Александрово (Нова Црња)

18. априла 2015.

коментара: 27

 

Александрово  је насеље у  Србији  у  општини Нова Црња у Средњобанатском округу. Према попису из 2011. било је 2130 становника. Насеље се раније називало Велике Ливаде.

Село је основано 1922. године, и населили су га добровољци из Првог светског рата са подручја Лике и из појединих села источног Баната. Од настанка па до 1943. село је носило назив Александрово, а од 1943. године звало се Банатско Александрово. То име је носило до 1947, када је добило ново име Ливаде, а од 1948. село се зове Велике Ливаде. Године 1992. враћено му је првобитно име Александрово.

У близини данашњег Александрова постојало је село Божитово насељено српским православним живљем. У време Аустро-турског рата 1683–1699. Божитово су сатрли Турци 1698. године. Већину становништва чине Срби. Село је на 40 километара од првог већег града – Зрењанина. Од институција у селу се издвајају: Фудбалски клуб „Борац“,основна школа „Бранко Радичевић“. Слава села је Свети Илија и она се слави 2. августа. Пољопривреда села се заснива углавном на гајењу пшенице, јечма, сунцокрета и кукуруза. Земља на којој је основано село дар је краља Александра I Карађорђевића добровољцима из Првог светског рата.

У насељу Александрово живи 2063 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,5 година (38,8 код мушкараца и 42,2 код жена). У насељу има 917 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,91. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Село Александрово се налази у североисточном делу Баната, то значи и Војводине, у општини Нова Црња, коју поред Александрова чине јос и села Нова Црња (седиште општине), Војвода Степа, Тоба, Српска Црња и Радојево. Апсолутна висина села је 77,5 м; у атару највиша тачка је на рудини Велики Рокош. Александровачки атар има површину од 55 квадратних километара, неправилног је облика. У њему преовлађују карбонатна и бескарбонатна црница и ритска смоница. Потеси у атару зову се: Шума, Андрес-мајур, Пустара (Велика пустара или Бозитово), Карловачко, Млака, Зечица, Сто јутара, Овчара, Рокош (Велики и мали), Кевеш, Јозеф и Стара одаја (Стара пустара). Иначе, атар Александрова граничи се са атарима суседних села – Војвода Степе, на северу; Српске Црње, на истоку; Новог Итебеја, на југоистоку, Банатског Карађорђева, на југу и Нове Црње, на западу и северозападу. Село Александрово је настало 1921. год. Од настанка па до 1943. село је носило назив Александрово, а од 1943. звало се Банатско Александрово. То име је носило до 1947, када је добило ново име Ливаде, а од 1948. село се зове Велике Ливаде. Године 1992. враћено му је првобитно име Александрово.

Александрово спада у ред врло младих насеља у Банату, настало је као плод аграрне реформе и колонизације после Првог светског рата. Први податак о постојању људског насеља у близини данашњег Александрова забележено је 1698. године село Бозитово, насељено православним, српским живљем; исте године је село Бозитово уништено од Турака.

Већину становника овог села чине Срби, углавном потомци добровољаца из Првог светског рата и колониста. Мало је у њему припадника других народа и националних мањина. Према последњем званичном попису извршеном 1991. год. у овом насељу је било укупно 2.902 становника. Од тога припадника српског народа 2.606, Црногораца 7, Југословена 66, Албанаца 1, Мађара 26, Македонаца 14, Муслимана 4, Немаца 3 Рома 136, Румуна 3, Хрвата 7 и неизјашњених 10.  Данас се број становника Александрова знатно смањио и наредних година се све више смањује.  Главно занимање већине становника Александрова била је пољопривреда, што је добрим делом и данас. Данашњи пољопривредни произвођачи  у овом селу се све више окрећу индустрији, гајећи индустријско биље и неке врсте поврћа. Највише обрадивих површина, као и некада, засева се кукурузом и пшеницом, али сеје се, у значајном обиму и сунцокрет, шећерна репа, луцерка, дуван, мак, кромпир, лук…

Александрово је данас лепо уређено село, пуно зеленила, дрвореда, култивисаних травњака и цветњака. Некада је ово село неколико пута узастопце, 1964, 1965. и 1966. године носило звање најуређенијег сеоског насеља у Војводини и зато је добијало вредне и лепе награде и похвале. У последњих неколико година пуно је учињено на његовом привредном развоју. Један од најважнијих циљева тога развоја је било  заустављање одласка Александровчана из села.

 

ИЗВОР: Војислав Ананић, ХРОНОГРАФИЈА О МОЈИМ ПРЕЦИМА; Википедија.

Коментари (27)

Одговорите

27 коментара

  1. Војислав Ананић

    КОЛОНИЗАЦИЈА СЈЕВЕРНИХ КРАЈЕВА (1920-1941)

    Пише: др Милан Мицић 6.

    Колонистичке породице насељене у тзв. сјеверним крајевима суочиле су се од почетка насељавања са проблемом привремености власништва земљишта којим су надијељени, недостатком пољопривредних машина и радила неопходних за обраду земље, недостатком сјемена, вучне и музне стоке, као и непостојањем искуства у обради земљишта пошто се динарско становништво из динарских крајева у својим крајевима бавило углавном сточарством, а многи од досељеника били су претходно индустријски радници и рудари у САД. Тако су насељени српски ратни ветерани-добровољци из динарских крајева Краљевине СХС морали да прођу радикалан и убрзан преображај од сточара до ратара и да се прилагоде новим начину привређивања у околностима неусловне и тешке колонизације.
    ДУГО ЧЕКАЛИ ДА ЗЕМЉУ ДОБИЈУ У ВЛАСНИШТВО
    Земљиште су насељеници добијали у привремен закуп, али не и у власништво. Тек 1936. године извршена је коначна експропријација надијељеног земљишта а колонистичке породице катастарски су ушле у посјед 1940. године. У међувремену, надијељено земљиште било је изложено промјени. У условима ревизија аграрних корисника, враћања дијела земљишта велепосједницима, исељавања дијела колониста и насељавања нових, и непрекидне шпекулације земљиштем из аграрне реформе од стране свакојаких посредника који су се налазили око аграрних власти, колонистичка парцела била је несигурна и могла се брзо изгубити или добити у другом дијелу атара, што је отежавало прилагођавање досељеника квалитетној обради земљишта. Земљиште колониста могло је бити подложно узурпацији од стране локалног становништва…
    СУДСКИ СПОРОВИ
    …Земљиште се колонистима могло одузети због неплаћања дажбина и пореза или ненасељавања или актом самих аграрних власти. Насељени добровољци из Лике у банатској колонији Александрово 9. јануара 1935. године жалили су се да је Паја Пин, овлашћени геометар аграрног уреда из Великог Бечкерека, самовољно мијењао парцеле у корист колониста из Баната, а на штету насељених добровољаца. Приликом ревизије аграрних субјеката у Александрову 1927. године дошло је до сукоба добровољаца и полиције у рушења куће добровољца из Лике Саве Шашића. Министар за аграрну реформу Влада Андрић том приликом констатовао је да су „насељеници патили усљед могућности премештања и одузимања земљишта које је било присутно у првим годинама колонизације”… Недостатак пољопривредних радила, сјемена и вучне стоке све вријеме колонизационог процеса (1920–1941) отежавао је обраду надијељеног земљишта. Колониста без неопходног искуства у обради земље и неопходних пољопривредних радила и алата био је приморан непосредно по досељавању да своје привремено надијељене парцеле даје у закуп (аренду) или напола затеченом становништву, било српском, било мањинском…

    Извор: исечци из СРПСКОГ КОЛА, бр. 34, септембар, 2018.

  2. Војислав Ананић

    КОЛОНИЗАЦИЈА СЈЕВЕРНИХ КРАЈЕВА (1920–1941)

    Пише: др Милан Мицић 5.

    Онај пресудни моменат који је опредjељивао колонисте за останак у новим насељима био је чин градње куће, којим је колониста из дугог стања привремености који је одликовао живот у привременим стаништима у зградама мајура или у кирији улазио у опредjељење да ваља трајно остати на новом огњишту. Колониста је био дужан да од тренутка надеобе земљиштем у року од три године изгради кућу, тако да је било и случајева градње кућа, иако се колониста није трајно населио у мjесту колонизације…
    ГРАДЊА ТРАЈАЛА ТРИ ГОДИНЕ
    …Куће у новим насељима грађене су од набијене земље, од тзв. „набоја”, а мајстори су били старосједиоци Срби или Мађари…
    …Колонистичке куће биле су ниске и тјескобне, прозори су били мали па у кући није било довољно свјетлости. Под у кућама је био од земље и обично је недељом „поливан” водом, а од друге половине тридесетих година 20. вијека у нешто имућнијим колонистичким кућама под је патосан. У кухињи куће налазио се зидани шпорет на којем се кувала храна. Велика „паорска пећ” служила је за гријање куће. Ложиште пећи налазило се споља најчешће у „гонку” куће („гањак” како су колонисти звали). У пећ се ложила кукурузовина, слама и чапурје, а у њој се суботом пекао хљеб за цијелу недјељу. Око пећи, нарочито зими, окупљала се породица, комшије, рођаци и пријатељи. Број употребних предмета у кући био је ограничен због сиромаштва. Више дјеце спавало је у једном кревету на „сламарицама” – душецима напуњеним кукурузном љуштиком покривени поњавама, а у богатијим кућама „дуњама” – прекривачима од гушчијег перја.
    КУЋЕ БЕЗ ОГРАДА
    Ван собе и кухиње, као међупростор између куће и дворишта, налазио се „гонк”. На њему је обично била клупица. У њему је породица љети обједовала, а домаћин куће пушио. Из „гонка” врата су водила у малу просторију која је обично била „шпајз” и улаз на таван. У шпајзу зими се налазила каца са купусом, а до тавана водиле су дрвене мердевине. Између тавана и шпајза налазио се дрвени капак. На тавану се чувала пшеница, црни лук, пасуљ и предмети који су коришћени сезонски. На тавану су се налазили мали отвори кроз које су улазили голубови. У дворишту досељеника налазила се стаја, свињци са котарком, кокошињац, шупа, (све мање-више грађено у периоду после 1945. године) пољски клозет, ђубриште, камаре сламе које су служиле као простирка стоци и гориво за пећ, пас, кокошке. Двориште није било одвојено од баште оградом. Башта у првим годинама по досељавању није била обрађивана, а касније је прекопавана ашовом. У башти је био посијан црни и бијели лук, кромпир, пасуљ, а од почетка четврте деценије 20. вијека формирани су засади вишања и шљива. Преко баште постојали су путићи којима су посјетиоци долазили у колонистичку кућу која ни према улици није била ограђена… Простор колонистичке куће тако је био отворен и јаван јер су у њега посјетиоци, комшије, рођаци и пријатељи куће улазили слободно у свако доба дана. У колонијама живјело се колективно и солидарно и простор колонистичке куће и дворишта био је простор и приватног и јавног.

    Извор: исечци из СРПСКОГ КОЛА, бр. 33, август, 2018.

  3. Војислав Ананић

    АЛЕКСАНДРОВО (14 ФЕЉТОН)

    …КОЛОНИЗАЦИЈА СЈЕВЕРНИХ КРАЈЕВА (1920-1941)

    Пише: др Милан Мицић 8.

    …Новодосељено становништво у првој фази колонизације 1921–1923. године, нашло се у оквиру српских православних црквених општина из српских старосједилачких насеља. Свештеник из Српске Црње Анђелко Грбић био је надлежан за колонистичко становништво насељено на 22 мајура велепосjеда Андрије Чеконића….
    …Свештеник из Српске Црње Анђелко Грбић имао је надлежност над четири колоније настале на посједу А. Чеконића (Војвода Бојовић, Војвода Степа, Александрово, Банатско Карађорђево) гдје је 1930. године живјело 11.300 становника у 2.296 кућа. Колонисти из нових насеља слали су пријевоз (форшпана) за надлежне свештенике. У таквим околностима вршење богослужбених обреда свештеницима у колонијама било је отежано…
    …Отежавајућа околност за свештенике који су опслуживали колонистичке заједнице у Банату било је блиско ратно искуство становника колонија, као и дужи боравак једног њиховог дијела у печалби, највише у САД, којима су биле нарушене традиционалне хришћанске вриједности… Како је изгледао обилазак нових парохијана и какво је било стање њиховог „морала” свjедочи запис из Летописа Српске православне општине Војвода Степа од 17. септембра 1935. године у којем се говори о претходном раду свештеника А. Грбића међу колонистима на посjеду А. Чеконића: „Након 14 година парохијске службе разријешен је дужности Анђелко Грбић који је послије европског рата пали дух хришћанства међу придошлим насељеницима, добровољцима, већином Американцима и колонистима поново оживио путујући пjешке и колима по раштрканим одајама којих је био 22 од Српске Кларије до Пал Мајура (данашње Банатско Карађорђево) вршећи парохијску и свештеничку дужност.” Становници нових насеља који су били удаљени од средишта парохије имали су свештеника у колонији само по позиву и по потреби. Да би задовољили своје вјерске потребе одлазили су недјељом у најближе цркве. Храмови су тако постали мјесто контаката досељеника и старосједилачког становништва. Старосједиоци нису прихватали досељенике који су у тим првим сусретима наилазили на хладан пријем код домаћег становништва…
    …Насељеници на мјестима на којима су формирана нова насеља трудили су се да привремено старе, велепосједничке зграде („спахијске зграде”) оспособе као просторе за богослужење. Истовремено, старе зграде на мајурима служиле су као привремене школе и привремене богомоље. У колонији Александрово 1926. године почела су богослужења и то у кућама колониста Стадоје Лалића и Илије Богуновића које су се налазиле у центру новог насеља. Одлуком Скупштине Српске православне црквене општине у Александрову од 22. марта 1927. године тражено је од општинских власти да се „одобри школска зграда за богослужење”. Од 30. децембра 1928. године црква је смјештена у нову школску зграду у колонији гдје је направљен простор за богослужење. „Богомоља је смјештена у једну приватну зграду” извијестио је срески начелник среза Јаша Томић 22. марта 1930. године из колоније код Руског Села…
    КОНКУРС ЗА СВЕШТЕНИКА
    Како се у новим насељима развијао вјерски живот, како су формиране црквене општине, на који начин су свештеници долазили у нова насеља, како су се набављале ствари за цркву најрељефније се може пратити на примјеру колоније Александрово настале на великом посједу А. Чеконића у Средњем Банату.
    У току 1923. године на најсвечанији начин свештеник А. Грбић извршио је освештање темеља и имена новог насеље Александрово, као и освештање плаца за цркву и великог дрвеног крста који је постављен на средини гробља. Оснивачка Скупштина Српске православне цркве у Александрову одржана је 26. децембра 1926. године, а за предсједника је изабран колониста Милан Леваков. На Скупштини Српске православне црквене општине у Александрову 15. фебруара 1927. године изабран је Црквени одбор и донесене су одлуке да се нађе стан за пароха и да се „распише натјечај за сталног пароха”. Скупштина је такође донијела одлуку да се за градњу цркве обрате за помоћ Министарствима просвjете, вјера и аграрне реформе, а да двојица представника двије кључне колонистичке групе Божа Лончарски (банатске) и Буде Тртица (личке) разговарају са заступником велепосједника А. Чеконића Николом Гробом о продаји „великог магазина на Пустари” чији би се материјал могао користити за градњу цркве. На истој сједници за црквењака је именован Жива Ердељан, а Б. Тртица је једну своју собу уступио да у њој „стоје црквене ствари и да служи за писарну”. Изабрани Црквени одбор 10. марта 1927. године расписао је „натјечај за пароха” и одредио да се за његове потребе нађе стан који би се састојао од „ двије собе, кухиње и шпајза”. На сљедећој сједници 7. априла 1927. године разрезан је порез за издржавање пароха од 20 динара по кући. Као стан за пароха узета је кућа извјесног Бранка Маљугића, за цијену од 3.600 динара, а затражено је да се црквене ствари и иконостас који је децембра 1923. године донесен из Жомбоља приликом евакуације овог насеља од стране југословенских власти, по корекцији југословенско-румунске границе, уступе црквеној општини у Александрову. Великокикиндској Епархији је упућена молба у којој се каже да „смо сазнали да је један Рус поднио молбу, па да нам се за свештеника одреди тај Рус. За „црквеног пијевца” на овој сједници скупштине одређен је био колониста Лука Зец. На слиједећој сједници одржаној 8. маја 1927. године наручено је за потребе цркве звоно од звоноливнице Јовановић из Новог Сада. За потребе досељавања именованог пароха у колонији Александрово, Руса Владимира Вахњина Црквени одбор 16. октобра 1927. године одредио је да се новом свештенику плати једна трећина путних трошкова возом на линији Окучани–Нова Црња или мајур Јаношевац и да се за његове потребе узме стан Чеде Несторова за 6.000 динара који се састојао од три собе, ходника и кухиње, а који је био „молован”. Нови свештеник В. Вахњин уведен је у дужност 2. новембра 1927. године, а свештеник А. Грбић предао му је „црквене ствари које је донио са собом из Жомбоља приликом евакуације”.

    Исечак из СРПСКОГ КОЛА, бр. 36, новембар 2018.

  4. Војислав Ананић

    Од 1921. године унаоколо зидају се и српска села; Ново Село, Александрово, Петрово Село. Оснивање колоније Новог Села, Александрова и Леоновца започето је године 1919. и 1920, када је парцелисано имање грофа Чекоњића, те су затим основана три села у подручју ове парохије.
    Село Александрово је основано 1922, а сазидано већим делом 1923. године. Темељ селу, име села и освећење села обавио је Анђелко Грбић. Место за цркву је такође тога дана освећено.
    Колонисти Александрова су већином добровољци Личани.
    Материјално стање парохијана је врло повољно услед тога што су сви кућама и земљом снабдевени. То се најбоље види по многим новосазиданим кућама. У свакој улици се годишње прави 4—6 нових кућа. Тавани су пуни хране, а стаје марве, и то све од поделе имања грофа Чекоњића. Дотле беху скоро половина без педља земље, а од поделе амо сви су се у сваком погледу снабдели.

    Извор: СРБИ У БАНАТУ II издање, Јован Ердељановић, Нови Сад, 1992.

  5. Војислав Ананић

    Бозитово

    Први пут је забележено 1698. Те године је од Турака уништено. 1717. имало је 4 дома. На мапи од 1723–5. означено је као ненасељено. Налазило се у пољу Црње. На ово насеље као српско сећа презиме Бозитовац.

    Извор: СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, др Душан Поповић, Београд, 1955.

  6. Војислав Ананић

    ХРАМОВИ, СВЕШТЕНИЦИ, ДОБРОВОЉЦИ…

    Градња православних храмова у новим насељима Баната и Бачке симболизовала је у својој појавности све промјене које је донио исход „Великог рата”. Униформност свих храмова у Аустроугарској, без обзира на конфесију, представљала је тежњу Хабсбуршке монархије да хармонизује све различитости унутар конфесионално шаролике Подунавске царевине. Новостворена држава Краљевина СХС (Југославија) градњом храмова у новим насељима на темељу српско-византијског обрасца градње негирала је историјско и сакрално архитектонско наслијеђе Аустроугарске монархије и симболично изразила дубину политичких, друштвених и етничких промјена на простору Баната и Бачке. Цркву мисле дићи на Палићу и то у византијском стилу „марта 1936. године Српска православна црквена општина из Суботице извјештавала је Управно одјељење Дунавске бановине у Новом Саду о градњи православне цркве за колоније Масариково и Хајдуково”. „Путници који улазе од Сегедина тако ће се подсjетити да се налазе на словенској земљи”. Градња нових православних храмова требала је такође да симболизује долазак новог становништва и промjену етничких односа. Тако је 18. марта 1935. године Градско вијеће Старе Кањиже одобрило за зидање православне цркве у колонији Велебит 20. 000 динара, али је своју одлуку поништило 1936. године „услијед тешког финансијског стања”. У жалби градском вијећу Српска православна црквена општина навела је да „градском вијећу не звучи најпријатније звук звона са православног храма”.

    РАДОВИ АРХОТЕКТЕ ЂОРЂА ТАБАКОВИЋА

    Најпознатије српске архитекте међуратног периода градиле су цркве у новим насељима Баната. Ђорђе Табаковић израдио је планове за подизање цркава Успења Богородице у Руском Селу и Стајићеву (1935), Светог Ђорђа у Александрову (1937) и Светог Василија Острошког у Војвода Степи (1939 година), а Момир Коруновић у Милетићеву (1934). Цркву у Стајићеву Ђ. Табаковић је пројектовао у византијском стилу, у Руском Селу у националном, моравском стилу, а у Војвода Степи комбинацијом византијског стила и звоником који је урађен у традицији подунавске архитектуре. Црква Светог Илије у Милетићеву пројектована је у византијском стилу. Пројекат за градњу цркве у Александрову урађен од стране Грађевинске секције у Великом Бечкереку 1928. године одбио је епископ Г. Летић по образложењу чланова Црквеног одбора у Александрову од 28. октобра 1928. године јер је црква „сасвијем мала”, али је епископ Г. Летић 17. маја 1928. године дао примједбу „зато што су планови више били урађени у романском, а мање у византијском стилу” као и да треба да се „зида нешто грандиозније”. Градњу храма епископ банатски одобрио је 17. јуна 1928. године што значи да је Ђ. Табаковић израдио нове планове цркве у кратком року. Градња храма Светог Ђорђа у Александрову почела је 1930. године. Освећења темеља храмова и освећења новосаграђених храмова у новим насељима Баната била је прилика за велике манифестације која су имала идеолошку поруку у смислу његовања југословенске идеје и наглашавала су чињеницу да је иза градње ових храмова стала југословенска држава. Тако су освећењу темеља храма Светог Василија Острошког у Војвода Степи 12. маја 1937. године присуствовали изасланици Министарства пољопривреде и бан Дунавске бановине којом приликом је свечана повеља уграђена у темеље храма. Она гласи: „У вријеме владавине Његовог величанства Краља Петра Другог Карађорђевића, патријарха Његове Светости Господина Варнаве, епископа др. Викентија Вујића, у вријеме када је у овој колонији био свештеник господин Радиша Бербаков, предсједник црквене општине Петар Шљука, предсједник политичке општине Иван Рашовић; на дан храмовне славе Светог Василија Острошког Чудотворца 12. маја 1937, освештан је послије свете литургије овај камен темељац овог светог храма у Војвода Степи уз мирис тамјана и побожне молитве православних хришћана Господу Богу. Овај храм се подиже добровољним прилозима добровољаца и колониста овог мјеста, уз издашну помоћ цркве и државних власти у Славу Божију и аманет будућим покољењима. ” Свечаном освећењу храма 12. маја 1939. године, присуствовали су изасланик краља Петра Другог Карађорђевића командант 25. пјешадијског пука из Петровграда, изасланик бана Дунавске бановине, замјеник Министра пољопривреде Бешлића који је био и кум цркве, начелник среза Јаша Томић. Приликом освећења храма чинодејствовало је девет свештеника, а послан је свечани телеграм краљу Петру Другом Карађорђевићу. Умјетнички програм извело је друштво Гусле из Велике Кикинде, а госте је у име мjештана села поздравио добровољац Сава Колунџић, поријеклом из Модрина Села, код Бенковца. На улазу у насеље подигнут је славолук.

    ОСВЕЋЕЊЕ У СТАЈИЋЕВУ НА ДАН УЈЕДИЊЕЊА

    Приликом освећења православног храма у Александровом Гају 29. септембра 1935. године био је кум министар пољопривреде Светозар Станковић. Кум приликом освећења храма Светог Илије у Милетићеву 2. августа 1935. године био је индустријалац и предсједник београдске општине Влада Илић, иначе зет хајдучићке поседнице Олге Јовановић, рођ. Дунђерски. У Великој Греди 28. јуна 1934. освећен је храм а „поворке коњаника и кола окићене заставама из Велике Греде, Банатског Соколца, Старог Леца, Хајдучице, Милетићева и Александровог Гаја дефиловале су селом”. Освећење темеља цркве у колонији Стајићево догодило се 1. децембра 1934. године на „Дан уједињења, што је био повод за манифестације у колонији”. И освећење звонаре у колонији Подлокањ за Велику Госпојину 1935. године протекло је уз „народно весеље ”, такмичења у бацању камена и гађању из пушке, рвању, пјесми и игрању кола. Приликом градње храмова у новим насељима Баната мијењани су првобитни планови градње. До 1936. године изграђен је брод црквене зграде са олтаром цркве Светог Ђорђа у Александрову, а пројекат звоника са припратом израдио је 1936. године Ђ. Табаковић. Услијед слабог материјалног стања приликом градње изостављена је централна купола александровачког храма. Макета цркве Успења Богородице у Руском Селу са којом се сликао Ђ. Табаковић почетком 1934. године у дворишту своје куће разликује се од изведене верзије јер су изостављени бочни улази у храм. Сами извођачи радова приликом градње цркве добијали су послове конкурсом. Тако је и извођач радова код градње цркве у Александрову био Фрањо Вајда из Новог Бечеја, а приликом градње храма у Војвода Степи, Јохан Шмит из Јаше Томића. Послије освећења храмова настављани су мањи грађевински радови, на и око тек изграђених храмова.

    ОПРЕМАЊЕ ХРАМОВА

    Опремање новоизграђених храмова у новим насељима Баната иконостасима и црквеним стварима осликавало је структуру насељеничког становништва у новим банатским насељима и промјене које је донио тек завршени свјетски рат. Руски емигрант сликар, Владимир Зелински, насељен у Руском Селу, урадио је током 1934. године иконостас за храм Успења Богородице у рускоселској колонији и 1935. године насликао је зидне слике. В. Зелински такође је радио зидне слике у новом храму Светог Ђорђа у Александрову и иконостас и иконе у цркви у Путникову који је освећен 27. априла 1940. године. Иконостас у храму Светог Василија Острошког у Војвода Степи радио је јеромонах Наум Андрић 1939–1940. године, најактивнији ученик иконописачке школе у Раковици, у традицији српско-византијског стила. Иконостас и иконе цркве Успења Богородице у Стајићеву настале су као прилог досељеника из православних храмова у старим банатским насељима из којих су потицали колонисти. Дио иконостаса из Орловата, којег је 1772. године насликао Димитрије Поповић, пренесен је у цркву у Стајићево, као и покретне иконе из 18. и 19. вијека које су пренесене из храмова у старим банатским насељима. Црквене ствари, свете сасуде, црквени ивентар и иконостас за цркву у Александрову донесени су из Жомбоља приликом евакуације овог мјеста децембра 1923. године и предати су александровачкој црквеној општини 2. новембра 1927. године. Антимнис црква у Путникову добила је на дар од владике будимског Георгија Зупковића, а он је био дарован Преображенској цркви у Сентaндреји 1883. године од епископа Арсенија Стојковића. Црквене ствари за цркву у Војвода Степи купљене су 25. октобра 1935. године и црква у Војвода Степи посjедовала је 1935. године дванаест црквених предмета од којих и једну икону Светог Василија Острошког. Приликом освећења храма Светог Василија Острошког у колонији Војвода Степа 12. маја 1939. године досељеници из Херцеговине приложили су храму стаклени полилеј, месингане свијећњаке и иконе. Рjешење становања новопостављених свештеника у појединим колонијама рјешавано је градњом парохијских домова, иако је то прије био преседан него правило у новим насељима. У колонији Александрово поткућница за парохијски дом одређена је 10. марта 1928. године, а парохијски дом изграђен је 1932. године када и општинска зграда у колонији, а у колонији Војвода Степа 1939. године када је освештана црква и завршена изградња Соколског дома у насељу. За стан свештеника С. Орбуловића у Путникову одређена је кућа Младена Миловановића који је као жандарм живио и радио у Дебељачи.

    РАЗРЕЗАН ПОРЕЗ ЗА ПОТРЕБЕ ПАРОХИЈЕ

    Издржавање свештеника и цркве у новим насељима било је прецизирано буџетима црквених општина. За потребе издржавања парохије 1927. године разрезан је порез на куће у колонији Александрово. У колонији 874 куће плаћалe су за издржавање парохије 40 динара по кући, одлуком Црквене општине од 19. октобра 1928. године када је и прецизиран црквени буџет. Одлуком Црквене општине 4. марта 1928. године одређена је плата пароху В. Вахњину у износу од 6.000 динара годишње и још 4.000 динара као додатак, а пароху су „доношена дрва из спајинске шуме”. Црквене општине поред црквеног пореза издржавале су се и од 32 к. ј. земље које су им додијељене аграрном реформом и „продајом сувишка гробља на дражби” пошто је површина предвиђена за гробље у новим насељима била далеко већа од потреба нових насеља, као и издавањем закупа црквеног плаца на обраду до тренутка почетка зидања храма. Услијед сиромаштва нових насеља прикупљање пореза за издржавање парохије и пореза ка црквеним властима у новим насељима ишло је са пуно потешкоћа. Тако се Црквени одбор у Александрову жалио 22. априла 1927. године да „су тешка времена и пошто је најгоре доба године те се прикупљање обуставља до жита”. „Убирање приреза иде сасвијем тешко и убрана је једна незнатна сума” записао је у свом записнику Црквени одбор из Александрова на свом састанку од 27. новембра 1927. године, дакле непосредно по доласку свештеника В. Вахњина у александровачку колонију. Епископ вршачки Г. Летић доставио је Среском начелству у Јаша Томићу 14. јануара 1935. године списак девет Српских православних црквених општина из среза Јаша Томић које су дуговале укупно 44. 793 динара за верозаконски прирез и митрополијски прирез српском црквеном фонду у Сремским Карловцима. Пет колонистичких црквених општина у срезу Јаша Томић дуговало је 28. 999 динара или 64, 7 посто од укупног дуга што указује на сиромаштво нових насеља које се одражавало и на дуговања црквеним властима.

    КРАЈ

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), Пише: др Милан Мицић

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 37/2018.

  7. Војислав Ананић

    КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941) » Пише: др Милан Мицић

    А Л Е К С А Н Д Р О В О

    Највеће колонистичко насеље у Краљевини Југославији ( од 201 колоније) било је Александрово формирано на велепоседу Андрије Чекоњића у Банату, уз пругу Велики Бечкерек ( Петровград) –Жомбољ. Село је према попису из 1931. године имало 879 домаћинстава, 4.426 становника и око 600 деце. Крајем 1939. године у новом насељу живело је 5.116 људи.

    СПОЈ ЛИЧАНА И БАНАЋАНА

    Колонија Александрово формирана је од две велике завичајне заједница: српских ратних ветерана- добровољаца, махом из Лике, и колониста са општим условима из банатских села из околине Великог Бечкерека и Велике Кикинде (Меленци, Кумане, Врањево, Карлово). Из банатских насеља у колонију Александрово досељена је 571 породица а из Хрватске 336 породица од чега из Лике 306 ( Доњи Лапац- 149, Оточац-91, Кореница-34, Удбина -20), док је из Босне и Херцеговине колонију населило 65 породица. Колонисти из банатских села насељавани су услед аграрне пренасељености у својим насељима, али и да би се пацификовало њихово незадовољство јер су међу њима била јаки утицаји повратника из Русије који су донели идеје бољшевичке револуције, поготово начина решавања аграрног питања. Славко Шећеров у свом листу „за демократе и аграрце“ „Слога“ 1923. године критикујући рад министра за аграрну реформу Крсте Милетића навео је да „има срезова из којих се становништво мора раселити ако хоће да буде задовољно аграрном реформом. Такав је срез новобечејски. Велика села Меленци, Кумане, Врањево, Карлово, па из кикиндског среза Мокрин, Башахид могу се задовољити само ако се изврши колонизација самих Банаћана. Пуну годину дана требало је убеђивати чиновнике и министра да је потребна колонизација Банаћана у Банату. Али ни до данас од ових 125 породица није добило земљу. . . Највећи грех је што у Министарству лежи 3.000 молби за колонизацију. Све те молбе прошле су кроз моје руке. Из Меленаца ( 500 ) , Кумана, Врањева, Карлова, Елемира, Тараша, Башахида, Итебеја, Мокрина наша аграрна сиротиња тражила је колонизацију. Министарство је примило те молбе али их не решава. Његова политика је да се Банаћани поново селе за Америку, а да се земља остави богаташима.“

    ЗБОГ КОМУНИСТА ПОД ПРИСМОТРОМ

    Због доминантног броја банатских досељеника, међу којима су били они комунистичких уверења, Александрово је било под присмотром полицијских служби Краљевине Југославије. Приликом формирања општине Александрово велики жупан Београдске области септембра 1928. године навео је да ће се „општина Александрово ускоро отцепити од општине Нова Црња и тада ће надзор над сумњивима бити још јачи.“ Општински бележник Бранко Новаковић 19. марта 1930. године тражио је брисање четворице лица из Ватрогасног друштва наводећи да су комунисти. У сукобу око места постављања фудбалског игралишта у селу 1940. године општински бележник Никола Марцикић навео је да су „општинским избором дошли до власти и на управу они који су једном бојом офарбани.“ Колонисти махом српски ратни ветерани- добровољци из Лике живели су у почетку , у нехигијенским и тескобним условима, на мајурима у околини општине Нова Црња, нарочито на мајуру Бозитово. Услед услова колонизације и недефинисаног смештаја и надеобе земљишта лички колонисти нису били пријатни саговорници локалним и аграрним властима. Новинар „Народног листа „из Великог Бечкерека 15. јула 1923. године написао је текст „Тамо, амо по колонијама“. Део текста је посвећен досељеницима на Бозито мајуру :„Склонимо пажњу на Бозитовац где живи најздравији елемент. Досељеници су махом Личани из околине Лапца. Њихов вођа је Сава Шашић, уједно и председник аграрне заједнице. Када је шеф аграрног уреда дошао да инспицира колонију у пратњи четири жандарма Сaва Шашић га је поздравио речима:„ Када сам био добровољац на Солунском фронту долазио ми је у походе сам краљ и питао ме рукујући се за здравље, а ти се бојиш да на твоје величанство неко не изврши атентат. Не бојимо се ми жандарма и у 2 – 3 секунде би њихове лисице везали за твоје руке, али сувише ценимо чистоту наших руку.“

    СУКОБ ДОБРОВОЉАЦА И ПОРЕЗНИКА

    Карактере насељених добровољаца из Лике у колонији Александрово и њихов однос са локалним властима рељефно је описао и чланак објављен 27. јула 1926. године у великобечкеречком „Банатском гласнику“ под називом „ Шта је црно у Црњи“ у којем аутор чланка описује сукоб насељених добровољаца са бележником општине Нова Црња Чедомиром Костићем: „У Новој Црњи дошло је до озбиљних ствари. Разјарени добровољци отерали су општинског бележника г. Чедомира Костића и посели општинску кућу. Бележник је почео гонити добровољце са земље јер нису имали да плате порезу. Добровољци оду у Београд и донесу решење да буду поштеђени неко време. Бележник не уважи то. То разјари добровољце те нападну општину, отерају бележника и пошаљу изасланство у жупанију“ Великобечкеречки протојереј Жарко Стакић 7. јула 1924. године написао је текст о изградњи Александрова: „Село Александрово основано је 1922. године, а сазидано већим делом 1923. године. Темељ селу и име села и освећење обавио је Анђелко Грбић парох српскоцрњански у друштву са колонистима – добровољцима, поджупаном великобечкеречким Светиславом Рајићем и среским начелником жомбољским Стевановим и изаслаником аграрног уреда из Великог Бечкерека Митриновићем и Вишњићем. Место за цркву је тог дана освећено, гробље је осветио Анђелко Грбић, на трећи дан духова у великом присуству добровољаца. На средини гробља налази се велики укопани крст. Сва три горња чина обављена су веома свечано у току 1923. године. Током 1923. године у лето и јесен врло много кућа је у прве две колоније изграђено (Ново Село и Александрово). Особито је Александрово сазидано, јер лето и јесен 1923. године су били, тако рећи, без кише. Исте године на Светог Стевана Дечанског и Светог Мрату појавила се дуга као усред лета те је све потпомогло зидању кућа и подизању српских села. А уз то је родна година припомогла да домове своје могу подићи. Колонија Александрово су већином Личани, а има и Банаћана.“ Насељеници у колонији Александрово по насељавању покренули су акцију градње школске зграде и добијања општине пошто је ново насеље било бројно.“ Ово огромно насеље има огроман број деце која се не школују јер нема школе и учитеља. Ако би школска просвета, у овом још несређеном насељу, остала и даље недокучива нашему подмладку, као што је сада, из тога је настала неизмерна штета по учености наше деце, а у томе би могао бити узрок да се спречи правилан развитак нашега подмладка у свим правцима друштвеног живота.“ написао је 20. фебруара 1924. године добровољац Раде Кантар, из Днопоља код Доњег Лапца. Школска зграда са две учионице и учитељским станом изграђена је 1928. године, али то није било довољно због великог броја ученика тако да су три приватне зграде у закупу служиле као учионице. Септембра 1936. године у Александрову отворена је нова школска зграда са 4 учионица и 2 учитељска стана. Грађани колоније Александрово 10. марта 1928. године донели су резолуцију да постану самостална политичка општина; општинско поглаварство Нова Црња 19. марта 1928. године донело је одлуку да „једна петочлана општинска депутација оде за Београд заједно са депутацијом општине Александрово ради исхођења одлуке да Александрово постане политички самостална општина“; 5. априла 1928. године општина Нова Црња донела је решење бр. 1111/928 да колонија Александрово постаје самостална политичка општина. Оснивање политичке општине у Александрову 1928. године донело је веће могућности за развитак насеља. Већ 1930. године( 21. март) срески начелник среза Јаша Томић обишао је ново насеље и приметио њен динамичан развитак и њене проблеме:„ Сама општина предузима врло важну улогу у погледу сређивања унутрашњих прилика. Саграђује из сопствених средстава лепу нову школу која је већ предата на употребу. Отпочето је зидање општинске зграде по одобреном плану Грађевинске дирекције у Новом Саду. Предвиђено је зидање Богомоље, материјал је већ набављен. Али недостаје помоћ меродавних. Има 600 ђака, а постоји само једна зграда, која не може примити сву децу већ свега 400. Од стране здравственог одсека у Новом Саду био је изасланик на лицу места ради подизања здравствене зграде, но до данас ништа није решено.“

    САГРАЂЕНЕ ДВИЈЕ ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ

    Градња две школске зграде, православног храма Светог Ђорђа у новом насељу 1937. године, општинске зграде 1932. године променили су изглед колоније и представљали су најкрупније резултате активизма досељеника да изграде ново село. Али, напорима општине Александрово после 1928. године живот у насељу био је у непрекидном процесу измене и преименовања, побољшања услова живота насељеника, измене хигијенских прилика, регулисања и задовољавања потреба колонистичке популације. Једна од главних потреба досељеника у новом насељу била је потреба за здравом пијаћом водом. По извештају среског начелника среза Јаша Томић од 21. марта 1930. године општина Александрово „ из својих средстава буши седам артеских бунара, који су такођер већ предати на употребу.“ Према информацији из „ врањевачке“ аграрне заједнице од 16. октобра 1930. године „ на овој колонији имаде до сада ископаних шест артеских бунара, али је јако нужно још два бунара ископати“. Очигледно , да је 1930. године колонија Александрово била при крају процеса обезбеђивања колоније здравом пијаћом водом, што је за колонију, у условима честих побољевања становништва , било веома значајно. Стеван Звекић, председник општине Александрово, 1. октобра 1937. године пишући Дунавској бановину о условима живота у новом насељу навео је да је „ колонија подигнута у риту, пола године се дави у блату, пола године гуши у прашини“. У јесен 1930. године новинар листа „Северна стража“ боравио је у Александрову и затекао је „младо дрвеће посађено поред сељачких домова“. Општинска управа Александрова 7. августа 1932. године донела је одлуку о „ фластерисању“, односно градњи тротоара од цигала од општинске зграде до жељезничке станице. „ Овакво стање у колонији не може се даље толерисати; општина мора да среди своје хигијенске прилике, да спроведе асанацију села, те је ставила на ред фластерисање улица, као и других мера на сређивање месних прилика“ 1. октобра 1937. године написао је председник општине Александрово Стеван Звекић.“ Фластерисање“ улица општина Александрово радила је у пролеће – лето 1938. године јер се 17. јула 1938. године Месни одбор Југословенске Радикалске заједнице жалио Управном одељењу Дунавске бановине на „ лош квалитет цигаља за фластер, обрачунатих као првокласна фластер цигља.“

    НА ЖЕЉЕЗНИЧКУ СТАНИЦУ ЧЕКАЛИ ЧИТАВУ ДЕЦЕНИЈУ

    Велики проблем новог насеља изграђеног поред пруге Велики Бечкерек – Кларија било је непостојање жељезничке станице. „Жељезница пролази поред села, али не стаје, молбе су подношене, али до данас ништа није рађено.“ написао је 21. марта 1930. године начелник среза Јаша Томић што значи да су колонисти из Александрова били присиљени да користе железничке станице у Новој Црњи и код мајура Јаношевац. “Пре неки дан је учињена олакшица и у саобраћају, јер је наше село добило железничко стајалиште“ навео је општински бележник Бранко Новаковић новинару „ Северне страже“ приликом његове посете Александрову у августа – септембра 1930. године што значи да колонисти скоро једну деценију од почетка досељавања нису имали железничку станицу иако је пруга пролазила поред села. Када је железничка дирекција донела одлуку да успостави железничку станицу Александрово путници су били изложени временским неприликама. Срески начелник среза Јаша Томић 1. новембра 1930. године навео је да је Паја Блажић први предсједник Александрова „ гледајући како се народ пати дао једну кућу поред саме станице по свом нахођењу, без икакве награде на расположење народу за чекаоницу.“ У великој колонији као што је било Александрово питање пијаце је било једно од кључних за развој трговине и занатства у новом насељу. “Парцеле у центру села за пијацу, цркву, школу, општинску зграду биле су бесправно додељене неким трговцима и кафеџијама и због тога се читаво село побунило. У Београд су нагрнуле депутације и тадашњи министар Влада Андрић изашао је у село и наредио рушење кућа које су биле подигнуте на самој пијаци,“ навео је новинар „Северне страже“ 1930. године. Општина Александрово донела је одлуку 24. маја 1932. године да се „одређује место испред општинске зграде које је већ ограђено и на коме би се продавале само животне намирнице и ситна стока ( као што су свиње и овце)“. Нешто касније ( 8. јула 1932. године), „ одобрено је држање пазарних дана недељом и четвртком“.

    Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 48, новембар 2019.