Пригревица – становништво по презименима од 1715. до 1947. године Reviewed by Momizat on . ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зорка Корица-Аћимовић, Нови Сад   [caption id="attachment_55726" align="aligncenter" width="640"] Спомен-библиотека у Пригре ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зорка Корица-Аћимовић, Нови Сад   [caption id="attachment_55726" align="aligncenter" width="640"] Спомен-библиотека у Пригре Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Пригревица – становништво по презименима од 1715. до 1947. године

Пригревица – становништво по презименима од 1715. до 1947. године

ПИШЕ: Сарадник портала Порекло Зорка Корица-Аћимовић, Нови Сад

 

Спомен-библиотека у Пригревици

Спомен-библиотека у Пригревици

 

Спомен библиотека у Пригревици је прва библиотека у Србији која је после Другог светског рата изграђена као споменик палим борцима у борби против фашизма и жртвама фашизма. Изградња библиотеке је завршен 1967. године.

На улазу у библиотеку пише:

“Дођосмо с пепела негдашњих домова,
Примисмо ново ведрином банијског неба,
Трајношћу личког стења,
Горди на идеале палих
Уткане у наша стремљења!” (Душан Ћурчић, Пригревица)

У улазном холу је Спомен књига са именима и биографијама 967 палих бораца и жртава фашизма у Другом светком рату, чије су хумке остале у крају из кога су колонизоване њихове породице у Пригревицу. Друга Спомен књига садржи списак 230 Пригревчана носилаца Партизанске споменице 1941. године.

На другој страни прве Спомен књиге пише:

После побједе над поробљивачима наше домовине доселисмо у наш нови завичај, а своме вољеном родном крају остависмо расуте гробове наших палих ратника и безимених јунака, под којима лежи старо и нејако, покошено руком душманина. Отишли смо, али никада нећемо заборавити своје борце и мученике, своје најдраже и најмилије, с којима смо заједно дјелили црну кору хљеба, радовали се и туговали и у страшном часу, раме уз раме, бој били и крв лили за одбрану родног прага.
Заувјек смо понијели у срцу своје јунаке, род свој рођени, а као скромну успомену на њих подигосмо ову Спомен библиотеку. Нек се у њој окупља младост наша, нек се сјећа предака и њихове славне борбе и нек у слободној земљи гради и живи за оно о чему су пали јунаци само сањали. Ова Спомен библиотека за нас ће бити светиња, као и наше пале шртве, а за нашу дјецу нек она буде и једна од жижа културе, која ће им свјетлити и водити их часним путем слободних радних људи”.

На конкурсу Културно-просветне заједнице Србије, 1970. године, Спомен библиотека у Пригревици је освојила прву награду као најбоља сеоска библиотека у Србији. За доживотног председника библиотеке, изабран је Бранко Ћопић 9. маја 1968. године, који јој је чешћим доласцима 9. маја поклонио око 400 књига. Спомен библиотека има преко 13.000 књига, а око 50% књига су јој поклоњене.

Библиотека је изграђена месним самодоприносом. Пригревчани су на исти начин изградили и друга спомен обележја: Завичајна збирка-музеј (1970.), Трг хероја (1976.), на коме су бисте шест народних хероја и Спомен плоча на управној згради ПИК-а (1984.), на којој пише: “У овој згради у периоду март-мај 1945. године налазио се штаб групе ваздухопловних дивизија, одакле је руководио борбеним дејствима ваздухопловних јединица, које су подржавале операције 1.,2. и 3. армије за коначно ослобођење земље” .

Становници села Приревица

У Пригревицу је 1945-47. године колонизовано 880 породица из Лике и Баније, као и мањи број из других крајева тадашње Југославије, са 4.752 члана, од тога је 54% женског пола. У 30% (255) породица носиоци колонизације су жене, а 4% породица су биле женске породице. Колонизовано је око 400 удовица палих бораца.

У ПРИГРЕВИЦИ СЕ ТРАДИЦИОНАЛНО ОДРЖАВАЈУ „МАЈСКЕ СВЕЧАНОСТИ“, A ОВОГОДИШЊИ ПРОГРАМ СЕ РЕАЛИЗУЈЕ 8,9. и 10. МАЈА 2015, А ПОВОДОМ 70 ГОДИНА ОД ЗАВРШЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И ПОБЕДЕ НАД ФАШИЗМОМ, 70 ГОДИНА ОД КОЛОНИЗАЦИЈЕ, 50 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ОБЕЛЕЖАВАЊА ДАНА СПОМЕН БИБЛИОТЕКЕ.
Овај текст је скромни допринос мајским свечаностима у Пригревици, а сачињен је, највећим делом, на основу књиге Пригревица, Едиција хронике села САНУ, Културно-просветна заједница Србије, Београд 1997. године и Могорић-Лика, Градска библиотека, Нови Сад, 2013. године.

П Р И Г Р Е В И Ц А

Пригревица припада апатинској општини, која је у саставу Западно-бачког округа са седиштем у Сомбору. Са Апатином, од кога је удаљена 10 км, повезана је асфалтним путем. Од Сомбора је удаљена 20 километара, са њим је повезана железничком пругом, која је међу најстаријим у Војводини, и аутобуском линијом. Налази се на прузи Суботица-Винковци. Кроз село пролази асфалтни пут који везује Апатин и Нови Сад. Село се налази на лесној тераси а места око ње на алувијалној равни Дунава. Надморска висина је 89 метара, Апатин је на 86, а уз сам Дунав и до 84 метра, и до изградње канала ДТД, често су му претиле поплаве. Било је примера да је апатинско становништво у време поплава, тражило спас у Пригревици. Природно-географски услови села су веома повољни- састав земљишта, клима, шумски комплекс итд.

Садашњи назив село је добило 1947. године, а до тада је много пута мењано име, јер су се на овим просторима смењивале власти држава и народа. Село се спомиње први пут 1318. године као Scentyvάn и 1361., као Zenthyvan, по племићкој породици Szentivάny. Вероватно је у XVI веку простор данашње Пригревице припадао породици Combor, која је у тадашњој жупанији имала преко 80 поседа (на основу тога је добио име град Сомбор). У 17. веку село се звало Prigrevica Senthyvan, 1772. године Sentivanprigrevica, почетком 19. века Prigleviza Szent Iwan, крајем века (1893.) Пригревица, у 20. веку Bacssenthivan; Prigleviczaszentivan; Bacsszent Ivan; Prigrebica, Prigrevica Sveti Ivan и Пригревица.

Клима, воде (канали, изворске-лековите воде), шуме

На подручју на коме се налази Пригревица било је много подземних вода, али прокопавањем канала ДТД и повлачењем подземних вода, земљиште се претварало у плодне оранице. Клима је континентална, са топлим летима и хладним зимама, са честом кошавом. Кроз пригревачки атар, који има око 4.000 hа, пролази део великог хидросетема Канал Дунав-Тиса Дунав, који је удаљен од центра села око 2 километра. Део овог система у дужини од 31, 7 километара (од Пригревице до Бездана) је плован. Овим системом се повезију и други речни токови Војводине-Бегеј, Тамиш, Јегричка, као и некадашња река Мостонга. Он повезује око 80 војвођанских насеља. Претеча овог каналског система је Велики Бачки канал са краја 18 века. Идеја за канал ДТД настала је 1958. године. Ова каналска мрежа за одводњавање и наводњавање, за одбрану од поплаве, истовремено је погодна за развој туризма, риболова итд.

Почетком XX века по Војводини су бушотинама тражене артерске воде. Пронађене су лековите термалне воде, са температуром од 30 до 50ºC. Први такав бунар у Приревици избушен је 1913. године (Аустроугарска), на дубини од 312 метара, а 1929. г (Краљевина Југославија) у центру села је изграђено купатило, названо Артерско купатило или Лековито-јодно купатило. У равни је са водама у Карловим Варима, Харкању и Липику. Лековито јодно купатило је 1974. године престало са радом, јер је било веома дотрајало. Тада је 97% пригревчана референдумом одлучило да се изгради нова бања и самодоприносом су платили идејни пројекат. Уз помоћ општине Апатин и шире, бања је изграђена 1983. године на пригревачком атару у шуми Јунаковић. Геотермална вода је пронађена на дубини од 700 метара, са температуром од 50ºC. Шума (218hа) се налази између Пригревице и Апатина, припада Шумском газдинству Сомбор. Представља већи и лепши споменик- Парк природе. Бања Јунаковић је прерасла у Рекреционо-рехабилитациони центар Бања Јунаковић- Апатин. Има 10 отворених базена, више терена за тенис, фудбал, кошарку итд. Једна је од најзначајнијих бања региона и попуњава своје капацитете током читаве године.

СТАНОВНИШТВО ПРИГРЕВИЦЕ

Масовније насељавање Срба у Војводину почело је у 15. веку, у време када је то подручје било веома мочварно, влажно, са пуно комараца. Међутим, 1542. овај део је пао под турску власт (Сегедински санџак у Будимском пашалуку), тако да се у изворима може наћи да су 1554. године у Пригревици била само 2 домаћинства која су плаћала порез, и 6 домаћинстава која порез нису плаћала. Крајем 16. века (1590.г.) у селу је било 17 домаћинстава. Не зна се тачно када је у Пригревицу масовније насељено српско становништво. Могуће је крајем 17. века, у време познате Велике сеобе под патријархом Арсенијем Чарнојевићем (1690.). Када су Турци победили аустријску војску код Качаника 1690. године, повлачила се аустријска војска али и Срби са Косова и Метохије. Срби су бежали према Београду, Сави, у Угарску. Један крак је ишао преко Дунава код Петроварадина и пењао се према северу- према Суботици, а други према Драви код Осијека.Тако су колоне ишле према Баји, Сегедину, Сент Андреји. Тада су се неке српске породице задржале код Апатина (Вранешево, Букченовић, где је касније настала Пригревица). Насељавање Угарске Србима је подржавао Леополд И, тако да је по попису Хабзбуршке монархије 1715. године у Бачкој било 97,6% Срба, Буњеваца и Шокаца, а 1720. године било104.569 становника, од тога 76.000 Срба, 22 000 Буњеваца и Шокаца, 5. 000 Мађара и 750 Немаца.

По списку презимена породица, по пописима 1715, 1720 и 1725. године, може се видети да је у Пригревици Св. Иван било већинско српско становништво.

Презимена породица у Пригревици 1715.,1720., и 1725. године:

1715. године: Бачванин (11 пор.), Бачман (2), Виданац, Влашкалија, Вучетић, Гојкић, Карабуковац, Којкић, Колар, Куљанин, Лазић, Лежемирац, Ненадић, Роглотачин, Сомборац, Сентиванец, Старомиров, Топиљанин, Шољанин (30 породица).

1720. године: Ачанин (2), Боснај, Бандобранин, Будимац,Велички, Влашковић, Влашкалија, Вујезатин, Вујин, Доловац, Живковић Крицковац, Куљанин, Мађар, Ненадинац, Ошојбрат, Парчетић, Свирац (2), Старикнез, Стари, Стојановац, Старац, Сремац, Чупави, Швенобрат, Шовљанин. (24 породице).

1725. године: Беланин (2), Боловац, Вукоман, Вулетин, Вучетин, Доловац, Јанков, Јептим (2), Шовљанин, Марзончанин, Мађар, Крнајац, Сентиванец, Утомиров (3), Куљанин (3), Куцурац, Латинкин, Мали, Моја, Ненадић, Первачанин (2), Пећовић Пешовић, Попесетић, Рашковић, Савић, Савицин, Станимировић (2), Тадић (2), Цвејановић, Црни. Укупно 38 породица. У сва три пописа била су само домаћинства Куљанин и Шовљанин.

КОЛОНИЗАЦИЈА У ВОЈВОДИНУ У XVIII ВЕКУ

После Карловачког (1699.) и Пожаревачког мира (1718.) територија данашње Војводине је дошла под аустријску (хабсбуршку) власт. Већи део Срема и делови Бачке укључени су у војну границу. Тада су организоване велике сеобе народа: Велике сеобе Срба 1690. и 1739. године.

У XVIII веку, Карло VI, Марија Терезија и Јосип II су насељавали Војводину немачким, мађарским, словачким, русинским, румунским, српским, француским, италијанским итд. становништвом. Колонизације су назване Великим колонизацијама у Европи. Трајале су од 1722. до 1790. године. У овом периоду колонизовано је у 46 села баната око 150.000 Немаца. У Бачкој су колонизована насеља: Апатин (1749.), Букин (1750.), Колут (1753.), Hodschag (1756.). Терезијанска колонизација (по Марији Терезији) трајала је у периоду 1763. до 1773. године. Постављен од царице, гроф Антон фон Котман је у року 5 година, населио Немцима 13 новооснованих села: Filipowa (1763.), Priglevica St. Ivan  1763, Gakowa, Neu Palank и Гајдобра (1964.), Kernei (1765.), Karawukowa (1766.), и Kruschiwl (1767.). Највише је досељено Румуна, Срба, Немаца (укупно 310.000 становника). Јозефинска колонизација (по Јозефу II) је била у периоду између 1765. и 1790. године. Јозеф II је спровео реформе, 1785. године, којима је објединио Банат и Бачку у тзв. Темишварски дистрихт. Насеља Торжа и Савино село је населио 1784. , а 1786. године је населио 8 села са 2000 кућа: Бачку Паланку, Брестовац, Чонопља, Кљајићево, Кула, Парабућ, Милетић и Станишић. (Срем је дуже времена био покривен густим шумама, пун вукова и бара. Прва немачка општина у Срему била је 1791. године, Нова Пазова, а Инђија и Рума насељене су 1820-1840. године).

Путовало се недељама Дунавом, углавном, дрвеним чамцима. Било је много несрећа на путу, због комараца, колонисти су умирали од маларије. Долазили су у нова насеља, у којима се улице селу под правим углом. Подизане су и ме цркве (досељавани су католици и протестанти), школе, обезбеђен је био сеоски лекар, апотекар. По доласку су добијали куће са бунарима, окућнице, њиве и алатке за обраду земље, семе за сетву прве године, оруђе за разне врсте заната, стоку (нпр. крава са телетом), огрев итд. Најтарији син је за извесно време био одслобођен војне обавезе. На 10 година били су ослобођени државног пореза. Досељавани су земљорадници, али обавезно и занатлије. Култивисали су мочварно земљиште, добили су од државе савременији плуг, али досељеници су имали и неке обавезе према држави: да засаде по 12 топола за огрев, по 12 дудова за свилену бубу и за ракију дудовачу, да свако домаћинство гаји кудељу на пола јутра. Одређено им је да засаде нека стабла испред кућа, нека уз пут због потребног хлада. Са истом наменом да засаде стабла по њивама. То им је обезбеђивало сировине за занатску делатност. Мештани су се бавили земљорадњом, сточарством, а била је развијена домаћа радиност и разне врсте заната. Временом, развијала се и индустрија. Али, да би се населило немачко становништво, из неких насеља потиснути су Срби који су ту живели. Пригревчки Срби су се морали преселити у Стапар, у коме су живели Срби.

Презимена породица у Пригревици које су прешле у Стапар:

Ascanin, Acsanszky, Bellin, Belin, Bugarin, Vakity, Veszin, Vlaskalin (2), Gavrilovity, Gyalacs, Gyalacz (2), Gruin (2), Danilov, Istakov, Jerkovity, Klaja, Kleni, Krajnik, Krszovizy, Kupuszinac, Lazin, Lascin, Lagyenko, Mandavac, Masic, Mitovan, Milutinov, Miloszev, Mrkity, Momirov, Csupity,  Macsarevity (2), Matyarevity, Martenonsky, Marcikity, Masity, Maximov (2), Ninko, Ninkov, Pantely, Papulity, Perisin, Popov, Puszovity, Puskarevity, Percsetity (2), Radisev, Raiti, Raity, Raletity, Rastovity, Raskovics, Radivoj, Radivojevity, Szekulin, Sztojancsev, Sztojakov, Stojsin, Fasin,  Tomics, Tomin, Turcsija, Csupity (2), Hangelin; popa senior, popa junior (старији и млађи поп), Eccla Graeci Ritus (православна црква), Communitas (опшинска кућа), Educillarus Domus (школска кућа) – 73 породице, са 66 презимена.

КОЛОНИЗАЦИЈА НЕМАЦА У ПРИГРЕВИЦУ 1763. -1767. ГОДИНЕ

Пут колониста Немаца за Пригревицу 1763. године

Пут колониста Немаца за Пригревицу 1763. године

Пре него што су насељени колонисти Немци, из Пригревице Св. Иван у Стапар је потиснуто преко 70, углавном, српских породица, које су пореклом са Косова. Отишла су и два православна свештеника, премештена је школа, општинска служба итд.

Од 1763. До 1767. године, у Пригревицу је плански колонизовано становништво са подручја територија Немачке, Аустрије, Чешке, Словачке итд. Сабирни центар из кога колонисти пошли био је Улм. Ишло се од Нинберга, до Улма, затим Гунцбурга, Регенсбурга, Беча до Апатина, а одатле у Пригревицу. Из различитих подручја “des Altes Reich” је 101 породица, затим Lotharingen 63, Bӧhmen 19, Schlesien 7, Ӧsterreich 3, Bayern 3, Sachsen 2, Mӓhren 2, Tirol и Ungaria 9. Укупно 230 породица. На пример: 1763. године, дошла је 41 колонистичка породица, следеће године 61, па 39 породица, 63 породице и 1767. године 26 породица. Од тога је колонизовано 139 сељака, 22 војника, 66 занатлија: 5 столара, 5 кројача, 5 ковача, 9 обућара, 11 ткача, 3 пекара, 3 бачвара, 3 бријача, 2 млинара, 2 месара, вртлар, пивар, ловац, пастир, 2 музиканта, кипар итд. По доласку досељенима је распоређено: 178 коња, 164 краве, 101 свиња, 84 говечета, 21 теле, 40 коза, 734 овце и 8 кошница пчела. Добили су све привилегије као што су добили колонисти тога доба у Војводину. Уз то, колонистима је изграђена католичка црква (1764.г.), поред цркве школа, а 1780.г. изграђена је нова школска зграда, месни уред, отворена апотекарска установа итд. Средином 19. века изграђена је синагога, јер је, изгеда, међу досељеницима било и Јевреја. Село се брзо развијало. Пригревачани, међу којима су већину чинили Немци су се бавили земљорадњом, сточарством, а уз то занатима, временом и индустријом. Село је било веома развијено и лепо уређено.

Презимена породица у Пригревици у периоду од 1900. до 1945. године

На основу података из више извора, наводе се презимена породица које су живеле у Пригревици у периоду од 1900. до 1945. године: Amman, Azinger, Augustin; Basler, Bazarin, Beni, Berg, Berti, Beritsch, Bernhardt, Bischat, Bischof, Blechl, Blecht, Bluscht, Brand, Braun, Brauns, Bolinowisch, Bosch, Borkovic, Brettrager, Buschdruker, Buher, Burghardt, Buroherd; Cigar, Cothman; Dani, Dasvac, Dombeck, Drexsler, Drescher; Ebli, Ehefrau, Edl, Egert, Egertz, Egner, Ešli, Ergh; Fabach, Fabrach, Feger, Filipp, Fink, Finka, Fischer, Fradl, Frandl, Frank, Frick, Fuderer, Fuska, Fuzik; Gams, Gans, Ganto, Gasser, Gassmann, Gazer, Geiser, Gepart, Gerber, Gernei, Geppert, Gloksner, Grac, Grӓάtz, Gašpar, Gergen, Grassalkovish, Goschir, Gressel, Gumringer, Gurka, Guring, Gunisch; Hack, Heizer, Halija, Han, Hanc, Havc, Hadimar, Harjung, Harting, Haubert, Haus, Hausperger, Hausberger, Heiser, Heschler, Hemm, Hembeck, Hermann, Hiel, Himelbah, Himelsbuh, Hippich, Hok, Horvat, Horn, Hoffmann; Humilitas; Isinger, Illish; Jӓger, Juras, Juranowisch, Jurischish, Jungert; Kӓmmerer, Karl, Kasper, Katli, Kerscher, Kersner, Kernschner, Kesler, Kilian, Kirsch, Klett, Kleiner, Knӧbl, Kowasch, Korsch, Kopp, Kramml, Krammel, Krassler, Kravath, Kübler, Kirhenmajer, Klajsner, Knecht, Knebl, Kohl, Konrad, Krӓmer, Krampl, Kühn, Kuniš, Kleiner; Laser, Lehrmann, Lekc, Lendel, Lenz, Licmeger, Lindner, Lindmer, Litringen, Lnebl, Lorenc, Lowatsch, Lotz, Ludwig; Ludgardis; Mack, Mang, Mand, Manhardt, Mӓhr, Mahr, Mӓrz, Majer, Müarz, Martin, Menninger, Meinhohofer, Meszara, Michels, Misherls, Mischkowisch, Mihola, Mirić, Müller; Nagy, Neff, Nebl, Nobl, Noll, Njari, Nubert; Ott, Ofler, Ostiadal; Pahl, Pajs, Paitsch, Paitz, Panto, Petri, Pfajfer, Pferrer, Pest, Petschner, Philipp, Pingert, Pinkert, Pleli, Pintz, Princ, Posch, Pollmann, Prokopp, Pump, Pumer, Pundio; Raab, Reitenbach, Rackita, Remlinger, Renblinger, Reinhardt, Reitmayer, Rock Rottinger, Ronto, Ruzicka; Sabo, Santer, Sauber, Seidl, Seiring, Seter, Sihn, Spigl, Stainbuch, Stark, Straush, Stegmajer, Stefan, Sokola, Stӧckl, Surkob, Sunaritsch; Tabijas, Takasch, Tasman, Tafferner, Taufer, Tatman, Traub, Traul, Treer, Tettmann, Til, Tiesler, Tordi, Traub, Trauk, Tho, Theis, Tschumarditsch, Tschepella; Schӓfer, Schwager, Schering, Scheich, Schleich, Schesovic, Schmidt, Schneider, Schenberger, Schnept, Schrodi, Schrӧder, Schtadtlhater, Stadlhofer, Schrodi, Schtark, Schӧnbeger, Schwalm, Schwend, Schwager, Schpicer, Schpeizer, Schtefan, Schtegemayer, Schtudlhofer; Veigberger, Vasek, Verschner, Vis, Vinkov, Wagner, Wahl, Wall, Wasek, Wanscher, Weissberger, Weisenburger, Weiskopf, Walter, Weissgerber, Wiegerth, Wohl, Würtz; Udvory, Ungar, Utmaleki; Zelenka, Zieger, Ziegler, Zirbs (око 310 презимена).

Када је завршен Други светски и када је побеђен фашизам, Пригревица је опет променила становништво. До 1763. године у њој је живело српско становништво, вероватно највећим делом настањено после Велике сеобе 1690. године. Терезијанском колонизацијом, 1763. године, добила је немачко, а од 1945. године, колонизацијом ФНР Југославије, добила је српско становништво.

Зна се да је већи број фолксдојчера добровољно био укључен у ратне операције фашистичке Немачке (СС трупе, Вермахт), и зна се за зверста дивизије “Принц Еуген”, формиране 1942. године у Белој Цркви, у чијем саставу су били Фолксдојчери Југославије. Kulturbund, неполитична организација Немаца, формирана 1920. године у Новом Саду, са циљем неговања немачке цултуре и језика, после априлског рата, постала је духовна основа фолксдојчера, преко које су својим активностима помагали Трећи Рајх, иако су у неким срединама поједини Немци и групе томе давали отпор. Већ пред рат, у насељима са Швабама, формиране су разне групе које су исказивале своју нову улогу.
У Пригревици (не зна се тачно када) формиране су групе: Frauenschaft des Schwӓbisch-Deutschen Kulturbundes, Deutschmenschaft, Deutsche Jugend, Mӓnner des Kulturbundes итд. Ове групе су дефиловале улицама Пригревице, обучене у свечану одећу. Окупљала су се женска удружења, и припремала одећу и обућу за немачке војнике на фронту у ратној болници (О окупљању неких удружења Културбунда у Пригревици, њиховој помоћи немачким војницима, као и дефилеима кроз село, сведочи више фотографија са потписима, у књизи Gassmann/Jӓger: Unser schӧnes Batschentiwan, Regensburg, 1985.)

Немачке власти мобилисале одређен број мушкараца, јер су фолксдојчери били њихов инструмрнт освајачке политике. Пре и после доласка Црвене армије, и пригревачки Немци су у јесен 1944. године, бежали, или су евакуисани. Они који су остали, а међу њима је било више жена, смештени су у радни логор у Пригревици. Из архивског материјала може се видети које су послове радили. На пример, у септембру 1945. године на различитим пословима радило је 845 логораша, од тога 70% (587) жена. Неки радови су евидентирани за 6 или 7 дана, али се не може видети које различите послове су радили исти логораши. Радило се у фабрици кудеље (74 мушкарца и 105 жена), на мочилима стабљика кудеље (79 ж+м), на истовару кудеље (27), на утовару (53), у творници гвожђа и метала (31), хранили и чували 500 свиња (17), затим су радили у фабрици шарафа, у млину, крпили врећ (4), радили код пекара ( 4), чували и неговали зечеве и гуске (5ж), хранили и чистили коње (5м), круниле кукурузе (4ж), затим су радили на вршидби, чупали и врли пасуљ, у магазину пунили вреће сунцокретом, затим, жене кувале сапун за логор, радиле у државном магазину. Занатлијске послове радичо је 17 мушкараца, један логораш је радио берберске послове у логору. На одржавању хигијене у логору, радило је 11 жена, поправљали су и чистили купатило и стан (2), припремали дрво за огрев, један логораш је носио храну по пољу, 4 су радила као болничари у болници, 13 жена радило код ђака, у логору је било 12 куварица и 17 је радило код официра, полиције, кочијаша итд. Изнетим подацима се не претендује на приказивање потпуне слике о логорима, већ настојање да се на примеру наведе већи број послова радног логора у Пригревици, из кога су логораши транспортовани у Гаково и Вајску 1946. године. Логори у Југославији су распуштени 1948. године…

АГРАРНА РЕФОМА И КОЛОНИЗАЦИЈА ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА (1945-1948.)

Припреме за Аграрну реформу и колонизацију у Југославији, вршене су већ током рата. Председништво АВНОЈ-а, 21. нов. 1944. године је одлучило да у државну својину прелази сва имовина немачког Рајха и њихових држављана, као и имовина немачке народности, да ће се конфисковати имовина ратних злочинаца и домаћих помагача (д. издајника). Изузети су Немци који који су учествовали у НОР-у, и они који се нису држали непријатељски у време окупације. То је потврђено Декларацијом Привремене владе ДФЈ, (9. 03. 1945. г.), којом је наглашено да ће се “ у најкраће могуће време приступити решавању питања у погледу сељаштва, као што су аграрна реформа и колонизација, како би сиромашни слојеви сељаштва добили на уживање земљу са посебним инвентаром”. Донети су Закон о конфискацији ( 9. 06. 1945. г.) и Закон о аграрној реформи и колонизацији ( 23. 08. 1945.). Основна начела закона су била да “земља припада онима који је обрађују”, да “земљу добију они који је немају или је имају недовољно”. Разрађено је стварање земљишног фонда, одређене су категорије аграрних интересената и поступак за спровођење аграрне реформе и колонизације.

Формиран је Аграрни савет (8. 09. 1945. г)., при Министраству за колонизацију. У раду Аграрног савета, чији је председник био Моша Пијаде, учествовали су Министар за колонизацују, Сретен Вукосављевић и Министар за пољопривреду, Васа Чубриловић и други. Истог дана је основана Главна комисија за насељавање бораца ЈА у Војводини, која је упућивала колонисте у места насељавања, распоређивала куће, земљу, покућство, оруђа, водила рачуна о исхрани колониста по доласку итд (Истовремено су формиране месне и општинске комисије). Уредбом о сповођењу насељавања бораца у Војводину, конкретизовани су планови насељавања Војводине.

Одређен је Укупни земљишни фонд аграрне реформе и колонизације у Југославији (1.647.305ха земљишта), који је настао експропријацијом велепоседничке земље, земље банака, црквених поседа изнад 10ха, предузећа, деоничарских друштава, сељачке земље изнад максимума. У Војводини је било 40,6 % обрадивог земљишта (668.412ха), од тога је узето од Немаца 389. 000 ха. Војводина је одређена за тзв. савезну колонизацију. Из Укупног фонда Југославије, распоређено је: 24,6% земље за 265.809 породица месних аграрних интересената, 5.5% земље за 24.192 породице тзв. унутрашњих колониста и 13% земље за 44.116 породица савезне колонизације (у Војводини). То је све било 43% од укупног земљишног фонда Југославије, 56% земљишта је претворено у државно власништво.

КОЛОНИЗАЦИЈА У ВОЈВОДИНУ 1945.-1948. ГОДИНЕ

За колонизацију у Војводину првобитно је планирано 39.000 породица, од тога 37.616 спојних колониста. Међутим, током колонизације мењале су се предвиђене квоте досељеника, те се у литератури наилази на различите податке о планираним и колонизованим породицама. Колонизацијом 1945-1948. године, у Војводину доселило се око 250.000 лица, у око 41.500 породица. Од тога 73% ( 162.447) Срба.

За Бачку је планирано 20.000 породица: из Хрватске 7.500, из Црне Горе 7.000, из БиХ 3.000 и из Србије 2.500 колониста. За Банат је планирано 16.500 породица: из Словеније 3.000, из Македоније 2.000, из Србије 3.000, из БиХ 8.500. За Срем су планиране борачке породице из Срема, у западни Срем 500 породица из других делова Хрватске, али и из БиХ 500, из Србије 500 породица.
Колонисти из БиХ досељавали су се у Банат (8.500), Бачку (3000) и Срем (500). Предвиђено је насељавање око 12.000 породица са 76 000 људи у 38 насеља. Касније се број повећао на 14.500 породица. Досељавали су се у места: Банатски Деспотовац, Катарина (Б. Тополовац), Лазарево, Наково, Мартиници (Лукићево), Шупљаја (Крајишник), Честерег, Сечањ, Клека, Сарча (Сутјеска), Свети Хуберт-Солтур- Шарлевир (Банатско Велико Село), Хајфелд (Нови Козарци), Мокрин, Перлез, Бочар, Остојићево, Бачка Паланка, Букин (Младеново), Тител, Обровац, Бачки Јарак, Каћ Будисава. Из Црне Горе досељавали су се у места: Бачко Добро Поље, Вепровац (Крушчић), Кула, Врбас, Сивац (стари и нови), Торж (Савино Село), Куцура, Црвенка, Секић (Ловћенац), Фекетић, Змајево (срезови: Кула, Бачка Топола и Нови Сад). Укупно је планирано 7.000 (или 7.200) породица за Бачку. Из Македоније су се колонисти досељавали у места: Глогоња, Јабука, Краљевичево (Качарево), Књићанин, Гудурица, Велико Селиште, Хајдучица, Стари Лец. Планирано је за Банат 2.000 породица, касније 2.400 породица. Из јужног дела Србије, досељавали су се у места у Бачкој и Банату: Каравуково, Парабућ (Ратково), Оџаци, Дероње, Српски Милетић, Банатски Карловац, Омољица, Банатски Брестовац, Мраморак, Ковин, Плоча, Бела Црква, Старчево, Баваниште, Пландиште. Колонисти из Словеније планирани су за Банат.Међутим, за колонизацију се определило 460, што је било мање за 2.540 породица, и та места су подељена другима.

За колонизацију из Хрватске планирано је 9.000 породица у Војводину и 1.000 у Барању.

Из Лике су становници колонизовани у места: Бачки Брестовац (400), Филипово- Бачки Грачац (250), Апатин (600), Стапар (350), Свилојево (50), Сонта (600), Дорослово (150), Пригревица (462),

Из Баније: Пригревица 377.

Из Кордуна насељавали су места: Чонопља (600), Крњаја-Кљајићево (700), Бездан (300);

Из Далмације су насељавали места: Станишић (1.200), Риђица (650).

Из Горског котара насељавали су: Бајмок (350), Бачки Брег (200).

Из округа Хрватско Приморје, Хрватско Загорје, планирана је колонизација за Срем и Барању ( 1000 пор.). За Срем су предвиђене и борачке породице из Срема, а у западни Срем насељаване су породице из других делова Хрватске (500пор.).

Око 40 000 колониста из Хрватске колонизовано је у 14 насеља сомборског, апатинског и оџачког среза. По неким подацима из Хрватске је колонизовано 7.000. породица.

По националном саставу, у Војводину је колонизовано: 26.963 (71, 97%) Срба са 164.447 чланова, 6. 696 (17, 8 %), црногорских породица са 40.176 чланова, око 2.000 пододица Македонаца са 12.000 чланова, хрватских породица 1.189 са 7. 134 чланова, и око 460 словеначких породица.

О томе како су путовали колонисти до новог завичаја, како су распоређивани по насељима, формирајући босанска, србијанска, личка, херцеговачка итд. насеља, на какве проблем су наилазили, како је текла адаптација у нову еколошко-економско-социјално-културну средину, дају своје мишљење историчари. У разним изворима наводи се да је аклиматизација (навикавање на нову климу) оставила теже последице, јер су у новим климатским условима колонисти обољевали од туберкулозе. Акомодација ( акултурација-разамењивање културних вредности са другима у новој средини, умањење сукоба) се спорије одвијала, зависно од тога да ли су колонисти долазили у мешовита насеља по националности, по пореклу из завичаја, или чисто колонисичка итд. До сукоба је долазило при насељавање по рејонима (лички, банијски, далматински итд. део села), и оптуживање да ли су други појагмили боље куће, реоне. Међутим, дуже могу трајати неспоразумевајући односи између староседелаца (нађоша) и колониста (дођоша) исте или различите националне припадности. Све је то могло утицати на инверзију (повратку у завичај), која је била највећа првих година после колонизације.

КОЛОНИЗАЦИЈА У ПРИГРЕВИЦУ 1945-48. ГОДИНЕ

Почетком октобра 1945. године образована је комисија за колонизацију у Пригревици. Прва породица је стигла 10 октобра 1946. а остале су дошле 29 октобра и неке у фебруару 1946. године.. У јануару 1946. године, дошли су Банијци. Последњи транспорт из Лике је био 21 маја 1947. године са 122 људи. Појединачно, око 40 породица је долазило до 1949. године. У Пригревицу је од 1945. до 1947. године колонизовано око 880 породица са 4.752 чланова ( даљем тексту се наводе породице а не домаћинства). Просечан број чланова породице је 6,2. Било је око 46% (2.181) мушког и 54, 4% (2.571) женског становништва, што је и разумљиво с обзиром да је много мушког становништва страдало у Другом светском рату. Страдали су у партизанским јединицама или у НДХ као жртве фашизма.

Носиоци колонизације су били борци, родитељи и удовице палих бораца. У 255 (30%) случајева носиоци колонизације биле су жене, а око 4% су биле чисто женске породице. Колонизовано је преко 400 удовица палих бораца. У завичај се вратило око 100 породица са 470 чланова (11,6%). Из Лике су колонизоване 468 (52%) породице са 2.535 чланова. Највише је колонизованих породица из бившег среза (котара) Госпић, затим следе Доњи Лапац, Удбина, Срб, коренички. У породицама је било просечно 7,1 чланова. Из Баније је колонизована су 377 породица, са 2.027 чланова, од тога 923 мушког и 1.104 (54,4%) женског пола. Просечно је у домаћинству било 5,4 чланова. Највише колонизованих лина, Петриња, Костајница. Из осталих крајева колонизовано је 35 породица, са 190 чланова.

По попису становништва 1948. године, у Пригревици је било 5.129 становника, што значи да се становништво још досељавало. Од тога су 92% били колонисти из Лике и Баније. Остали су били колонисти из других крајева. Али, треба нагласити да је село насељено колонистима, што је било ретко у време колонизације.

Колонисти по презименима из Лике и Баније у Пригревици 1945-47. године

Анализирајући, углавном, српска презимена у Пригревици у XVIII веку, види се да је занемарљив број породица са истим презименом. У периоду од 1900. до 1945. године, забележено је 310 немачких породица, односно 310 различитих презимена.
Презимена личких и банијских породица се разликују, односно веома је мали број презимена која постоје у обе групе, иако је становништво, углавном, српске националности. Доселило се више личког становишта, али имају знатно више породица истог презимена. (колонисти Личани имају око 115, Банијаци око 300 презимена). Вероватно је то и због тога што се за колонизацију на Банији, из више села опредељивао мањи број породица. Зна се да је код Банијаца дужи период било знатног опирања колонизацији, јер у време агитације за колинизацију нису пруихватали образложење тадашњих власти да је колонизација потребна из економских разлога.

Презимена колониста из Лике 1945-1947. године (број у загради је број породица истог презимена)

ГОСПИЋ (392 породице):

Град: Чанак.

Широка Кула: Ракић (20), Сердар (14), Кнежевић (12), Чанак (12), по 10 породица Дмитровић, Милеуснић и Човић, Вујновић (8) Паскаш (8), Ловрић (7), Ковач (6), Милисављевић (5), Узелац (5), Марић (4), Чубрић (4), по 3 породице Жужић, Рапајић, Класнић, Умиљендић, Штрбац, по 2 Јелић, Миљановић, Новковић, Суџуковић и по 1 породица Кораћ, Косановић, Одановић, Радмановић, Репац, Чубрило (укупно 167);

Острвица: Радмановић (12), Димић (9), по 3 породице Панџић и Половина, по 2 породице Бакић, Богдан, Кранчевић, Теслић, и по 1 породица Басарић, Галовић, Зобеница, Ковач, Наранџић и Цигановић;

Вребац: по 5 породица Драгосавац, Узелац и Мандарић, Наранџић (4), Крајновић (3), по 2 породице Новковић, Поповић, Угарак, и по 1 породица Балаћ, Павичић, Рајшић, Сунајко, Тодорић, Цетина, Црнокрак, Шакић, Шуша;

Могорић: Радаковић (9), Корица (7), Ђаковић (5), по 4 породице Илић и Маљковић, Чанковић (3), по 1 породица Басарић, Заклан, Кравић, Лазић, Милојевић;

Радуч: Калинић (6), Ћелић (5), по 3 породице Покрајац и Дејановић, Мркајло (2) и по 1 породица Врачар, Гајић, Гњатовић, Јелача, Дошен, Купрешанин;

Павловац: Новковић (8), по 2 породице Граовац, Доброта, Његомир, Томаш и Ћурчић, по 1 породица Бурсаћ, Драгосавац, Кораћ, Павковић и Теслић;

Почитељ: по 3 породице Витас и Узелац, по 2 породице Вуксан и Љубојевић, по 1 породица Маодуш, Мишчевић, Павлица и Поткоњак (ук.14);

Барлете: Басарић (6), Судар (4), Рајшић (3) и Рашета;

Дивосело: Почуча (4), по 2 породице Обрадовић и Поткоњак, по 1 породица Бјеговић, Вујновић, Драгаш, Плећаш, Рајчевић;

Медак: по 2 породице Загорац и Петровић, по 1 породица Љесковац, Маодуш, Марић, Михић, Узелац;

Орнице: Пјевач, Поткоњак;

Смиљан: Пејновић (3), 2 Вранеш, по 1 Богић и Лемнајић;

Мушалук: Бешић;

Завође: Ћурчић.

ДОЊИ ЛАПАЦ:

Град: Влатковић;

Дољани: Медић (4), Мајсторовић (3), по 2 породице Дошен, Радаковић и Филиповић, по 1 Дотлић, Дукић, Крнета, Обрадовић и Тепавац;

Добросело: Мандић (2), по 1 породица Војновић, Медић, Опачић, Половина;

Осредци: по 2 породице Зорић и Павковић, Бокан и Новковић;

Небљуси: Кењало (2), Чучак;

Суваја: Пуача, Рашета;

Брђани: Пувача;

Круге: Бешир, Влатковић;

Бротња: Вукас, Рађеновић.

УДБИНА:

Јошан: Мандић (4), по 3 Бањанин (3), по 1 породица Вранић, Диклић, Машић, Радаковић и Узелац;

Средња Гора: Баста, Дивјак;

Курјак: Матић, Шарац;

Мутилић: Поповић, Вулетић, Ђукић;

СРБ:

Град: Десница;

Натека: Дамјановић;

Купирово: Шијан (2), Калинић, Рашета;

КОРЕНИЦА:

Љубово: Ракић (2), Кнежевић;

Пећани: Свилар;

БРИЊЕ:

Град: Стокућа.

ЛИКА, непознато место:

Станисављевић (3), Иванишевић, Шкундрић, Марчетић, Обрадовић, Ђокић, Кнежевић, Лукић, Грковић.

Презимена колониста из Баније 1946-1947. године

ДВОР НА УНИ ( 185 породица):

Двор на Уни: Ћалић (2), по 1 породица Бегић, Ванић, Винчић, Вранеш, Вукшић, Дурман, Илибашић, Касап, Шеста, Ковачевић, Маљковић, Рајшић и Ресановић:

Зут: Мрђеновић (10), 9 Ракас (9), Подунавац, Тривуновић;

Доњи Жировац: по 3 породице Остојић и Сузић, по 2 Дрљача, Царић, Тинтор, по 1 породица Владушић, Зорић, Јарић и Чугаљ;

Љубина: Тадић (6), Радојчић (4), Стојаковић (3), Милаковић, Рудић;

Јавница: Несванулица (4), Живковић (3), Цветојевић (2), по 1 породица Драгољевић, Видовић, Боројевић и Милић;

Врпоље: Крбавац;

Сочаница: Стамболија (5), Тадић (3), Рудић (2), Драгосављевић):

Комора: Бодловић (3), по 2 породице Арбутина, Мећава, Савић, Зорић, Царић;

Љесковац: Зубер (6), по 1 породица Бањанац, Вечерко, Товарлозе и Шушњар;

Јаворањ: по 3 породице Јарић и Крњајић, Лотина (2), по 1 породица Опачић и Џаја, Пањковић;

Станић-Поље: по 3 породица Рајшић и Штрбац, Видовић (2), Здјелар;

Мајдан: Касап (3), Добрић (2), по 1 Остојић, Ресановић и Сузић;

Добретин: Подунавац (2), по 1 породица Дробњак, Грубор, Маливук, Сирота и Царић;

Ораховица: Вранешевић (2), по 1 породица Добрић, Јаковљевић и Цвркљај;

Гаге: Миличевић (2), по 1 породица Бодловић, Гагић и Ковачевић;

Брђани: Роксандић (2), Ивковић;

Рујевац: Топо (2), Меничанић;

Чавловица: по 1 породица Ђурашиновић, Ковачевић и Стевчић;

Косна: Боројевић;

Матијевићи: Боројевић;

Врпоље: Ђурић, Арбутина, Тривановић;

Закопа: Вучетић, Ресановић;

Педаљ: Вујичић, Грчић.

ГЛИНА ( 137 породица):

Кобиљак: по 4 породице Никшић, Остојић и Шаша, Станар (3), по 2 породице Владетић, Путник и Сузић, по 1 породица Боговић, Вујичић, Купрешанин, Поповић, Чугаљ и Ћеран;

Бојна: Дмитровић (4), по 2 породице Јанус и Чуле, по 1 Баљак, Баждар, Владетић, Дакић, Кокић, Миљевић, Поповић, Путник, Ћућа, Ћеран, Чучиловић, Штула;

Обљај: по 2 породице Баљак, Катић, Крњајић и Љубичић, по 1 породица Грива, Дулић, Мрђеновић, Ракић, Сарапа, Чучковић и Штулић;

Боровита: Миљевић (5), Радић (3), по 1 породица Баждар, Векић и Мамузић;

Мајске Пољане: по 2 породице Злонога, Ребрача, по 1 породица Дрљан, Грувић, Пађен, Приљева, Цоклин и Црногорац;

Ровишка: по 1 породица Бакрач, Вучетић, Жарковић, Јовић, Ковјенић, Нишевић, Дурман и Ћуповић;

Хајтић: по 1 породица Баждар, Велебит, Додош, Јандрић, Цицо, Шушкало и Слепчевић;

Градац: Личина (2), по 1 породица Груборовић, Живковић, Марић и Тарбук, Крећа, Стевић;

Брезово Поље: Пауновић (2), по 1 породица Миљевић, Петровић и Шикања;

Брестик: Булат (2), Владушић, Дрождибаба;

Класнић: Зоројевић, Зракић и Малакара;

Шашава: Глушац, Дмитровић и Роксандић;

Мала Врановина: Миљевић (2), Ромић;

Горње Селиште: Котаранин, Релић, Чучковић;

Дреновац: Качара, Петровић;

Мајски Тртник: Ђурашиновић, Курљаја;

Драготина: Лелић, Бодрић;

Бијеле Воде: Августиновић, Самарџија;

Брубањ: Вујасиновић, Јанус;

Лушчани: Миљевић, Боговић;

Бузета: Зец;

Трновац: Вучковић;

Балинац: Чучковић;

Грабовац: Полимац.

ПЕТРИЊА (34 породице):

Горња Млинога: по 2 породице Перенчевић и Драгаш, по 1 породица Дробњак и Ђурић;

Моштаница: Пешкир (2), по 1 породица Зец, Лазић и Тркуља;

Тремушњак: Кљајић (4);

Бачуга: Чавић (3), Пречаница;

Клобучани: Милетковић, Ножинић;

Мијочиновићи: Мијочиновић (3)

Блиња: Абрамовић, Летица;

Беговићи: Беговић (2);

Јошавица: Грубјешић и Ракић;

Чакале: Лазић, Радмановић;

Мачково Село: Тадић, Тркуља;

Пасуша: Микулић, Тркуља;

Стражбеница: Тодоровић;

Старо Село: Влајнић.

КОСТАЈНИЦА (13 породица):

Кукурузари: Демоња, Пауковић, Тамашевић;

Чукур: Јањић;

Ловче: Вицковић, Ковачевић, Србљанин;

Мемска: Бојчин;

Боројевићи: Боројевић (2);

Кнезовљани: Новаковић

Растовица: Чавић, Ћопић;

СЛУЊ:

Раковица: Мађарац, Мудрић.

КАРЛОВАЦ:

Присек: Блажин, Видаћак, Живчић, Шашек.

ОСТАЛИ (35 породица):

СУЊА:

Радоња Лука: Стојаковић;

ПОДРАВСКА СЛАТИНА:

Умљани: Перић;

БЕЛА ПАЛАНКА:

Ново Село: Николић;

СОМБОР:

Стапар: Аперлић, Савин, Волић (2), Јанковић, Катић, Ковачев, Мрђенов, Пандуров, Парабуцки, Матић, Станковић, Тодин, Стајшић, Станичков;

Сонта: Мартиновић;

Свилојево: Јожеф;

ОТОЧАЦ:

Подум: Диклић;

Залужница: Бракус;

БОСАНСКИ НОВИ:

Руднице: Здјелар.
“…Како се Србија, да би била с братом,
У темеље братства узидала сама?
Како с њеног блеска са нас оде тама,
Па сад браћа на њу бацају се блатом?
Алекса Шантић, Тема, 1921.

Мрем…са мојих њива ено други жање…
Тамо више нема старе куће моје—
Под очевим кровом страна чељад стоје,
И шљемена српских све је мање, мање…”
(Алекса Шантић Повратак, 1913.)
ПРИГРЕВИЦА ОД 1945. ГОДИНЕ

Доласком колониста у равничарско село из планинских и брдских крајева са веома тешким ратним последицама, у новој средини почео је нови, другачији живот. До 1955. године одређени број швапских породица је био у селу, на неким пословима радили су заједно. Осећало се неповерење, у то време и мржња једних према другима. То је стварало несигурност, а код колониста се могло чути: “Шта, ако се Швабе врате!” Али морало се даље, постизани су резултати. До деведесетих година XX века, Пригревица је била веома напредно село. Тада су се промениле политичке прилике: Распад СФРЈ, промена политичког система, економска криза, протеривање Срба из Хрватске, опет ратне последице, НАТО бомбардовање. Беспосленост. Село у стагнацији дели судбину земље.
Успону села до тада, допринело је више фактора. Још при досељавању Немаца у XВIII веку, Бечки двор је планирао изградњу и развој насеља у Војводини. Као што је наведено, колонизоване породице су добиле више привилегија. Развијала се земљорадња, сточарство, занатство, касније индустрија. У другој половини XIX века, под утицајем развоја индустрије у Европи, индустрија је продирала и у ове крајеве. У Пригревици је изграђена прва кудељара (1856.), запошљавала је 75 радника, производила се конопља, радила су мочилишта, повећавао се број кудељара. Апатин, Оџаци и Пригревица били су јачи центри за производњу и прераду кудеље. Изграђен је млин, 1859. изграђена циглана, која је имала 13 радика. Гајила се и свилена буба.

Пригревица

Пригревица

 

Почетком века (1911.) уведена је електрификација. На основу видљивих података, у периоду од 1920-40. године, у Пригревици је била развијена земљорадња, повртарство, сточарство, млинска индустрија, жрвнање кукуруза. Било је 9 кудељара и преко 30 гребенара, 2 циглане, од металне индустрије ливница и галванизација, текстилна индустрија (вуновлачара), затим пекаре, дрваре, агенције (за лична права и превоз путника), аутотакси, крупаре, печењаре ракије, две шрампарије, банка и штедионица, пошта, већи број трговина и кафана, сирћетара, 3 кречане, 3 зидарске радионице, фарбарски и чарапарски занат, 4 вршаћа строја, продаја плавог камена, савремена биоскопска сала, механичар и пушкач, 2 дунђерске радионице, фотографска радња, Лековито јодно купатило, основна школа, погребно предузеће, капела и Католичка црква итд Власници су били, углавном, пригревачки Немци, који су имали и велике земљишне поседе. У привреди Пригревице и другим делатностима било је запослено преко 1.000 радника. Од 1944. године, Пригревицу је напустио већи број Немаца, а остали су логорисани. Чување напуштених кућа и имања, организација привредног живота у новим условима је преузела Управа народних пољопривредних добара (УНПД) и Месни народноослободилачки одбор (МНОО). Организован је рад неких индустријеских погона, чување кућног инвентара, сточног фонда Немаца, организовани су пољски послови у пролеће 1945. године итд. Послове је обављало око 3.000 радника, сезонаца са територије Србије, и Немци из радног логора. Колонисти Личани су дошли крајем октобра 1945. године, Банијци у пролеће 1946. године. Тада су Немци транпортовани у логор у Гакову.

У послератном периоду, више индустријских постројена из Пригревице је пренето у Сомбор, Апатин и шире, колонистима је остала земља, што је била нова државна мера. Вероватно се рачунало да је дошло преко 90% пољопривредника да обрађују земљу. Иако се одмах нису снашли са додељеном земљом, преко 90% колониста се укључило у 9 сељачких радних задруга (СРЗ), где су колективно радили за трудодане, по узору на совјетске колхозе (слично тоз-у). И поред тешкух ратних последица, посебно жалости за страдалима, и напуштеним завичајем, увече се по улицама чула, најчешће завичајна, песма задругара. Међутим, педесетих година се мењала политика у вези са задругарством, у вези са приватним сектором. Задругари су излазили и враћали се јер су се морали сами сналазити за радну стоку и инвентар. Када је остварено право на пензије, 1965. године, сељаци су земљу продавали, или су је оставили у задрузи на чување, а у свху запослења земља се могла поклонити другим члановима породице.

Земљорадничка задруга је формирана 1948.године, радио је млин, циглана, кудељара метална индустија, формирана су комунално и угоститељско предузеће. Земљорадничка задруга у Пригревици је доживела велики успон између 1960. и 1980. године, а то значи и село. При задрузи се формира служба кооперације, сарадња приватног и друштвеног сектора.

Залагањем за привредни развој, и прихватањег месног самодоприноса, село је уређено, и било међу најуређенијм селима Србије. Први самодопринос 0,5% од примања запослених, уведен је 1963., последњи од 1%, уведен је 2013. године. Седамдесетих година, Земљорадничка задруга је обједињавала целокупну привреду села, али уз основну школу и друштвено-политичке организације, скоро све ванпривредне активности. На пример, млин је имао 30 радника, циглана 56, кудељара 96 радника. Формирано је око 30% мешовитих домаћинстава (тзв. сељаци индустријски радници). Задружна економија је имала на фарми преко 100 крава, преко 50 јунади, у Башти је засађена паприка на 100ха, парадајз на 5ха, купус на, боранија итд. У инкубаторској станици, која је имала 3 инкубатора, излегало се преко 60.000 пилића, у селу се продавало 40.000. У Немачку се извозило преко 100 вагона паприке. При задрузи је радила Јодна бања, која је тада имала 35 лежајева и ресторан. Примала је до 150 купача дневно, али је без улагања њен рад доведен у питање. Задруга је 1960 имала 180, запослених 7 са високом и вишом спремом, 1970. имала је 430, са високом и вишом спремом 9 запослених, али се за 50% повећао кадар са средњом спремом.

Земљорадничка задруга- ПИК, формиран је 1975. године. Осамдесетих година је било 405 запослених, 10 са факултетом 13 са вишом школом, што је добринело успону фирме. Годинама је у селу радило око 400 сезонских радника. Било је развијено ратарство, сточарство, развијен машински парк, ремонтна радионица, силос за 2.200 вагона и сушаре, мешаоница сточне хране, транспорт, кооперација итд. Уз око 210 запослених радника у мањим привредним јединицама у месту, у Пригребвици је 1980 било 610 запослених. Међутим, 1984. ван Пригревице је било запослено 883 радника и 100 у иностранству, укупно 1.541 запослен Пригревчанин. На основу рада у привреди, и извора од месног самодприноса, мештани су изградили путеве, тротоаре, водовод (1973.), реконстрисали електричну струју, изградили школску зграду, у општини први набавили аутоматску телефонску центраул са 180 бројева (1970.), реализовали идејно решење за нову бању, када је изгрђена, до ње су изградили бициклистичку стазу, изградили капелу у гробљу (1989.), и као што смо већ навел, спомен обележја.

Земљорадничка задруга, односно ЗЗ-ПИК добила је много признања. Најзначајнија:

Октобарску награду опоштине Апатин, 1968.
Привредна комора Србије је 1969. године, земљорадничкој задузи иу Пригревици је доделила награду, као најбољој задузи.
Привредна комораа Југославије доделила је Диплому са златном медаљом ЗЗ Пригревица, за производњу кокоши расе Wхите роцк, XXXВ Новосадски сајам
Републичка привредна комора доделила је награду Дан републике 1969. ЗЗ Пригревица за постигнуте резултате на унапређењу и развоју привреде
Привредна комораа Југославије доделила је Диплому са бронзаном медаљом ЗЗ Пригревица као знак признања за паприку шорокшари, на ИX међународном сајму поврћа, воћа и прерађевина у Новом Саду
Привредна комора Југославије доделила је Диплому са златном медаљом ЗЗ Пригревица за паприку шорокшари, Међународни јесењи новосадски сајам 1973. године.
Привредна комора Југославије доделила је Диплому са златном медаљом ЗЗ Пригревица за паприка куртовска капија, Међународни јесењи новосадски сајам 1973. године.
Задружни савез Југославије је 1986. године задрузи доделио Повељу и Плакету за успешну сарању са кооперантима.
Земљорадничка задруга-ПИК, односно ПИК Пригревица је купила Лучић компанија из Пригревице. Сада је то Лучић Гроуп, која обједињује познату Панонку из Сомбора и Сунфоодс, који се бави унутрашњом и спољном трговином. Запослено је око 120 радника и има 200 сезонаца. Орјентиласала се на производњу, складиштење, паковање и продаја повртарских култура. Има веома повољне услове јер се плодно земљиште чернозем налази уз заливни ситем.Земља спаде у најплодније земље у Европи.То је јака приватна приврена фирма. У Пригревици је 1995. Године било фирми, у области трговине на велико (33), трговина на мало (17), грађевинске услуге ( 5), угоститељство (18), превозници (6), пекари (2), фризер, обућари (2) бербер (2), сервис ел. апарата (4) остале услуге (3). Укупно око 90, од тога су жене власници на трећини.

Културно-забавни живот

Развојем обједињене привреде преко земљораничке задруге.ПИК, истовремено у селу се одвијао културно- забавни живот. Основна школа је почела са радом септембра 1945. године имала је 170 ученика, а када су дошли колонисти број је нагло повећан, 1956. године било је 1.220 ученика. Међутим, седамдесетих година, за 800 ученика, настава је била организована у 5 зграда. Али, и поред тешких услова за рад, 1976. године добила општинску Октобарску награду, јер је 25% ученика завршило разред са одличним и 25% са врло добрим успехом. Пригревчани су 1983. године завршили нову школску зграду, изграђену њиховим самодоприносом. Већ 1985. године, Школа је освојила друго место у Војводини за уредност, а 1986. године, добила је Повељу Савета за заштиту и унапређење човекове средине Председништва ПК ССРНЈ, као најуреднија у Војводини. Диплому Партизански учитељ Школа је добила 1988. године- за изузетне резултате у васпитању и образовању. То је било највише признање које се у то време могло доделити у Војводини. Од 1945. до 1995. године, преко 400 ученика ове школе је завршило више школе, академије и факултете, што јој је изузетно признање.

Бања Јунаковић - Апатин

Бања Јунаковић – Апатин

Здравствена служба организована одмах по доласку у нову средину. Од 1945 до 1955. године, у својој кући, здравствене услуге колонистима пружао је лекар др Штефан Јакоб, староседелац Пригревице, иако је навршио 60 година. Село је основало Здравствену станицу 1955. године., обезбедило другог лекара, тако да од тада здравствена заштита у селу постоји континуирано у две смене. Породилиште је радило од 1966 до 1976. године.

Библиотека је почела са радом 1945. г. са 1500 књига, 1950. године, у циљу информисања мештана, инсталирана је разгласна станица у згради садашње Месне заједнице, 1960. године, у село стиже штампа. Од времена уређења нове Спомен библиотеке, 1967. мештани могу читати књиге и штампу у најсавременијој библиотечкој ћитаоници. Већ 1975. године, мештани имају 160 ТВ апарата и 860 радиоапарата.
Културна забава, културно-уметничка активност почела је уз трудодане. Памте се игранке у Дому цултуре, у коме су и по два пута месечно одржаване разне свечаности. У прво време на једној страни дома Банијци су играли свој дрмеж, а Личани опа, ђикац. Ту су падала прва загледања цура и дичака, певале су се песме из завичаја. Ориле су се песме по улицама у вечерњим сатима, када су се задругари враћали са њива:

На Банији село у шљивику, у њему сам изабрала дику!
Ој Банијо, волил` те` јаче, да ми није носити прегаче!
Лико, мајко кад` ћу доћи у те`, да поновим оне старе путе!
Лико, мајко ми те остависмо, ал`те никад` не заборависмо!
Личанка сам говор ме одаје,
по по говору драги ме познаје.

Међу Личанима и Банијцима је било подозривости, неповерења, љубоморе (која је група добила боље куће), чији су дичаци били бољи, чије цуре су љепше, зашто ће се назвати улица по личком, а не банијском народном хероју, ко ће пре добити неки посао- радник личанин, или банијац. Задиркивали су се и песмама:

Ој Личани (Банијци, Банинци) јабуке вам горке,
кад Банијци (Личани) љубе вам дјевојке!

А били су упућени једни на друге. Кад су биле распуштене сељаке радне задуге, млади су се запошљавали у Апатину и Сомбору. Све већом адаптацијом у новој средини, радећи по фабрикама, дружећи се са онима који нису колонисти, али и са мађарима, хрватима. Постојале су разлике у језику, нови изрази, стране речи, говор. Ипак, временом су користили и мађарске изразе, заиграли би чардаш. Колонисти су прихватали начин облачења, али многе удовице до краја живота нису скидале црнину, што је задржан обичај из завичаја. Дуго су се задржала прела у новој средини. Чијало се перје, али и кумушали кукурузи, што је било пропраћено смехом, песмом, штипањем (дрпањем). Село је чисто колонистичко, што је, ипак, ретко, па су се по рејону личком или банијском, прела одвијала по завичајним обичајима. Млади су се отварали и приближавали у неким заједничким пословима, и у Дому цултуре. Банијка се заљубљивала у Личанина, и обрнуто. Склапани су бракови. Мешали су се и са староседеоцима. Научили су њхове песме и игре. Слушало се и певало се:

Бећар јесам, бећарско ми тело, још да ми је бећарско одело!
Лоло, моја, моје мило јање,
Дођи лоло биће комушање
Личанка (Банијка) сам од главе до пете,
ал` заволи војвођанско дјете!
Кад бећари шором запевају, прозори се сами отварају!
Кукурузи сад, је ваше брање, дођи лоло биће комушање!

Међутим, поред таквих дружења и забава, млади су одмах после рата формирали КУД Бранислав Нушић (1947.). По препричавању догодовштина, памти се ентузијазам фолклорне групе из Пригревице, која је 1950. године учествовала на обележавању Батинске битке. У повратку, затајила је организација превоза, фолклористи су ноћу, са свом опремом, препешачили 9 километара од Апатина до Пригревице. Уз пут, причале су се догодовштине и шале. Неиспавани одлазили сун а њиве, у фабрике… Међутим, дуго се препричавају успешна гостовања КУД-а Бранислав Нушић у Лици и Банији, то је веза са завичајем, као и низ имена из завичаја датих улицама, фирмама, друштвима итд. Касније добија име КУД Пригревица. Везу са завичајем остварује и завичајна удружења Личана Личко огњиште, и завичајно удружење Банијаца. Организују се лички дани, банијски дани, организују Личке вечери итд. У савременом технолошком времену, заинтересовани могу доћи до претдстављених програма и активности на Yоутубе-у.
Али, редовно се ишло у биоскоп. Биоскоп Банија је месечно приказивао и до 15 филмова. Имао је надалеко познату пројекторску апаратуру. Причало се-остало је о Шваба! Познат је био пригревачки корзо, нарочито у времену шездесетих-седамдесетих година. Нарочито су га користили школарци и студенти. Атракција је била у центар доћи бос, шетали горе- доле, у трофртаљкама. Није било разбацаног стакла, ексера… Формиране мушка певачка групе Личани (1973.) и Банија, учествовале су на много манифестација. Културно-просветна заједница Војводине је уврстила групу Личани у програм Међународне културне сарадње. Група је гостовала у многим градовима и селима Србије, али и местма Лике и Баније. Гостовала је у хотелу Југославија у београду на обележавању прославе годишњице Шесте личке дивизије. Добила је Деветомајску награду и Октобарску награду општине Апатин. Женска певачка група је формирана 1993. године, у време највеће финсијске кризе.

Пригревица је позната у свом окружењу, али и шире по спортским активностима и успесима спортиста појединаца. Још 1946. године, основан је фудбалски клуб, 1955 рукометни клуб, 1955.формирана кошаркашка екипа, извиђачки клуб, затим су фомиране одбојкашке екипе, гимнастичке секције, развијало, куглање, рвање, карате, бокс, атлетика, шах, стрељаштво, атлетика итд. Сада старији људи, сећају се вечерњих утакмица мушких И женских одбојкашких екипа у школском дворишту. Те манифестације су биле веома посећене јер су биле добро организоване.

Истакнутији спортисти:

Љубица Тодорић је рођена 1936. године у Врепцу, Лика. Као чланица ДТВ Партизан, Сомбор, је 1952. године, на држаном првенству у Љубљани постала првакиња у гимнастичком вишебоју Југославије, 1955. године била је у саставу екипе Сомбор, која је освојила првенство Југославије у гимнастици.

Радмила Димић је рођена у Пригревици 1955.године. У период 1977-1983. године, била је стални члан женске екипе репрезентације Југославије у падобранству. Била је вишегодишња првакиња СФРЈ у појединачним скоковима на циљ.На Балканијади у Софији 1979. године освојила сребрну медаљу. У 1990. години је проглашена спортистом године.

Жељко Ребрача је рођен у Пригревици 1972. године. Кошарком се почео бавити у пригревачкој основној школи, затим у Апатину, одакле је брзо напредовао. Био је члан јуниорске кошаркашке репрезентације Југославије на светском јуниорском првенству у Канади. У сениорској репрезентацији Југославије на европском првенству у Атини, добио је златну медаљу. На Олимпијади у Атланти 1996. године, добио је сребрну медаљу.

Рођени Пригревчанин Јован Пашти, балетан, рођен 1924. године, учесник НОР-а, 1946. године је ступио у музички анамбл ЈНА у Беогеду, затим је постао члан Народног позоришта у Београду, те члан Народног позоришта у Скопљу. Био је један од најбољих балетана у Југославији.

Међутим, историја разарања балканског простора се поновила. По евиденцији Црвеног крста у Пригревици, у периоду 1991-1995. године, колонисти и њихови потомци су у своје домове примили 6.142 избеглице из Хрватске. Од 1.500, избеглице је примило 1.270 (85%) породица из свих крајева бивше Југославије, нарочито из Лике и Баније. Број људи у месту се повећао на око 8.000, што је било хумано оптерећење у иначе кризном периоду због санкција и НАТО бомбардовања. Поред тога, Пригревчани су материјално помагали српском становништву у крајевима где се много страдало од деведесетих година прошлог века.
Али, у песми о Пригревици, Добрице Ерића се види, да за Пригревчане “… па ни зими нема зиме.”

“Замириса снег у врећи,
Изгрејао хлеб из пећи,
Пригрејало сунце с лица,
Пригрејала Пригревица.
Пригрејава сваког дана
Златне руке Пригревчана
Пригрејало кравље виме
Па ни зими нема зиме…”

У Пригревици је 2002. године било 4.786 становника, од тога 95,5 су српске националности.
У дужем временском периоду, село појединачно и групно посећују њени бивши становници Немци- Швабе- фолксдојчери. У контактима бивших и садашњих становника села и њихових потомака, успостављају се толерантни односи, али у више случајева и трајнији пријатејскији односи. Опрашта се иако се не заборавља!
Из различитих извора може се видети да постоје различити подаци о томе колико је логора за Немце-фолсдојчере било у Југославији, колико логорисаних. Исказују се различити ставови о њиховом положају, односно да ли је и колико било пропуста нових власти у вези са тим. Различити су наводи о томе колико их је страдало од болести, глади или тежих послова и колико их је убијено. Наводе се различити подаци о томе како су се решавали проблеми у вези са преосталим фолсдојчерима, после распуштања логора 1948. године, како су се у вези са тим решавалии односи Немачке и Југославије до 1955.године. Такође се различито тумачи да ли се на фолсдојчере бивше Југославије може односити реституција, на које и како то даље решавати итд. Пошто то није предмет овог рада, иако је питање везано и за Пригревицу, ауторка сматра да је то предмет истраживања непристраних ( политички необојених) научника- историчара, социолога, научника из области правних и политичких наука, али и адвоката итд. Јер и некритичко прекрајање историје до проглашавања кривих невиним, и обрнуто, никада не може избрисати сећања на логоре смрти Јадовно- Јасеновац, Бањица, Аушвиц и многе друге логоре планиране и организоване смрти, уз све остале жртве Другог светског рата. Прикривеније, па све гласније омаловажавање обележавања победе над фашизмом, у време појаве неонацизма, може покренути лавину нових немерљивих људски жртава у савременијим логорима.

Боље је, како се почело, радно-сараднички успостављати односе поверења међу државама. У Србији ради преко 2.500 станих компанија. Од 2003. године постоји Немачко-Српско привредно удружење. Отворено је око 400 привредних предузећа, са сапослених 25.000 радника. У плану је оснивање Немачко-Српске привредне коморе. Циљ је поспешење развоја боље основе за дугорочну обострану корисну сарадњу, посредством улагање немачког капитала у село. Пригревица има добре услове да опет крене напред. Само, село је поприлично остарило, јер млади одлазе. Можда ће одласке зауставити нова постројења и боља организација рада.

Од Србије, као будуће чланице Европске уније се очекује већи напор у комплетнијим реформама. Њена Влада мора радити опрезно због могућих уцена и политичких притисака, јер живимо у времену немерљиво брзог напредовања науке и технологије, али и напетости. Веома су потресна ратна разарања на разним деловима наше планете, а последице на нас у нашем окружењу су временски неограничене.

Истакнутије вредности и специфичности Пригревице

Навршило се пола века како Пигревчани организују и реализују месни самодопринос (1963-2013.)
Међу првима у Војводини је изградњом тротоара и путева (калдрмисање, асфалтирање) отклонили су прекомерну прашину и блато.

Село је вероватно једино у Србији подигло погинулим борцима и жртвама фашизма Спомен библиотеку (1967.). Спомен библиотека је 1970. године добила награду као најбоља библиотека у Србији
Село је било међу најлепшим селима у Србији.

До 1995. године више школе, академије и факултете завршило је око 400 Пригревчана, што се не може забележити тако често. Сви су у селу завршили основну шолу која је добила Октобсрку награду, добила признање као најуреднија школа у Војводини, награду Партизански учитељ (1988.) за изузетне резултате за васпитање и образовање.

Према броју становника, Пригревица спада у војвођанска насеља која су прихватила највише избеглица (преко шест хиљада).

Земљорадничка задруга-ПИК је добила више златних признања и награда од Привредне коморе Југославије и Србије и других институција државног значаја.

Пригревица је имала и има државне спортисте у гимнастици, падобранству и кошарци.

Један од најбољих балетана у Југославији је рођени Пригревчанин.

Интересантан је податак да је Пригревица једина по томе што је бившем трогодишњем робијашу Голог отока, некадашњем директору Задруге, заслужном за просперитет задруге и села, посхумно поставила бронзану бисту.

ИЗВОРИ:

Johan Bӓr, Siwatz 1786-1944., Pannonia-Verlag Freilassing, 1963.

Gassmann/Jӓger, Unser schӧnes Batschsentiwan, Regensburg, Deutschland,1985.

Корица-Аћимовић Зорица, Пригревица, Едиција Хронике села САНУ, Културно-просветна заједница Србије, Београд, 1997.

Корица-Аћимовић Зорка, Радаковић Б. Даворка: Могорић, Градска библиотека, Нов Сад, 2013.

Радови, ауторка: Корица-Аћимовић Зорица: Личани и Банијци у Пригревици, Лист Дневник, 28.07.- 31.07. 1995.; Салаши на северо-западу Бачке, Пчеса, Едиција пољопривреде, салаша и села, књига X, Еј салаши, Нови Сад, 1994.: Од лековитог јодног купатила до РРЦ Јунаковић, иста едиција, књига XI, Тија вода, Нови Сад, 1995.; Једно детињство и комшије, иста едиција, књига XII, Комшија па Бог, Нови Сад, 1996.


Коментари (8)

  • Šone Odžaci

    Ne vidim razloga šta bi Prigrevčani imali da opraštaju Prigrevčanima Nemcima? Ne postoji nijedan dokazani ratni zločinac od Prigrevačkoh Nemaca koji je izvršio zločin nad pripadnicima drugog naroda. Do 1944 u Apatinskom srezu su Jevreji bili slobodni. Postoje svedočanstva da su prigrevački Nemci garantovali bezbednost Srbima iz Stapara u više navrata. Ovde se jedino u obzir uzima kolektivna krivica kao i politika Nemačke države i posle 1933 i posle 1991 koja nikako nije ispravna, ali običan svet nema nikakve veze sa politikom države.

    Одговори
  • Љубомир

    Одличан текст! Уживао сам читајући га.

    Одговори
  • Весна Јеремић

    Исцрпно, иноформативно, занимљиво. Ништа мање нисам ни очекивала од ауторке.

    Одговори
  • Dragan Caric

    Ponosim se sto sam rodjen u Prigrevici i ziveo 32 godine do odlaska u daleku Kanadu,Svaki dan mi je u mislima i jedva cekam dan da se konacno vratim tamo gde mi je mesto

    Одговори
  • Dragan

    vrlo dobro napisano o jednom od najlepsih sela Srbije,secam se poznatih starijih likova,ucitelja,drugova sa kojima sam se druzio/rastao zajedno/svaka cast na ovome prilogu,.
    pozdrav sa obala Pacifika/New Zealanda,od Prigrevcana za sve Prigrevcana/u selu/I sirom sveta

    Одговори
  • Zora Gajic

    Uzivao sam citajuci…Samo steta tako dobrog sela koje propada…

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Сентиван, Пригревица (Приглевица, Прегревица)

    Некада је припадао, вероватно, Бодрошкој жупанији. За турске владавине забележен је у сомборској нахији. 1551. имао је 2 дома која су платила, и 6 који нису платили порезу: укупно 8. Око 1570. имао је 3, а 1590. 17 домова. 1715. живело је у овом месту 31 породичних старешина, 1718. са укупно 42 становника, 1722. 36 српских породица. 1740. Срби у овом месту имали сy два свештеника. Око 1760. преселили су се из Пригревице Сентивана Срби на пустару Ђурић, а на њихово место, посне 1763, населили су се Немци и Французи.
    Потеси: Јунаковић (шума), поток Аковић.
    Једна улица се зове Српска улица.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top