

У односу на лично богатство појединих обогаћених трговаца и ситне племенске властеле, лако је закључити и очитовање статуса на луксузне надгробне споменике, који својом монументалношћу и животношћу приказа, остављају сведочанство о некад богатом слоју локалног становништва.

На неколико најочуванијих примерка имамо рељефне приказе наоружаних ратника на коњима, штитове, мачеве, ловачког пса, сцену лова, а на примерцима стећака који нам нису доступни, али се на ободима истих (око 15 комада) узиданих у темеље цркве, и око 40 у огради гробља, делимично виде украси и слути богатство рељефних мотива. У прилог чињеници да је на том простору управо у 15. веку,  живео ратнички слој слободних људи, уз подразумевано сточарско становништво, сведочи и дефтер за херцеговачки санџак из 1477. године, по коме је нахија Комарница, нахија војнука (хришћанских ратника у османској служби). Читава жупа је те 1477. године бројала 636 домова, што је прилична насељеност у демографско-историјском контексту тог времена.

Током  почетака османске власти,  Дробњаци су  очигледно наставили и са ратничким наслеђем и занатом  из периода Косача. Читава нахија Комарница је била полу-слободна од османских власти, где се за донекле аутономан положај (ткзв. “влашких скупина-џемата” и филурџијски порески систем) локално становништво природно  уклопило у нови војни систем, служећи као подршка у новим освајањима ка западу. Као ратници-сточари, Дробњаци у зачетку вишевековног ропства, остају слободно становништво, јер поседују оновремене квалитете потребне Османлијама, а то су снага уједињених братстава која су чинила племе, као и подела цивилних и војних послова између кнеза и војводе. Важно је истаћи да су управо на та водећа места у унутрашњој организацији племена, долазили способни припадници, што је имало одраза и на дипломатско изналажење опстанка и добијање нове-старе улоге.

Од стећака који су уочљиви до данас, опстало је 7 значајнијих комада, који по свом облику, мотивима и рељефним казивањем заслужују пажњу. У обзир ћемо узети четири стећка, два са рељефним мотивима и два са натписима.

 

Стећак сљемењак
Стећак “сљемењак” – камено пребивалиште душе и успомене

Први стећак, ткз. сљемењак (јер при врху се сужава формирајући “кров”), налази се на 10 метара западно од цркве, дислоциран од свог првобитног места, доста висок, првобитно лепо клесан. Са бочних страна присутне су аркаде са врло пластичним стубовима, истакнутим капителима и луковима. Садржајно и уметнички, најдрагоценији стећак некрополе. Између аркада на једној бочној страни, у првој аркади, видљив је пас-хрт, а изнад њега је фигура која пружа руке према другој фигури које нема због оштећења (прим. аутора). У аркади до ње, налази се коњаник са копљем, који на глави има шлем, типичан за представе светих ратника на фрескама, док су у трећој аркади данас не видљиви, а некад присутни, јелен и пас. Са предње стране стећка налази се правоугаони штит са мачем иза њега, а са задње стране стећка, налази се стилизовани крст. Овај стећак нам пружа приличан број информација о покојнику  и узгред, тип стећка “сљемењак”, убраја се у најукрашеније и најскупоценије примерке надгробника свог времена.

Drugi-stećak

Други стећак који укратко представљамо, дуго је био у земљи, али је иницијативом и трудом Пошћењана извађен. Ради се о уском, врло високом сандуку, са аркадама, и веома истакнутим капителима. Изнад аркада налази се приказ сцене јахача на коњу, који у руци држи дуго копље, а поред њега се налазе две фигуре жене, од којих једна придржава узде коња. Изнад те сцене, налази се фриз од повијених лозица са тролистовима. Овај стећак својим мотивима осликава једну животну сцену ратника, кога две жене испраћају или дочекују.

Treći-stećak

Трећи стећак са ћириличним натписом, перфектном клесарско-дијачкој вештини у осам паралелних редова садржи натпис који гласи: “АСЕ МИРОСЛАВ РАШКОВИК ЛЕЖИ БРАТИЈЕ ПЕРИТЕ И ПРИСТУПАЈТЕ А НЕ ПРЕКОПАВАЈТЕ МОГА ДОМА ВЈЕЧНОГА ГДЕ МЕ БРАТИЈА ПОЛОЖИШЕ АСЕИ ГЛЕДАЈТЕ НЕ ВИ БЈЕЖАТИ”. Један део стећка који садржи натпис, неправилно је узидан у јужни зид цркве и није целовит, са натписом, који су ретки на стећцима, говори о Мирославу Рашковићу. На делу стећка који је опстао, налази се повијена лозица, и целовита дршка мача са накрсницом и део сечива-корице. Део натписа који говори о братији и њеном приступању и прању, тиче се недовољно расветљеног обичајног двоструког сахрањивања, где се покојник “двапут” сахрањивао, да би се приликом “другог сахрањивања” његове кости вадиле из земље и прале вином и поново враћале у гроб.

Рашковићи су познати кнезови Старог Влаха (општине Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Чајетина, Ужице, Ариље, Ивањица и делови општине Сјенице). Но, распрострањеност овог презимена у средњем веку била је висока, па се тако  1489. године у повељи Ивана Црнојевића, спомиње властелин Радич Рашковић од Цеклина. Рашковића је било и у Боки, где су сматрани племићима, а потицали су из Херцеговине. Рашковићи који су најближи просторно  и могли би бити доведени у везу са овим Мирославом Рашковићем, јесу расељени Рашковићи из села Бијела, које се налази у шавничкој општини. У натпису се спомиње братија-братство, заједница крвних сродника, што говори о извесном братству Рашковића, вероватно припадника властеоског сталежа. Данас Рашковића у том и суседним селима нема, према народном предању одселили су се “некуда” али у топониму “Рашковића гувно” у селу Бијела, крије се њихово истинско пребивање у племену.

Četvrti-stećak

Други стећак са натписом  је стећак војводе Павла, на коме натпис није толико прецизан и леп као на Рашковићевом стећку. Пажњу заслужује јер се дотиче локалног предања, које је овог пута подударно са историјским подацима. Ради се о ниском сандуку, великих димензија, који се налази уз јужни зид цркве. Стећак вероватно није дислоциран, јер се ради о гробници у којој је после погибије 1785. године сахрањен и  војвода Станиша Алексић-Абазовић, те је оправдана претпоставка Андрије Лубурића, да се ради о војводској гробници братства Косовчић-Абазовић, а можда и војводској гробници племена Дробњаци, с обзиром да је црква некад била саборна за цело племе. Натпис на стећку гласи: “СЕ ЛЕЖИТ ВОЈВОДА ПАВАО, РАБ БОЖИ И ДРАГИ ВИЋИЋ, ОБА ДА ОПРОСТИ У ЛЕТО 1645.”.

Да нема натписа који садржи и годину, стећак би се датовао према облицима слова босанчице у 16. век, међутим натпис нам говори да је познији. Драги Вићић је отац војводе Павла, пошто се у записима војвода Павле наводи презименом Драгићевић. Како је напред истакнуто, да се може радити о војводској гробници, Павле је можда један од последњих војвода који је сахрањен под старијим стећком, али са новим натписом на њему, с обзиром на позну појаву стећка и његов почасни положај уз јужни зид цркве. То је наравно једна од претпоставки аутора. Према породичном предању Косовчића-Абазовића, које се и данас прича, каквим га је и Андрија Лубурић забележио пре стотинак година, војвода Павле Абазовић је погинуо у једној бици на Смријечну (село у суседном племену Пива) против надмоћније турске војске, заједно са 300 племеника на самоме почетку кандијског рата (1645-1649) у коме су историјски потврђено учествовала и херцеговачка племена на страни Млетака. Данас се на њему налази крстача, накнадно уметнута, а спомиње Спасоја Алексића-Абазовића који је страдао у Првом светском рату. Имајући у виду и ово последње, стећак војводе Павла представља и “породично наслеђе” и место “сусрета” потомака и предака, на “оном свету”. Пример овог стећка, сведочи о континуитету једног братства, на непомереном огњишту до данас, као и неке његове сакралне особености и праксу.

Схватајући да су записи на стећцима ретки, стећци Мирослава Рашковића и војводе Павла битно демистификују, бар у свом погледу, претке данашњих Рашковића и Абазовића, представљајући стећке као значајну спону између предања и историјске истине. У томе и јесте њихов циљ, успостава историјске, генеолошке и културно-уметничке вертикале, пристаниште и средиште сусрета живућих и почивших сродника. Преци и стећци, некако добијају свој отелотворени смисао. Пошћенски стећци су раритет који поседује континуитет, а то се некако највише замрачило у бурним временима.

Данас село насељавају углавном потомци братства Косовчић, гране Абазовића и Грбовића, док је део братства, грана Ђурјановића у суседном селу Дужи, које је препознатљиво по великим каменим кулама из 18-20 века.

АУТОР: Ристо Старовић за портал Порекло

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Горан Ж. Комар

    Поштовани г. Старовић
    Видио сам Ваше вриједне чланке. Ипак, када је ријеч о натписима које пружате, можда није згорег да погледате моја рјешења јер се ћириличним натписима и записима бавим од 1994. године. Дробњак испитујем систематски. Мој телефон је 067 514 583, а и мејл можете добити код г. Кртинића.
    Горан КОмар

  2. Војислав

    Поштовани г.Старовићу,
    са закашњењем похваљујем Ваш одличан рад и честитам на труду.

    Срдачан поздрав,
    Војислав Вићић

  3. Veljko Tešović

    Поштовање,
    Хтео бих да се захвалим на овим редовима и пожелео сам да напишете нешто о породици Тешовић. Они су из Годиеља.
    Хвала