Турска времена Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања [caption id="attachment_51792" align="aligncenter" width="635"] Јаничари[/caption]        Одмах по завршетку Косовск ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања [caption id="attachment_51792" align="aligncenter" width="635"] Јаничари[/caption]        Одмах по завршетку Косовск Rating: 0
You Are Here: Home » Препоручени текстови » Турска времена

Турска времена

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Ранко Бубања

Јаничари

Јаничари

       Одмах по завршетку Косовске битке 1389. и након пада српских земаља, турска управа, у потчињеним областима, прво врши територијалну подјелу, а затим успоставља административну и судску власт. Није познато када је то тачно урађено, али сигурно да није могло бити прије првог пописа.

Херцеговачки санџак коме припадају Никшићи из предјела Оногошта, Пива, Горња и Доња Морача и Ровца, формиран је 1477. Скадарском санџаку, послије освајања Скадра 1479. припојена су брдска племена према сјеверној Албанији – Кучи, Пипери и Бјелопавлићи. Деведесет година након боја на Косову, сматра се да су Зета, Брда, дио Херцеговине и Албанија, пали под турску власт. Рачуна се да су од тада Турци присутни и у Горњем Полимљу.[1]

За вријеме султана Бајазита II (1481–1512), Селима I (1512–1520) и Сулејмана II  (1520–1566), турска држава достиже врхунац. Државна управа представља чудну мјешавину султанског самодржавља, теократије и војне самовоље. Свака од ових власти неконтролисано дјелује, сукобљава се и тежи да потре ону другу. У ратним походима, и “царским зенгијама“, султани самостално и по личној вољи прописују законе и уредбе.

У Османском царству, на снази је власт Шеих–ул–ислама и султана. Шеих–ул–ислам, врховно духовно поглаварство, иако потчињено султану, на основу Курана, за правовјерне муслимане самостално пише прописе. За невјернике, рају, по султановом овлашћењу законе и уредбе доноси велики везир, обично јаничар.

Високо духовништво–Улема, чврсто држи и тумачи судску власт и на основу Курана, закона над законима, дијели правду, не обазирући се много на одлуке монарха. Оно што не одговара слову и духу Курана нема моћ закона, па се Улема, у том погледу, налази изнад султана, утолико више,  уколико је неки од њих слабији.[2]

На челу Улеме, налази се муфтија, велики свештеник, с правом непрогрешивог тумача закона; његова фетва има снагу Курана. Шеих–ул–ислам, најстарија вјерска власт, именује кадију који суди потпуно независно и самосталано, а управна власт његове пресуде мора да спроводи.

Па ипак, правда се продаје као трговачка роба. Када хоће да се нагласи безакоње и данас се каже: “Кадија ти суди, кадија те тужи“. У турској држави, до најниже установе, присутан је дуализам власти, султанске и вјерске.

Управници, господари мањих или већих области које именује султан, држе апсолутну власт, а њихови управни акти, писани у седлима, имају значај закона. Они шаљу приходе султану, одређују дажбине, издржавају чиновништво, мјесну војску и купују високе дужности. Раскош и богатство покрајинских господара достиже сјај и ниво суверена. Власт тежи да приграби што више блага, жена, коња, опреме, робова и других грубих и примитивних наслада и уживања.

У покореним земљама, Турци за хришћане и Јевреје прописују нарочиту одјећу. Они не смију да облаче бијела одијела, да носе турбане–амаме, џубете и кабанице. Одређена је боја–плава за хришћане, жута за Јевреје, чак и начин на који се брију и шишају. Немуслимани, мушкарци и жене, могу да носе само црну обућу; муслимани имају право на црвене фирале, а муслиманке на жуте.[3]

Хришћани могу да јашу само мазге и магарце са самарима, без права да на њих стављају седла, при чему ноге морају да држе са стране. Нијесу смјели први да поздраве муслимана, а при сусрету на путу, и на сужењу, дужни су да се склоне и пропусте правовјерне. Сваку услугу коју муслиман тражи, хришћанин или Јевреј мора да изврши.

Осим што су понижавани, хришћани и Јевреји су третирани и као прљава бића. Муслиманима је забрањено да дотичу ствари којима се хришћани служе, а за злочин се сматра да код емира буду писари или сакупљачи пореза.

Ријетки су случајеви општег погрома хришћана по одобрењу власти, али су појединачна убиства допуштена. Вријеђани од једних, пљачкани од других, обешчашћени и презирани од свих, несрећници бијаху гоњени као дивљач.[4]

***

       Снага Турске била је у војној организацији. Успјехе у Малој Азији и Европи постигли су захваљујући храбрости и чврстој дисциплини. Султани или њихови најближи сродници предводе војску, и на тај начин војницима уливају повјерење, јачају борбени дух, и лично, својим очима, посматрају шта је за једну ратничку нацију корисно или штетно.

У млетачком извјештају из 1534. који наводи Мијатовић, објашњава се узрок турских војничких успјеха: “Врлина султанове војске лежи у томе што она није састављена од најамничара и странаца, већ што су султанови војници, још у дјетињству, пробрани из свих крајева царства, што стојећи непрекидно под платом и дисциплином постају срцем и душом његова сопствена војска, па, отуда, послије долази и велика корист од покорности и вјерности“.

У почетку освајања наших земаља, мало историјских докумената говори ка- ко је турска власт организована и какви су друштвено–економски односи успостављени. Покорена подручја Турци одмах претварају у крајишта “са ширим овлашћењима“. Као ратници, они су изградили феудални систем у коме се, за награду, земља дијели на зијамете и тимаре, имања већег и мањег обима, чији су власници, спахије, били дужни да, према величини посједа, дају одређени број војника.

Тимари и зијамети се нијесу могли продавати и насљеђивати.[5] Спахије и његови људи војници, повлашћен су сталеж “правовјерних“, док су обрађивачи земље, искључиво хришћани, раја и подложници, имали да раде и омогуће лагодан живот новим господарима.

Спахија тежи да породици обезбиједи насљедна права и добије што више прихода. Зависни кметови, за земљу коју обрађују, имају утврђене обавезе, а слободни сељаци за себе и више нараштаја унапријед, закупљују властелинске и спахијске посједе.

Власнику земље, спахији, обично припада половина или трећина прихода.[6] Он по жељи може да одабере два мјесеца у години, када има право на “монопол“ за продају вина. На имањима раја ради под наполицу и не смије продавати своје, већ искључиво спахијско вино. Крајем XVI вијека, у вријеме криза, самовољни појединаци читлуке добијају отимањем и узурпацијом земље. Један папин извјештач из 1623. или 1624. Приштину истиче као средиште тимар–спахија, који су “molto armigeri“.

Власници тимара су војнички организовани под влашћу алај–бега, заповједника уже области, а он под командом санџак–бега. С великим тимарима Турци су добили гарнизоне, чије снадбијевање није зависило од градова, и мобилну милицију за заштиту посједа и локалног становништва од пљачкаша.[7]

***

       У покореним земљама Турци заводе више врста пореза, а најтежи је, свакако, данак у крви. Сваке пете године, четири хришћанске провинције султану дају 10.000 најкршније и најздравије мушке дјеце од 10 до 12 година; посебне војне комисије бирају најбоље и најљепше дјечаке.

У очају, родитељи често сакате здраву дјецу, а касније, почели су да их жене послије десете а прије дванаесте године, знајући да Турци неће нипошто да раскидају брачне везе. То је било једино спасоносно средство против узимања дјеце и тешке патње родитеља.

Након превођена у ислам, дјечаци нијесу добијали никакво друго образовање осим војничко. Њихово васпитање и обучавање углавном се састоји у немилосрдном убијању, које вјежбају над заробљеним хришћанима и осуђеницима. Вјештина се демонстрира чак и на свадбеним свечаностима султана, када се млади јаничари такмиче ко ће заробљенику брже откинути главу или га у трку пробости копљем.

Покорност и послушност јаничара, султан обезбјеђује платама и сталним повлашћивањем. Они су, само да буду поуздани борци у ратовима, могли да чине шта хоће. Власт јаничара, војске какву није имала ни једна друга европска држава, израсла је између султанске и вјерске. Осим врховне султанске, кома- нда над њима је у рукама ага–јаничара. У честим и крвавим борбама за престо, они су одлучивали ко ће и монарх бити; рјешавали су сукобе између улеме и султана.[8]

Јаничари се нијесу женили, већ су као права стајаћа војска, у строгом запту и са нарочитим привилегијама, живјели у касарнама. То је најбоља пјешадија Европе, увјежбана, борбена, фанатизована, која се не жали док се бори.[9] Неки мисле да они нијесу били искључиви вјерски, већ само професионални. Вјековима хришћански синови одржавају власт султана; насилно одвођени, много наших младића прогутала је Мала Азија, Персија, Арабија, Африка.

***

       Историјски извори показују да су се црногорска, брдска и херцеговачка племена развила из сточарско–влашких катуна. Катун је несумњиво родовска организација. Власи–сточари су и војници, па је катун и војничка организација. Тамо гдје су се катуни развили у племена нестале су жупе, старе територијалне организације немањићке феудалне државе. За вријеме Црнојевића, од старјешина катуна образовано је племство.

***

       У српској држави, у средњем вијеку, мучан је живот сељака. Од прастарих времена сточари имају своје обичаје и посебан начин живота, који и није нарочито тежак. Земљорадник се налази у неугоднијем положају, јер је везан за властелинску или манастирску земљу. На сеоску кућу царски порез износи 1 перпер, што није много, али су тешки обавезни радови. У XIV вијеку, за властелина, сељак годишње бесплатно ради 104 дана. Над меропсом власник има велику моћ и право строге казне.[10]

У XVI и XVII вијеку, српске области имају сеоску самоуправу организовану у већим заједницама, кнежинама. У крајевима гдје су сељаци зависни од турских спахија, кнежинска самоуправа, организација досељеника из сточарских крајева, орган је за прикупљање пореза. Кнежине и племена су мале, разједињене и неповезане области, које у најбољем случају обухватају једну нахију, а често и простор мањи од нахије.[11] Нахија је територија у којој је организована управна, а кадилук је судска власт; по правилу, кадилук се простире на више нахија.

У српским земаља, Турци су запосјели стратешки важна мјеста и путеве. Распустили су затечене посаде, и поставили своје. Од положаја и значаја градова зависи и број војника, а било је и напуштених утврђења. Према затеченим српским, војничким или полувојничким редовима, Турци се односе толерантно. Прихватају их у своју службу, признају им дотадашња права и дају баштине и привилегије. У почетку, до потпуне окупације, у граничним областима, функционише двовлашће између домаће и османске власти.

Од XV вијека, аграрни систем карактерише државно власништво над земљом и право слободног сељака да ужива над својим селиштем. Привременим концесијама уступа се запарложена и пуста земља, мевâт, што за државу представља средство за освајање и колонизацију.

Џемат је основни облик турске друштвене организације који се најчешће поистовјећује с агалуком.[12] Читлук је приватни посјед, понекад изузетно простран, а чифт је основна мјера за површину земље која одговара породичном огњишту, хâне.[13] Власнику читлука, сељак–чифчија  дуг исплаћује у натури, раду или новцу.

***

       Са доласком Турака у Зету, Приморје и Брда, много тога се промијенило у политичкој организацији и животу становништва. Црном Гором до доласка Скендер–бега управља муслиман, субаша или “војвода“, са сједиштем у Жабљаку. Војвода Црне Горе, Синан, помиње се већ у септембру 1499.

Јован Томић посебно испитује овај период, и наглашава да је у Црној Гори турска управа мирно примљена, јер за вријеме млетачко–турског рата (1499–1502), није било неког озбиљнијег сукоба. У Зети је ипак, послије пада 1499. и припајања Скадарском санџаку, дошло до побуна због харача, ушура и других давања која раја мора да плаћа скадарском санџак бегу и спахијама. Понашањем према народу, которска властела је и допринијела да су Црногорци осјећали већу наклоност према Турцима него Млечанима. Нека села су се одметнула и пришла Турцима, јер Сенат није обраћао пажњу на предлоге да се у Црној Гори подстакну устанци.[14]

У Црној Гори су се, због суровог прикупљања харача и других дажбина, догодиле двије побуне. Зато, султан 1513. Црну Гору проглашава филурџијском облашћу, што мијења и обавезе народа према турској власти. Иако се о томе мало зна, становници Црне Горе су на баштини слободни, имају већа права и повластице него поданици у другим турским покрајинама, па се идеја о стварању независне државе овдје и развила раније него у осталим српским земљама.[15]

У засебан санџак Црна Гора је издвојена 1514. када је за црногорског санџак бега постављен Скендер бег Црнојевић. До његовог доласка, Котор и Будва царине плаћају непосредно султану. Солане у Грбљу, које у закуп држе Которани, Скендер бег је одмах одузео, иако су оне, по уговору из 1503. султанова својина.[16]

У почетку Турци нијесу много нагонили наш свијет да прими ислам.[17] Људима су остављали слободу да се, с обзиром на предност коју даје нова вјера, сами опредијеле. За Ахмет пашу Херцеговића и Скендер бега Црнојевића нема никаквих доказа да су силом примили ислам, већ би се прије рекло да су то урадили из пркоса и рачуна. Успостављањем турског феудалног система султанови намјесници у Скадру и Подгорици земљу уступају онима који прихватају окупацију и ислам. Земља је главни мамац, па од тада наш народ добровољно почиње да прелазити у ислам. Ипак, по доласку Скендер бега Црнојевића, до масовнијег турчења долази једино у старој Црној Гори.

“Потурчи се плахи и лакоми“ („Г. вијенац“ – П. П. Његош).

Појава исламизације утицаће и на стварање новог феудалног слоја. Султани у XV, и почетком XVI вијека, за намјеснике Босне постављају углавном Србе: Скендер бега Михаиловића, Синан пашу Боровинића, Мехмед бега Обреновића, Скендер бега Вранешевића, Мустафу бега Боројевића.

За турскофилску политику у Србији нијесу могли да придобију значајнију већину.[18]

***

       Након освајања Црне Горе, Турци уводе порезе и дажбине које зависни сељаци плаћају спахијама. Сматра се да су у Црној Гори тада организована три тимара, два за спахије и један за кадију. Зна се да су двојица првих спахија хришћани из лозе Црнојевића, а да је поред њих било и педесет и три müsellema.[19] Муселеми прикупљају харач, што је касније главна обавеза кнезова. Већина муселема се у дукађинском дефтеру из 1570. назива кнезовима; њихове куће и баштине су ослобођене пореза и дажбина.[20]

У Херцеговачком санџакату слободни сељаци уживају филурџијска права па се у почетку терет пореза и не осјећа, јер су и прије доласка Турака даване сличне дажбине. Народ још није претворен у бесправну рају каснијих времена. Тада се, бјежећи од насиља, већина равничарског становништва исељава у планинске области Црне Горе.[21]

„Што утече испод сабље  турске,

Што на вјеру праву не похули,

Што се не хће у ланце везати,

то се збјежа у ове планине,

да гинемо и крв проливамо,

да јуначки аманет чувамо,

дивно име и свету слободу“.[22]

***

       На име пореза, у филурџијској нахији Ровца, на Ђурђев дан се од сваке куће узимао дукат (филур), овца с јагњетом–12 акчи (ситан турски сребрни новац) и ован–15 акчи. Додатно, сваких 50 кућа даје два овна или 60 акчи, један шатор (чергу) или 100 акчи, а приликом војног похода свако насеље од 10 кућа опрема 1 коњаника под оружјем.P[23]

Одвајање Црне Горе од Скадаског санџаката везано је за давање прихода царског хаса, филурије, у закуп Скендер бегу Црнојевићу; тада су укинути спа- хијски тимари. По свједочанству Канун–наме из 1523. Црна Гора је „непроходна и кршевита земља. Раја зато није у могућности да даје ушур, харач, испенџе и друге дажбине“, те се по „влашком обичају“ уводи филурија. Становништво је проглашено слободним сељацима, филурџијама, који своје пореске обавезе плаћају “одсеком“.

Проглашавањем читавог становништва слободним, непотчињеног спахи- јама, Црна Гора од вазалне земље 1496. постаје саставни дио османске империје, царски хас. Правно, по турском законодавству, земља је припадала држави. На име пуног власништва или дуготрајног коришћења, султан, потпуно званично, земљу додјељује приватним лицима и великодостојницима. Хас значи изврсно. То је “земља која даје од 100.000 до 500.000 акчи прихода и уступана је високим царским чиновницима, везирима и улеми.[24] Област чији је годишњи приход изнад 500.000 акчи под управом је самог султана или чланова царске породице. Она се зато, по висини султанове апанаже, називала – Кази Хумајун“.[25]

Филурија, влашко–сточарски порез, припада султану и закупцу, санџак–бегу. У Црној Гори, свака кућа и баштина,[26] њих 3.151, плаћа 55 акчи–33 на име харача султану, 20 на име ушура санџак–бегу и 2 порезнику, а даје и радника на петнаестодневни рад у соланама Грбља. Од двадесет акчи које припадају санџак бегу, десет–испенџа, наплаћивала се у вријеме сјетве, односно, у марту, а десет–ушур, у вријеме жетве. На овим основама, под надзором самог Скендер бега, 1523. написан је први дефтер за Црну Гору.

Само захваљујући интервенцији власти из Цариграда, народ није збацио Скендер бега с управе. Његово насиље и грамзивост нијесу имали граница. Протестовао је код Млечана што узимају људе из Црне Горе за бродску посаду. Обрачунавао се са непослушнима–лично је обилазио разна мјеста по Црној Гори и изрицао казне. Опозицију је гушио у крви.[27]

Приликом пописивања земље, Скендер бег прави бројне злоупотребе. Није уписивао само “мртве душе“ већ филурију наплаћује од рођака бјегунаца и других становника тог мјеста, па су жалбе султану учестале; многе породице су на ивици пропасти. Он 1523. има 103.000 акчи прихода од филурије и других пореза.[28]

Дажбине, такозване бадухве, Црногорци плаћају као и остали власи–филурџије. Али, за разлику од осталих, не плаћају свадбарину, што показује да су, с обзиром на турско феудално уређење, слободни. На обичном тимару сељаци половину глобе и казни плаћају спахији, а другу половину санџак–бегу, док на слободном, сербес(т) тимару цио износ дажбине припада спахији. Током друге половине XV, и почетком прве половине XVI вијека “било је доста хришћана спахија,“ док их средином XVI вијека има више него муслимана.[29]

Муслимани су повлашћени, али ни хришћани нијесу прогоњени. Напротив. Султан Светој Гори признаје самоуправу и не узнемирава тамошње манастире. Када су освојили Македонију и јужне хришћанске земље, Турци су, истина, посјели манастирске метохе и предали их султану, али их он “дарује“ византијском цару. Кажу да је нарочиту милост према манастиру Ксиропотаму, показивао Селим I, јер је вјеровао да су му његови заштитници Четрдесет мученика, помогли приликом освајања Египта.[30]

***

       Када нијесу ратовали, Турци и многи наши муслимани, који су примили њихове навике, живот проводе са високим смислом за уживање. Због сопствених и породичних интереса брину да у њиховим срединама не буде буна и нереда. Штите хришћане који им својим радом омогућавају такав живот. У градским махалама, однос између муслимана и хришћана често се одвијао с пуно повјерења. Нарочито се поштују комшијске везе.

У многим муслиманским кућама послуга је хришћанска. Рајетин нема права као муслиман, али се у њему ипак гледа човјек. Односи су се заоштрили и помутили тек доцније, кад су због високих пореза, понешени жељом за слободом или подстакнути споља, учестале устаничке акције.[31]

По свом друштвено–економском положају нема битних разлика између оних који су остали у православљу и оних који су прешли у ислам. У Црној Гори потурчењаци нијесу посебно привилеговани, нити су међусобно везани неким јачим интересима. Вјера им више значи у свакодневном животу, него у духовном супростављању крста и полумјесеца.

До сукоба православних и припадника ислама прије долази из братствени- чких него из вјерских мотива.

Почетком XVII вијека, у старој Црној Гори постоје пет џамија: на Цетињу, Ободу, Вир  Пазару, Катунској нахији и Ћеклићима; у плавској нахији једна.[32]

Промјене су наступиле крајем 1570. када је извршен нови попис и када Црна Гора припада Дукађинском санџаку. “По влашком обичају“, Црногорци и даље плаћају филурију, која се повећала на сваку кућу и баштину за 10 акчи, односно са 55 на 65. Канум–нама каже да свака кућа и баштина поред 20 акчи за испенџе и ушур треба да даје још и 10 за “ситнице“. Из дефтера се види да су манастири, у односу на претходне пописе, сачували имања, а дјелимично су уписана и нова.[33]

***

       Привремено припајање Дукађинском санџаку, може се објаснити тиме што се приход од филурије давао у закуп, иначе се не би могло разумјети како херцеговачки санџак бег око 1613. тражи харач од Црне Горе. Филурија се одржала и у XVII вијеку што се види из чињенице да су 1613. скадарски и остале паше коначно добиле црногорски данак који је износио талир на кућу.[34]

У XVI и XVII вијеку турску власт признају црква, црногорске владике и главари, који се у историјским изворима називају кнезови, а ређе војводе и спахије. Спахије и кнезови су у то вријеме носиоци власти турске државе. Вуја Раичевог, од султана признатог за спахију и “главу“ Црне Горе, не помиње само Болица, већ још један докуменат из 1613.[35]

Црногорци су добили одређене повластице о чему су крајем XVI вијека имали и ферман. Њихова аутономија у XVI и XVII вијеку, подразумијева обавезу ратовања на територији Црне Горе. Турци потврђују војводу кога бира народ, док данак купи чиновник са Порте.[36] Порез плаћају само султану. Њих- ова главна војничка обавеза била је чување граница.[37]

Скадарски бискуп, Петар Богдани, у извјештају из 1665. каже да провинција Црна Гора има 90 села са 3.000 кућа, од чега 100 католика, 6.000 православних, 800 муслимана и око 4.000 бораца.

***

       У вријеме Немањића, у Загорју су међу најзначајнијим насељима Бихор и Брсково.[38] Из даровних повеља српских владара, Стефана Првовјенчаног, краља Владислава и цара Стефана Душана, види се да нека села Бихора припадају манастирима и црквама.

Традиција каже да су Трпези, Годуша, Рујишта и друга, симболично до скора давала прилоге црквама.

У средњем Полимљу и Потарју Турци су се учврстили у XIV и XV вијеку. Град Брсково је пао 1399. а Бихор 1455.  Вјероватно је средњовјековни град–тврђава Бихор, који се у једном дубровачком трговачком документу први пут помиње 1450. и за који се мисли да је био лоциран на ушћу Љешнице у Лим, дао име цијелој области.

У опису Бихора из 1451. стоји да је тврђава опасана зидом са кулом осматрачницом, да се унутра налазе дрвене куће, складиште, бунар, цистерна. Тај град по важности упоређиван с Призреном, био је централно мјесто на путном правцу: Нови Пазар–Сјеница–Аково–Брсково и даље према приморским мјестима.

У периоду од 1454–1561. у Призренском санџаку постоје двије тврђаве са посадама – Призрен и Бихор. У извештају из 1455. наводи се да су Турци у исто вријеме запосјели обје, што не значи да су градови освојени баш те године.[39] У документу из 1455. у плавској нахији помиње се Сулејман ага, субаша Плава, који у војним походима учествује са 4 џелебије и 1 шатором.[40]

У XVI и XVII стољећу Бихор је брдско–планиска област, која се простире од Турјака преко Тифрана, Равне Ријеке и планине Бјеласице, низ Лим до Куманичке клисуре. Као саставни дио Бихора помињу се Корита, жупа Љубовиђа, можда и Брсково и данашњи бјелопољски простор са Бистрицом до Бродарева.[41]

***

       Први попис становништва и имовине у Скадарском санџаку извршен је 1485. Санџак има четири казе (округа): скадарски, подгорички, пећки и бихорски. Бихорску казу сачињавају: Комнин (околина Будимље–Беране), Коморани (околина Бијелог Поља), Зла ријека (Злоречица) и Плав. Из дефтера се види да неки Хусеин Бихорац држи тимар у кадилику Благај.

У разним периодима, од успостављања турске власти, Бихор припада херцеговачком, сарајевском, скадарском, призренском и другим санџакатима.[42] Пописи из 1487/88, 1488/89, 1489/90 и 1490/91.  показују да се број кућа кретао од 1.432 до 1.643,  а удовичких од 108 до 116.

Из турских пописа познато је да је почетком четрдесетих година XVI вијека, Бихор каза и кадилук, засебна територијално–административна и судско–управна јединица. Обухвата 181 насељено и 7 ненасељених села са 3.785 “аварских“, 19 муслиманских и 142 удовичка домаћинства подложна ванредним наметима и феудалним обавезама. Пописивачи су 1585. забиљежили 90 насеља и у њима 35.737 грла стоке, највише оваца и коза.

У документима из 1530. види се да посаду у тврђави Бихор сачињава: 21 мустахфез,[43] диздар Касем, ћехаја,[44] тобџија и имам мјесне џамије, што не значи да број војника на почетку није био и већи. Бихор већ тада има џамију чија је дјелатност допринијела убрзаној исламизацији православног становни- штва.

Тридесетак година касније у граду је стационирано 226 војника са 4 топа и другог разног оружја. Посади града Бихора припада осам тимара. Управник града Касем, 1575. држи тимаре у Затону, Добродолу и још у три читлука, док његов ћехаја ужива права са два тимара.

На караулама код Биоче и Брзаве налази се по једно одјељење војника, које се због страха од упада црногорских племена, по потреби појачава из Акова.[45]

***

       На мјесто данашњег Бијелог Поља, све до XVII вијека није било значајнијег насеља. Помиње се трг Никољ – пазар и црква светог Петра, задужбина Немањиног брата кнеза Мирослава. Први помен Бијелог Поља потиче из 1589. а Аково, турски назив, из 1667.

Појединачно, или у мањим групама, Турци се у Бихор досељавају од друге половине XVI и почетка XVII вијека. Тада проглашен за област са сједиштем у Акову, Бихор је припојен косовском вилајету, и заједно с њим стављен у оквир македонског, односно скопског крајишта, као највишег административно–управног и војног центра.[46]

***

       У Бихору су упамћени Сахил паша, Хајдар паша, Мехмед Ћор паша, а да ли је било и других, из докумената се не види.[47]

О Сахил паши зна се нешто мало, на основу предања његових потомака. Говори се, да се након освајања града Бихора доселио из Мале Азије. Вјероватно је први господар области. Са собом је довео бегове, аге и друго особље. На коришћење су му додијељени посједи у Расову, Лозницама и другим мјестима. Претпоставља се да је на Лозницама, на мјесту Сараје, изградио дворац, сарај, по угледу на оне у другим крајевима Царевине. Имајући у виду повољан положај и плодно земљиште у околини, нарочито у Расову, не изненађује зашто се населио на том мјесту. Умро је на положају паше. Потомци његовог сина Зејнела, Зејнеловићи станују на Лозницама, у Бијелом Пољу и другим мјестима.

***

       На Лозницама живи и угледна породица Кучевић као и неке друге породице ага и бегова.[48] Овдје је у првој половини XIX вијека кулу имао и Хасан Хот, господар Бихора и Пештери. Није познато да ли је користио сарај Сахил–паше, или је подигао свој.

***

       О Хајдар паши у историјској грађи и традицији, постоји мало података. Доселио се послије једне побуне, са задатком да је угуши. Као посјед тада му је додијељен цијели Бихор, гдје је апсолутни господар. Куле има у Радулићима, Лозној, Бистрици и Вршеву. У тим мјестима подигнуте су и џамије, а по својој архитектури једна од најљепших је саграђена у Радулићима, у којој се Хајдар паша клањао. У близини се налазио сарај, резиденција одакле је управљао. У тој џамији су, док се нијесу иселили, служили Хајдарпашићи. Поред се налазила и библиотека богата књигама на арапском, турском и персијском језику.[49]

У народу живи предање, да је мермер, којим је поплочан патос џамије, донијет из цркве Светог Јована из Црнче. Хајдар паши и његовом барјактару турбе је подигнуто поред џамије.[50] Он није успио да угуши буне Срба у Бихору.

Бројни Хајдар пашини насљедници данас се налазе по Санџаку, Косову, Босни, Турској.

Брдска племена често упадају и харају по муслиманским селима. Зато се из Осијека, након што је град 1699. заузет од аустријске војске и хрватских устаника, доселио Мехмед, посљедњи паша Бихора. Није имао око, па су његово потомство прозвали Ћоровић. Посјед је добио у Лозној.

Предања говоре да је послат да с положаја свргне Хајдар пашу, који се наводно осилио и није хтио да извршава царска наређења. Побуне Срба по Бихору све су чешће, па изгледа да Хајдар паша сам није могао да их угуши. То потврђује и његов договор с Ћор пашом о подјели власти, како би заједно боље и ефикасније сломили српске побуне.

Породица Ћоровић зна да господари. Кулу је Мехмед Ћор паша саградио у Лозној, одакле он и његови насљедници, дуже од свих претходника у Бихору, владају око 200 година. По угледу на оне у граду, око његове куће изграђене су беговске. У Осијеку је Ћор паша лагодно живио, па жели тако да настави и на спахилуку у Лозној. Предање говори да је био јако строг, због чега често долази у сукоб са јачим братствима Бихора.

У добар дио Доњег Бихора, током друге половине XIX вијека, Муслај бег Ћоровић држи апсолутну власт. Јача братства–Сијарићи, Дупљаци и други, нијесу се увијек слагали с њиме, раде по своме, одмећу се и у сталном страху држе насилнике, како су звали оне који спроводе бегову политику.

У једном чланку у „Новинама читалишта Београдског“ пише: „У Пештеру никакве законске власти нема него сами себи на фисове суде. Сијарић који највише братстава има, онај им је најстарији“.

Сијарићи, дели Мурат и дели Мустафа, као „фирари“ (одметници) од насилника, штите сиротињу по Бихору. Код народа овог краја до данас је остала прича како су присилили бегове Ћоровиће из Ивања да напусте чардак у Ждријелу. У Лозној је, до 1943. живио посљедњи бег Ћоровић–Јусуф. Тада су га ухватили и убили четници. Платио је за сва зла која су на овим просторима учинили његови претходници.

***

       Паше и бегови у Бихору власт су успоставили тачно онако како су турски закони налагали и како је њима одговарало. Завођењем строгих мјера против оних који нијесу лојални, привидно влада мир. Иако Турци избјегавају да живе у селима, у Бихору ипак има неких специфичности. Тамо су на гласу Кајабеговићи, Шеховићи, Беговићи, Хасанбеговићи, Ћоровићи, затим Сијарићи, Муратбашићи и други.[51]

По угледу, господству и величини посједа Кајабеговићи одскачу од осталих беговских породица. Доселили су се након доласка Хајдар паше и сламања српских побуна. То је једина беговска породица, која станује у Акову – вјероватно су и раније живјели у граду. Имали су стотинак читлука. Куповином најквалитетнијих земљишта увећавали су посједе. Имања су имали у Годуши, Црнчи, затим од Лима према Угринцу до Гошева. Они су власници Дубочице, једног од највећих шумских комплекса у Сјеничким барама.

На читлуцима претежно насељавају протјеране муслимане. Према чифчијама су коректни. Од сиромашних нијесу чак ни десетак купили. Таквим, а нарочито оним који по први пут долазе на њихове читлуке, помажу са сјеменима и набавком стоке; оданим су поклањали и читлуке. И поред тога, неки то нијесу цијенили. Тако је било са Диком Кочовићем из Гошева, који је са сином и комшијама дошао главе Хилма бегу Кајабеговићу и 17–торици људи беговског поријекла из Бијелог Поља, Рожаја и Бихора.

***

       Колико се зна, подручје Васојевића је поштеђено од турчења све до краја XVII вијека, али је у XVIII столећу знатан број братстава прихватио ислам. Временски, то се поклапа са досељавањем Климената из Малесије и њиховом исламизацијом на новим просторима.[52]

Око 25 братстава из Васојевића током друге половине XVIII и прве половине XIX вијека, дјелимично, или у цјелини прихвата ислам: Фатићи из Коњуха, дио братства Обрадовића из Божића, Спаховићи и Аџићи из Луга, Качамаковићи из Плава који шире припадају братству Ћулафић, један дио ЛабанаРадивојевићи, Омеровићи, Пуљићи, Максутовићи, Ајдиновићи, и Фазлићи, Ђукићи пресељени у Доњој Ржаници и на Полици, дио Шобајића на Полици, дио ЋеранићаМалишића из Виницке, огранак Масловарића из Сућеске, Сејдовићи и Јанковићи из Божића, дио Саковића из Сеоца, огранак Дабетића из Присоје (Гарчевићи), огранак НоваковићаЗујовићи, дио Чукића из Трешњева, затим Тајићи, Губеринићи, Шабовићи, Рабљани, Чукићи из Доње Ржанице и по једна кућа Томовића и Зечевића из Лијеве Ријеке.

У борбама против Турака, Арбанаса и потурица, предњаче муслимани Васојевићи, ваљда да им не пребаце да су се због вјере одродили. Зато до Мојсија Зечевића нико није ни помишљао да утиче на њих да се поврате у православље. Једна случајност помогла је игуману да се, безмало, сви Васојевићи врате у своју “српску вјеру“.

У селу Дулипољу, 1710.  остала је нека Стоја, удовица, са три нејака синчића. Просила је. Потурице је замаме и она са дјецом прими ислам. Од тада до 1825. намножила се породица Фатић. По побожности, доброти и питомости код муслимана у цијелом Горњем Полимљу одликовао се Зуле Фатић. Њега је требало “на братственичку“ задобити да напусти ислам и пређе у православље.

Зуле, иначе слабог здравља, по споразуму с духовником Мојсијем, имао је да се представи да је умро и да оживи кад се потурице окупе да га сахране. Онда је, као Турчин, требало да исприча шта је све на небу видио. Тако је и учинио. Кад је “оживио“, пред преплашеним муслиманима, који су се окупили да га укопају, болно је јекнуо: “Крстите се, Турци, да вам није зло у дом! Бог ми поврати душу да вам кажем: за Турке су затворена рајска врата, они иду право у пакао! За Србе су широм отворена рајска врата. Брже ми зовите попа да ме крсти. Ја више нијесам Зуле, браћо. Ја сам од данас Петар“. Овом додају да је био позван оџа из Плава, да га по турском закону опоје и сахрани.

Народ није знао да је све ово било удешено, и на Петра–Зула, и хришћани и муслимани су гледали као на изасланика неба.[53] “Србљаци“, старо српско становништво у Лимској долини, ријетко прелази у ислам.[54]

***

       Они који су прешли у ислам, обавезни су да најмање пет година служе војни рок. Срби нијесу служили војску, нити су учествовали у ратовима. Зато су плaћали “главарину“, или “џизију“, која је годишње по једном домаћинству износила око 50 сребрних акчи, што је приближно одговарало вриједности једног јагњета. Андрија Мијатовић, који је живио 113 година, сјећајући се, причао је: “У војску ми Срби из Гусиња нијесмо бйли. Плаћали смо за то порез“.[55]

Из докумената Новопазарског сиџила за 1767. види се да су обавезу према војсци имали они чији су тимари и зијамети доносили приход од 1.200 до 3.000 акчи. Да би избјегли војну обавезу, многи су парчали баштине да би принос био што мањи; зато се издаје царско наређење да се имања не смију дијелити и тиме “узроковати неред у војсци“.[56]

***

       Мање, тачно ограничене територије, називале су се капетаније. Оне су и војничке организације; војском командује капетан. Главни задатак посаде у капетанији било је даноноћно чување границе од непријатеља и путева од хајдука и разбојника.

У Гусињу се капетанија први пут помиње 1717. За свој рад капетани су плаћани и третирани као племство. У капетанији су службе биле насљедне. По основу рада чувара града, диздари су користили тимаре са којих су имали при- ходе. У Плаву један огранак братства Реџепагића и данас називају Диздари.[57]

Локалну власт у дјеловима капетанија гдје су Срби доминантни, све до друге деценије XVII вијека, представљају кнежеви и војводе. Срби традиционално имају кнезове, а муслимани капетане. Осим војне, полицијске, фискалне, административне и законодавне надлежности, капетани су одговорни и за набавку муниције и оружја. Они убирају државне приходе–џизију и харач, таксе, врше надзор над зијаметима, предлажу аге и нефере.[58]

У Васојевићима су Кастратовићи из Грачанице и Војводићи из Коњуха војводе. Именовао их је санџак бег. На предлог Ђул бега Шабанагића, за војводу Горњих Васојевића постављен је Лакић Војводић. Војводићи су помогли Шабанагићима да преузму власт од Пашића. Незадовољни царским реформама, с њима одлазе у ратне походе против султана и Али паше Тепелана у јужној Албанији. Помогли су да се растјерају Букумире, старо братство из долине Лима. У борбама против Русије они су на страни Турске.[59]

У Горњим и Доњим Васојевићима 1858. живи  1.800 домаћинстава,  а 1864. број душа је 7.400.[60] Границе према сјеверној Албанији и црногорским Брдима, нарочито према племенима Кељменди и Кучима, обезбјеђују капетаније у Гусињу и Плаву. Васојевићи су тада релативно мирна “раја“, па се власт одржава преко тамошњих војвода и кнежева. Док је капетанство прелазило с “оца на сина“, брата или најближег рођака, нефере декретом именује централна власт и сваки се на службу “осим за вријеме рата“, могао захвалити кад год је хтио.

За свој рад нефери су плаћани, а били су обавезни “да станују у тврђави, или паланкама гдје су примљени“. Они који су плату имали у новцу, мевад-џиблерин, звали су се “нефер–улуфели“, а они који су имали приходе од земље, тимарлери махсулун, звали су се “тимарли–нефери“.

 У ратним походима, посебним наредбама главнокомандујућег, мобилисано је десет одсто расположивог војног кадра, па са терена Гусињске капетаније учествује 50 нефера. У капетанији постоје и ајани, муслиманска властела. Они су чланови ајанског вијећа које се састаје годишње. Бирани су из најистакнутијих агаларских братстава, и нијесу сматрани носиоцима јавне моћи. Њихова важност, често одлучујућа, није заснована на праву. Крајем XVIII вијека, од 1765. до 1766. квалификовани као “старјешине“, ајани кадилука су званично признати одлуком великог везира Мехмед паше.

***

       Чифчијски систем, слободно сељаштво, занатство, трговина и кириџилук, основ су економских односа успостављених у селима у којима већину чине хришћани. Долина Лима је издијељена на читлуке. У предању стоји да су Махмуд-беговићи и Шабанагићи одређивали коме ће се што дати. Прича се да су на агалуке и беглуке добијали царске берате под обавезом да султану дају војску. Напад Турака из Пећи на Клименте принудио је дошљаке да јаче загазе у борбу;  мјештани који су се тада истакли и потурчили, добили су агалуке,  док су други остали чифчије.[61]

Беглуци захватају по 10 и више, а агалуци тек по неколико села. Беглуци дају силне приходе, те бегови живе раскошније од ага, а надмоћ у имању даје превласт и у другоме.[62] Иако Реџепагићи сматрају да су 1734. добили ферман о беглерству, могуће да је то било 1737. након сеобе Срба са патријархом Шакабендом. Претходно су били аге, што се види и из њиховог презимена. Веће земљишне посједе–беговате, добили су у горњем Полимљу, од Коњуха испод Кома, у сливу ријеке Злорјечице, до Виницке, Будимље, Буча и Полице.

Аге су постављани царским бератима. Војска се дијели на барјаке; барјактаре именује санџак–бег. На позив султана, свака агаларска кућа дужна је дићи свој барјак и под њим покупити оне који му припадају, и ићи онамо гдје је потребно. Агалари су заповједници ових јединица, али барјак носи неко из братстава која се под њим скупљају. Овим је нарочито учињено неко благовољење према братствима, која пристају уз аге, да би их ношење барјака јаче везивало за њих. Тај начин подизања на оружје вршио се и без султанова позива, кад је то захтијевала општа потреба. При походу војске сваки се старао о свом тајину, муницији, набавци и поправци оружја. Главни заповједник је бег, коме су се сви аге и барјактари покоравали. Његов је барјак ишао први, а за њим остали ре- дом, како је то од старине остало.

Барјак је ношен за агама братстава, коме барјак припада, а за њим сва братства која барјактару припадају. За туђим барјаком није смио ићи нико из туђе барјактарије, нити је смио никоји барјак промијенити мјесто, па се истаћи напријед испред других.[63]

***

       Шабанагића беглуци претежно се налазе на простору Будимље, Берана, Буча, Пешаца, Лушца, Долца и Петњика.

Реџепагићи су највеће братство међу агама и беговима. Зато су ваљда имали и највеће посједе. Њима је припадао простор у сливу Злорјечице и око Андријевице–Коњухе, Пеовац, Првошевина, Присоја (Саљевић), половина села Ђулића, половина Забрђа, дио Краља, Божићи, дио Слатине, Трешњево, Трепча, Ђурђевци и касније Ђуричка Ријека код Плава.

Куртагићи су имали посједе у Забрђу и Грачаници.

Шеховића агалуци налазили су се у Калудри, Горажду и Горњим Селима.

Ибрахимагића агалуци налазили су се у Горњој Ржаници.

Муратагићи су имали посједе у Грачаници.

Башагићима је припадало село Загорје.

Шестовићи су имали агалуке у Ржаници и Калудри.

Ћоровићи су имали посједе и у Виницкој.[64]

Омерагића агалуци су се налазили у Полици и Бабину, нешто мање у Коњусима, затим у Горњој Ржаници и Новшићу.

Бубањама су (O)Mерагића рупе и Штит на Бјеласици  сеоска планина.

Није познато гдје су се налазили агалуци Смакочевића, Муламекића, Садића и Бумбаревића. Забиљежено је да су Шабанагићи уништили Смакочевиће, Реџепагићи Бумбаревиће, а да су Садићи изумрли.

***

       У Бихору су земљу имали Ћоровићи, Пачаризи, Исламовићи и други.[65]

***

       Ислам прво прихвата властела, а онда, много касније, средњи и најнижи сталеж. Црквену земљу Турци у посјед дају заслужним људима. То се нарочито дешава у XVII и XVIII вијеку, када су најплодније дјелове Бихора населили Хајдарпашићи, Кајабеговићи, Шеховићи, Ћоровићи.

Послије преласка на ислам старе српске породице задржале су раније посједе у својину. Муслимани Беговићи у Расову тврде да су као властела имали имања која су им потврдиле и турске власти што важи и за још неке старосједиоце. Масовније прелажење у ислам настаје почетком XVIII вијека.

У Пештеру и Бихору имало је домова у којима су живјела два брата, па један вјерује у Христа, а други у Мухамеда, један клања, а други се крсти. У неким кућама било је и по три брата и сва три држе да су Турци, а отац им Србин, И тако, синови клањају, а отац се крсти. А кад Бајрам дође, сви заједно прослављају. Отац иде у цркву, а синови у џамију. У овим предјелима може се наћи да два брата Турчина живе у једној кући, један држи за жену булу, а други христијанку, једној је име Ана, а другој Назија.[66]

Срби тада живе у селима у коим их данас углавном нема или их има мало, што се види из Шудиковског поменика, који је писан прије 1738. и гдје се набрајају приложници из Годуше, Трпези, Туцања, Врбице, Калице, Црниша, Црхаља, Азана, Црнче, Вршева, Дубова, Биоче, Затона, Ивања, Радулин села, вјероватно Радулића, Расова, Растока, Рујишта, Патријаш села, вјероватно Пећарске, Никољ пазара, Метањца, Лознице, Негобратине, Корита, Брзаве, Тутића.[67]

***

       Што се дубље залази у XVIII вијек становништво Бихора, Бијелог Поља, Вранеша и Мојковца све више захвата исламизација, којој се јаче одупиру само планинска села и дио бјелопољских трговаца и занатлија здружених око цркве у Никољцу. Црква светог Петра већ је претворена у џамију. Простор од Коврена до Бијелог Поља, жупу Вранеш и Шаховиће држе Хасанбеговићи, Мекићи, Мушовићи, Калићи, Дрпљани и други.

***

       У нахији Љубовиђи, средњовјековној жупи, помиње се Херак Вранеш, кнез од седам џемата са 220 домаћинстава. Сасвим је сигурно да је 1477. турски вазал, јер су га они поставили на мјесто кнеза Требиња и Поповог Поља. У Љубовиђи су му остала два сина: Ђурађ[68] и Љубо. Посљедњи Ђурађев потомак који се помиње у XVII вијеку, кнез Јоксим, родоначелник је Јоксимовића са простора Томашева.

Љубо, други син кнеза Херака Вранеша, образован свјештеник, примио је ислам и код султана Мехмеда II постао је царски склав, драгоман. Љубо, односно Ибрахим бег, по негдје и Ибрахим паша Вранешевић, помиње се у дубровачким документима од 1474. и 1498. Имао је два сина: Скендера и Ахмеда. Скендер, његов син Ибрахим паша, градитељ џамије у Шарампову у Пријепољу, и њихови потомци, потписују се као Љубовићи. Љубо, ђедово име, узели су као основ за презиме Љубовић.[69] То је чувена беговска кућа опјевана у пјесмама:

“Триста бегах на Херцеговини,

 АлP` Pкад дође беже Љубовићу,

 Ту не бјеше бега ниједнога“.

Ахмед, други син Ибрахим паше, као дијете је отишао у Стамбол, да се образује, а по завршетку школовања, као врло млад, именован је за намјесника Кање у Малој Азији. На његов захтјев премјештен је у Херцеговину, на дужност херцеговачког санџак бега, са сједиштем у Фочи. У документима се помиње већ 1500. О њему је сачувана легенда, која није без основа.

Pava i Ahmet      Ахмед паша Вранешевић намјеравао је да ожени љепотицу Паву, ћерку Николе Коњевића из Бијелог Поља. Она је на брак пристала, под условом да не мијења вјеру и име. Родила је три сина: Хасана, родоначелника познатих Хасанбеговића,[70] Муша чији су потомци колашински и никшићки капетани Мушовићи, и Даута од кога је братство Даутовић.

Синови су изузетно поштовали мајку Паву. На коњу седланику, сваке недјеље, одвели би је у цркву, сачекали би испред врата док она обави обред, а онда би је вратили кући. Испоштовали су њен аманет, по мајци су, да се не заборави, дио Вранешке долине назвали Павино Поље.[71]

Позивајући се на Јиричика, др Ејуп Мушовић наводи да је од кнезова, потомака Херака Вранеша, што су остали хришћани и црногорска краљевска кућа Петровић, која припада племену Његуш, а братству Хераковић. Њихови потомци су Јоксимовићи, Бубање, Вранеши.[72]

Мушовић је погрешно повезао традицију када је ријеч о Хераку Вранешу, Петровићима и Бубањама.

***

       Незадовољни Срби Бихора често дижу устанке, покушавајући да се потпуно ослободе турске управе. Томић наводи да 1683. у почетку рата Аустрије с Турском, ћесаревци шаљу повјеренике да крстаре по Бихору и подстичу народ на устанак. Главна мисија је повјерена капетану српске војске Петру Соколовићу, родом из бихорског села Вишњeва.

Кучи су у јесен 1689. у Бијелом Пољу разбили Турке, и у граду се састали са ћесаревцима. Аустријски продор на Балкан, и прилажење раје к ћесарској војсци, навело је Турке да систематски истребљују хришћане. Хришћани су најопаснији непријатељи Турака, и по томе најбољи савезници Аустрије и Млетака. Како изгледа, бар у овим крајевима, до доба аустријских упада Турци се нијесу лоше односили према хришћанима, али су се од тада, свим гњевом, окомили на њих у намјери да их утру или присиле на потурчење. То је било нечувено насиље.[73]

Са плодног земљишта, Срби се због зулума исељавају, одлазе у Србију и брдско – планинска села, гдје Турци нијесу могли да успоставе потпуну власт. На њихова имања досељавају се муслимани.[74] Послије већих сукоба са Турцима, сеобе су интензивне, а нарочито након 1690. и 1739. Процес исламизације је посебно јак у периоду између турско–аустријског рата, 1737–1739.  и Првог српског устанка (1804–1813).

Кад су ова мјеста опустјела, и кад су придошле Клименте одагнали, турска власт је показала сву своју силу. Пуста имања су постала државна својина и власти су с њима, у име царево, поступале како су хтјеле. Срби и Арбанаси, који се већ бјеху населили, или се тек усељаваху, били су из мјеста гдје је земље било мало, а овдје (у Плаву и Гусињу, примједба Р.Б.) могли су добити и читава села, само да се потурче. У овом се одмах успјело; мухамеданизирање је узело великог маха, те су с почетка читава братства одједном прелазила у ислам. Као да је било отимање: ко ће бољи и већи комад земље добити.[75]

***

       На имања бегова насељавају се нови досељеници, а опстанак на земљи зависи од интереса власника и воље чифчије; зато су сељакања с посједа на посјед честа. Села – Фемића Крш, Бубање, Пријелози, Заград, Штитари, Крље, Црвљевине, насељена Србима, у том погледу представљају изузетак. Као најстарији у крају, Бубање су имали своју земљу док су сви други около били чифчије.

Средином XVIII вијека простор и имања бихорских ага, од којих су неки у Штитарима имали и куће, насељавају породице из Брда и Дробњака. Досељенике, ага није могао да помјери са земље кад је хтио. Они су насељени у подножју планине и одвојени великом ријеком преко које се није могло лако прелазити, па географски положај утиче на етнички састав становништва на лијевој страни Лима.[76]

Због честих напада Брђана, неки муслимани из Штитара су се морали иселити на, за живот сигурнију, десну страну Лима (Шаботићи, на путу од Гусиња до Бијелог Поља у Бубањама су накратко боравили и Бекташевићи. У Црнишу за најстарије братство сматрају Еће. Али су и они досељеници. Кажу да су им рођаци православни Ћоровићи у Штитарима).[77] Кораћи из Кораћ–дола из Братоножића, када су се прије осам пасова доселили у Крље, затекли су пусту и неискрчену земљу, али су морали агама Исламовићима да дају трећину усјева.[78]

У току XVIII вијека, неки муслимани посједе шире заузимањем земље исељених Срба, или почифчијавањем појединаца. Јаче беговске породице настоје да стекну право и на воденице.[79] Читлуци настају и куповином земље и тежњом власника да на тај начин подигну углед и уздигну се на степен аге. У прво вријеме то су могли само муслимани, а касније, крајем XIX вијека и православци. Хаџи Сава Поповић чифчије има у Стројтаници, а Аксо Шћекић из Сеоца – у Заграду, Рујиштима, Горњем Заостру и Беранама.

У овом крају, разлози за прелазак у ислам били су сламање српских устанака, снажење муслимана великопосједника и јачање управних центара у Бијелом Пољу и Рожајама. Неки су због немаштине и крвне освете уточиште тражили код Ћоровића. Они су им, након извјесног времена, давали и земљу само да пређу у ислам. Тако су потурчени МујановићиНедовићи у Костићима, ВесковићиБожовићи, ХасановићиШћекићи у Срђевцу, Губеринићи на Трубини и Годуши, Ћеранићи у Затону итд. Предак Попара у Годијеву, Бајовић из Радулића, у ислам је прешао када га је газда ударио уздом. Као “Турчину“, таква неправда није могла да му се деси.

Предак Спахића – Бунгура, дошао је из Призрена и читлук је добио у Гојевићима, а земљу је имао и на лијевој страни Лима, у засеоку Јојовићима. У Гојевићима, на имању неке Спахићке која није имала насљедника, једно вријеме живе и Јанићијевићи: Раде, Томо и Милован Бубања. Високи порези, двије трећине приноса, приморали су их да се врате у Немањине.

Дервишевићи у Срђевцу, по једном казивању, доселили су се из плавско–гусињске околине, а рођакају се са Пешићима. Агалуке су имали у Пријелозима и Фемића Кршу. У њиховој кући био је барјак за један дио Бихора.

Пачаризи су живјели на Гојевићима, а читлуке су имали у Пријелозима и Лукавици, на лијевој страни Лима. Са стоком су издизали на Бјеласицу. Кажу да је и један дио Јеловице припадао њима. Од њих су земљу у данашњем засеку Немањине, купили поп Ђорђије и Лука Бубања. Од исељених Пачариза земљу и редове у води купио је и Авро Дробњак.

Хришћани не “примају“ ислам из убјеђења, већ од невоље. Убиства, паљевине, отимачине, глад и биједа присиљавају Србе да се селе или “турче“. Исламизација српског становништва резултат је насиља и терора, а не љубави према Турцима. Отпори исламизацији су јаки, а манифестују се бјежањем у шуму и хајдучијом. Потурченим Србима Турци нијесу успјели да наметну језик и обичаје, без обзира што је ислам дубоко захватио њихов друштвени живот.[80] Многе православне породице одржале су се захваљујући традицији и својини над земљом.[81]

***

       Из турског феудалног уређења извирао је:

редовни годишњи харач, порез за гажење и обрађивање царске земље износи 5 дуката на сваку мушку главу старију од пет година;

ћесим, харач 2 дуката на сваку главу;

сербезија, царски лични порез, за издржавање везира, његовог чиновништва и царске војске; плаћају га хришћани, од главе породичног старјешине – од породице, задруге, без обзира на број чланова, да у здравље цара “рахат“ (слободно, сербез) могу живјети. Ово је утицало на стварање великих породичних организација које су се развиле у тешким економским и поли- тичким односима испод турске владавине.

царски чибук, порез од 1 аспре годишње, за сваку овцу, козу и друго грло;

ђавасија, харач такса за попис имања кад умре домаћин или удовица. Власт узима половину свега покретног и непокретног, а ако дјеца не би имала ближег сродника за стараоце су постављани мухамеданци;

царску спахијску главницу плаћају сељаци који живе на хасовима и то: на свако ожењено лице, млин, казан, башту, трнку, свињу, виноград од 1.000 лоза, женидбу, сахрану.[82]

Било је и ванредних дација. А какви су тек намети били у ратним околностима!

коморија се давала за вријеме рата, на примјер са Црном Гором, и износила је од 2 до 4 цванцика; за тај новац куповала се пшеница или јечам, плаћали коњи и момци који су за војском до бојног поља тјерали комору;

бонаш, ратни намет – кабао жита, јечма, или зоби, ован, три оке меда, масла и дукат на сваку кућу; наплаћивао се два пута у години. Уз то је узимана седмина или осмина од воћа, од поља, млинова и осталих прихода.

крварина, ванредна дација, од 5.000 до 10.000 гроша, коју плаћа мјесто у коме се нађе убијен човјек, а није се знало ко је убица;

мртварина, 400 талира за све хришћане у близини мјеста где се деси некакво убиство;

Да их не тјерају у пљачкашке чете против других хришћана, Срби су Турцима испод руке плаћали 15, 20 и више дуката.[83] Висину харача и царског чибука за дужи низ деценија, одређивао је сам султан. Порез на стоку народ назива царски чибук, сматрајући да се султан од њега дувани.

***

       И поред пореских реформи и укидања спахијског система, разноврсни намети кулучења и беглучења, порези у раду и производима, остали су у суштини онакви какви су били и прије. Под називом вергија, односно сулусвергија, Турци су објединили порезе које паушално у Цариграду одређује министарство финансија. Вергију за општину, на основу броја кућа, утврђује администрација округа или кајмакат. Порез се на куће дијели зависно од броја мушкараца, стаја, теглеће стоке. На сеоским скуповима, разрез врше свештеници, кнезови, муктари, џематбаше.

Вергија се одређује на прави турски начин, од ока, без података о броју становника и економској и пореској снази народа. Тражило се колико Цариграду треба. Порез се морао дати из ока или бока, по сваку цијену. Свака турска шуша, посљедњи голаћ, има право да заустави Србина и да га силеџијски пита: “Влаше, стани! Јеси ли платио харач“?[84]

Државни порези су тешки: вергија на кућу–90 гроша, аскер–беделија (војница) на мушку главу 90, 100 а за богатије и до 1.000 гроша, казанија за печење ракије–дукат, камрија–порез на свиње–два цванцика, жутовина, ђумрук–царина и од свега што земља роди–десетина.

Још је тежа агаларштина–кметовина: агама се плаћа 1/3, 1/4 и 1/5 од свих плодова. Раја кулучи на путевима, мостовима, касарнама, купује и довози грађу, и војсци даје  комору.[85]

О вакуфској имовини старају се мутевелије.[86] Под њиховим надзором су и сејмени, нерегуларне плаћене јединице које на подручју капетаније спречавају хајдучију, насиље и неред. Међу њима има и хришћана. Сејмене плаћа народ, па су у сјећању и пјесмама запамћени као нека врста “народне“ војске. Ту су и кавази, који на разне начине служе агама и беговима.[87] Вукадин Бубања је зато и добио надимак Каваз.[88]

***

       Ага сељаку даје алат, стоку за рад и кућу. Ни земља, ни кућа, ни алат, природно, нијесу својина кмета, али док поштено ради, није могао без осуде да буде отјеран са земље. За кмета најамника, да није било других невоља, ти услови и нијесу тешки. Кмет старосједилац ропће, јер у неколико нараштаја, земљу која је некад можда њему припадала, натапа знојем. Од прихода са својих њива сељак аги даје трећину, држави десетину, пољару чуварину, свештенику бир и на крају, да још одвоји и сјеме.

Десетина се наплаћивала у новцу, одмах након жетве, када је цијена најнижа и када за исплату треба продати највише. Међутим, она се изродила у осмину, седмину, шестину. Одређивала се на класу и снопу, од ока. Процјењивач, злогласни “десетар“ или спахија, од процијењеног плода добија проценат па му је у интересу да принос прикаже што већи.[89] Ага је знао да тражи и трећину из укупног прихода, не дозвољавајући да се издвоји ни сјеме.[90]

***

       Некада су бегови наговарали чифчије да се турче. Касније, када се ислам раширио и када је нестало земље за нова насељавања, аге и бегови на имањима радије држе Србе него муслимане; неко је морао и да ради.

Иако су аге и бегови примали дохотке са агалука и беглука, ипак нијесу били потпуни господари, да могу слободно располагати имањем и чифчијама. Изгледа да аге нијесу могле по својој вољи уклонити чифчије са своје земље, нити су чифчије могле самовољно напуштати агина имања. Отуда излази да аге нијесу били потпуно слободни власници, нити чифчије обични најамници.

Колико је ага имао права на доходак са имања, толико је и чифчија имао права на обрађивање тог имања. Такав однос између једних и других постављен је озго, од старијег, од оног, који слободно располажући земљом, даје читлуке појединим заслужним људима с правом да с њих примају дохотке, али са обавезом да чифчије штите и не дижу са имања, и с дужношћу да султану дају војску кад он то затражи.

Другачији је однос између слободних власника и чифчија. У Скадарској равници има примјера да неко узме под доходак газдинску земљу. У овом случају газда и чифчија учине уговор кога се обје стране морају придржавати. Кад истече тај рок, газда може дићи чифчију, или чифчија може напустити земљу, али странка која отказује уговор мора то саопштити другој страни на по године прије истека рока, како би газда имао времена да нађе новог чифчију, односно да чифчија нађе другу земљу под доходак. Прије рока не смије ни једна страна одрећи уговор; ако чифчија није тачан, ако краде и друге неисправности прави, газда га може дићи кад год хоће.

Имање се узима “наполи“ и на трећину. Ако је дато на половину, онда газда даје чифчији “пола мотике“ (половину прашења у новцу), пола сјемена, једног вола, пола ковачу и пола плаћања при преласку с коњем преко моста у Љешу (сваки пут се плаћао грош). За орање, газда не даје ништа од овога. Кад је земља дата у наполицу, газда и чифчија беру и шужбају кукуруз заједно, дијеле га на баштину кошевима, пасуљ багашима, а тикве колима, и сваки носи кући свој дио. Кад би чифчији нестало жита, газда је био дужан да му га да, а чифчија му га врће кад му роди, али без интереса, камате. Ово се обично и при погодби углави. А ако чифчија живи на имању, газда му је дужан и кућу подићи. Ливаде које су радили чифчије обично су се давале у наполицу.[91]

***

       Беговима и богатим муслиманима чифчије недјељом обрађују земљу, и плаћају главарину – војницу на сваку мушку главу, без обзира на године. Раја, зато, мушкој и женској дјеци, све до дванаесте године, облачи “облаје“, па су се власти чудиле како се код хришћана тако мало рађа дјечака.

Па ипак, иако се у Бихору издвојила моћна класа ага и бегова, увећавање посједа и лагодан живот није могао бесконачно да траје. Зна се да су се беговске и аганске породице брзо размножавале. Тако њихови посједи диобом постају све мањи. Са уситњавањем имања пада и углед код народа. Бегови почињу и сами да обрађују земљу. Од беговског и агаларског достојанства остајала је празна титула. На питање како живе, људи су иронично одговарали „као бихорски бегови“. Глас има, а имућство мало.

Многи су спали на имање на којем су једва могли да држе краву “ћесимачу“, козу и неколико кокошака. Да нијесу постојале заједничке сеоске утрине и шуме, у којима су и сиромашни и богати напасали стоку и сјекли лисник, тешко би се преживјело.[92]

Ипак, ријетки појединци, који су сачували веће посједе, могли су и даље да проводе беговски живот шетајући од чифчије до чифчије и с цицваре на цицвару.

И тако све до 1912. када је падом Турске и бегова нестало.



[1] Историја народа Југославије, II, 1960. стр.152.

[2] Улема означава имаме значајних џамија, судије (кадије), професоре на вјерским школама (медресе) и вјерске достојанственике. Међу сунитима они су признате, ауторитативне особе у теологији. У Османском царству до младотурске револуције савјет улема утицао је на развој друштва и државе. Данас су улеме углавном савјетници у министарствима вјера, а њихово мишљење понекад има значај пресуде или цензуре.

[3] Владимир Ћоровић, Босна и Херцеговина, 1925. интернет издање.

[4] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 160.

[5] Абдулах Шкаљић, Рјечник турцизама у српскохрватском језику, Свјетлост, Сарајево, 1989. стр. 617. Тимар; (тур.) феудални посјед, лено, спахилук у турској царевини који годишње доноси 20.000 акчи.

[6] Владимир Ћоровић, Босна и Херцеговина, 1925. интернет издање.

[7] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 368.

[8] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 161.

[9] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 368.

[10] Ибид, стр. 367.

[11] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 98.

[12]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 92.

У Биочи, у близина хана, налазила се џамија, чији се остаци и сада виде. Она је представљала вјерско сједиште бихорског џемата који су сачињавала насеља: Биоча, Подграђе, Гојевиће, Пода, Срђевац и Журене.

[13] Чифт; (тур.) пар; површина која може бити обрађена с паром волова (60 – 150 дунума).

[14] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 34.

[15] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у историји и традицији, Унирекс, Никшић, 1997. стр. 50.

[16] др Бранислав Ђурђев, Дефтери за Црногорски санџак из времена Скендер – бега Црнојевића, Прилози за оријент. фил. и историју југ. народа под турском владавином, I, 1950. стр. 10.

[17] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 369.

[18] Ибид, стр. 369.

[19] Под овим именом постојао је и турски војнички ред.

[20] др Бранислав Ђурђев,Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 32.

[21] Историја народа Југославије, II, 1960. стр.156.

[22] Петар II Петровић Његош, Горски вијенац, Цетиње – Београд, 1979. стр. 23.

[23] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у историји и традицији, Унирекс, Никшић, 1997. стр. 51.

[24] Акча; (тур.), прва кована новчаница у Османлијском царству.

[25] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 27.

[26] Лексикон ЈЛЗ, Загреб, 1974. стр. 86.

Баштина – очевина, дједовина, старина, непокретна имовина коју је неко баштинио од оца и  предака.

[27] Историја Црне Горе, књига III, том I, Побједа, Титоград, 1975. стр. 30.

[28] Ибид, стр. 30.

[29] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 39.

[30] Владимир Ћоровић, Историја српског народа, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 368.

[31] Ибид, стр. 373.

[32] М. Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, ИЗ “Вељко Влаховић“, КИЗ “Култура“, Београд, 1989. стр. 45.

[33] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 66.

[34] Ибид, стр. 95.

[35] Ибид, стр. 80.

[36] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у историји и традицији, Унирекс, Никшић, 1997. стр. 50.

[37] др Бранислав Ђурђев, Турска власт у Црној Гори у XVI и XVII веку, Свјетлост, Сарајево, 1953. стр. 96.

[38] др Вујадин Б. Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 7.

[39] Љуба Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд, 1927. стр. 238.

[40] Оријентални институт у Сарајеву, Област Бранковића, интернет верзија, стр. 181, 182.

[41] др Ејуп Мушовић, Муслимани Црне Горе од пада Зете (1499), Музеј “Рас“, Нови Пазар, 1977. стр. 37.

[42] Милун Петрић, Рујишта и Рујиштани, МЗ – Нови Београд, Беране, 2001. стр. 74.

[43] Абдулах Шкаљић, Рјечник турцизама у српскохрватском језику, Свјетлост, Сарајево, 1989. стр. 477.

Mustahfizi, mustahfezi – посаде стациониране у градовима; стална позадинска војска, која је бринула о градским откопима и утврђењима. Једни су били плаћени – alufedžije – други су вршили службу као спахије. Мустахфиз је припадник тог рода војске.

[44] Ибид, стр. 186. Ћехаја – помоћник, заступник везира, паше, дефтердара или другог великодостјника у турској царевини.

[45] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 18.

[46] М. Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, ИЗ “Вељко Влаховић“, КИЗ “Култура“, Београд, 1989. стр. 45.

[47] Хакија Авдић, Пaше и бегови Бихора, интернет верзија.

[48] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 120.

[49] Славна братства и потомци, ДАН, 23. април, 2008.

Доласком Селим паше у XVII вијеку, у Радулићима је успостављена власт Отоманске империје која траје све до 1912. Паша је срушио цркву Ђурђевића у Ђурђевици и изградио џамију. Осим те цркве, постојале су и порушене су још двије – једна у Стојановићима, друга у Студеној води. У доба власти Селим Хајдарпаше, братства Бајовић, Дробњак, Радовић, Куч, Пипер, Гурешић су постала раја без права на земљу, нијесу смјели бити писмени, нијесу смјели ни у кући ни ван куће гласно пјевати, нити јахати коње. Носили су ћулафе, а поред српских имена обавезно су имали и муслиманска – али нијесу прелазили у ислам.

Селим Хајдарпаша је изградио касарну за сејмене на ливади која се од тада зове Сејменача, купатила за војску, штаб на Улици и конак на Чаиру. За остале објекте се не зна и нема им трагова.

Џамија је до 1912. служила за обављање вјерских обреда само припадницима вишег сталежа, а од тада у њој клањају и нижи муслимански слојеви. Џамија је посједовала и библиотеку. Становништво Радулића скинуло је 1912. ћулафе и на главу ставља капе, какву је ко имао, и прикључило се војсци краља Николе.

Уласком Црне Горе у овај крај, многе породице Хајдарпашића продају или поклањају имања; неки одлазе у Турску. Остао је Муратбег са породицом, Мустајбег хоџа и његов син Џибо Хајдарпашић који су одржавали џамију све до 1943. када је запаљена.

[50]М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 27.

[51] Др Ејуп Мушовић, Муслимани Црне Горе од пада Зете (1499), Музеј “Рас“, Нови Пазар, 1977. стр. 40.

[52] Ибид, стр. 106.

[53] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 313.

[54] Р. Вешовић, Племе Васојевићи, репринт из 1935. Ступови, Андријевица – Подгорица, 1998. стр. 346.

[55] М. Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, ИЗ “Вељко Влаховић“, КИЗ “Култура“, Београд, 1989. стр. 98.

[56] Др Е. Мушовић, Порези и буне у Рожајама и Бихору 1765 – 1768. И. записи, Титоград, 1985/3 – 4. стр. 59.

[57] М. Мемић, Плав и Гусиње у прошлости, ИЗ “Вељко Влаховић“, КИЗ “Култура“, Београд, 1989. стр. 179.

Реформе управе које је започео султан Махмуд II током IV деценије XIX вијека, с тешкоћама и отпорима остварио је Абдул Меџид. Године 1864. донијет је закон о укидању елајета и о формирању вилајета. Вилајети (dëpatement) се дијеле на санџаке, односно ливе (arrondissement), а ови на казе, односно кајмекамлуке (canton). Законом је остављена могућност да се у појединим крајевима може задржати нахија.

Каза, односно кајмекамлук означава политичко – управну јединицу, која се разликовала од кадилука у којем је кадија одговоран за судијске послове. У казама је постајао: управни савјет, срески суд, општински одбор, комисија за земљишне књиге и фонд за јавне службе.

Кајмекам управља грађанским, финансијским и полицијским пословима; за свој рад одговара санџак – бегу. Поред шеријатско – судских послова, кадија је и предсједник грађанског суда који је надлежан за правне послове хришћана. На нивоу вилајета организовано је 13 савјета и комисија.

Управни савјет, 4 муслимана и 2 хришћанина, чини најстарију власт у вилајету. Предсједавао му је валија, а по функцији, чланови су – кадија, начелник финансија и начелник административног одјељења. Апелациони суд вилајета броји седам чланова: 4 муслимана и 3 хришћанина.

Имовинско правне и кривичне спорове рјешава Централни апелациони кривични суд. Рачуноводство, на челу са дефтедаром, обавља финансијске и рачуноводствене послове вилајета. Главна писарница стара се о службеној преписци вилајета и чува списе и протоколе. Посебно је организовано одјељење за вриједносне папире. Постоји и жандармеријско одјељење на челу са комадантом батаљона – алајбегом, трговачки суд, земљишни уред, вакуфска канцеларија, канцеларија за матичне књиге, централно одјељење за шеријатске послове, затим инжењерска група и поштанско – телеграфска служба. Земљишне књиге води ефендија.

[58] Ибид, стр. 44.

[59] Ибид, стр. 105.

[60] Нићифор Дучић, Крштење потурчених Васојевића од 1825 – 1857, Цетиње, 1886. стр. 28.

[61] Андрија Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Етнографски зборник, књ. XXI, Београд, 1921. стр. 508.

[62] Ибид, стр. 506.

[63] Ибид, стр. 529.

[64] Ибид, стр. 507.

Прича се, да су у Будимљу живјели неки Шеовићи, који су били по злу оглашени. Њих је једанпут, по царевој наредби, потпуно уништио Ћор – паша из Бихора зато, што су Србима насилно затворили цркву и чинили им насиља. Од њихових агалука Ћор – паши је припала Виницка.

[65] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 18.

Развалине куле Пачариза виде се у крају Зенице. Били су толико силни и самовољни да ни Турци нијесу смјели пјевати пролазећи кроз Биочу. Пачариза има и у Гружи (Шумадија), који су се тамо иселили још док нијесу сви били примили ислам.

[66] Јован Н. Томић, О Арнаутима у старој Србији и Санџаку, Београд, 1913. стр. 90.

[67] Љ. Стојановић, Поменик ман. Шудикове, Прилози за књ. и језик, књ. VIII, Београд, 1928. с. 181 – 184.

[68] Владимир Ђоровић, Историја Срба, треће издање, БИГЗ, Београд, 1995. стр. 418.

Кнез Ђурађ Вранеш, обновитељ манастира Заступ на Лиму, 1537.

[69] Стеван Поповић, Ровца и Ровчани у историји и традицији, Унирекс, Никшић, 1997. стр. 72.

“Љубовићи су угледна потурчена српска спахијска породица. У Невесињу, гдје су живјели, имали су простране оџаке. Поред великих посједа, закупљивали су скеле и харач. Почетком 30–тих година XVII вијека, Љубовић је био алајбег херцеговачким спахијама. Љубовиће је нападао и Хасан паша, зато што су толико осилили да су спахијама, у предјелу Херцег Новог, тимаре отимали. Љубовићи, иако моћни, нијесу се усуђивали да од Ровчана силом харач купе. Према Ровчанима су тактични и стрпљиви. За харач, око чије висине се погађају, повремено долазе у Ровца. Када су Турци, у Ровцима, у некој пећини пронашли и убили болесног Вуксана, његова жена се са дјецом склонила код побратима, бега Љубовића“.

[70] Име Хасан беговића махала очувано је у Вранешу – Томашево.

[71]“У доба када Турска бјеше најсилнија, на садашњој Јоцовини испод Жубера живјела је са Миљаном, сином јединцем, удовица Анђелија Јоксимовић. Када је Миљан напунио 14 година, пуче глас да ће те године султанов изасланик доћи у Вранеш да бира српску дјецу за јањичаре. Миљан је био бистар и отресит дјечак, па се сирота Анђелија уплаши да ће јој узети сина, и одлучи да га ожени. Од комшије, кнеза Николе Миликића (Коњевића) из Бијелог Потока, измоли руку његове млађане кћерке Паве, у коју се Миљан већ био загледао. Не прође много, наиђе султанов изасланик и вичан оваквим довијањима раје, он у голобрадом Миљану, препознаде бистрог дјечака и одведе га у Станбол.

Десетак година касније, при неком походу на западне земље, дође силна турска војска у Вранеш и отабори испод Лисе, на мјесту које се од тада зове Чадориште. Војском је командовао неки млади паша. Једне ноћи, бану у кућу Анђелије, и затражи вечеру. Пави се одмах учини да је то Миљан, па то дошапну свекрви, а ова уплашено замоли незнанца да заврне рукав на лијевој руци. Заврну паша рукав, Анђелија препознаде младеж и узвикну да је он Миљан, а овај паде мајци у загрљај. Рече им да се сада зове Ахмет, да за његову посјету не смију никоме рећи јер ако Турци сазнају да је пронашао родни крај – иако је паша, одмах би га убили. Исприча им је да је савладао војне школе и да је добио висок положај у турској војсци. Сјећао се родног краја, патио је за мајком и Павом и када је стигао препознао је кућу на другој страни вранешке долине. Мјештани су му рекли да тамо живи Анђелија са снахом Павом, љепотицом којој су мужа одвели у јањичаре, па кријући се и надајући се дошао је да их види.

У Вранешу је турска војска боравила више од два мјесеца, а Миљан и Пава уграбише тренутке од љубави коју им је отело сурово вријеме. Када је Миљан морао да пође, Пава му саопшти да је трудна а овај јој остави аманет – ако роди сина да му да име Хасан, а ако роди кћерку да је назове Муша (јер у Стамболу има сина и кћерку са тим именима). Ахмет паша остави Пави ферман на земљу у Махали и на пољане поред Кичавнице, и нареди да се тај дио Вранеша назове Павиним именом. Паша је отишао у рат и никада се више није вратио. Пава је родила близанце и назва их Хасан и Мушо. Од Хасана су настали Хасанбеговићи, који су у нахији Вранеш били бегови, а од Муша се развило братство Мушовића. Пава се касније удала за неког потурченог Србина из Вранеша, са којим је имала Даута, и од њега су Даутовићи. Није мијењала вјеру. Све до преране смрти ишла је редовно у цркву. Умрла је на порођају заједно са дјететом“.

[72] Др. Ејуп Мушовић, Муслимани Црне Горе од пада Зете (1499), Музеј Рас, Нови Пазар, 1997, стр. 36.

[73] А. Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Етнографски зборник, књ. XXI. Београд, 1921. стр. 505.

[74] др Вујадин Б. Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 42.

[75] Андрија Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Етнографски зборник, књ. XXI. Београд, стр. 506.

[76] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 33

[77] Ибид. стр. 97.

[78]Ибид, стр. 92.

Исламовићи су старином из Роваца. Најближи рођаци су им Богавци у Велиђу код Берана.

[79] Ибид, стр. 44.

[80] др Вујадин Б. Рудић, Етнодемографски процеси у бјелопољском крају, ЦАНУ, Подгорица, 2003. стр. 41.

[81] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 41.

[82] Тако и толико се плаћало и читлук – сахибијама, спахијама којима је султан уступио земљу.

[83] Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1909. стр. 73, 74.

[84] Петар Кочић, Порези под Турцима, Отаџбина бр. 6 – 7, 1911.

[85] М. Цемовић, Васојевићи, друго (исправљено) издање, Београд, 1993, стр. 369.

[86] Вакуфска имовина – имовина коју муслимани као задужбину остављају исламској заједници.

[87] Ј. Холчек, Црна Гора, ЦИД, Подгорица, 1995. стр. 32.

Црногорац сматра бављење занатом као посао – да се не каже нечасан – барем прост, а он, рођени војник и јунак га избјегава колико може. Радије иде у службу другоме као лична стража (каваз). На истоку је пуно Црногораца у овом послу.

[88] Каваз (тур.), стражар, тјелохранитељ;

[89] Илија Јелић, Васојевићки закон од дванаест точака, СКА, Београд, 1929. стр. 19.

Докле су Васојевићи признавали турску власт, плаћали су агама и беговима десетак, дести дио од цјелокупног плода, земаљског и сточног, стеченог за годину; у прво вријеме тај су десетак прикупљали сами бегови. Они нијесу познавали мјесне прилике, а још мање имовно стање појединаца, па су узимали само онолико колико би им сами сељаци дали, увјеравајући их да више немају. Користећи се тим незнањем, сељаци су скривали имовину и беговима су плаћали једва стоти дио онога што су ови имали да приме. Да би томе доскочили, бегови почеше издавати десетак под закуп мјесним кметовима, а они су као лично заинтересовани и добро упознати са имовним стањем својих сељака, од свега узимали десети дио и нијесу допуштали никоме да што на страну склони; народ их је проклињао као своје непријатеље и гонитеље.

[90] Владимир Ћоровић, Босна и Херцеговина, 1925.

[91]Андрија Јовићевић, Плавско – Гусињска област, Етнографски зборник, књ. XXI. Београд, 1921. стр. 508.

[92] М. Лутовац, Бихор и Корита, антропогеографска испитивања, САНУ, Научно дело, Београд, 1967. стр. 33.


Коментари (2)

  • Vucka Gora

    Evo vam mala pomoc vezano za Crnu Goru od mene 🙂
    Vojvoda Vuk-Maniti-Markov Vojinovic rodjen 1447. kojeg rodjaci iz okupiranog Vucitrna vode na jos slobodne posjede Vojinovica u Zeti koji se po najvisocijem vrhu posjeda Vojinovica na Sharplanini Ljubotin-u zove LJUBOTIN’ i po feudalnom pravu svome prezimenu dodaje ime teritorije kojom gospodari =LJUBOTINA !!! Svoju preostalu zemlju posle izdaje Crnojevica 1496. (Djuradja i Stevan) brani svom zestinom tako da granice njegovih teritorija Turci pocinju nazivati „MEDJE VUKA MANITOGA“ Vlast nad teritorijom je preuzeo 1498 a poginuo je u bitci kod Skadra sa SkenderBegom 1523. Ako su ga NEPRIJATELJI OSLOVLJAVALI sa Vuk-Maniti prijatelji su ga dozivljavali kao „VUJO“=vuk prijatelj ! Moj ogranak od tog vremena nosi prezime VUJOVIC !!!
    -Vojvoda Novak -Vukov Vujovic (1523-1543) nasledjuje svoga oca i nastavlja BESPOSTEDNU BORBU sa Turcima. Poginuo je u boju na LJUBOTINU 1543.
    – Vojvoda.Marko-Novakov Vujovic(1543-1568), kao i njegov otac nastavlja bespostednu borbu za slobodu.
    -Vojvoda Raic-Markov Vujovic (1568-1592) nastavlja zadatak ostavljen od svoga oca i djedova. Godine 1584. ujedinjuje crnogorce, brdjane i hercegovce i obracunava se sa poturcenjacima, sto je kasnije dalo inspiraciju jedom pjesniku, vladici i filozofu da napise djelo u sebi „prilagodjenoj“ formi o „ISTRAZI POTURICA“ vise od 100.godina kasnije ???!
    – VOJVODA VUJO-RAICEV Vujovic =KNEZ I SPAHIJA od 1592 do 1625. : a) Poglasen za gospodara Crne Gore b) podijelio Crnu Goru na 5.ZUPA sa PRAVIMA I DUZNOSTIMA oblasnih upravitelja. 1604.boj sa Turcima U Ljesko-polju. 1612 boj sa Turcima na Chevu. 1613 boj sa Turcima na Morachi. 1614.DOGOVOR U KUChIMA hriscanskih vladara. 1619.dogovor sa UGARSKIM Knezom Betlenom. 1620. Dogovor u beogradu na kome TURSKI SULTAN predaje Vuju-Raicevu Vujovicu FERMAN kojim mu PRIZNAJE VRHOVNU VLAST U Crnoj Gori (izvor Dr.Branislav Djurdjev) !!!
    -Vojvoda Jovan-Vujov Vujovic=KNEZ I SPAHIJA od 1625 do 1648. je uveo Crnu Goru u KANDIJSKI RAT kao saveznicu Venecije protiv Turske !!! Posle poraza u KANDIJSKOM RATU veliki broj branilaca prije kapitulacije Kandije=Krit je odselio na VENECIJANSKU ISTRU i dobio na poklon kuce i imanja u Istarskom selu PEROJ.
    -Vojvoda Marko-Jovanov Vujovic (1648-1669)ucestvuje u razracunavanju nastalom izmedju „struja“ koje su podrzavale proTursku orjentaciju a predvodio ih je sin Vojvode Jovana Martin-Jovanov Vujovic?!
    -Vojvoda Nikola Markov Vujovic proglasa ZUPE ZA NAHIJE a za glavno mjesto u Crnoj Gori proglasava Rijeku („Crnojevica“)
    -Vojvoda Drago-Nikolin Vujovic KNEZ I SPAHIJA od 1669 do 1695 u nekim istorijski izvorima CANU je zabiljezen kao „HAJDUCKI VOJVODA DRAGO NIKOLI’chic“ je dao OGROMAN DOPRINOS SLOBODI Crne Gore !!! Crnu Goru je kao saveznika Venecije uveo U MOREJSKI TAT !!! Na VRTIJELJCI 1685.g. je zadao Turcima veoma tezak udarac a 1687. je OSLOBODIO (Herceg) NOVI i predao ga na upravu Veneciji.. Njegov sin Vojin ostaje da zivi u venezijanskom Novom i od njega je nastala porodica Vojnovica koja je dala vise znacajnih trgovaca i moreplovaca, medju kojima i Admirala VoJnovica, koji je dva puta komandovao sa RUSKOM FLOTOM !!!
    -Niko-Dragov Vujovic je ucestvovao u AUSTRIJSKO TURSKOM ratu na stranu Austrije
    -Simo-Nikov Vujovic takodje svoju viziju slobode pronalazi u jedinom ozbilnom turskom neprijatelju toga vremena Austriji i gine u BOJU KOD NISA 1739. godine
    – Scepan-Mali-Simov je od strane AUSTRIJSKOG OFICIRA u cijoj ceti je poginuo njegov otac Simo poveden na ShKOLOVANJE u AUSTRIJU !!! U Crnu goru se vraca ANONIMNO krijuci svoje porijeklo zbog terora AKTUELNIH VLASTODRZACA u Crnoj Gori, koji su ga KASNIJE (100.godina) PROGLASILI ZA „LAZNI CAR SCEPAN MALI“?!!! Kao „TRAVAR“ zahvaljujuci ljudima koji su bili UPUCENI U NJEGOVU SUDBINU, preuzeo je CIVILNU VLAST U CRNOJ GORI1766.godine i OD NJE NAPRAVIO DRZAVU PRAVA I PRAVDE, koju su morali da postuju i VLADIKE i POPOVI jer je ZAKON SCEPANA MALOG BIO JEDNAK ZA SVE !!! Takvo stanje PRAVDE nije odgovaralo ZLOTVORIMA Crne Gore, koji su ga (Scepana-Malog) ZAKLALI NA SPAVANJE 1773. a UBISTVO PRIPISALI NAVODNOM SLUGI GRKU ?! Sahrenjen je u Brcelima
    A koga zanima od koga je Vuk-Vujo Vojinovic ( Maniti) neka procita pjesmu Seoba Vojinovica u Crno Goru ( Zeta)

    Одговори
  • Bihorac

    Potpuno ste iz štiva isključili Vlahe i Sase kao bitne etničke elemente Gornjeg Polimlja.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top