Порекло презимена, село Љутићи (Пљевља)

Порекло становништва села Љутићи, општина Пљевља (Црна Гора). Према истраживању Видоја Деспотовића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Матаруге - Љутићи (фото: http://pejzaziselopriroda.blogspot.com/)
Матаруге – Љутићи (фото: http://pejzaziselopriroda.blogspot.com/)

Од Основне школе у Матаругама, па до Кракалица, лијево и десно од асфалтног пута Пљевља – Бијело Поље, простире се село Љутићи. То је дио матарушког мјесног подручја, ограничен са истока ријеком Козичком и Клађем, са југозапада Ћехотином, а са сјевера линијом Карталов врх – Гачевића Бреза. Надморска висина Љутића је око 1000 метара, а појединих узвишења и до 1200 метара. Љутићи имају засеоке: Љутиће, Клеке, Пуриће, Ћировиће, Клађе, Кавалу и Дубраву. Засеоци су око Љутићког поља по чијем ободу су куће и остале зграде, а поље чиста ливада – косаница. У пољу, кроз које протиче Пурића поток и неколико поточића, по тврдим барама – љутицима расте тврда трава, која намучи, док је покосе, и добре косце.

Отуда ваљда и име села Љутици – Љутићи. Љутиће окружују висови: Карталово брдо, Бреза, Пурића крш, Клеке, Градина, Госпића врх и Маркуша. На правцу сјевер-југ село нема природних заклона, па сјеверац, нарочито зими, брише и путеве замеће, хладноћу доноси и проноси и сву бијес и оштрину искаљује. Село је одавно електрифицирано, а мјесто старих караванских путева од Коријена преко Земунца на Ћехотини и Ћировића и Клека ка Орлићу и од Вруље преко Клека ка Матаругама и даље, су сеоски и шумски путеви којима се може возилима доћи до готово сваке куће. У новим кућама, мјесто оне старе архитектуре, мјесто лучарница, чучаваца и малих и великих лампи, сија од 1958. године електрична сијалица, а мјесто бременица и буцата пред кућом и у кућама је доведена вода.

Модерно урећене куће и намјештај не заостају у доста домова иза градских кућа, а што све говори колико је село узнапредовало у другој половини 20. вијека. Старија домаћинства и у Љутићима жале за бројним комшилуцима са доста чељади и буљуцима дјеце. Све је мање сеоског жагора, рике говеди и гласа звона бројних стада оваца и коза. Љутићи су све више у тишини као да изумиру, јер се младост у њему све мање роји. Присјећају се стари да тако никад у Љутићима није било, сем можда иза Велике сеобе када из ових крајева све одсели или би побијено или у ислам отјерано.

О животу у далекој прошлости у Љутићима свједоче бројни споменици. Гробље у Дубрави са споменицима још из римског доба, те гробља у Пурићима и Клекама, остаци насеља у Дубу и Кавали и тумуле чувају посмртне остатке становника који су ту живјели у 16. и 17. вијеку и много раније, те предака Љутичана који ту живе од половине 18. вијека. У гробљу у Дубрави су бројни стећци са и без ознака, молика стара, према проијенама, преко 650 година, темељи црквице која је у гробље пренешена иза сеобе под Чарнојевићем почетком 18. вијека.

Цркву су, према предању, вјерници пренијели у гробље у Дубрави из мјеста звано Дуб гдје су и сада видни остаци других станишта и гробља. Молика у гробљу на Дубрави, звана матарушка молика, је прича за себе. Стара је, кажу, преко 650 година и јединствено је дрво у овим крајевима, ко зна кад је и како ту пренесена и узрасла. Ово растиње, слично бору, успијева у приморском крају и кршу изнад 1000 метара надморске висине. Као светињу у гробљу је чувају Љутичани. Са молике ни гранчицу нико никад не убере. Што само опадне, а због старости тога је све више, под моликом остане. “Ђе је нико ту и нек почива”, кажу вјерници. У Љутићима је и засеок Клеке. У литератури и предањима се помиње и град Клек у више мјеста. Зна се да је у средњем вијеку и раније свака кнежина, жупа, нахија или област, зависно како се кад звала, имала град, село и пашњаке, пасишта или љетишта. Град је било сједиште кнеза, односно старјешине, зависно од тога како се кад називао, па отуда називи сједиште кнеза град, кулина, градина. Узвишење око 1100 метара, звано Клеке, вјероватно су биле и мјесто одбране и заштите насеља у Кавали, те споредног пута од Коријена преко Ћировића, Љутића, Клека и Клађа ка Кознику и Орлићу гдје је била већа караванска станица на путу ка Лимској долини.

Клеке, Клађе, долина Козичке ријеке и Ћехотине су била пасишта. У Клекама, обраслим зеленим растињем, клеком, а онда бором и смрчом, па отуда ваљда и име, и сада су видни остаци станишта ко зна из когпериода, посебно на узвишењима за одбрану и у рејону  извора Студенац, гдје су живјели сточари. Кроз Клеке пролазе одавно пјешачке стазе, неке су већ цесте, од Љутића ка Вруљи и Орлићу, од Кракалицака Клађу и Брези,  истина сада неке већ запуштене. Љутичани су одавно имали на Козичкој ријеци млинове, распоређене на десној страни испод Прага и Градине до ушћа Козичке ријеке у Ћехотину у Кракалицама и на Ћехотни.

Према Клекама, на простору између Ћехотине и Козичке ријеке, у засеоку Доњи клопет у Вруљи је узвишење до 1200 метара, Градина, са некадашњими утврђењем за одбрану, нарочито путног правца од Марине шуме преко Вруље ка Кознику и даље. Ово узвишење надвисује Клеке и у видном је пољу Катабуна, Карталова брда и Брезе и служило је за осматрање и ширу одбрану и насеља и путног правца који је ишао преко Љутића. Клеке су биле ближе и служиле за одбрану Кавале и Брезе, али и у вези са ширим окружењем за одбрану, како насеља тако и путних праваца.

Путним правцем, од Муниципијума С и Оногошта је, у зимским условима и у вријеме опасности путовања преко Ранча поља и Савина лакта, вршен покрет каравана са робом ка Комарану и даље и обратно, преко Љутића. Караваном су преношени со, луч, кожа, вуна, злато, свила, руда и друга роба од мора и ка мору између држава Немањића којима је овај крај припадао до половине 14. вијека, када је потпао под власт хумског кнеза Војислава Војиновића и његовог насљедника Николе Алтомановића, и држава и трговачких центара на мору. Након подјеле посједа Николе Алтомановића између Србије и Босне 1373. године овај крај је припао босанском краљу Твртку и који се 1377. године у Милешеви крунисао за краља Србије, Босне и Поморија. При подјели босанске државе послије Тврткове смрти пљеваљски крај је припао великашима породице Хранић – Косача. У посједу ове породице, прво Сандала Хранића, а иза њега од 1435. године Стефана Вукчића Косаче, који се од октобра 1448. године назива “Херцегом”, био је и овај крај. Пљеваљски крај и Полимље су од 1465. године потпали под турску власт.

Пљеваљеки крај, па и крајеви у горњем току ријеке Ћехотине, налазећи се на периферном дијелу земље Стефана Вукчића Косаче, имао је важну улогу, будући да је био на граници Српској Деспотовини, у трговини и размјени и њиме је пролазио најкраћи и веома важан каравански пут, чији је један од споредних праваца пролазио и преко Љутића и Клека, који је повезивао централне и источне дијелове балканског полуострва са приморјем и средњем дијелу јадранске обале.

Из овог периода, због честих сукоба и потребе одбране и обезбјеђења путних праваца и токова роба, изграђени су бројни градови и утврђења за одбрану насеља, у којима је обезбјеђивана храна за људе и стоку, смјештај и прихват караванција, путних праваца, рудника и вођење борбе. Из овог периода датира вјероватно и град Козник у Козици, Градина у Вруљи између Ћехотине и Козичке ријеке, за који се по предању каже да је ту прво почет да се гради град проклете Јерине, па кад није било могуће довести воду одустало се и град грађен у Козици, а ту остало само град за одбрану путног правца преко Вруље и Клопета ка Кознику. Из тог периода датирају вјероватно и остаци насеља Кавала и Клеке, утврђена у Брези Гачевића и Мариној Шуми.

Према предању у овим крајевима су живјели иза Римљана Грци, да су рејон Матаруга и околина били пренасељени, да су ту живјели племена Матаруге и Кричи, да је све ово било пренасељено и да су послије пада под Турке Матаруге и Кричи остали вјерни својој вјери и нијесу прелазили у ислам. Били су то и познати сточари, звани Власи, који су са стадима путовали веома далеко и повремено се повраћали и асимилирали у Србе-православце. Називи Кавала у Љутићима и Калипоље у Вруљи су грчког поријекла. Ту су и гробља, нека се и сада зову грчким, у којима су гробови и споменици Римљана, потом Грка и Срба. Нека од ових гробља су напуштена, а нека и сада служе за сахране. У гробљу у Дубрави су стећци из римског периода, у близини тумуле гдје су вршена сахрањивања Илира, а у Дубу и хумке са надгробним плочама. Све ово, са нешто писаних докумената, свједочи да су и у Љутићима живјели становници из најранијег периода датирања обиљежја о животу.

На сјеверном дијелу Љутића је засеок Пурићи који надвисује узвишење Бреза, названа Гачевића Бреза. Ту је била, према предању, веома позната караванска станица у 14. и 15. вијеку. Бреза је, као и цио крај, припадала босанској држави, а онда у доба владавине Сандала Хранића и Стефана Вукчића Косаче била је гранично мјесто између Босне и Србије. Налазила се на споредном путном правцу који је од Дубровника преко Пљеваља водио ка Комарану и Лимској долини. За одбрану ове станице и путних праваца су коришћена утврђења на Катабуну, Градини и Вруљи, Клекама и Гачевића Брези. Караванска станица је била смјештена у објектима истоименог виса Бреза надморске висине 1226 метара. У рејону ове станице је гробље, звано грчко и извор Завој, као доказ и услов живота и живљења и сахрањивања Илира.

Бреза, као караванска станица, се помиње у уговорима из 14. вијека између дубровачких трговаца и влаха о превозу као крајња станица или као мјесто гдје се упућују каравани, затим као мјесто преко којег је водио пут до крајњег одредишта (Комаран). Према Брези се одређивао ближи положај Комарана као циља каравана. На Брези је била осматрачница и утврђење, јер је у видном пољу са Градином у Вруљи, Катабуном, Карталовим брдом и узвишењима од правца Пљеваља преко Отиловића и Ивовика. Активности ове караванске станице је била изразитија када је Полимље постало граничка област Србије и Босне у 15. вијеку. О животу у Љутићима у далекој прошлости, чак и прије Илира, постоје и други докази. У неким пећинама ријеке Ћехотине, приликом неких истраживања у 20. вијеку, су нађени остаци људских станишта још из периода старијег каменог доба. Ово и још неки археолошки налази свједоче да су ови крајеви били насељени још и прије више хиљада година прије нове ере. Кричи су у ове крајеве били насељени још у 7. вијеку бјежећи под најездом Срба у Доњу Херцеговину.

Прешавши ријеку Тару створили су државу коју су, према Лубурићу, насељавали простор Пиве, Дурмитора, Језера, Сињајевине, чак до ријеке Ћехотине. У доњем дијелу Љутића близу Ћехотине било је илирско-римско насеље. Љутићко поље је било под шумом, а около су биле куће и станишта за људе и стоку која је чињела главни извор прихода и живота. Копајући у љутичком пољу је нађен лучев пањ великих размјера, који је ту вјероватно лежао стотинама година. У долини Ћехотине испод Љутића је нађено воденичко камење и угљен.

Према предању, ту је била илирска воденица. Изнад цесте, у рејону Одаја је, према предању, био Чардак Селмановића, потомка Селмана Томашевића из 16. вијека. Чардак је држала нека Миља Бубања из Вранеша. Код Чардака је било и турско гробље, иако у Љутићима нијесу Турци никад живјели, у које су сахрањивани Турци који су гинули у борбама са хајдуцима у рејону Матаруга прије 1800. године. Код Кракалица, под брдом Каруше, била је царска кућа са магацинима у којој је купљена царска мирија (порез) и окупљана раја ради преношења саопштења. Љутићи и матарушки крај су мијењали аге, јер су земљу Селамановићи давали у мираз. Обиљежја и споменици о животу прије доласка Турака у ове крајеве су нестајали, рушени и зарастали, а нарочито од сеоба и бјежанија када је српски народ уништаван или тјеран да мијења вјеру. Највећи број предака садашњих Љутичана је доселио у Љутиће половином 18. вијека. Живот под Турцима предака садшњих Љутичана као чифчија је био веома тежак. Имања су била својина Турака иако они у Љутићима нијесу никад живјели. Поред ропства Срби чифчије су били претворени у пуке извршиоце турских прохтјева. Плаћање разних пореза и давања прихода са имања у виду половине, трећине или четвртине, су доводила до све већег сиромашења бројних српских породица Девеџића, Ћировића, Обренића, Пурића, Гачевића, Филиповића и других које су тада насељавале Љутиће. Као одговор на тежак живот Љутичани су почетком 20. вијека узимали учешћа у разним бунама против Турака, а нарочито у Раоничкој буни који су водили сељаци одбијањем да у прољеће ору њиве. Они су у групама односили пред аге раонике у знак одбијања обраде имања, чиме су наносили штету и себи и агама. У Балканском рату је учествовао један број Љутичана, придружујући се војсци Јанка Вукотића када је преко Вруље дијелом војске продирала ка Пљевљима.

Ослобађањем од Турака чифчије су у Љутићима посјеле имања која су до тада обрађивали по праву пречег, јер је држава платила Турцима земљу у виду десетогодишње ренте. По ослобођењу од Турака Љутићи су припали матарушкој општини која је имала сједиште у Отиловићима, а онда у Обардама. Ови крајеви су од 1913. године припали Црној Гори у којој је формирана и војска. Љутичани су били организовани у Каменогорски батаљон у коме су ратовали у Првом свјетском рату. У доба турске владавине у Карину је била турска караула и механа на путу који је од Брезе водио ка Комарану. Од 1916. године, када је окупирала Аустро-Угарска војска, разрушена је караула у Карину и на Матаругама изграђена аустроугарска жандармеријска станица.

Аустро-угарску и Њемачко-италијанску окупацију Љутичани су добро упамтили и жртвама платили. И у овим окупацијама су преживјели терор, паљевине, пљачке, робовања и погибије. У Првом свјетском рату је из Љутића учествовало око 20 бораца у Каменогорском батаљону. Иза Мојковачке битке и капитулације Црне Горе, у јануару 1916. године, дио Љутичана је отјеран у ропство из породица Ћировића, Обренића, Сокића и других. Група Љутичана: Обренић Јакша, Алекса, Перко, Милан и Иван и Сокић Милун су комитовали у времену 1916- 1918. године. У швапским логорима су робовали у Мађарској Ћировићи: Сава, Арсеније, Антоније, Божо, Бојо, Јовић, Миливоје, Милан, Ћиро, Вучко, Новица и Никола. На робији су умрли: Вучко, Новица и Антоније.

У рату 1941-1945. године учествовало је доста Љутичана. Велики број њих је затекао рат 1941. године на граници према Албанији у 48. пјешадијском пуку, а остале у Љутићима или у другим мјестима. Цестом кроз Љутиће је често пролазила колона окупаторске војске, па је често у рејону Љутића долазило до сукоба и борби. До сукоба је обично долазило у рејону Кракалица, Клека и Картаолова брда. У овим борбама је било погибија и рањавања, а имовину Љутичана је односила окупаторска војска, палила куће и прогонила породице партизанских бораца. Један број Љутичана се ставио на страну окупатора и учествовао у четничким јединицама у борбама против партизана. Од Италијана су стријељани Ћировић Милуша и Радоман.

Од партизана су стријељани или са окупаторском војском 1945. године нестали Гачевић: Дико, Перко, Васо, Спасо, Милија, Радоман, Живко; Ћировић: Перко, Иван, Милојица; Цвијовић Мишур и Обренић Крстоније. У јуну 1941. године у Љутићима је формирана територијална чета за одбрану и заштиту села и грађана од разних разбојника и пљачкаша. Командир чеге је био Драгиша Милуновић који је у децембру 1941. године ступио у четничке редове и нестао 1945. године. У борбама 1941-1945. годене у јединицама НОВ су погинули, као борци НОР: Обренић Манојле, Филиповић Михаило и Стеван, Јанковић Милош и Пурић Милош.

У Љутићима је од 1945. до 1955. године радила основна школа у кући Миланка Обренића за дјецу из Љутића. До тада су дјеца из Љутића похађала основну школу у Матаругама од 1919. до 1941. године. У школи у Матаругама 1919-1941. године су радили учитељи: Станко Дурковић, Радоје и Ангелина Зечевић, Панто Малишић и Михаило Алетић. У школи у Љутићима 1945-1955. године су радили учитељи: Љубица Јовић, Даница Лучић, Милијана Топовић, Гојко Вучетић, који је погинуо 1947. године у Зекавицама од четничких група, Јошо Андријашевић, Даница Војиновић, Рајна Петровић, Милева Савељић и Нада Боснић.

Отварањем и почетком рада основне осмогодишње школе у Матаругама 1956/67 године дјеца из Љутића се ушколују и завршавају основно осмогодишње школовање иза чега одлазе у средње и више школе или на разне занате. Завршетком школовања у средњим или вишим школама нико од дјеце Љутичана се не враћа да живи и ради у Љутићима. Потомци Љутичана живе и раде широм земље и у иностранству. Своје родно мјесто не заборављају. Долазе и помажу родитеље и старију браћу и чувају и преносе успомене и сјећања на млађе. Многа имања зарастају, а куће остају празне. Љутичко поље можда буде поново обрасло великим боровима као што је било прије близу 1000 година.

ЈОШ НЕКЕ ПОЈЕДИНОСТИ О ЉУТИЋИМА И ЉУТИЧАНИМА

Љутићи су доста безводан крај. Наслањају се на ријеке Ћехотину и Козичку ријеку које су, посебно у току љета до прекошења, служиле као појила великих стада оваца и коза и крда говеди. а њихове стране као пасишта љети, а зими као мјеста креше четине и брсти за козе и овце. Кроз Љутиће протичу потоци и поточићи: Пурића поток, Бобовиште, Змајевац и Пријеворовина који у току љета највећим током пресуше. Извори пијаће воде су: Студенац, Змајевац, Забој, Стублина, Чесма, Гачевића чесма, Бобовиште, Врело, Бјеловац и други од којих у јесен, зими и у прољеће вишак воде служи за напајање стоке. Млинови поточаре су једино грађени на Козичкој ријеци и то клекашки млин, Пурића млин и Обренића млин.

Гробља у Љутићима су: на Дубрави, у Клекама, на Говеђем Брду и у Клађу. Остаци турског гробља су у мјесту званом Одаја, а грчког на Дубу и у Кавали. На Дубу и у Кавали су биле и црквице које су иза сеобе 1690. године порушене, односно црквица из Дуба пренесена на Дубраву гдје су и сада видни остаци. У пећинама званим Малишина пећина и Ноздре у долини ријеке Ћехотине су нађени остаци скелета још из каменог доба. Преци садашњих Љутичана су једино Девецићи из периода прије сеобе под Чарнојевићем. Остали преци садашњих Љутичана су у Љутиће доселили почетком 18. вијека и славе крсну славу и то:

Девеџићи, Сокићи, Јанковићи и Филиповићи Ђурђевдан;

Ћировићи, Пурићи и Чамџићи Аранђеловдан;

Обренићи, Картале и Гачевићи Лазаревдан;

Цвијовићи Шћепан дан и

Цаковићи Никољдан.

Карактеристични називи – топоними су изведени по породицама, растињу, природним особеностима или из других разлога. То су: Ћировићи, Љутици-Љутићи, Карталово Брдо, Госпића Брдо, Маркуша, Клеке, Кавала, Клађе, Пурића крш, Говеђе Брдо, Дуб, Пурића Долина, Лијешће, Коса, Бабин крш, Равне, Јазавчеве јаме, Долина, Земунац, Суводо, Сушица, Милованова стијена, Вртача, Вараљиште, Главица, Ражиште, Дубрава, Пријеворовина, Градина, Обод, Улица, Медена стијена, Госповина, Локвице, Омар, Бајово брдо, Одаја, Бјеловац, Крстача, Купине, Бркљаче, Снежница, Смрковача, Гуке, Брезов врт, Стране, Девеџића брдо, Докова ограда, Борје, Куртуша, Хамзина раван, Демирова њива, Криводо, Голи бријег, Криве њиве, Баре, Клађанско брдо, Трешњица, Јанковића њиве итд.

У Жандармима су били до 1941. године: Бојо и Бошко Ћировић, Радојица Јанковић и Момчило и Ратко Пурић.

Радници службе унутрашњих послова од 1945. године били су из Љутића: Маринко и Дојчло Ћировић, Радоје, Милош, Милорад и Ненад Сокић, Раде, Драгиша и Радоман Девеџић, Радоман, Вукајло, Миланко, Момир, Сретен, Велизар, Миланко и Раде Пурић, Секуле и Радојица Јанковић, Добрило и Меленко Обренић.

Као шумари из Љутића су радили: Живко Павлов Сокић, Милош Филиповић, Милан Филиповић, Вучета Сокић.

Као путари су у Љутићима и из Љутића радили: Шимун Митар, Милош Филиповић, Јосиф, Обрад и Радиша Пурић, Дашо Сокић, Богдан Ћировић и Владимир Обренић.

Љутиће су припадале општини Матаруге од њеног формирања иза Балканског рата 1913. године са сједиштем у Отиловићима. Кад је почео Први свјетски рат 1914. године сједиште општине Матаруге је било у Обардама, до завођења аустро-угарске власти, а онда у Матаругама све до 1952. године. Од 1919. године општину Матаруге су чињела села: Матаруге, Љутиће, Вруља, Козица и Обарде. Спајањем општина Матаруге и Премћане 1952. године сједиште новоформиране општине је било у Вруљи.

Предсједници Матарушке општине до 1941. године били су: Митар Јањушевић, Мико Деспотовић, Миле Вукашиновић и Јоко Кнежевић.

Од децембра 1941. године, па до спајања са општином Премћане 1952. године, предсједници матарушке општине су били: Симо Деспотовић, Раде Коћало, Јоја Јањушевић, Дашо Сокић, Милош Јањушевић, Милош Коћало и Миланко Јањушевић. По спајању општина Матаруге и Премћане предсједник новоформиране општине је до 1955. године био Милош Ћировић.

ПОРИЈЕКЛО И РОДОСЛОВ ПОРОДИЦА У ЉУТИЋИМА

Љутићи су, као и бројна околна села, били насељени од најранијих времена. Ово погврђују бројни остаци из каменог доба, затим остаци о животу Илира (мјесто Кућиште у доњем дијелу Љутића), Грка (у Пурића Долини постоји грчко гробље и остаци надгробних плоча), Срба и Турака. То су гробља, градине, мазиви, путни правци, станишта и споменици. Предања су давнашња и преношена с кољено на кољено, нарочито од периода досељења Словена, а са више детаља и чињеница из периода 18., 19. и 20. вијека. Љутиће су од најранијег времена, према предању, насељавале породице Госпића, Вујковића, Девеџића, Јанковића, Гачевића, Бијелића, Пурића, Грбовића, Ковинића, а онда Сокића, Картала, Обренића, Ћировића, Цаковића, Чамџића, Цвијовића итд.

Сматра се да су у Љутићима најстарији потомци који сада живе у Љутићима Девеџићи. За њих предање каже да су им преци били слуге на конаку који су држли Селмановићи, потомци Селмана Томашевића, у мјесто зване Одаје, што значи да су преци Девеџића живјели у Љутићима још у периоду из прије сеобе под Чарнојевићем. Сматра се да та породица није тада нигдје селила. Преци осталих породица чији потомци сада живе у Љутићима су доселили у Љутиће у 18. и 19. вијеку.

Пурићи су доселили из Мораче и из те породице су били свештеници у цркви у Дубочици око 300 година. Госпићи су из Љутића давно одселили, а по њима су називи Госпића брдо и Госповина. Обренићи, поријеклом из Матаруга од којих су и Шарци и Картале, су добили презиме по Обрену или некој Обренији, у Љутиће су доселили почетком 19. вијека. Ћировићи су у Љутиће доселили из Братосавине, Сокићи из Равне Ријеке, Филиповићи из Колашинских Поља, а Гачевићи из Гачевића Долине, а ту из Гацка и презиме су узели по неком Гачу. Чамџићи су поријеклом из Колашина, а у Љутиће су доселили из Црљеница, а Цвијовићи из Лијеске. Сва сељења и досељења Љутичана су вршена из нужде. Неки су из Љутића бјежали, а други у Љутиће досељавали. Сељења од половине 20. вијека су биле економски нужна и доста оправдана.

ПОРОДИЦЕ

Породице Гачевић

Гачевић су, према предању, доста рано доселиле у рејон Матаруга, Гачевића Долина, из рејона Гацка. Презиме су добили, према неким биљежењима и предању из породице Гачевић, по неком Гачу. Славе Лазаревдан и у сродству су са породицама Обренић, Шарац и Картал. Из Гачевића Долине су се неке породице Гачевић помјерале према Јабуци и даље Србији, а предак Гачевића у Љутићима је прије доласка у Љутиће живпо на Брези, касније прозвана Гачевића Бреза. на Брези су живјели браћа Савић и Мићо Гачевић. Од Савића воде поријекло Гачевићи на Брези, а у Љутићима од Мића Гачевића.

Мићо Гачевић је имао синове: Бејта, Јована (Гарана), Ристана. 

Бејто Мићов је имао синове: Малишу и Марка. Малиша није оставио порода, од Марка су Војо и Војислав (Миле) од кога је син Никола.

Јован (Гаран) Мићов је имао синове: Јова, Ђила, Мила, Милана, Живка и Лазара. Јово је имао синове Вукајла и Момчила. Од Вукајла су Велибор и Далибор, а од Момчила није остао пород. Ђиле је имао синове Михаила и Средоја. Средојеви синови су Срђан и Синиша. Миле Јованов је имао синове Љубана и Рајка. Живко Јованов није оставио пород, а Лазар Јованов је имао сина Обрада од кога није остао пород.

Ристан Мићов је имао синове: Николу, Милојицу, Јосифа и Дика. Никола Ристов је имао синове: Обрена, Радојицу и Милуна. Од Обрена су Златко и Вељко. Вељко има сина Николу. Милунов син је Славко. Милојица Ристанов је имао синове: Раденка, Миланка и Радомана. Од Раденка је Миланко који има сина Ратомира. Од Миланка и Радомана није остао пород. Јосиф Ристанов је имао синове Уроша и Бошка. Од Уроша је Радомир, а од Бошка није остао пород. Дико Ристанов је имао синове: Васа, Спаса, Перка и Манојла. Васо Диков је имао синове: Душана, Драга, Миливоја и Радивоја. Душанови су Васо и Миленко, а Васов је Вељко. Драго Васов има Бата, а Миливоје Љубишу и Пеђу. Радивоје има сина Милана. Спасо Диков је имао сина Велизара. Перко Диков је имао сина Љубишу од кога је син Дико. Манојле Диков је живио у Мијаковићима и имао сина Милоша од кога су синови Дико и Мико. Дико има сина Драгана, а Мико Милана.

Тане Мићов је имао сина Максима. Максимови синови су: Мико, Војин, Милија и Тане. Мико је имао синове Зорана и Здравка. Зоранови синови су Ратомир и Војин, а Здравкови Марко и Филип.

Најмање потомака Мића Гачевића из Љутића сада живи у Љутићима. Живот их је одвео и живе широм Југославије и шире.

Породице Девеџић

Породице Девеџић у Љутићима су, према предању, насељене још у 16. вијеку из Ријеке Црнојевића. Досељени предак Девеџића је био слуга код Селмановића који су тада држали Љутиће, а потичу од потурченог Томашевића који је био властелин ових крајева. Предање каже да су Девеџићи у знак признања од Селмановића добили право да се населе на најквалтетнијој земљи у Клекама. Љетниковац паше Селамновића био је на мјесту Одаја близу садашњег моста на Пурића потоку. Ту су и остаци турског гробља и ако у Љутићима нијесу никад Турци живјели. Девеџићи су презиме наслиједили од досељеног претка који је служио у комори гдје су се товариле камиле-деве. Послије сеобе под Чарнојевићем Девеџићи су остали ту и битисали под турским, а онда швапским ропством. Нико од њих није прелазио у ислам и мијењао крсну славу.

У Првом свјетском рату 1914-1918. године учествовали су Никола и Нико, а онда су робовали у швапским казаматима. Ристо Девеџић се одметнуо у комиту негдје око 1925. године у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Предак садашњих Девеџића, према сјећањима из породице Девеџића, се звао Шурко и имао је синове Васа и Рада. Васо Шурков је имао синове Ристана и Ђорђија. Од Ристана су остали синови: Миланко, Вукосав и Драгиша. Миланко је имао синове Мома и Драга. Вукосав има сина Драгана од кога је син Срђан. Драгиша има сина Душана који живи у Љубљани и има сина Франца.

Раде Шурков је имао синове: Николу, Ника, Тода и Саву. Од Никола су синови: Сава (Сајо), Михаило и Милојица. Од Тода је Јован, а од Јована: Миленко, Ноле и Славенко. Од Саве је син Радоман, а од њега Никола. Нико Радов је имао синове: Милоша, Милисава и Милету. Од Милоша је Раде, а од Милисава Милан и Милош. Неђељко није оставио пород, Милосав Ников је имао синове Дарка и Славка. Од Дарка је Данило, а од Славка Илија. Милисав Ников није оставио пород. Тодо и Сава Радови нијесу оставили пород.

Породице Јанковић

Према предању Јанковићи су у Љутиће доселили из Равне Ријеке у 19. вијеку, а ту су доселили у 18. вијеку из Јанковића код Цетиња. У сродству су са Сокићима. Потичу од Милована који је имао синове Влада и Николу. Из Љутића су неки Јанковићи селили у Црљенице као чифчије код Катана. Од њих су Радован, Стево, Станиша и Саво. Од Јанковића који су остали у Љутићима су бројни потомци који живе и раде широм Југославије. У Првом свјетском рату су учествовала четири Јанковића из Љутића. Владо Милованов је имао синове Милорада, Војка и Милоша. Милорад Владов је имао сина Ратомира који живи у Аустралији и има сина Сашу. Влајко Владов је имао синове Милоја и Милију (Јала). Милоје живи и ради у Сивцу и има сина Зорана. Милија (Јале) живи и ради у Пљевљима, познат је народни гуслар, има синове Данила и Вука. Милош Владов је погинуо као борац НОР-а и није оставио пород. Никола Милованов је имао синове: Момира, Милојицу и Љубомира. Од Милојице су синови Миле и Драган. Милов син је Горан, а Драганов Никола. Момирови спнови су Зоран и Вукоман, а Вукоманов је Момир (Гиле). Љубомир није оставио пород.

Међу најстаријим Јанковићима у Љутићима се помиње и Јован, вјероватно Миланов брат, који је имао синове Јовицу, Миливоја и Радојицу. Јовица Јованов је имао синове Обрада и Мила. Обрад је имао сина Љубишу, а овај синове Слободана и Сашу. Миле Јовичин је имао синове Драгослава и Томислава. Миливоје Јованов није оставио пород, Радојица Јовановје имао сина Јована. У Љутићима су живјели и Нешко, Петар и Мато Јанковић чији се предак не памти. Нешко је имао сина Митра, а овај Василија. Петар је имао сина Остоју од кога су Секуле и Илија. Од Секуле је син Жељко. Мато Јанковић није оставио пород.

 Породице Картале

Према предању породице Картале, Обренића и Шараца воде поријекло од истог претка Бијелића. Презиме су промијенили почетком 19. вијека. Сви славе Лазаревдан. Картале су се населиле испод Карталова Брда према Љутићима. Предак Картала се звао Гиле и имао је сина Павла од кога су остали синови: Милош, Радош, Милорад, Бошко и Душан. Милош Павлов је имао синове: Вукадина, Николу и Вуксана. Вуксан има синове Милоша и Милана, а Никола Марка и Милорада. Радош Павлов је имао синове: Миомира, Новака и Витомира. Новак има сина Дејана, а Витомир Млађена. Милорад Павлов је имао сина Ивана, а Бошко Павлов је имао синове Драгана и Дамјана. Од Душана Павлова није остао пород.

Породице Цвијовић

Предак Цвијовића у Љутићима је доселио из Лијеске. Окица Цвијовић је имао синове Сретена (Мишура) и Рајка. Мишур Окичин Цвијовић је имао синове: Гојка, Жарка и Брана. Од Гојка су синови: Бранислав, Мишо, Радисав, Радомир и Сретен. Рајко Мишуров је имао сина Обрада, а овај сина Радоја.

Породице Обренић

Према предању породице Обренића у Љутићима води поријекло од Бијелића који су веома давно пребјегли из Херцеговине и населилисе у Матаругама. Потомак Бијелића од Обрена или Обреније је узео презиме Обренић. Има мишљења да су презиме добили по томе што су се некако ненадно ту обрели, па их прозваше Обренићи. У породици Обренић и иначе је најприхватљивије да потичу од претка Обрена. Неки од његових су се одселили у рејон Обреновца, а други у рејон Бања Луке. Предак садашњих Обренића се из Матаруга преселио у Љутиће иод њега потичу Обренићи у Љутићима, а одатле су се у овом вијеку расељавали у више мјеста Југославије.

Породица Обренића је преживјела све тортуре и недаће у доба робовања под Турцима, а онда Аустро-Угарском, па у времену 1941-1945. године под њемачко-италијанском окупацијом. У Првом свјетском рату 1914-1918. године учествовало је доста Обренића: Алекса, Јакша, Перко, Иван, Милан, Миле и Обрад (Шоро) Ђилов који је био барјактар у љутичко-вруљанској чети Каменогорског батаљона Пљеваљске бригаде. У времену 1916-1918. године комитовали су из породице Обренића: Алекса, Јакша, Перко, Милан и Иван. Познато је да је 1909. године, послије младотурске револуције, мобилисан да служи аскер Иван Обренић. Побјегао је из турске војске преко Грчке и придружио се српској војсци са којом је у Првом свјетском рату одступао преко Албаније 1915. године, а онда се, иза капитулације Црне Горе 21. јанара 1916. године, вратио у свој крај и комитовао до 1918. године.

Обренићи су, према писању Танасија Пејатовића, с Карталима, Шарцима и Гачевића, једна фамилија. Обренићи у Љутићима су од неколико предака: Јовића, Јова, Јована и Данила. Нема поузданих података ко је био њихов предак и да ли потичу од Јовићевих брата. Јовић Обренић је имао Димитрија и још два сина чијих се имена нико не сјећа.

Димитрије Јовићев је имао синове: Николу (Ника), Антонија, Крстонија, Јована и Мића. Никола (Нико) Димитријев је имао синове: Рада, Стевана и Алексу. Од Рада су остали синови Урош и Милош. Урош је имао синове: Боривоја, Светозара и Миомира, чији су синови Светозар и Дејан. Милош Николин је имао сина Зорана који је имао синове: Милоша, Миомира, Владету и Небојшу. Милош има синове Милана и Николу. Стеван Николин је имао сина Душана, а овај Ненад и Предрага. Предраг има сина Душана. Алекса Николин је имао синове: Вукомана, Драга, Вељка, Слободана и Михаила. Од Вукомана Алексина су синови Радован и Радоман од кога је син Данило. Драго Алексин није оставио пород. Вељко Алексин је имао синове Љубишу и Радишу. Љубиша има сина Николу. Слободан и Михаило Алексин нијесу оставили пород. Антоније Димитријев није оставио мушки пород.

Крстоније Димитријев је имао синове Јакшу и Перка. Јакша Крстонијев је имао синове Радомира и Бранка. Од Радомира су синови Милорад, који има синове Радомира, Ратомира и Миливоја. Бранко је имао синове: Божа, Бора и Бокана. Јован Димитријев је имао синове Радојицу и Мирка. Од Радојице су остали синови Неђељко и Петар. Петар има сина Жељка. Од Мирка су остали синови: Јован, Стојан и Мирчета. Јован има сина Мирка, а Стојан Миленка и Милана.

Мићо Димитријев је имао синове: Новицу. Милована и Димитрија, званог Пуја. Од Новице Мићова су остали синови Лазар и Војин. Лазар је имао синове: Владету, Влајка и Владимира. Владета има Ивана, Владимир Милоша, а Влајко Бојана. Милован Мићов је имао синове Драгишу и Мила који живе у Сивцу. Димитрије Мићов, звани Пујо, је имао синове Радоша и Манојла. Радошеви синови су: Мирко, Манојле, Петар и Славко. Мирко има сина Жељка. Манојле Димитријев није оставио пород.

Јово Обренић је имао синове: Ђила, Мила (Шабана) и Милована (Муја). Ђиле Јовов је имао синове Обрада (Шора) и Сава. Од Сава је син Благоје који је живио у Чачку и није оставио пород. Обрад (Шоро) Ђилов је имао синове Ђорђа (Ђила) и Милију. Од Ђорђа су синови: Миодраг, Верољуб и Славко. Миодрагов син је Давор, Верољубов Далибор. Милија има Небојшу. Миле (Шабан) Јовов није оставио мушки пород, а Милован (Мујо) Јовов је имао сина Милана (Нурка) од кога није остао пород.

Дико Обренић је имао синове: Рада, Милоша, Милинка и Михаила. Од Рада су синови Драгутин, који живи у Белом Манастиру и има три сина и Милутин који живи у Београду и од њега није остао пород. Михаило Диков је имао синове Обрена и Миломира који живе и раде у Београду. Од Милоша Дикова је остала ћерка Бојана, а од Милинка синови: Лазар, Милић и Милан. Лазар има сина Ивана и живи у Сомбору. Од Милића није остао пород. Отац Јована и Данила Обренића Њего је живио у Љутићима. Јован је имао синове Милана и Мила. Од Милана су: Вукајло, Обрад и Жарко. Вукајло има синове Ранка и Жарка, а од Обрада није остао пород. Миле Јованов је имао синове Јована и Вуколу. Од Јована су остали синови Живко и Вукадин. Вукадин има сина Мила. Вукола Милов има сина Брана, а овај сина Милоша.

Данило Обренић је имао синове: Алексу, Сима и Сава. Од Алексе је Радивоје који има синове: Доброслава, Славка, Душана и Здравка. Доброслав има синове Данила и Дејана, Славко Ненада, Душан Николу, а Здравко Марка и Дарка. Симо Данилов је имао синове Момира и Војина. Од Момира су синови: Горан, Божидар и Драган. Саво Данилов је имао синове Драга, Буба и Вуксана. Од Драгољуба је Данило, а од Вуксана Синиша.

Породице Пурић

Према предању предак Пурића, родоначелник Пурко, је био војвода Рашке у доба Стевана Немањића и од њега је остало бројно потомство које се по Пурку прозва Пурићи. Иза Косовске битке и најезде Турака на земље Старе Србије Пурково потомство – Пурићи су побјегли у Херцеговину. Тамо су се у великој сиромаштини херцеговачког крша и тортура и притисака од Турака и Латина намножили. Одатле су се почели расељавати, па су једни пошли према Лици и Далмацији и прешли у католичанство, други су прешли у ислам (познат је Салих Пурић), а трећи су се одселили у Мораче. У Љутиће су се доселили из Мораче и од њих је остало бројно потомство. Из породице Пурић су свештеници, њих неколико, дуго држали цркву у Дубочици. Задњи је у овој цркви био поп Василије Пурић. Имао је четири брата. Кад је Василије Ппрић убио неког Селмановића са породицом је побјегао из Клађа и населио се у Пурића Поток код Пријепоља. Ту је остао кратко, а онда се преселио у мјесто Радојевиће код Нове Вароши и од њега воде поријекло нововарошки Пурићи и Пурићи у околини Ужица. Од оних што су остали у Пурића Потоку воде поријекло пријепољски Пурићи. За учешће у пробоју Солунског фронта од ових Пурића су тројица носиоци Карађорђеве звијезде. Од Пурића који су остали у Љутићима су Пурићи у Љутићима, Козици, Обардама и Коврену. Од ових је учествовало шест Пурића у Првом свјетском рату.

Одсељавањем попа Василија у Љутићима су осгали неки Пурићи од којих воде поријекло садашњи Пурићи. Од њих иду линије Пурића у Смрковачи, Клађу, Козици, Обардама и Коврену. Пурић Милун је имао синове: Рада, Јефта, Мијаила и Милисава. Раде Милунов је имао синове Богдана и Милојицу. Богданови синови су Милош, Миле, Михаило и Милан. Милош није оставио пород, а Миле је имао сина Драгана од кога је син Вељко. Михаило има сина Миленка, а Милан сина Мишка. Милојица Радов је имао синове: Миланка, Милорада и Милића. Од Милана су синови: Маринко, Зоран и Ненад и живе у Ловрану. Милорад је имао синове Вукајла и Веселина. Од Вукајла је Милош, а од Веселина Данило и Милорад. Јефто Милунов је имао синове Милинка и Јована. Милинкови синови су Милун и Војин. Од Милуна је Момчило, а од Момчила Милун. Јован Јефтов је имао синове Будимира и Раска. Од Будимира су Момир и Драгомир, а од Раска Мићо. Мијаило Милунов је имао сина Миливоја од кога су: Мијаило, Јово и Рајко. Мијаило има Милинка, а Јово Драгана и Драгослава. Од Рајка је Миливоје. Милисав Милунов је одселио у Жупу код Пријепоља и његови потомци живе у пријепољском крају и широм Југославије.

Данило Проданов је имао сина Милоша од кога је син Огњен. Огњенови синови су: Продан, Марко, Павле, Јеремије, Мплован и Млађен. Продан Огњенов је имао синове: Маринка, Риста, Цнацоја и Радомана. Од Маринка је Драго, а од Драга Маринко и Жељко. Ристо је имао сина Мила који живи у Београду. Спасоје Проданов није оставио пород. Радомир Проданов има синове Бранка и Ивана. Од Бранка је Огњен. Марко Огњенов има синове: Милоша, Божа и Воја. Од Воја су синови: Ранко, Рајко и Жарко. Ранко Војов има синове: Војислава, Влада и Данила. Павле Огњенов је имао синове: Живка, Тома и Бранка. Јеремије Огњенов је имао синове: Милана, Мирка, Пера и Миленка. Милован Огњенов није оставио пород, а Млађен Огњенов је имао синове: Слободана, Славка и Здравка. Слободан Млађенов има синове Дика и Драгана. Од Драгана је Млађен. Здравко има сина Љуба, а Љубо Марка. Милован Проданов је имао синове Марјана и Вука. Од Вука су остали синови: Вукола, Никола и Јован. Вукола има Чеда и Љуба и њихови потомци живе у Војводини. Никола није оставио мушки пород. Јован Вуков је имао Радоша и Радисава. Од Радисава су синови Раденко и Радоје и живе у Подгорици. Марјан Пурић је имао синове Кића и Јоксима. Од Кића није остао пород, а Јоксимови потомци живе у Београду. Потомци Пурића који је из Клађа одселио, у Козицу су: Арсеније, Тодор и Марјан. Од Арсенија су остали синови Душан и Владо, а од Марјана: Радојица, Обрен и Стеван. Тодор је имао сина Мила који је живио на Коврену и имао синове: Војина, Гојка, Јагоша, Радоша, Миливоја и Тодора. Браћа Пурићи: Иван, Сава и Митар су из Клађа одселили у Обарде. Иван је имао синове: Милована, Огњена, Јована и Микаила. Од Милована су Драгомир и Јован. Драгомир има синове Душка и Микаила, а Јован Ивана и Горана. Од Огњена, Јована и Микаила није остао пород.

Сава је имао синове Алексу, Милорада, Томислава и Јездимира. Од Митра је остао сина Радован. У Клађу су живјела браћа Ристић и Богданић Пурић. Ристић је имао синове: Рада, Окицу, Мијаила и Милована. Од Рада Ристићева су остали синови: Радоје, Ратко, Радојица и Млађен. Радоје је имао синове: Неђељка, Рајка, Момчила, Воја и Миленка. Неђељко, Војо и Миленко нијесу оставили пород. Рајко има сина Драгољуба који живи у Шведској. Момчило живи у Сивцу и има синове Славка и Здравка. Ратко Радов је имао синове: Боривоја, Милоја, Мирка и Дана и живе у Пријепољу. Боривоје има два сина. Милоје има синове: Драгољуба, Слободана и Александра. Мирко има синове Радована и Милована, а Дане није оставио пород. Радојица Радов је имао синове: Николу, Зорана и Влајка.

Николини синови Драган и Милан живе у Врбасу. Зоран има сина Велизара и живи у Ловћенцу. Влајко има сина Милка. Млађен Радов живи у Пљевљима и има синове: Љубомира, Драгишу и Благишу. Љубомир има синове Рада и Ратомира, а Благиша Сашу. Драгиша живи у Љубљани и има сина Ненада. Окица Ристићев је имао синове: Милету, Радомана и Петра. Од Милете су синови Обрад и Милосав. Обрад је имао синове: Радована, Милију и Душана. Милосав живи у Београду и има сина Перишу. Радоман Окичин није оставио пород, а Петар Окичин је имао синове Милутина и Драгутина. Милутин живи у Бијелом Пољу и има синове Петра и Николу. Драгутин живи у Београду и има сина. Мијаило Ристићев је живио у рејону Рудог и имао сина Радоша, а Милован Ристићев није оставио пород. Богданић Пурић је имао синове Голуба и Риста. Голуб је имао синове: Радула, Љубоја и Милију. Од Радула Голубова није остао пород, а Љубоје је имао синове Мирка и Милосава. Мирко живи у Београду и има сина Влада. Милосав живи и ради у Нишу као пуковник и има ћерку. Милија Голубов је имао синове: Миланка. Милету, Миладина и Момира. Миланко живи у Старој Моравици и није оставио пород. Милета живи и ради у Русији. Миладин живи  у Светозареву (Јагодини). Момир живи и ради у Светозареву. Ристо Богданићев је имао синове Обрада и Јосифа. Обрад Ристов је имао синове Радишу и Радоја. Од Радише је син Горан, а од Радоја Обрад, Славко и Стеван и живе у Београду. Јосиф Ристов је имао синове: Раденка, Зорана, Радомана, Сретена и Петра. Од Зорана је син Владан, а од Сретена Андреј и Душан.

Породице Чамџић

 

Према предању и писању Танасија Пејатовића породица Чамџић је у Црљенице доселила из рејона Колашина. То је малобројна породица која је у Црљеницама живјела као чифчије. Одатле се једна породица Чамцић преселила у Коријен гдје и сада живе њихови потомци, а Илија Чамџић се населио у Љутиће, мјесто Смрековача. Имао је сина Милана од кога је Вук који живи у Љутићима.

Породице Сокић

 

Породица Сокић, према предању, воде поријекло од Робовића, узевши презиме по удовици Соки родом од Обренића. Њен син Перо се прозвао Сокић. Сока је у Љутиће доселила са сином Пером почетком 19. вијека и живјели су у Клекама док су им Селмановићи у другој половини 19. вијека дозволили да се населе у Поље испод садашње цесте. Неки Перови преци су остали у Клекама и њихови потомци и сада живе у Клекама. Перо Сокин Сокић је имао синове Стевана и Сретка. Стеван Перов је имао сина Живка, а овај синове: Маринка, Мирка, Милутина, Пера, Момчила, Радомира, Станка и Славка. Од Маринка је син Дејан, од Мирка Мирослав, од Милутина Филип, од Станка Марко, од Момчила Данило, а од Славка Стеван и Срђан.

Сретко Перов је имао синове: Ивана, Бошка и Добрицу. Добрица Сретков је имао синове: Даша, Божа (Пинћура) и Перка. Од Даша су Вучета, Вукоман, Благоје и Радоман. Вучета има синове Милована и Добрицу, а Вукоман Дејана. Од Перка Добричина није остао мушки пород. Божо има сина Радомана који живи у Сивцу. Иван Сретков је имао синове Обрада и Радоја. Од Обрада није остао пород,  Радоје је имао синове Вукоту и Вукашина. Вукашин има сина Вукоту.

Бошко Сретков је имао сина Милоша од кога није остао пород. Преци Сокића у Клекама су били: Максим, Лале, Милан и Ристо. Максим је имао синове: Павла, Среда и Саву. Павле је имао синове: Грубана, Максима и Живка. Грубан има сина Михаила. Максим Павлов је имао синове Милорада и Милету. Од Милорада је Павле. Живко Павлов је имао синове Слободана и Вељка. Лале Максимов је имао синове: Милуна, Риста и Млађена. Милунови синови су: Добрло, Драгиша, Милосав (Лујо) и Јово. Од Добрила су синови: Драган, Златко и Богољуб (Бобан). Милосављев син је Драгиша. Од Риста није остао пород, а Млађенови потомци живе у Сивцу.

Милан Сокић је имао синове: Мирка и Нешка. Од Мирка није остао пород, а Нешко је имао синове: Видоја, Душана и Алексу. Видоје је имао синове: Сретена, Раденка и Воја. Сретен има синове: Бранка и Ранка, Раденко Мија и Мила, а Војо Дејана и Дарка. Душан Нешков има сина Милана, а овај Века. Од Алексе Нешкова није остао пород. Средо Максимов је имао синове Јова, Тривуна и Момчила. Јовови синови су: Драган, Жељко и Душан. Тривун Средов је имао синове Среда и Бранка. Момчило Средов има сина Дејана. Јовови потомци живе у Чачку, а Тривунови и Момчилови у Црвенки. Потомци осталих Сокића живе, углавном, ван Љутића, понајвише у Подгорици, Београду и Војводини. Сава Максимов је имао синове: Драга, Ненада, Божа, Дика, Мира, Баја, Љубана и Момчила. Од Драга је Небојша, а од Ненада Ђорђе и Лазар. Божо Савин има синове Новака и Радивоја, а Дико Зорана и Мира, од кога је син Чедо. Од Баја је Марко, а од Љубана Саша и Мишко.

Породице Госпић

 

У Љутићима су живјели Госпићи у рејону брда које се зове Госпића брдо, а засеок Госповина. Презиме су добили по удовици Госпи. Предак Госпића Стеван рођен око 1765. године је побјегао из Љутића. Стеван је имао сина Продана, Продан Вуколу, Вукола Василија. Вукола и Василије су били свештеници и погинули су ненамјерно од хајдука 1877. године у Брвеници, на мјесту званом Попов гроб. Од Вуколе су остали синови Спасо и Јован. Од Јована су: Василије, Војислав и Вукота и њихови потомци су живјели у Хоћевини и другим мјестима пљеваљског краја и шире.

 

Породице Ћировић

 

Ћировићи воде поријекло из Мораче. Предање каже да су у доба градње Манастира Морача половином 13. вијека у Морачи живјеле само двије породице: Ћировићи и Дамјановићи. Касније је један Ћировић преселио из Мораче у Вашково и имао синове: Ћира, Голуба и Пеја. Око 1720. године се ова породица преселила у Крупице. Голуб, од кога су Голубовићи, населио се у Котлајиће, Ћиро, од кога су Ћировићи, у Гориште, а Пејо, од кога су Пејовићи, код Рељина Камена.

Послије педесетак година живљења у Горишту Ћировић пресели у Братосавину и ту је живио десетак година. Иза убиства неког Храповића Ћировић добије одобрење од Селмановића да се пресели у Љутиће око 1800. године како би избјегао освету за убиство. Засела у који су се населили доби, ваљда по њима, назив Ћировићи. Од тог Ћировића Јована, који се населио у Ћировиће, су, према предању, остали синови: Милош, Ристо, Милета и Малиша. Од Милоша и Миле Бубање је остало седам синова и сви су изгинули сем једног. Према предању Милош је био хајдук. У хајдуковању у 19. вијеку је, кажу, погинуло седам Ћировића. Иза Балканског рата у Пљевљима је стријељан Неђељко Ћировић, а у Првом свјетском рату у љутичко-вруљанској чети је учествовало око 30 Ћировића. Командир ове чете је био Дико Гачевић, а барјактар Обрад (Шоро) Обренић. Послије борби на Мојковцу 1916. године, Швабе су отјерале у ропство Ћировиће: Саву, Арсенија, Антонија, Божа, Боја, Јовића, Лазара, Миливоја, Милана ,Ћира, Вучка, Новицу и Николу. На робији су умрли: Вуко, Новица и Арсеније. Од браће Николе и Милисава су остали бројни потомци. Никола је имао синове Маријана и Секулу. Маријанови синови су: Мићо, Никола, Миливоје, Миле и ћерке Милева и Наста. Мићо Маријанов је имао синове Вукоја и Вукомана. Од Вукоја није остао пород, а Вукоман је имао синове Рајка и Миљана – Мишка. Миљан – Мишко има сина Предрага.

Никола Маријанов је имао сина Радоша од кога су остали синови: Тадија, Велибор и Никола. Велибор има сина Драгишу, а Никола Радоша и Немању. Миливоје Маријанов је имао синове: Вукашина, Драга и Драгомира. Од Вукашина није остао пород, а од Драга су синови: Вукомир, Радивоје и Миливоје. Драгомир има синове Сашу и Миљана. Миле Маријанов је имао синове Маринка, Милоша и Велимира. Од Маринка је остао син Момир – Мујо од кога су синови Миле и Мирослав. Милош има синове Радомира (Радета) и Ратомира (Батка). Секуле Николин је имао синове Михаила и Лазара. Од Михаила су синови: Вукадин, Радосав и Гојко. Вукадин има сина Љубишу, а Радосав синове Жељка и Славка. Од Гојка су остали синови: Драгиша и Велиша. Драгиша има Николу и Рајка.

Лазар Секулин је имао синове: Јагоша, Вујадина, Мира и Буда. Вујадинов син је Борис, а Будов Миљан. Ћировић Милосав је живио у Љутићима и од њега су остали синови Перота и Јово. Од Пероте су остали синови: Душан, Јосиф и Никита. Душан је имао синове Милоша и Масја. Од Милоша је остао син Драган. Јосиф је имао синове: Јакова, Перка, Миланка и Живојина. Перко и Живојин нијесу оставили пород, а Миланко је имао сина Радомира – Муја. Никита Перотин је имао синове Живка и Јована. Од Живка су: Радивоје, Грубан, Добрило и Милисав. Радивоје има синове: Милована, Гојка и Дејана. Грубан није оставио пород, а Добрило има синове Дракче и Драгана. Милисав живи Смедеревској Паланци и има сина и ћерку. Јован Јовов је имао синове Вукомана и Зорана. Од Зорана су Златко и Драган. Стеван Ћировић је живио под Кавалом и имао је синове Добрицу и Ратка. Добрица је имао синове: Бошка, Милинка, Уроша и Милоша. Бошко није оставио пород, а од Милинка су синови: Новак, Драго, Добрило и Милко. Новак има сина Драгана, а Драган Данила. Драгови синови су Славко и Владан. Милко има Златка и Игора. Урош и Милош Добричин нису оставили пород.

Ратко Стеванов је имао синове: Ивана, Обрада, Неђељка, Млађена, Милорада, Радула и Влада. Иван је имао сина Сретена од кога су синови Горан и Драган. Обрад Ратков је имао синове: Милуна, Стојана, Милана и Милоја. Милоје има сина Бранка, а Милан Стевана. Неђељко Ратков има сина Сашу. Милош Ћировић је из Кавале одселио и живио у Клађу. Имао је синове: Новицу и Вукића. Од Новице Милошева из Клађа су синови: Павле, Грујице и Средо. Павле је имао сина Милоша, од кога су Светозар и Слободан. Слободан Милошев има сина Мила. Грујица Новичин је живио у Клађу и има синове: Богдана, Драга, Ратомира и Новака. Драгов је син Миодраг. Средо Новичин има сина Грубана и живи у Краљеву. Вукић Милошев из Клађа имао је сина Марка од кога су синови Раденко и Неђељко.

Спасоје и Перо Ћировић су живјели у Вараљишту, засеок Љутића. Спасоје је имао синове Антонија, Арсенија и Сава. Антоније је имао синове Божа, Боја, Милету и Миладина. Божо је живио у Бјеловару, а онда у Сивцу, па у Винковцима. Бојо је имао сина Марка чији потомци живе у Сивцу. Милета је имао синове: Момчила, Миленка и Рајка. Миладин је живио у Великој Жупи и имао је четири сина. Арсеније Спасојев је имао синове Спаса, Чеда и Душана. Спасо је имао синове Слободана и Радомана и живе у Љубљани, односно Београду. Чедо није оставио пород, а Душан је имао два сина: Милоја и Љуба. Саво Спасојев је имао синове: Љубана, Радомира, Радоја и Милосава. Љубан има синове Томислава, Блажа, Благоја и Здравка. Радомир је живио у Београду и има сина. Радоје није оставио мушки пород. Милосав има сина Љубомира, а овај сина Милана. Перо Ћировић је имао синове: Ћетка, Илију и Видоја. Ћетко Перов је имао синове: Саву, Сретка и Бошка. Сава Ћетков је имао сина Мирка који живи у Београду и ради као професор Медицинског факултета и има сина Предрага. Сретко Ћетков је имао синове: Милована, Милана, Радоша и Радивоја. Милована живи на Долењском и има синове Жељка и Жарка. Милан живи у Љубљани и има сина Сретка. Радош је имао синове: Радоја и Алексу. Радивоје Сретков живи у Београду и има сина Миљана. Бошко Ћетков је имао синове: Бранка, Марка и Миљана. Од Марка су Марко и Дарко.

Видоје Перов Ћировић је имао синове: Даша, Митра, Милојицу, Илију, Војислова и Алексу. Дашо је имао синове: Влада и Велимира. Митар је имао синове: Драгишу и Новака. Драгишини синови су Владимир и Горан. Милојица није оставио пород, а Илија је имао синове Љубишу и Жарка. Војислав није оставио пород, а Алекса живи у Подгорици и има сина. Мићо Ћировић је имао синове: Ристана, Вуколу,Радојицу и Јовића. Ристанови синови су: Бошко, Манојле, Новица, Милинко и Милош. Бошко је имао синове Бранка, Жарка и Радомира-Зека. Жарко има сина Игора, а Зеко Јанка. Манојле је имао сина Ратомира, а овај Ивана. Новица живи у Подгорици и има сина Миодрага. Милинко има синове Жељка и Влада. Од Влада је Милош. Милош Ристанов је имао синове: Звонимира, Миодрага и Љуба. Од Љуба су Вук, Филип, Огњен и Ђорђије. Вукола Мићов је имао синове: Мила, Милорада и Илију. Миле има синове: Зорана, Огњена, Обрена, Бора и Витомира. Радојица Мићов је имао синове: Вукајла, Вукомана, Милана и Богдана. Вукоман има синове: Драгана, Горана и Драгољуба. Богдан има синове: Предрага, Миодрага и Радојицу. Од Миодрага је Бојан. Јовић Мићов је имао сина Милутина од кога су синови: Милорад и Мићо. Милован Ћировић је имао синове: Милику, Ћирка, Дика и Ћира. Милика је имао синове Војина и Слободана. Од Војина су Јован, Зоран и Славко, а од Слободана није остао пород. Ћирко је имао сина Обрада од кога је син Иван. Дико је имао сина Радомана, а Ћиро није оставио пород.

Милан Ћировић је имао синове Остоју и Милуна. Од Остоје је Раденко и Станимир. Раденкови су Љубо и Чедо. Љубо има сина Миљана. Станимир није оставио пород. Милун Миланов није оставио пород. Вукојица Ћировић није оставио мушки пород. У засеоку Дубрава су живјели Мијаило и Миладин Ћировић. Од Мијаила је Милун, а Миладин живи у Сивцу од 1946. године и има синове: Тоша, Србољуба, Петра и Томаша.

Породице Филиповић

 

Предак породице Филиповић у Љутићима је, према предању, живио у Загарчу, а презиме су добили по неком Филипу. Из Загарча је један Филиповић, због убиства, побјегао и настанио се у Прошћење. Одатле је жена тог Филиповића са сином Пејом побјегла и настанила се у Љутиће, засеок Говеђе Брдо око 1810. године. Пејо је ту одрастао, оженио се и стекао потомке, који су се почетком 20. вијека, као чифчије Селмановића, преселили на садашње имање.

Пејо Филиповић је имао синове: Дмитра, Бошка, Богдана, Сгевана, Петра и Видоја. Од Дмитра, Бошка, Петра и Видоја није остао пород. Богдан Филиповић и Мила, рођена Кљајевић, је имао сина Мила и ћерке: Неду и Савету. Миле Богданов послије очеве смрти је одселио са мајком у Вранеш и живио на мајчином имању. Миле Богданов и Илинка, рођена Бајчетић, је имао синове: Митра, Петра и Љуба чији потомци живе у Војводини. Стеван Пејов и Стака, рођена Пурић, је имао сина Јована и ћерке: Стаку, Милушу и Јовану. Јован Стеванов и Анђа, рођена Пејовић, је имао синове: Милоша, Михаила и Стевана и ћерку Милицу удату за Обренића. Стеван Јованов је погинуо као борац НОР 1945. године и није оставио пород.

Милош Јованов и Мара, рођена Пејовић, је имао синове: Душана, Милана, Драга, Илију, Радивоја, Љубомира и Миливоја и ћерку Љубицу и Љубинку. Душан има синове Драгана и Драгослава, Милан Миленка и Милорада, Драго Рајка и Стевана, Илија Драгана, Радивоје Александра, Љубомир Добрила и Зорана, а Миливоје Веселина. Михаило Јованов је погинуо као борац НОР 1944. године и имао је синове Милоја, Милију и Миодрага и ћерку Загорку. Милоје има синове Момира и Миомира. Миомир има синове: Немању, Николу и Миодрага. Милија има сина Жељка, а од Миодрага није остао пород. У Првом свјетском рату учествовао је Јован Филиповић као борац љутичко-вруљанске чете Каменогорског батаљона.

Породице Цаковић

 

Предак породице Цаковић је доселио у Љутиће, засеок Клађе, из Крњаче прије око 200 година послије једног сукоба са Турцима и убијања неког од Турака. Према казивању старијих Цаковића, Цаковићи су у Крњачу доселили из Гвозда код Никшића послије неког сукоба са Турцима и убистава. У Клађе је доселио Ристо Цаковић и имао је сина Танасија, а овај Дока који је одселио у Горице и од њега су остали синови Благоје и Радоје и Мила, који је одселио у перотин и од њега су Цаковићи у Перотину. Танасије Ристов је имао синове: Риста, Тола и Мила. Од Риста су синови Живко и Милован. Живко је имао сина Радомана, а овај синове Драгојла и Драгослава. Милован Ристов је имао синове: Тома, Чедомира. Маринка, Милана и Мирка. Од Тома су синови Џон и Роберт и живе у Крагујевцу. Од Милана Милованова су синови Слободан и Милован. Толе Танасијев је имао синове: Тода, Тана, Милојицу и Ђила. Тодо Толов је имао синове: Спасоја, Васа и Бранка. Спасоје има синове: Тадију, Божа и Радомира. Тане Тодов је имао синове Средоја и Милана. Милојица и Ђиле Тодов нијесу оставили мушки пород. Бранко Тодов има синове Драгана и Вучету и живе у Клађу. У Првом свјетском рату су учествовали Цаковићи: Тодо, Тане, Мирко и Ђиле. У току Другог свјетског рата погинуо је Средоје Цаковић. Сељења и исељења из Љутића су била стална. Најмасовнија су била 17. и почетком 18. вијека у доба великих сеоба под Чарнојевиће.

Новонасељени Љутичани су се били доста устабилили и тек половином 20. вијека почиње масовније исељење трбухом за крухом. Године 1946. из Љутића су одселиле и колонизирале у Сивац породице, њих 14, Ћировић Радоша, Миладина, Боја, Милете, Остоје и Лазара, Обренић Милована, Пурић Радија, Јанковић Новице и Влада и Сокић Даша, Божа (Пинћура) и Млађена. Неке од ових породица су се касније повратиле, али су кратко живјеле у Љутићима.

Педесетих година овог вијека дио Љутичана одлази у службу милиције, војске или на рад у тек формирана предузећа у Пљевљима, Пријепољу или другом мјесту. Од 1960. године, завршетком основне осмогодишње школе, дјеца из Љутића се уписују у средње школе, а онда више и високе и завршетком ових школа остају на раду у градовима, формирају породице, а имања у Љутићима остављају старијем на обраду. Тако од младих готово нико не остаје да живи у Љутићима, па иза 1995. године мали број дјеце из Љутића полази у школу или омладинаца на служење војног рока. Исељењима, старењем и нестајањем смањује се број становника у Љутићима, имања остају необрађена као некада, куће затворене и живот замире. Њиве претварају у ливаде, а ливаде и пашњаке у шумом обрасле површине.

Смањује се број становника, стоке и живота у Љутићима. Козе се не држе одавно, смањио се број оваца и говеди. Старачка домаћинства држе по неколике краве, а волујску снагу замјењује све више механизација за основне потребе. Љутичани у дугим ноћима препричавају живот из дапеке прошлости. Веле све се креће и окреће, па се плаше да ће Љутићи, као прије око 2500 година зарасти у шуме, наравно са модерним путем којим ће механизације, мјесго волова и коњских запрега, извлачити дрвну масу. Љутичка гробља и још модерне куће ће свједочити како се у Љутићима живјело у 20. вијеку, а писана документа свједочити кад је ко ту живио и куд се и зашто одселио.

ИЗВОР: „Брезнички записи“, бр. 11-12, Пљевља 1999. Одабрао и приредио: Војислав Ананић

 

 

Коментари (4)

Одговорите

4 коментара

  1. Dragan M. Obrenić

    Poštovani!
    Pišem Vam iz poštovanja prema vašem radu i trudu a i obraćam sa zahtevom za ispravku imena mog pokojnog brata Božidara Momira Obrenića.To moram iz razloga tačnosti i pijeteta na pokojnika koji je kao mladić sa 24.g. otišao i kao prvi dobrovoljac Pljevaljske opštine pridružio se juna 1991.g. jedinici kap.Dragana u Kninu i tako časno i hrabro branio srpki živalj od zahuktalog ustaštva sve do rasformiranja jedinice.
    Naime, u grani Danilo Obrenić, moj prandjed i od njegovog unuka Momira su sinovi:Dragan(ja),Goran i najmladji Božidar(nikako Boban,jer je rodjen na Božić 1967.g).
    Po izvršenoj ispravci a za Vaš trud i moju podršku sajtu dobićete moju skromnu novčanu donaciju.
    Zahvaljujem se i želim Vam uspeha u daljem radu.

    • Јовица Кртинић

      Поштовани г. Обренићу, хвала много на јављању. Унели смо исправку. Опростите на овој ненамерној омашци. Вјечнаја памјат Вашем брату Божидару!

  2. Nada Ćirović Rakočević

    Poštovani,
    Molim Vas da unesete ispravku, zapravo dopunu , u dijelu Porodica Ćirović, drugi pasus..u posljednjem redu treba dodati Rajko (Vukomanov) ima sina Mića (1994).
    Poštovanje za Vaš rad.
    Nada Rajkova Ćirović

  3. Миленко Д. Ћировић Љутички

    Миленко Д. Ћировић Љутички

    Пошђтовани,
    Цијеним напор и залагање Видоја Деспотовића, који је уложио.
    Међутим, морам указати на, неке, грешке које је направио у том раду. Ненамјерне су те грешке, сигурно, настале из непознавања и неинформисаности. Да не будем превише строг…
    Указаћу само на неке грешке (а много их има):
    – Стећци који се налазе на више локација (Љутићи, Вруља) немају везе са Римљанима (зна то историјска наука).
    – Црква у гробљу на Дубрави није ту саграђена послије сеобе под Чарнојевићем, већ знатно раније.
    – Збуњујућа је тврдња, у једном дијелу текста, како је у Првом свјетском рату учествовало око 20 бораца из Љутића у Каменогорском батаљону. Па ко је онда чинио Љутичку чету у којој је учествовало више од 20 , само Ћировића, да не набрајам друге. Он ће нешто касније сам себи противуречити тврдњом да је у тој прекрштној „Љутичко-вруљанској чети учествовало преко 30 Ћировића“.
    – Љутичка чета Каменогорског батаљона никада се није звала Љутичко-вруљанска (то је срачуната измишљотина). Истина у њеном саставу су били и Вруљани.
    – Дико Гачевић и Митар Јањушевић нијесу били командири Љутичке и Матарушке чете, у Првом свјетском рату, већ заступници командира тих чета Милована Рмандића и Новице Даковића. О овој тематици опширно, документовано види у мојим књигама: Каменогорски батаљон…, Бољанићки одред… и Извиднички одред…, Пљеваљска бригада…
    – На робији у аустроугарским логорима умрли су од Ћировића: Антоније Спасојев, Новица Малишин, Дико Јаћимов. Дакле не Арсеније и Вукић. Вукића аутор назива Вучко и Вуко, што је грешка.
    – Ауторова тврдња: „Неђељко Ћировић, стријељан иза Балканског рата“ није тачна. Одмах на почетку првог балканског рата стријељан је Симо Ћировић. Тај Неђељко је имагинарно име за које нико не зна. Опширно и документовано о томе види моју књигу „Пљевља у документима Књажевине / Краљевине Црне Горе“.
    – Ристо није био брат Милошу, Малиши и Милети (ту му је конструкцију подметнуо један Ћировић).
    – Отац Пероте и Јова(на) се звао Милисав а не „Милосав“.
    – Ауторова тврдња: „Никита Перотин је имао синове Живка и Јована“ је за чуђење јер испада да је Никита отац браћи од стрица Живку и Јовану.
    – Малишу, који је одселио с Кавале у Клађе аутор назива „Милош“ и настаје цијела збрка јер имамо касније Милоша који је син Павлов.
    – Тврдња: „Милован Ћировић је имао синове Милику, Ћирка, Дика и Ћира“, значила би да је Милован отац дјеци свог сина Јаћима. Милован је, уствари, отац Јаћиму Милану и Вукојици.
    – Аутор је „оставио без порода: Чеда, Радомира, Станимира, Милуна и друге.
    – Прекрстио је Сретенове синове Горчила и Момчила у „Горана“ и „Драгана“, Средовог сина Голуба у „Грубана“, Спасовог сина Радована у „Радомана“, Вуколиног сина Милију у „Илију“, Миладиновог Миодрага у „Тошу“ и тд.

    Много би још труда требало да се пречешља ово што је ауто урадио.
    Понављам, није он то урадио намјерно већ због непознавања материје. Али, то га не ослобађа одговорности због пропуста и грешака, некада грубих и увредљивих.
    Велики недостатак код његових радова је што никада не наводи изворе. Тиме прима одговорност и због туђих грешака.
    –––––––––––––––––––––
    ПС
    Доставићу моју ауторску књигу „ЋИРОВИЋИ из Љутића код Пљеваља“, која садржи, поред осталог, и комплетне родословне таблице које обухватају 13 покољења братства Ћировића из Љутића.
    Очекујем упутство коме и како.