Александрово (Нова Црња)

33 коментара

1. 1. децембар 2017. у 14:52

   Војислав Ананић

   Коломозација Баната после Великог рата

   https://www.youtube.com/watch?v=W4V-vM74ufc

   Одговори

2. 13. децембар 2017. у 14:23

   Војислав Ананић

   А Л Е К С А Н Д Р О В О

   Александрово спада у ред врло младих насеља у Банату, односно Војводини; настало је као плод аграрне реформе и колонизације после Првог светског рата. Први озбиљнији, егзактан податак о постојању људских насеља, у новијој српској историји, у непосредној близини данашњег Александрова је с краја 17. века. Тада је у Катастику Пећке патријаршије први пут (то је било 1698.) забележено село Бозитово, насељено православним, српским живљем; исте године је уништено од Турака. Оно се налазило североисточно од данашњег Александрова, ближе данашњој Новој Цењи, на локалитету Бозитово, односно Бозито-пуста. Такође, постоји податак да је 1717. имало четири дома: значи опет је било насељено. У атару данашњег Александрова постојало је до краја 18. века и село Рокош. Имало је 27 кућа. Од насељених места општине Нова Црња Александрово је најближе Зрењанину, центру округа; удаљено је од њега 37 км. Некада се путнички и теретни саобраћај до Зрењанина обављао и популарним „Ћиром“, железницом уског колосека, „Малом пругом“. Њега више нема, ни његове пруге која је изграђена 1898, а демонтирана 1969. године.
   Већину становника овог села чине Срби, углавном потомци добровољаца из Првог светског рата и колонисти са општим условима. Према последњем званичном попису, извршеном 1991. године, у овом насељу било је укупно 2 902 становника, а 1931. у селу је било 4 426 становника. Према том попису, у месту је било 879 домаћинстава и 856 кућа. После Другог светског рата дошло је до осипања услед велике миграције Александровчана у околне градове, па и у иностранство, нарочито од 1961. до 1981.
   Александрово је не тако давно, било село пуно зеленила, дрвореда, култивисаних травњака и цветњака. Због свега тога ово место је неколико пута узастопце, 1964, 1965. и 1966. године, носило звање најуређенијег сеоског насеља у Војводини. Има водовод, асфалтиране улице и бетонске тротоаре, две лепе школске зграде, амбуланту, реновирану цркву, пливачки базен, фудбалско игралиште, ловачки дом, неколико продавница.
   У току настајања села, већина колониста се доселила у периоду од 1921. до 1924. године, а највише их је дошло током 1923. године. Сви Александровчани, добровољци, колонисти са општим условима, аутоколонисти и оптанти добили су зенљу, за насељавање и обрађивање, на бившем велепоседу аустроугарског грофа Андрије Чеконића. Први насељеници, колонисти, стигли су на своје ново селиште већ у јесен 1920; то су били Банаћани али и они из најудаљенијих крајева, горштаци, највише из Лике, Босне, са Кордуна и Баније. Из оближњих места, долазили су из села Меленци, Кумане (118 домаћинстава), Врањево (87), Карлово (Драгутиново 70). Они су најпре били размештани по мајурима, салашима и „одајама“ или пустарама бившег Чеконићевог велепоседа. Те пустаре звале су се Јожеф, Кевеш, Стара пустара, Рокош, Бозитово, Чанговац, Јаношевац и Андрес-мајур. Додељивана им је реквирирана стока, пољопривредне алатке, инвентар и семе за сетву. Добровољци-борци добијали су загарантован посед од 5 хектара (8 к.ј. и 1 102 квадратна хвата). Из Лике, Кордуна, Баније и Равних Котара, земљу и колонизацију добило је 336 домаћинстава. Највише породица било је са презименом Делић -14, Попов -13, Поповић -12, Звекић, Медић, Мојсин и Узелац – по 14, Адамов, Бибин, Ђуричин и Обрадовић -10, Блажић, Војнов, Вукмировић и Мијатов -8, Балаћ, Брусин, Грбић, Лончарски и Милошевић -7, Ердељанов, Ковачевић, Јелић, Маринков, Марков, Марчић, Рашета, Станков, Стојанов, Стојановић и Шашић -6, Вујанов, Ђукић, Протић, Радишић, Свилар, Стнаћев, Тртица, Хинић – по 5.
   При одређивању локације за ново насеље, преовладало је мишљење да се село утемељи уз пругу и цесту. Грунтови за куће су подељени највише 1923-24, углавном по азбучном реду. Сваком домаћинству додељено је пола јутра за породичну зграду и башту и пола јутра за виноград, одмах под село. Већина породичних кућа грађена је од непечене цигле, черпића, али и од набоја, набијене земље. Село је углавном изграђено до 1928. У време поделе плацева, у центру места је остављено неколико грунтова за изградњу општинске и школских зграда, као и цркве и дома за пароха. Овећи плац остављен је и за пијаце. Било је више предлога за име насеља, али је преовладало мишљење да се село назове Александрово, у знак захвалности према престолонаследнику, потом и краљу Александру Карађорђевићу. Општинска зграда је изграђена 1932. године у центру села. Српска православна црква почела је да делује у Александрову од 1926. године, а део цркве је изграђен до 1936, док је црквено звоно поручено 1927. Освештење цркве је извршено 1937. године. Школа је почела са радом 1929. у лепој, новој школској згради, а због повећаног броја ученика, 1937. је саграђена још једна школска зграда. Први лекар у село, дошао је 1929. године, а своју пошту Александровчани су добили 1928. Нова железничка станица изграђена је 1930. Већину насељеника чинили су земљорадници, али је било и доста занатлија. У селу је 1928. године основана Добровољна ватрогасна чета, а 1932. Фудбалски клуб „Александрово“.
   Врло рано су почели са симпатисањем КПЈ и СКОЈ-а. Касније је за комнданта Александровачког партизанског одреда изабран Миливоје Тошков. Жртве Александровчана током рата, нису биле узалудне. После четири године окупације и неравноправне, али јуначке борбе коју су Александровчани водили, дочекали су да их у првим јесењим данима огреје сунце слободе. Тада, 4. октобра 1944. у село су ушли припадници банатских јединица НОВЈ и Црвене армије. Према непотпуним подацима, из овог места погинуло је 89 лица, највише на Сремском фронту, погубљено је и уморено 51 лице, у злогласном концентрационом логору смрти Маутхаузену живот је изгубио 41 житељ Александрова. Око 180 Александровчана било је на принудном раду у многим местима у Банату, углавном код немачких, фолксдојчерских породица.

   Извор: Миодраг Цветић – Хроника Александрова I (Александрово од 1920 – 1945.), Зрењанин, 1998.

   Одговори

3. 14. децембар 2017. у 14:25

   Војислав Ананић

   Историјски развој насељеног места Александрово

   Према времену настанка Александрово припада групи новијих села у Војводини. Формирало га је колонизирано становништво након Првог светског рата. Пре тог периода на територији данашњих атара налазило се неколико мајура тј. мањих насеобина на којима су становали земљорадници. Сви су они били запослени на великом имању земљопоседника грофа Андрије Чекоњића, коме је касније одузета имовина.
   Године 1920. донета је Уредба на основу које је додељивано земљиште за насељавање добровољцима из Првог светског рата са подручја Лике и појединих банатских насеља. Услов је био да се насељавање и изградња стамбених објеката изврше у року од три године.
   Већ при одређивању тачне локације насеља дошло је до првих тежих несугласица колониста. Преовладало је мишљење да је најбоље да се насеље гради на рудини Јанушевац, крај саме железничке пруге и макадамског пута. Процес поделе грађевинског земљишта изазвао је нове неспоразуме међу досељеницима. Они из банатских насеља желели су да граде куће у делу поред железничке пруге и пута, а становништву из Лике требало је да припадне део удаљенијих од ових комуникација. Да би сви били задовољни одлучено је да се расподела парцела обави према азбучном редоследу презимена. Тако су породице чије презиме почиње словом „А” добиле плацеве у северозападном, а оне са почетним словом „Ш” у крајњем источном делу насеља.
   Нема тачних података колико је домаћинстава досељено у периоду 1921 – 1923. год., пре свега због стихијског досељавања оних који нису били предвиђени. Најближи реалности су подаци који говоре да их је било преко 1.000.
   Насеље је првобитно названо Александрово. Овај назив се задржао до завршетка Другог светског рата. После ослобођења становници су одлучили да га измене и дају му прикладније име. Одлучено је да то буду Велике Ливаде. Насеље је касније поново преименовано и врећен му је стари назив.

   Извор: Општина Нова Црња, Стратегија одрживог развоја општине Нова Црња, 2015-2020. Нова Црња, децембар 2015.

   Одговори

4. 16. децембар 2017. у 13:01

   Војислав Ананић

   ЗАПИСИ О „ЋИРИ“

   “Ћира” је популаран назив за воз ускотрачне пруге који је саобраћао између Великог Бечкерека и Жомбоља. Пуштена у саобраћај 1898. године. Након Првог светског рата, “Ћира” је саобраћао на нешто скраћеној релацији између Зрењанина и Радојева. Пруга је размонтирана 1969. године услед нерентабилности. До данас, “Ћира” је остао један од најпрепознатљивијих мотива на старим градским разгледницама и фотографијама.
   Деведесетих година 19. века железничка мрежа на подручју данашњег српског Баната знатно се проширила. Све дотле је њен развој текао доста споро, будући да је до 1883. године једина пруга која је ишла на том подручју спајала Темишвар и Сегедин, а ишла је преко Велике Кикинде и неколицине мањих суседних места. Иако су постојале бројне иницијативе за градњу пружних токова, оне су дале резултата тек пуштањем у саобраћај пруге Велика Кикинда-Велики Бечкерек (1883), односно пруге Велики Бечкерек-Панчево (1894). Нешто раније (1887), у Великом Бечкереку формирано је акционарско друштво ”Торонталске локалне железнице”‘, које је окупило мађарске аристократе Баната и њихов крупни капитал, те својим деловањем омогућило даљи развој железничке мреже на овом подручју.
   Ово друштво је 24. јуна 1897. године добило концесију за градњу пруге Велики Бечкерек – Жомбољ. Најагилнији и најзначајнији финансијер ове железнице, и иницијатор њене градње био је гроф Ендре Чеконић од Жомбоља, чија је намера била да омогући превоз пољопривредних производа са Чеконићевих имања у околини Бечкерека на бечкеречку пијацу. Дужина пруге износила је 67,6 километара, а свечано је пуштена у саобраћај 20. октобра 1898. године. Пруга је, међутим, ишла само до Новог Жомбоља, док је део до Жомбоља пуштен у саобраћај тек 28. јуна 1899. године.
   Инвентарски парк је износио 10 локомотива. Локомотиве серије 80 произведене су 1915. године у фабрици “MÁV Gépgyár” у Будимпешти. Првобитна ознака серије била је MÁV 492.9, а за време Првог светског рата локомотиве овог типа биле су нумерисане као KuK HB IV, бројеви 4008 до 4021. После Првог светског рата на прузи Зрењанин-Радојево остало је девет локомотива овог типа, које су нумерисане као SHS IVa4, бројеви 12021-12029. Када је 1935. године обављена нова пренумерација, ове локомотиве добиле су ознаке JDŽ 80-001 до 80-009. Локомотива 80-4871 изграђена је 1925. године и припадала је компанији индустријалаца, грофа Карољија”. Пруге и возови у Војводини”, ”Пруга Зрењанин-Радојево”, Нови Сад, 2002.
   Локомотиве серије JDŽ/JŽ 182 (MÁV 388) произведене су 1896. године у фабрици “Wiener Neustädter Lokomotivfabrik” у Винер Нојштату. Једна локомотива из ове серије коју је 1924. преузела Румунија (CFR 388) чува се у Музеју парних локомотива у Сибиуу.
   Колико је познато, ниједна од ових локомотива није сачувана.
   Станице
   Изградња железничког моста за пругу уског колосека 1898. године – мост се налазио између данашњих улица Матавуљеве и Милетићеве, а ван функције од 1932. године. Уклоњен је после Другог светског рата.
   Ред вожње из 1967. године
   “Ћира” је пролазио кроз следеће станице: У Великом Бечкереку ”’Обала Бегеја”’ (данас железничка станица Зрењанин), ”’Немачка улица”’ (данас улица Жарка Зрењанина)
   ”’Трг слободе|Главни трг”’, ”’Хотел “Код круне”‘ (данас Трг др Зорана Ђинђића)
   Прелаз преко Бегеја (железнички мост): Темишварска улица”’ (данас Милетићева улица)
   Трошарина”’ (на излазу из града, на Темишварском друму)
   Ван Великог Бечкерека:
   ”’Клек”’
   ”’Катарина”’ (Равни Тополовац)
   ”’Бегеј Св. Ђурађ”’ (Житиште)
   Прелазак преко Бегеја
   ”’Идвор”’
   ”’Честерег”’
   ”’Паулов мајур”’ (данас Банатско Карађорђево)
   ”’Јоханов мајур”’
   ”’Нова Црња”’
   ”’Каролинин мајур”’
   ”’Леонин мајур”’
   ”’Немачка Црња”’
   ”’Јулијин мајур”’
   ”’Кларија”’ (данас Радојево)
   Југословенско-румунска граница (од 1923)
   ”’Нови Жомбољ”’
   У периоду после Другог светског рата станице на прузи Зрењанин-Радојево су биле:
   ”’Зрењанин Фабрика”’
   ”’Зрењанин Предграђе”’
   ”’Клек”’
   ”’Тополовац”’
   ”’Житиште”’
   ”’Банатски Двор”’
   ”’Честерек”’
   ”’Банатско Карађорђево”’
   ”’Ливаде”’
   ”’Нова Црња”’
   ”’Војвода Степа”’
   ”’Српска Црња”’
   ”’Радојево”’
   Међуратни период
   У првим годинама након Првог светског рата, током разграничења између Краљевине СХС и Румуније у Банату 1924. године, пруга је скраћена до Јулијиног мајура, односно до Црње (Немачка Црња). Због исправке границе са Румунијом, јавила се потреба за деоницом између Црње и Кларије (данас Радојево). Ову деоницу изградила је железница у својој режији 28. марта 1926. године. Траса кроз град је напуштена 20. новембра 1932. године, када је у саобраћај пуштен тзв. “збијени колосек” између станица Велики Бечкерек и Велики Бечкерек Фабрика (колосек са три шине, код кога две спољне шине припадају нормалном колосеку, а једна спољна и унутрашња шина припадају узаном колосеку) у дужини од 4635 метара.
   Записи о “Ћири”
   Током међуратног периода, о “Ћири” се у више наврата писало у јавном дискурсу. Тако је, нпр. Милош Црњански приликом свог боравка у Великом Бечкереку 1923. године забележио да “Ћира” пролази кроз центар града. Неколико година касније, један анонимни београдски новинар који је по први пут боравио у Великом Бечкереку, забележио је своје утиске о граду, а међу њима и своја запажања о “Ћири”. Његов извештај објавио је великобечкеречки лист “Банатски гласник” новембра исте године, под насловом: ”Кроз Велики Бечкерек (неколико импресија једног београдског новинара)”. Ту се, између осталог, каже:
   “Велики Бечкерек има своју занимљивију прошлост из древних, а и из скоријих времена. Ту су још остаци гиздавих подвига некадашњих магната (Магнат је маџарска реч. У другом разреду гимназије тражио је од мене професор за немачки језик, да му мењам у множини реч “дер Магнат”. Почео сам “ди магнете”!). Дакле, остаци! ”’На пример, железница кроз град. Практично, но мени се не свиђа. Локомотива, парна локомотива кроз центар вароши! Веома необично. Не би ли увели електричну, или бар ону са мотором на бензин? Због масе црног дима, мислим. Нехотице сам се побојао, да ће ови облаци дима упрљати лепе трговачке изложбе са обадве стране улице Краља Александра, да ће пасти на брижљиво уређене тоалете нежног пола на шетњи. Побојао сам се, да ће ова нежна створења бити загушена кашљем. Међутим – никоме ништа. Па, навика”. „Кроз Велики Бечкерек (неколико импресија једног београдског новинара)”, ”Банатски гласник”, 21. новембар 1930.
   Илустрације “Ћире” су нашле место на међуратним разгледницама Великог Бечкерека/Петровграда, као и у монографији “Петровград” из 1938. Године. Александар Станојловић (ур.), ”Петровград”, Петровград 1938 (Зрењанин 2004), 195-197.
   Укидање пруге
   Железнички мост у Житишту, срушен осамдесетих година 20. Века. Пруга је постојала све до 1969. године, када је демонтирана. Услед нерентабилности и опалог промета путника и робе, већ 1967. године јавили су се први натписи у локалној штампи који су предвиђали “Ћирино” укидање. Још једном о укидању пруге Зрењанин-Радојево. Губици прегазили ”Ћиру””, ”Зрењанин” 757, год. XV, субота, 8. април 1967, 1. М. Далмација, “После вести о укидању ”Ћире” – само кад се изгради пут…”, Зрењанин 758, год. XV, субота, 15. април 1967, “Разговори о судбини ”Ћире”. Сви против укидања”, ”Зрењанин” 759, год. XV, субота, 22. април 1967, 3. Укидање пруге се међутим отегло С. Вршка, “Догодило се у Радојеву. Продужен живот ”Ћири””, Зрењанин 854, год. XVII, 8. март 1969, , и тек је средином 1969. године донета одлука о њеном дефинитивном укидању. М. Пушић, “Стао ”Ћира””, Зрењанин 865, год. XVII, 22. март 1969, М. Пушић, “Мала пруга споразумно укинута. Уместо ”Ћире” – камиони”, ”Зрењанин” 873, год. XVII, 19. јул 1969. Надлежни органи сажето су образложили донету одлуку:
   “Пруга се укида због нерентабилности, с тим да железничко транспортно предузеће организује превоз робе са подручја општина Нова Црња, Житиште и Зрењанин сопственим камионима и по железничким тарифама”. Пушић, “Мала пруга споразумно укинута. Уместо ”Ћире” – камиони”, ”Зрењанин” 873, год. XVII, 19. јул 1969.
   Основна брзина на прузи је тада била 20 км/х, а брзина преко скретница је била 10 км/х за вожњу у правац и 5 км/х за вожњу у скретање. Време вожње путничких возова између Зрењанина и Радојева износила је 3 сата и 47 минута, док је зависно од времена бављења у успутним службеним местима, време путовања путничких возова било у интервалу од 4 сата и 22 минута до 4 сата и 46 минута. Просечна комерцијална брзина била је у интервалу 14,1 до 15,3 км. “Пруге и возови у Војводини”, ”Пруга Зрењанин-Радојево”, Нови Сад, 2002, 156-157.
   Данас
   Након више од 40 година од укидања пруге, и данас су видљиви неки од трагова њеног постојања. На Темишварском друму у Зрењанину и данас постоји некадашњи објекат станице “Зрењанин Предграђе”. У Клеку је на месту трасе пруге бициклистичка стаза. У Житишту постоје станична зграда и Железничка улица, док је некадашњи железнички мост преко Бегеја срушен осамдесетих година. Главна улица у Банатском Двору се зове Железничка. Улица којом магистрални пут пролази кроз Александрово такође се зове Железничка. У Српској Црњи такође постоји Железничка улица.

   Извор: Интернет

   Одговори

5. 10. фебруар 2018. у 11:48

   Војислав Ананић

   ПУСТА СЕЋАЊА

   За мном остале већ многе године. Примиче се потајно старост. Oнако нечујно, на прстима, али осећам да је ту. А ја се још увек радо присећам оних дивних дана младости. Иако понекад тешки и у сиромаштини, ти дани су ми остали као најслађи. Препуни снова, маштања, првих симпатија и љубави. Сећам се још увек свега.
   Све тамо до мојих момачких дана и до првих одлазака из родне куће и мог Александрова у свет, наши животи су били у некаквој вези са тадашњом „Малом пругом“ и возом популарно званим „Ћира“. Данас је тај воз већ готово заборављен и мало га се ко уопште и сећа. Чисто баш ради тога, да се не заборави, присећам се свега. Живот крај пруге, имао је своје чари. Одмах уз пругу, биле су бандере и на њима телефонске жице. Између пруге и макадамског пута живео свој живот неки канал обрастао бујном зеленом травом. Живнуо би посебно кад су ту дечаци пикали неку лопту крпењачу, а девојчице чувале и напасале јата гусака. Успут се играле „пиљака“ каменчићима са пруге. Кад пролази, парна локомотива испушта читаве облаке црног густог дима који се осећа на дрвени угаљ. Машиновођа или његов помоћник и ложач повуче писак и продорним звиждуком поздравља дечурлију.
   Првих дана свог постојања, „Ћира“ је свакодневно саобраћао између тада, Великог Бечкерека (данас Зрењанин) и Жомбоља у данашњој Румунији. Наиме, оба града су онда била у једној држави, а између њих су се налазиле станице са називима места које су опет, многи заборавили (Катарина, Бегеј Св. Ђурађ, Паулов Мајур, Јоханов Мајур, Каролинин Мајур, Леонов Мајур – Леоновац, Јулијин Мајур, Кларија). Данас су нека од тих насеља добила нова имена, или су једноставно нестала.
   Та ускотрачна пруга је била међу првима које су изграђене у Банату. Акционарско друштво „Торонталске локалне железнице“ је у Великом Бечкереку 1887. године донело одлуку да се капитал мађарских аристократа Баната, уложи у развој железничке мреже на том простору. Наиме, тада је то Друштво добило концесију за градњу пруге Велики Бечкерек – Жомбољ. Најзначајнији финансијер и иницијатор њене градње био је гроф Ендре Чеконић од Жомбоља. Намера му је била да омогући превоз пољопривредних производа са његовог имања на бечкеречку пијацу. А његово имање је било велико и обухватало атаре многих села. У редован саобраћај је пуштена 20. октобра 1898. године. После Првог светског рата, „Ћира“ је имао нешто краћу пружну трасу и то, између Великог Бечкерека и Кларије, јер је Жомбољ касније са Румунима мењан за Јашу Томић. Након разграничења између Краљевине СХС и Румуније 1924. године, пруга је била најпре скраћена до Јулијиног Мајура (до Црње – Немачка Црња), а онда продужена до Кларије (Радојева) 1926. године.
   Тада су располагали са десет локомотива парњача, које су биле произведене у Будимпешти или у Винер Нојштату. Једну од тих локомотива из 1896. године преузела је 1924. године Румунија и чува се у Музеју парних локомотива у граду Сибиу. Остале нису сачуване. Основна брзина на прузи је тада била 20 km на сат, а код кривина и преко скретница само 5 km/х. Просечна комерцијална брзина била је између 14,1 и 15,3 km на сат. А време вожње у тих шездесетак километара између Зрењанина и Кларије (Радојева), износила је око четири сата. У периоду после Другог светског рата, станице на прузи Зрењанин – Радојево су биле: Зрењанин Фабрика, Зрењанин Предграђе, Клек, Тополовац, Житиште, Банатски Двор, Честерек, Банатско Карађорђево, Ливаде (сада Александрово), Нова Црња, Војвода Степа, Српска Црња, Радојево. Пошто је у Радојеву била последња станица, тамо се локомотива кад „Ћира“ стигне, окретала у супротном смеру. Врло једноставно. Само је скретничар постави на шине постоља које се ручно окретало а после се опет прикаче вагони. И, том ускотрачном пругом се није одвијао само путнички саобраћај, него се њоме обављао и теретни, у марвенским вагонима, за превоз свега. Од пољопривредних производа, до угља, грађе и свега осталога. Кад није било места у вагонима прве и друге класе, стајало се и путовало и у тим вагонима.
   Често сам као гимназијалац путовао „Ћиром“. Из мојих Ливада је кретао ујутру рано, око 1,30 часова. Станична чекаоница пуна путника и ко је уграбио место на клупи слатко дрема чекајући да се воз огласи својим клопарањем точкова и продорним звучним писком. Они други, млађи, збијају шале да утуку време, а неки одважнији од момака изашао напоље и стиснуо уза зид неку сеоску девојчуру. Кад „Ћира“ коначно стигне, настаје метеж око пењања и укрцавања ствари, трка ко ће боље место да уграби. Већина их наставља са спавањем, али се могла чути и нека лепа песма. У почетку тихо, а онда су се придружили и други. Тамо код оних кривина, кад машиновођа успори и пусти пару и писак, они храбрији од мушке младежи правили се важни, искакали из вагона и онда поново ускакали у неки други. Успут су добро осматрали путнике, тражећи међу њима неку згодну девојку. Ко је нађе, уз неколико лепих речи, са њом одлазио скроз до последњег вагона. Тамо на платформи, били сами напољу. Љубакали се и грлили. Дуг је пут до Зрењанина.
   Пруга је постојала све до 1969. године, када је, како су говорили, демонтирана због нерентабилности. Сав превоз се од онда одвијао аутобусима, камионима, тракторима и запрежним колима. Тако је популарни и добри „Ћира“ данас остао само један од препознатљивих мотива на старим пожутелим фотографијама и на понекој разгледници. А у мом Александрову, поред сада асфалтног магистралног пута поред којег је некада пролазила и уска пруга, и сада постоји улица Железнички ред.
   Друм који је ишао уз саму пругу, некад је био прашњав, са милион рупчага, макадамски. Узалуд су га стално насипали каменом туцаником. Ко зна ко све тим путем није пролазио и с добром и с лошом намером. И војске, и они који су се ту негде затекли и настањивали. Учитељи, бележници, свештеници и лекари. Можда давно и гроф Клаудије Мерси када је размишљао како да исуши те мочварне банатске терене, да их насели новим живљем. Ту сам и ја као дете сачекивао своју мајку да се врати са пијаца из суседног села, гледао далеко не бих ли је угледао, и кад је видим, онда трчао пред њу. Она ме увек обрадовала својим загрљајма и пољупцима, а често ме је и изненадила тако што би ми купила неки слаткиш.
   Што је било најлепше, поред друма били засађени дудови. И они бели, и они розе боје, а и они са тамно плавом, просто мастиљавом бојом. Говорило се да на овим банатским теренима дуд може дуго да опстане. Било је заиста старих стабала са већ испуцалом па и сасушеном кором, али су још увек сваке године доносили плод. На радост деце, а и оних старијих, да пеку ракију дудовачу. Људи су обично закупљивали по неколико стабала дудова и у време њиховог опадања, тресли их и сакупљали плодове за ракију.
   Тим стаблима нису сметали ни велики зимски сметови, ни оне чувене банатске кошаве. Сам Бог ће знати ко их је ту и када засадио. Кад лети овладају тешке оморине, ту су у хладовини тих дудова многи налазили себи спаса, а одозго, са њихових грана чуо се милозвучан пев разних птица. Укидањем ускотрачне пруге, нестајао је и макадамски пут поред ње. А са њим су ко зна куда нестали и дудови мургани. Некоме за огрев, некоме за израду дудових буради. Тако то увек буде. Што је лепо и корисно, код нас дуго не траје. Сад дудовог дрвета скоро нигде да и нема. Остало је само оно осећање у нама да се са сетом сећамо тих старих лепих времена. Сада овим новим асфалтним путем јурцају аутомобили, тутње камиони, брекћу трактори. Јесте то све можда и боље и корисније, али, ово време нема оних старих чари.
   „Ћиром“ а касније и аутобусима из ко зна којих места, у моје Ливаде (Александрово) за време школских распуста, код родбине долазиле многе „прије“ варошанке. Тек онда је настајала трка нас сеоских момака ко ће први уграбити ону најбољу. Тиме је доказивао да је главни „лаф“ међу својим вршњацима. У смирај дана, када се јавља први сутон, почињао је да оживљава чувени корзо. Са својом девојком, сваки најпре направио пар кругова корзоом да га сви виде, а потом су се губили на неку што заклоњенију клупу у парку. Касније, игранка. Тек ту је настајало загледање једно у друго, а богами и осталих који су те вечери остали „кратких рукава“. И док је Злата Голошин са својим оркестром на подијуму свирао раличиту музику за игру, чекао се танго „стискавац“. Привучеш партнерку што ближе к себи, осетиш је под својом руком како се гиба, а и спреда кад те као додирне својим грудима у игри. Нагнеш се и као нешто јој на ухо шапућеш, а читавим телом те обузимају љубавни срси. Узавре млада крв. И где се то може поредити са овим ђускањем данашње омладине?
   Одлазило се онда за време паузе у посластичарницу код Барнића на сутлијаш посут циметом, на ораснице или ратлук, а и на печене јабуке на штапићу са слатком шећерном глазуром. Наручивала се боза или лимунада, а лети и сладолед у корнету. Ко је волео чај са румом или прaву турску кафу, ишао је у другу посластичарницу коју је држао неки Шиптар. Е, ту се гледало и у шољу и прорицала судбина те вечери. Обично су младићи били ти који су измишљали којешта. Својим девојкама давали до знања шта би они желели или им индиректно казивали шта их очекује у блиској будућности. Била су то за многе времена првих љубави и састанци који су дуго остајали у памћењу.
   После су многи ишли у чувену кафану „Код Берара“ или у кафану крај базена коју су сви називали „Хотел“, мада то није био. Причало се да је Јулка Берарова негде у потаји кафане прикачила слепог миша, да тамо сви долазе као слепи. И, заиста, неко се ту радовао и проводио пријатне тренутке, а неко и туговао или из ко зна којих разлога патио. Многи су ту свраћали да играју билијар, да се забаве. Пуно је тајни које данас памте само већ избледели зидови. Из обе кафане се чула жива музика. Улазило се у њих са великом грајом и спајали се столови са друштвом. Конобари само лете, Јоца Арсић и Божа Олћан развлаче хармонике, певаљка долази до стола и на увце ти пева. Поручују се жељене песме преко микрофона, да сви чују за кога је. Запева се и нека народна. Бране Чворак започиње ону „Хај, хај, винца – ца…“ и остали му се здушно придружују. Благоје је галантан као и обично, а пришуња им се и Бача, који се увек гребао или за пиће или бар за цигарету. Девојке се само кикоћу и свака од њих потајно жели да на остале остави утисак било својом лепотом, новом фризуром, мини сукњом која се тек онда почела носити. Неко у том расположењу разбије понекад и чашу, али онако, зналачки, бећарски. Тек је зафрљочи у неко ћоше и пази да неког не повреди.
   У та стара времена се све доживљавало чулно. Додиром, шапатом, мирисом и укусом. Све дато од Бога и природе. И сви у томе уживали. Није тада било ни мобилних телефона, ни интернета, ни фејсбука… Онда смо се зближавали. Данас, сви ти уређаји савременог доба само доводе до отуђења међу младима. До нечег вештачког и краткотрајног. Зато је све мање вечних љубави а све више развода. Нико брате, никог данас неће да трпи, да отћути и оно што му није мило ни чути ни видети.
   И тако. Отпловило време ко зна у ком правцу. Остала само пуста сећања на тамо неки живот из младости. А, многих већ нема међу нама који би се сећали својих лепих животних тренутака. Отишли тамо у неки други свет, да мало предахну и нађу спокоја душама својим. И једнима и другима заједничко да су остали верни своме завичају. Неки га се још увек са носталгијом присећају и обилазе га кад год узмогну, а многи у њему већ одавно почивају. Заборавили га.

   Војислав Ананић

   Запис из моје седме књиге краћих прича и записа „Пуста сећања“

   Одговори

6. 23. јун 2018. у 00:56

   Славиша Перић

   Поштовани господине Ананићу, да ли је можда Ваш рођак Ђура Д. Ананић који би, да је жив, имао око 100 година. Нађох га у документима са још двадесетак Ваших мештана.
   Поздрав, Славиша Перић

   Одговори

7. 11. октобар 2018. у 15:33

   Војислав Ананић

   Господине Перићу, Ђура Д. Ананић је мој отац. Молим Вас да ми пошаљете та документа или бар како им је назив, одакле потичу, где да их пронађем?
   Хвала унапред!
   Поздрав,
   Војислав Ананић

   Одговори

8. 11. октобар 2018. у 16:44

   Војислав Ананић

   Славиша, моја мејл адреса је:

   [email protected]

   Одговори

9. 17. фебруар 2019. у 09:11

   Војислав Ананић

   АЛЕКСАНДРОВО (14. фељтон)

   …КОЛОНИЗАЦИЈА СЈЕВЕРНИХ КРАЈЕВА (1920-1941)

   Пише: др Милан Мицић 8.

   …Новодосељено становништво у првој фази колонизације 1921–1923. године, нашло се у оквиру српских православних црквених општина из српских старосједилачких насеља. Свештеник из Српске Црње Анђелко Грбић био је надлежан за колонистичко становништво насељено на 22 мајура велепосjеда Андрије Чеконића….
   …Свештеник из Српске Црње Анђелко Грбић имао је надлежност над четири колоније настале на посједу А. Чеконића (Војвода Бојовић, Војвода Степа, Александрово, Банатско Карађорђево) гдје је 1930. године живјело 11.300 становника у 2.296 кућа. Колонисти из нових насеља слали су пријевоз (форшпана) за надлежне свештенике. У таквим околностима вршење богослужбених обреда свештеницима у колонијама било је отежано…
   …Отежавајућа околност за свештенике који су опслуживали колонистичке заједнице у Банату било је блиско ратно искуство становника колонија, као и дужи боравак једног њиховог дијела у печалби, највише у САД, којима су биле нарушене традиционалне хришћанске вриједности… Како је изгледао обилазак нових парохијана и какво је било стање њиховог „морала” свjедочи запис из Летописа Српске православне општине Војвода Степа од 17. септембра 1935. године у којем се говори о претходном раду свештеника А. Грбића међу колонистима на посjеду А. Чеконића: „Након 14 година парохијске службе разријешен је дужности Анђелко Грбић који је послије европског рата пали дух хришћанства међу придошлим насељеницима, добровољцима, већином Американцима и колонистима поново оживио путујући пjешке и колима по раштрканим одајама којих је био 22 од Српске Кларије до Пал Мајура (данашње Банатско Карађорђево) вршећи парохијску и свештеничку дужност.” Становници нових насеља који су били удаљени од средишта парохије имали су свештеника у колонији само по позиву и по потреби. Да би задовољили своје вјерске потребе одлазили су недјељом у најближе цркве. Храмови су тако постали мјесто контаката досељеника и старосједилачког становништва. Старосједиоци нису прихватали досељенике који су у тим првим сусретима наилазили на хладан пријем код домаћег становништва…
   …Насељеници на мјестима на којима су формирана нова насеља трудили су се да привремено старе, велепосједничке зграде („спахијске зграде”) оспособе као просторе за богослужење. Истовремено, старе зграде на мајурима служиле су као привремене школе и привремене богомоље. У колонији Александрово 1926. године почела су богослужења и то у кућама колониста Стадоје Лалића и Илије Богуновића које су се налазиле у центру новог насеља. Одлуком Скупштине Српске православне црквене општине у Александрову од 22. марта 1927. године тражено је од општинских власти да се „одобри школска зграда за богослужење”. Од 30. децембра 1928. године црква је смјештена у нову школску зграду у колонији гдје је направљен простор за богослужење. „Богомоља је смјештена у једну приватну зграду” извијестио је срески начелник среза Јаша Томић 22. марта 1930. године из колоније код Руског Села…
   КОНКУРС ЗА СВЕШТЕНИКА
   Како се у новим насељима развијао вјерски живот, како су формиране црквене општине, на који начин су свештеници долазили у нова насеља, како су се набављале ствари за цркву најрељефније се може пратити на примјеру колоније Александрово настале на великом посједу А. Чеконића у Средњем Банату.
   У току 1923. године на најсвечанији начин свештеник А. Грбић извршио је освештање темеља и имена новог насеље Александрово, као и освештање плаца за цркву и великог дрвеног крста који је постављен на средини гробља. Оснивачка Скупштина Српске православне цркве у Александрову одржана је 26. децембра 1926. године, а за предсједника је изабран колониста Милан Леваков. На Скупштини Српске православне црквене општине у Александрову 15. фебруара 1927. године изабран је Црквени одбор и донесене су одлуке да се нађе стан за пароха и да се „распише натјечај за сталног пароха”. Скупштина је такође донијела одлуку да се за градњу цркве обрате за помоћ Министарствима просвjете, вјера и аграрне реформе, а да двојица представника двије кључне колонистичке групе Божа Лончарски (банатске) и Буде Тртица (личке) разговарају са заступником велепосједника А. Чеконића Николом Гробом о продаји „великог магазина на Пустари” чији би се материјал могао користити за градњу цркве. На истој сједници за црквењака је именован Жива Ердељан, а Б. Тртица је једну своју собу уступио да у њој „стоје црквене ствари и да служи за писарну”. Изабрани Црквени одбор 10. марта 1927. године расписао је „натјечај за пароха” и одредио да се за његове потребе нађе стан који би се састојао од „ двије собе, кухиње и шпајза”. На сљедећој сједници 7. априла 1927. године разрезан је порез за издржавање пароха од 20 динара по кући. Као стан за пароха узета је кућа извјесног Бранка Маљугића, за цијену од 3.600 динара, а затражено је да се црквене ствари и иконостас који је децембра 1923. године донесен из Жомбоља приликом евакуације овог насеља од стране југословенских власти, по корекцији југословенско-румунске границе, уступе црквеној општини у Александрову. Великокикиндској Епархији је упућена молба у којој се каже да „смо сазнали да је један Рус поднио молбу, па да нам се за свештеника одреди тај Рус. За „црквеног пијевца” на овој сједници скупштине одређен је био колониста Лука Зец. На слиједећој сједници одржаној 8. маја 1927. године наручено је за потребе цркве звоно од звоноливнице Јовановић из Новог Сада. За потребе досељавања именованог пароха у колонији Александрово, Руса Владимира Вахњина Црквени одбор 16. октобра 1927. године одредио је да се новом свештенику плати једна трећина путних трошкова возом на линији Окучани–Нова Црња или мајур Јаношевац и да се за његове потребе узме стан Чеде Несторова за 6.000 динара који се састојао од три собе, ходника и кухиње, а који је био „молован”. Нови свештеник В. Вахњин уведен је у дужност 2. новембра 1927. године, а свештеник А. Грбић предао му је „црквене ствари које је донио са собом из Жомбоља приликом евакуације”.

   Извор: исечак из СРПСКОГ КОЛА, бр. 36, новембар 2018.

   Одговори

10. 17. фебруар 2019. у 12:50

    Војислав Ананић

    КОЛОНИЗАЦИЈА СЈЕВЕРНИХ КРАЈЕВА (1920-1941)

    Пише: др Милан Мицић 7.

    Главни проблем у школовању дjеце имало је становништво насељено на мајурима или становништво у новим насељима које се налазило удаљено од мjеста у којима су биле школе. Проблем удаљености стана колониста и школе коју су похађала дjеца представљао је главни узрок непохађања школске наставе од стране колонистичке дјеце, а на питање школовања колонистичке дјеце рефлектовао се однос локалне средине према колонистичким заједницама, као и способност самоорганизовања колониста.
    ПРВЕ ЈАВНЕ ЗГРАДЕ БИЛЕ СУ ШКОЛЕ
    Насељеници који су основали колонију Александрово у прољеће 1923. године основали су школски одбор чији је предсjедник био један од вођа колонизације Сава Шашић, из Днопоља, код Доњег Лапца. Учитељица, предсjедник школског одбора Раде Кантар, из Добросела, код Доњег Лапца, и дјеловођа Данило Боснић, из Мекињара код Удбине упутили су 20. фебруара 1924. године писмо Министру просвjете у којем су описали тешко стање колониста приликом насељавања: “Једна просторија у спајинској згради тако је мала да не може примити ни пети дио дjеце и сем тога толико је нехигијенска да не може послужити као школа. Ова зграда остаће изван насеобине када се подигне село. Ово огромно насеље има огроман број дjеце која се не школују, јер нема школе и учитеља… Још 1922. године аграрна реформа премjеравајући колонистима и добровољцима поткућнице одредила је у центру насеобине мjесто за подизање школе, али до сада ни са једне стране није што год подузето да се подигне школа… Године 1925. у колонији Александрово формиран је привремени одбор за градњу школе који је 20. маја 1925. године тражио од Министарства за аграрну реформу да се на Бозито пустари откупи велепосједничка зграда која је претходно служила као школа. Министарство за аграрну реформу 1927. године дало је 70. 000 динара за откуп велепосједничке зграде. Школске 1927/28. године број ученика у школи износио је 332 и они су похађали школу у три смјене, а услови живота учитеља који су становали у старој спахијској згради били су веома тешки. „Грло и плућа сам изгубила у стану за који се не може рећи да је учитељски“, навела је учитељица Невенка Грујић 1927. године у обраћању школском надзорнику среза Јаша Томић, Сави Ивачковићу… Од тренутка времена насељавања (1921–1923) до тренутка градње првих школских зграда у Банатском Карађорђеву, Банатском Вишњићеву и Александрову прошло је 4–6 година ( 1927–1928 )…

    Извор: исечци из СРПСКОГ КОЛА, бр. 35, октобар, 2018.

    Одговори