Срби у Мајшу (Мађарска)

14 коментара

1. 10. октобар 2018. у 17:49

   Војислав Ананић

   Баја и Печуј су званично тек 1921. године припали Мађарској…Пре тога је од 1918-1921. била Српско-мађарска република Барања-Баја.

   После војног пораза Аустроугарске у октобру 1918, територија Барање и Бачке је била под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба, који су 25. новембра 1918. прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији и формирали аутономни регион под називом Банат, Бачка и Барања. 1. децембра 1918. овај регион (као део Краљевине Србије) улази у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Мировна конференција у Паризу доделила је северне делове Барање и Бачке Хортијевој Мађарској. Ова одлука изазвала је генерални штрајк и масовне демонстрације у Печују, а протести су кулминирали великом народном скупштином 14. августа 1921, на којој је пред 30.000 људи сликар Петар Добровић предложио оснивање независне републике коју би чинили делови Барање и северни делови Бачке око Баје. Његов предлог је прихваћен, а Петар Добровић је постао председник Извршног комитета нове републике.
   Власти нове републике нису, међутим, успеле да добију међународно признање своје независности, па су после повлачења војске Краљевине СХС, која је штитила републику, Хортијеве снаге ушле у Печуј и окончале Српско-мађарску републику.
   Територија краткотрајне републике (14-21. август 1921) је још 1920. године по Тријанонском споразуму додељена Хортијевој Мађарској, а јужни делови Бачке и Барање Краљевству СХС. Међутим, војна и цивилна управа Краљевства СХС није се повукла из северне Барање и Бачке све до краја августа 1921, када су се у журби и нереду повукле пред наступајућом мађарском војском. Данас су ови северни делови Барање и Бачке у саставу Мађарске.

   https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%BC%D0%B0%D1%92%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%83%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%91%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%91%D0%B0%D1%98%D0%B0

   Одговори

2. 10. октобар 2018. у 17:51

   Војислав Ананић

   Да, Печуј је кратко био седише Барање и у њему је столовао велики жупан, мислим да је то било од 1918-1920 (евентуално ’21). Барања је тада, начелно, заједно са Бачком и Банатом припојена Србији, независно од Државе СХС.

   Тако да можемо рећи да је Печуј једно време био у саставу Србије. Чак мислим да имамо у једној књизи у пДб-у промене граница Србије кроз историју, па се помиње Вилањ нпр. у Србији, а то је управо тај период…

   Одговори

3. 10. октобар 2018. у 17:53

   Војислав Ананић

   У Мађарској је остао врло мали дио Баната (предграђа Сегедина, мање више), а у том дијелу су три села у којим су традиционално живјели Срби. Деска (Deszk), Сириг (Szőreg) и Нови Сентиван (Újszentiván). Деска и Сентиван су 1567. и 1579. били насељени Мађарима, но у Сиригу су обје године живјели Срби. Имали су и попа који се звао Цветко.

   Одговори

4. 10. октобар 2018. у 18:10

   Војислав Ананић

   СРБИ У СЕГЕДИНУ

   Град Сегедин по изворима, постојао је већ у 12. веку. Доказано је да је још пре доласка Мађара било Словена у овом делу Паноније и да је прво хришћанство доспело са Истока путем грчких мисионара, и зато га називају „словенским хришћанством“. Најстарија црква сегединска, која је сада римокатоличка катедрала, била је посвећена св. Димитрију, а овај је био римски светитељ. Довољно је позвати се на писмо папе Инокентија 3. Упућено мађарском краљу Емерику 1204. године, у којем жали да у целој Угарској посстоји само један латински манастир и много грчких. У области католичке надбискупије била је и православна епархија. Познато је да је први угарски краљ Стеван 1. Почиње гонити православце и то недалеко од Сегедина ка Чанаду и силом их натеривати да приме западну веру. По некима су чак и Сегедин Словени основали на основу неких митолошких доказа, али се ово касније негира од мађарских писаца који тврде да се словенско становништво са Мађарима тек у касније доба помешало, пошто је Сегедин основан одмах по по доласку Мађара са Арпадом.
   Град Сегедин – у погледу Срба – почиње видну улогу играти приликом доласка Турака на Балканско полуострво. Ту се држе угарски сабори, као 1444. Године на коме се помиње и деспот Ђурађ Бранковић и учествује у склапању сегединског мира. Године 1458 на сегединском сабору краљ Матија конфискује имање деспота Бранковића и пристане да босански престолонаследник Стеван Томашевић као зет деспотице Јелене заузме престо Бранковића. Томаш је лично био на том сабору у Сегедину. Деспот је имао велика имања у околини Сегедина, која су била насељена Србима. Запоља не оде у Мохачку битку него са својом војском — која је већином била српска — чека резултат битке и наставља своју акцију са својим рођаком Петром Петровићем. Ту је пребивао и цар Јован Ненад око 1526. године. Када су Турци напредовали у Бачкој, Сегединци склопе савез са Б. Радичем, шајкашким заповедником.
   После заузећа Будима 1541 године цео предео између Дунава и Тисе био је под турском интересном сфером, иако је законити владар био аустриски цар Фердинанд.
   Турци заузму Сегедин 1543 године и овде концентришу своје снаге за даље напредовање. Турци владају 144 година у Сегедину. Прво је био под будимским пашалуком, касније под јегарским, који се подели на три Санџака: Хатван, Солнок и Сегедин. Сегедински Санџак се простирао на јужни део чонградске и шолтске жупаније и на целу Бачку. На челу Сегединског Санџака био је сегедински бег; под њим су били градови: Суботица, Сомбор и Тител. Први бег је био Мустафа, који је обновио тврђаву. Пошто се мађарско становништво повукло ка северу, у предграђу тврђаве у тзв. Паланци беху већином Срби. Од 1554. године дуже време је био на челу Сегединског Санџака Мехмед Соколовић. У 1556. години у сегединској тврђави било је 35 марталоса „Раца“, а у 1558/59. години 283 најамних војника. 1552. године Михаило Тот, главни варошки биров сегедински, желећи да ослободи Сегедин од Турака, покуша то са Петром Бакићем и његовим хајдудима, али не успе да заузме тврђаву него само Паланку опустоши.
   За време Турака од римокатоличког свештенетва остану само Фрањевци у доњој вароши и они су живели од народне милостиње и од бира, али их је у скупљању бира спречавао митрополит „рацко-влашки“. Становништво се разбегне. Колико је Сегедин био опустошен показује ова чињеница: године 1522. било је у њему 1493 куће, а идуће године остане 246. Турска војска је стално пролазила кроз Сегедин. Сегедин се ослободи 1686. године. Становништво се помало враћа. Мађари већином пребивају у горњој и доњој вароши и по салашевима, док у Паланци највише Срби и Немци станују.
   Мехмед Соколовић 1557. године обнови Пећску патријаршију која је постојала до 1776. године. Свакако се за то време организовала српска православна црква на територији аустриских царева. У Сегедину је била српска Митрополија „бачке области“.
   Зна се за следеће митрополите односно епископе: Филипа, Саву, Мардарија, Симеона, Захарија (1556), Георгија (1578—1581), Мардарија (1603), Неофита (1641), Михаила (1651), Георгија (1667).
   Доласком патријарха Арсенија Чарнојевића, за сегединског епископа беше постављен Јефтимије Дробњак 1695. године са седиштем у манастиру Бођани зато што је Паланка сегединска била попаљена и изложена сталним нападима од хајдука. Рајзнер, писац историје града Сегедина, спомиње „резиденцију“ рацког епископа, а и ја сам чуо од старих Сегединаца, да је постојала стара „резиденција“ на обали Тисе, недалеко од цркве, која је такође била онда на обали. Црква је порушена услед оправке тврђаве 1716. године. У црквеној архиви први траг о посети владике је 1727. година о Божићу, када је Софроније Томашевић пребивао у Сегедину од суботе до среде.
   Засада немамо писменог доказа о томе да је и пре Турака постојала православна црква у Сегедину, али данашња римокатоличка катедрала пореклом је из Средњег века и била је посвећена св. Димитрију (Солунском). Знајући да је овај светац нарочито познат код јужних Словена, чак и мађарски историчари признају, да је ова данашња римокатоличка катедрала некада могла бити православна. Што ce тиче свештеника засада сам констатовао следеће: по записима Карловачког архива и записа у сегединским матицама били су следећи свештеници: 1690. год. прота Кузма; 1692 се помиње поп Нешко (в. запис бр. 1); год. 1714. поп Моисије; 1724. Божидар Лазаревић, протопрезвитер; од 1727—1733. Ђорђе Радосављевић и Арсеније Василијевић; од 1734—1745. Арсеније Живковић, протопрезвитер, који касније постане епископ пакрачки (1777—1781), затим бачки 1781—1782 г.); Јован Сливински, парох, од 1741 —1759; Јован Поповнћ, намесник, 1742—1782; Теодор Веселиновић, парох, 1760—1770; Михаило Живановић 1771—1809; Јован Остоић 1782—1799; Прокопије Радуловић 1802—1825; Симеон Сарајлић, јеромонах-администратор, 1809—1810 год, нтд.
   У Сегедину је било више православних цркава. Осим николајевске у Паланци, зна се за тзв. „малу“ или „грчку“ цркву у горњој вароши (Запис бр. 126).
   Пошто су добар део посаде у тврђави са Турцима сачињавали и Срби, свакако је и тамо била једна православна црква поред турске џамије, што се примећује по старим бакрорезима, јер католика ниje могло бити у служби Турака толико да им се сазидала црква. Рајзнер, писац историје Сегедина, признаје само две православне цркве, а за све остале тврди да су римокатоличке. За цркву у тврђави не спомиње када је зидана, него да је после одласка Турака п р е д а т а рим. катол. бискупу! Он уопште не признаје да је било Срба за време Турака, него да су Срби дошли тек са потиским граничарима, дакле после Турака.
   Кад је зидана горњоварошка црква посвећена св. арханђелима Михаилу и Гаврилу — не зна се, али да је постојала раније доказује то што је већ од 1727. г. водила свој „Тевтер церковни“. Старе матице су изгореле и постоје тек од 1744. године. По тим матицама се зна да су били свештеници у гор. варошкој цркви: Јосиф Витковић од 1744—1746 г.; Благоје Димитријевић 1747—1757. г.; Андреј Аврамовнћ 1757— 1761; Теодор Остојић 1761—1763; Јован Петровић 1763—1765; Јован Остојић 1766—1782; Про- копије Радуловић 1783—1802; Јоаникије Јанковић, јеромонах -администратор 1811—1813; Сава Гачпаровић 1813—1819; Теодор Боришевић 1820 —1821; Тимотеј Јовановић 1826—1830; Петар Јанковић 1830—1832; Димитрије Јанковић 1832— 1834; Стеван Пачу, админ. 1846—1848 као последњи свештеник горњоварошке цркве. После 1848. године парохиске дужности су обављали пароси николајевске цркве уз посебну награду, али црквена општина горњоварошка је постојала све до 1853. године, када преда цркву са имањем обшчеству николајевске цркве тако, да се она стара за богослужења (в. запис бр. 83). Приликом велике поплаве 1879. године црква се упола сруши, а 1881. године варош је експроприше са црквеним зградама заједно.
   Приликом оснивања Потиско-поморишке границе (1702), међу граннчарима су доминирали Срби. Заповедници Новак Петровић и нарочито Васа Ђулинац (Запис бр. 9) пребивали су у Сегедину и били „ктниори“ (прнложници) николајевске цркве.
   Колико је наш народ још и после Турака пропатио, видимо из следећих података: 1689 г. Тиса поплави Сегедин; 1692 избије куга; 1697 пожар уништи Паланку; 1704 Ракоци спали Паланку; 1706 опет пожар; 1708—09 куга; 1710 све зграде изгореле у Паланци.
   За време Ракоцијевог устанка заповедник тврђаве је био генерал Глобић, коме су у помоћ долазили српски хајдуци под заповедништвом капетана Вулинг из Жабља и капетана Кибе са око 3000 Срба, који су тукли Куруце код Чонграда 1703 год. и нападали град Кечкемет, где су се Куруци повуклн. 1704 г. Куруци заузму Паланку, али се повуку. Касније сам Ракоци заузме Паланку, спали је и повуче се. Становништво се разбегне и командант Глобић подели куће и земљу међу „Рацима“, од којих многи оставе оружје и почну земљу обрађивати, а они који су остали у служби захтевају, да им се за заповеднике дају њиховн људи, т.ј. Срби. Темишварски паша дозвољава, да Срби Сегединци могу своју марву на турско подручје терати на пашу. Куруци даље нападају и узнемирују Сегедин и околину. Срби их гоне и опет нападају Кечкемет. 1709 г. Ракоци хоће да заузме Сегедин јер га „Раци“ узнемиравају, али пошто темишварски паша забрани да се са његовог подручја снабдева храном Ракоцијева војска, овај одустане од напада и више га и нема. Тврђава се почиње реновирати после изласка Турака 1686 г., али услед сталних ратова престане се са радовима и опет се настави 1714—1717 г.
   1718 г. командант тврђаве Херберштајн отпусти 102 граннчара, тако да остаје само 294 и од ових имају своје куће 240, а 108 њих имају и земље. Колико је варош била сирота доказује то што је варош узајмила од Срба Милована и Маливука 600 форинти.
   1722 г. изгоре 62 куће од којих су само 10 мађарских и 1 немачка а остале српске. 1748 г. опет изгори у Паланци 61 кућа, око десетак мађарских и буњевачких, а остале све српске.
   Што се тиче живота српског народа и вере У православне, ту нам стоји на расположењу грађа из црквеног архива сегедннског. Засада још нисам прегледао Митрополијски архив у Ср. Карловцима, али оно што је Рад. Грујић саопштио у Војвођанском зборнику довољна је и јасна слика о стању српског народа у то доба у Сегедину.
   – Год 1716 услед оправке тврђаве поруши се стара православна црква и привремено је друга подигнута. Скупљају се прилози и врше предрадње за зидање нове цркве. Али то је ишло дуго и споро не само због сталних немира и елелтентарних непогода, него стога што Срби не беху у таквој материјалној могућности да подигну себи одговарајућу цркву. 1725 г. добију од Дворске коморе као накнаду за порушену цркву а за зидање нове — 526 фор. — 1726 год. царска комора даје дозволу за печење 4 милиона цигаља.
   Год. 1727 Васа Ђулинац, оберкапетан Баната темишварског, поклони николајевској цркви Минеј (в. запис бр. 9.).
   1731 године Срби се увелико боре за своја права како грађанска тако и верска. Против воље Магистрата, који је састављен већином од Мађара и Немаца насељених у Сегедину, изабере се за сенатора Игњат Гакич (Запис бр. 10,) који је био црквени гутор. Срби имају своје т.зв. „трибуне“ и „сиротињске оце“. Захтевају да Србин може бити варошки капетан и биров. Са својим молбама иду чак до царског двора. Царском наредбом Срби се опраштају светковања римских празника.
   1732 год. заврши се зидање привремене цркве. Ове године Срби граничари удаљују се из Геске (салаши) и сваки добије оштету од 400 фор.
   1738 год. генералу Пиосаском, заповеднику тврђаве, Срби дају „дешкреције“ „на његов дан“ у вредности од 9 фор. и 50 кр.
   ‘ 1739 год. сенатор Гакич подноси цару тужбу што се Србима ускраћују грађанска права. Генералу се даје 18 акова вина на поклон, а 1740 год. 99 ф. да помогне Србима да дођу до својих права, а нарочито да не морају своје дућане затварати приликом римских празника и због новог кален- дара.
   1741 год. „ђенералу о Новом Лету однета кафа и лимун у вредности 4 ф 89 кр. о Ускрсу 5 фунти и 2 лота шећера „фајн“ у вредности 3 ф 80 кр.“
   1744 г. генерално се оправља привремена црква.
   1746 г. општина упути „мемориал“ Магистрату о предмету светковања празника, који је послат у Карловце и Беч.
   1748 г. Срби моле право „пургерства“. 1749 г. на црквени сабор изаслат Васа Лаушев(ич), трговац. Врше се предрадње за зидање (садање)
   Цркв. општински архив из год. 1726.
   Објавио у „Гласу Истине“ 1884 године Младен Јосић. Исти је ову борбу Срба објавио још у четири чланка у истом листу исте године.

   Досад је испечено 778.700 ком. цигаља. Црквена општина је имала сада већ своју циглану одакле купују и становници Сегедина, Сенте и Мартоноша.
   1756 год. стави се у цркву цеховски барјак који је стао 445.87 фор.
   1757 год. мађарска дворска комора упућује сегедински Сенат, да се упражњено сенаторско место попуни „са једним православиним Илирцем.
   1761 год. сачињен уговор са молером Јоаном Поповичем за моловање иконостаса за 320 фор.
   1767 год. црква је добила богослужбене књиге од руског царског двора (в. запис бр. 28. 29).
   1773 год. Срби моле Магистрат, да се наместо умрлог сенатора Васе Лаушевића поново изабере један Србин. 1774 год. борба за сенаторство. Иде се у Карловце. Најугледнији чланови општине дају новац за акцију. У Беч послат Георгије Панин и Георгије Дожић, који за пут добијају „црквених новаца 450. немецких форинти”. Молба се поднесе краљици Марији Терезији. Краљица нареди 9 септембра Магистрату, да се има један сенатор Србин изабрати. Црква има своју кречану те продаје креч не само Сегединцима него Сенти, Хоргошу, Канижи, Сиригу, Мартоношу и Мохолу.
   1775 год. епископ Арсеније Радивојевић шаље благослов за зидање нове (садање) цркве. 1777 год. ц. општина је добила дозволу за печење још 3 милиона цигаља. 11 јула 1778 год. смести се — приликом освећења темеља — оловна плоча са записом о оснивању цркве. (в. запис бр. 35). 1779 год. грађу за цркву лиферује Риста Табаковић из Липове. Стара црква се поруши и материјал продаје. 1780 год. ц. општина диже зајам од градоначелника Фрање Бабарци који зајам се враћа 1784 год. (Запис бр. 40).
   1780 год. прву кућу на спрат сазида Србин Теодор Дамјановић, трговац.
   1782 год. састави се инвентар нове цркве. Команданту тврђаве узајми се 1000 фор. на коју своту исти плаћа интерес. 1788 год. Магистрат донесе решење, да се српском учитељу даје плата из варошке касе годишње 150 ф. Учитељ је био Димитрије Стојановић „Иллири нацио школи Сегединскиа учитељ‘% а од ц. општине прима 26 фор., стан и огрев. Због рата са Турцима царско жито се скупља и у цркве смешта, али касније Срби изнајме једну кућу и тамо сместе жито. 1789 год. износи се жито из обе цркве. Наређује се благодареније за победу над Турцима од генерала кавалерије принца Кобурга и руског генерала Суваровог.
   1790 год. Сегединци приликом пазара у Пешти са осталим депутирцима изаберу Монастерлију и Авакумовића да оду у Беч и потпо могну митрополита у погледу привилегија. Ц. општини шаље своја гравамина у 4 тачке у Темишвар на сабор, лично однесу Марко Стеич, Василије Бугаринович и Георгије Веселинович. Маја 10-ог умре у Сегедину Гаврил Тенецки, молер из Арада.
   1791 год. Магистрат осуди Игњата Марјановића на 25 батина због увредљивог понашања према пароху Живановићу, а казна да се изврши пред црквом; на молбу ц. општине казна се изврши пред варошким домом. За локалног директора срп. школе постави се сенатор Георгије Ацковић. Сегединци се претплаћују на „Сербске Новине“ које излазе у Бечу.
   1792 год. владика Ј. Јовановић жели да посети Сегедин, али га ц. општина одбија са мотивацијом, да немају матернјалне могућности да га приме.
   1793 год. отвори се школа у Сенпетеру (салаш) у којој је први учитељ Јован Радотић са платом 80 фор. годишње, стан и огрев. За вре. ме француског рата цару се шаље 1000 фор. преко агента Стефана новаковнћа у Бечу.
   1794 год. прота из Мохола јавља да епископ намерава о Рождесгву Христовом у Сегедин доћи „да му се спреми чнст квартир, хоршпан са 6 коња и хамова и једче кочије за ба- гажију“. На писма епископа Ј. Јовановића у којем упућује ц. опшгину да за пароха ишту сесију, одговарају да они неће досађивати Maгистрату; јер и за школу односно учптељску плату су само преко великоварадског проинспектора могли доћи.
   1795 год. генерална оправка школе. Учнтељу се забрањује да у цркви грчки и влашки пева „пошто таквог народа нема“ (тј. у Сегедину). Сазида се нова школа 1797 године (в. запис бр. 44). 1800 год. за зндање школе — тј. да могу вратити за зидање раније узајмљенн новац—узајме од Димитрија Анастасијевића Сабова из Карловаца 5000 фор. На истој обвезници Марија от Анастасијевић поклања школи полгодишљи интерес од 150 фор.
   1805 год. почињу се одржавати српски „балови“ у школској дворани. По исказу ешггропа било је трошка 85.47 фор.; сервирало се јело и пиће, напр. 2 пара ћурана по 3 фор = 6 фор; за месо 5 ф; 2 и по акова вина 20 ф; једна бечка пива 5 ф, за музику 16 фор. итд. — Ове године се свечано освети нова црква од епископа Јована Јовановића (в. запис бр. 48). Пршшком освећења цркве епископ се хонорише са 200 фор., архимандрит 25 ф., суботички намесник 10 ф., отац Симеон Кањишки 10 ф., ђакон 20 фор. итд. Као црквени комесар фунгира већ од раније Аркадије Белан, сенатор. Ове године се оснује „школска фундација“ за издражвање школе; највећи Заложници су: Атанаснје Арсенијевнћ, Јоан Гаври- ловић, Петар Чавргов, Георгије от Дожич, Аркадије от Белан, сенатор. 1810 год. горњоварошка ц. општина оснује „свештеннчку фундацију“; највећи приложници су: Теодор Харнш из Халаша, Јоан Панаотович из Халаша, Киро Рац, Никола Дамјан(ович) из Халаша, Јоан Стефанович из Мајше, Георгаје Фоттн нз Сегеднна, Гаврило Палковнч, Георга Јоанновнч, Петар Георгиевич, Арон Гвозден сви из Халаша. — И николајевска црква оснује свешт. фундацију са капиталом од 15.325 фор.; највише приложнлн: Аркадије от Белан, сенатор, Јоан н Петар от Дожич, Петар Чавргов, Софроније Стојшич. Петар Чавргов ст. — Град Сегедин иште и добија зајам од сегединске срп. ц. општине у своти од 2300 форинтн.
   1812 год. почнље се водити школскн протокол; учнтељи Теодор Јерковић п Петар Петрович, надзиратељ Георгпјс от Дожич, катихета Димитрије Димитријевић, адмтор парох, дошао изДаља. По школском протоколу ове 1812 год. шмдо.чова српскнх 120; душа мушких: 526 женских: 520, свега: 1026. Деце од 6—12 год. муш- ких: 58, женских: 47, свега 105. У овај протокол су уведене све наредбе за школу.
   1813 год. изгорн горшоварошка црква, скупљају се прнлози за оправку.
   1814 год. ургнра се код Магпстрата, да сегедински парох добије плату нз варошке касе.
   15 авг. 1820 год. ударн гро.м у тораш николајевске цркве, пожар јако оштети цркву, иконостас је спасен. 1821 год, скупљају се прнлози за Дркву, Магистрат даје 1000 фор. (в. запис бр. 36).

   Одговори

5. 10. октобар 2018. у 18:12

   Војислав Ананић

   Наставак;

   1823 године Јоану Кнежевићу, проигу.ману хиландарско.ч, даје се прилог 20 фор. 1825 год. Добије се прилог за оправку торша од „племенитог Обшчества” новосадског. Душа је ове године било у Сегедину 1883.
   1829 год. цркв. oпштинa моли црквену власт, да се сачо један парох остави пошто не могу два пароха издржаватн. Комесар је при ц. општини сенатор Јован Петровнћ. По циркуларнои протоколу проте у потиском дистрикту,
   У 1828/29 школ. годнне од 8360 школ. обвезника похађало је школу 3375 ученика. 1833 год. одређује се плата новом пароху из варошке касе 600 фор. вал; од црквене ошнтине 300 фор. 10 ЈУтара зе.чље, коју је поклонно Јустин Павловић; бир од 70 пари и штола. За пароха се иште Павле Стаматовић из Јегре, који се досели 1834 године.
   1836 год. епнскоп бачки Стефан Станковић посети Сегедин. (Запис бр. 70). Сегединци се претплаћују на „Народни Сербски Лист“. По исказу Стаматовићевом у парохији је било душа мушких: 356, женских: 376, свега 732.
   1839 год. Стаматовић покреће акцију за Чрквену аутономију.
   1840 год. ц. општина упућује позив свима већим ц. општинама у Митрополији карловачкој да се придруже акцији: да цар сазове нар. ц. сабор. Црквена општина у Трсту одговара, да се не може одазвати позиву, да не би аустриске власти замериле.
   1841 год. ц. општина разашиље штампан проглас и позив за акцију, да се сазове нар. ц. сабор — дело П. Стаматовића. — Оснује се „сиротињска фундација.
   1842 год. Стаматовић изабран за депутирца Конгреса (сабора) од стране свештенства епархије бачке.
   1844 године парох Павле Стаматовић одлази у Голубинце, оставља лепо опроштајно писмо.
   Наместо Стаматовића долази за пароха односно администратора Александар Вуковић.
   1846 год. реши ц. општина да поднесе тужбу цару, што се Димитрије Поповић, који је овде био ђакон и учитељ, не потврђује за пароха.
   1847 год. Стеван Петровић, сенатор и комесар, противи се томе, да се пошаље молба цару ради постављања Дим. Поповића за пароха и зато се њемут. Петровићу у седници цркв. општинској изгласа неповерење и од Магистрата се иште за комесара Никола Котуљар, сенатор и велики капетан. Од стране црквене власти именује се за пароха Александар Вуковић; скупштина протестује и не дозвољава инсталацију. Уложи се протест код краља због повреде патронатског права. — Цару се шаље молба ради сазива нар. цркв. сабора и да се попуни столица бачке епархије. — Ове године буде наређено од мађарских власти да се матице имају „на венгерском језику водити“.
   1848 год. администратор Вуковић са неколико Срба избегне из Сегедина. На избор сабор. посланика пошаље се од стране ц. општине Др Јован Сремац. Постави се мађарска застава; скида се двоглави орао са највећег барјака и ставља се мађарски грб. Маја 30-ог одржи се последња седница црквене општине у којој се апелира на Магистрат због убиства Срба. (Запис бр. 79′.
   1849 год. прота руске војске Платон Менчиц освети николајевску цркву 24 јула, пошто је била оскрнављена од Мађара (в. запис бр. 80). Арсеније Стојковић као заменик владике бачкога из манастира Гргетега наређује парастос за војводу Стефана Шупљикца за недељу 18 децембра. —
   1850 год. врати се администратор Вуковић на парохију. Привремени учитељ је Илија Поповић. — Цркв. општина се поново састаје у седнице и воде се записници. Околним селима, која су изгорела за време „бунта“, позајмљују се црквене књиге и утвари. — Звона сегединске цркве николајевске била су однета у Арад и Велики Варад..— пронађена су и враћају се.
   Василије Радослав је сачувао црквени капитал николајевске цркве за време преврата и то црквени капитал у своти 4091 фор. и 17 кр и свештеничку фундацију од 4096 ф. 56 кр. свега 8187 фор. и 73 кр. Новац преузима нови тутор Димитрије Лотић, касније се издаје под камату. — У првој седници цркв. општине 12 фебр. ове Год. комесар је био Василије Димитријевић, сенатор. У седници констатовано, да су „кошутовци“ два звона однели. Издаје се уверење Јосифу Дицгену што је 11-ог октобра 1848 год. приликом напада на Србе „нашу цркву од пука одбранио“. — Горњоварошки мануал исказује црквени капитал 6750 фор.
   1851 год’. Конзисторија саопштава, да је „далекописец“ (телеграф) повучен од Сегедина до Темишвара и Новбга Сада односно до Петроварадина. 1852 год. балови се и надаље одржавају. —Конзисторија наређује: пре рукоположења сваки Свршени клирИк има две недеље у епархијској Канцеларији вежбати се; пред’ самим рукополо- жењем 2—3 дана има пред комисијом испит полагати из свих богословских предмета. По рукоположењу нови ђакон има у Новом Саду 4 недеље пребивати и свакодневно се у богослужењу вежбати. Сваки ђакон пред рукоположењем за презвитера има у присуству Конзисторије једну проповед одржати о слободно изабраној теми. — Епископ саопштава да се одриче свога прихода синђелиског; отсада ће издавати синђелије без таксе.
   1853 год. горњоварошка цркв. општина парентира покојног Александра Субича, који је „од ребелла као мученик убијен“ (в. запис бр. 83).
   1857 год. Фрања Јосиф I посети Сегедин.
   1861 год. гимназисти пијаристичке гимназије — Срби — примају се уз хонорар за црквене појце; ове године су били Петар Перић и Душан Стојановић, ученици VII. разреда — На свечаност Матице српске цриликом 100-годишњице рођења Саве Текелије за 17 август изаслати су од стране цркв. општине Стефан Петровић и Јован Сремац.
   1862 год. учитељ Тома Јаникијевић почиње водити „Споменицу“ т.ј. школски летопис. — Скупљају се прилози за срп. народно позориште и за правну Академију.
   1865 год. Стефан Савић, црквени II тутор, скупља претплату на дела Вука Караџића. Скупљају се и пописују чланови за Матицу српску. Константин Павлович, руски државни саветник, остави сегединској цркви 2000 холандских форината, до које оставине црква није никад могла доћи.
   ‘ 1867 год. постане главни тутор Јован Сремац, главни капетан Града Сегедина.
   1869 год. на избор посланика на нар. цркв. сабор у Кулу изашиљу се Михаило Лефтер и Јован Сремац, варошки капетан, и пошто градоначелник не дозвољава Сремцу, и Лефтер се захвали те ее на њихово место изаберу Гаврил Лаушевић и Пера Милић. Цркв. општина изгласа неповерење патријарху Самуилу Маширевићу што је самовласно распустио нар. цркв. сабор, а поверење Јовану Суботићу — писмено саставио Јован Сремац. — Постоји. омладинско друштво „Слога“. На основу краљ. рескрипта организује се црквена огаитнна. Претседник Михаило Лефтер, адвокат, подпредседник Јован Дамјановић, перовођа Јован Сремац, главни варошки капетан; одборници: Стефан Петровић, бивши велики жупан, Ђорђе Чаковац, Јован Божић, Роман Сремац, Ђорђе Нешковић, Mrnua Крестић, Стеван Савић трговац, Ђорђе Карачо- њи, Гаврило Лаушевић, Стеван Савић, порески | инспектор, Јован Хариш и Петар Милић.
   1870 год. Српско трговачко певачко друштво вежба се у школи. За пароха изабран Исидор Зубановић. Укида се бир; плата из ва- рошке касе 650 фор., штола, стан и 10 јутара земље.
   1871 год. цркв. општнна пошаље претставку мађарској влади, да се потврде закључци нар. цркв. сабора.
   1874 год. средњошколци оснују певачко дру- штво.- У срп. основној школи има 31 ученик. Укида се сегедински протопрезвитерат и седиште постане Стари Бечеј, против чега ц. општина улаже протест.
   1875 год. заменик градоначелника Сегедина постаје Василије Веселиновић. Српска добротворна задруга Српкиња постоји већ неколико година. — У локалном листу сегединском „Сегеди Хирадо“ изађе чланак у којем се нападају Срби, да у школи занемарују мађарски језик; ово демантује школски одбор срп. ц. опшпше, Учитељ Тома Јаникијевнћ одлично води послове; претседник школ. одбора је Јован Сремац, а управитељ школе је парох Исидор Зубановић.
   1879 године Тиса поплави цео град осим оног дела Паланке где се налази ннколајевска црква и њена најужа околина, пошто је то највиши део града. Евангеличка цркв. општина моли, да може држати богослужење у српској горњоварошкој цркви, пошто су њена црква и зграде под водом. Ово се дозволи, али за кратко време и гор. вар. црква буде опкољена водом. Издаје се проглас за скупљање прилога за настрадало становништво. Градоначелник моли да се у порти николајевске цркве могу бараке подићи за живаљ који је остао без крова. Цркв. општина одговара да, иако је већ у црквене зграде смештено преко 40 душа, дозвољава зидање барака под условом, да се респектује светиња места. И сама цркв. општина је страдала утолико, што су се зграде гор. варошке цркве све срушиле у води; сама црква је у води и склона паду; гробнице николајевске цркве се напунише с водом тако, да се патос спушта и иконостас је у опасности.
   Поднесе се извештај градоначелинку о матери- јалној штети од поплаве: николајевска црква је оштећена у вредности од 1000 фор. гор. варошка црква са 500 фор.; душа има 400: имовне стање ц. ошнтнне је у капнталу 7886 ф. 13 кр. не урачунавши сиротнњску фундацију од 1993фор.и 15 кр.
   1881 год. експроприше се горњоварошка црква са зградама и прпмљено је у цркв. благајну 5754 фор. — Оправља се николајевска црква; на своду мушког храма сликар Ходина излтала лепу фреску (в. запис бр. 98).
   1883 год. умре парох Исндор Зубановић а на његово место се нзабере Ђорђс Јеврић из Темишвара. Фрања Јосиф I посети Сегедин (в. запис бр. 100). Српска женска задруга подноси рачуне: капитал 1553.39 ф. којн се држн у банци; од камате и прнлога деца се зими снабдевају оделом.
   1885 год. о Богојављенију за прангије и барут потрошн се 8.50 ф; о ускрсу за бенгалску ватру се потрошн 35 фор. Месна ко.маида захваљује, што је ц. општина дала један хектолтитар вина војницима, којн су учествовали на Воскресенију. Софнја Дамјановић из Телшшвара поклања црквн иконе и пошаље Љубомира Александровиа, акад. слпкара, радн прегледа места У цркви, где ће се иконе сместити.
   1886 год. Др Јован Сремац упућује тутора да исплати помоћ од 5 ф. Петру Бошковићу, војводи црногорско.м. Списи о легату 2000 хол. фор. Константина Павловића из Русије налазе се У Новом Саду. Мнлан Пстровнћ, краљ. српски потпоручннк артиљерије и професор језика на Акаде.чнји, молп по.моћ да може отићи у Београд; добија 5.30 ф.
   1888 год. државнн школскн надзорник са- општава да је забрањена „Историја српског народа“ од Косте Мандровића, штампапа у Бечу 1885 годнне.
   1893 год. умре многозаслужни учитељ Тома Јаникијевић.
   1894 год. Антоније Маленица, професор из Србије, добије помоћ од 3 фор За манастир Грачаницу се даје прилог од 5 фор.
   1896 год. умре парох Ђорђе Јеврић и на његово место долази Лазар Шевић из Аде. За учитеља изабран Јанко Ђ. Ћосић из Арада. Управитељи разних мађарскнх средњих школа у Сегедину шаљу извештаје пароху о ученицима православне вере ради катихизације.
   1897 год., добију помоћ Андрија Грујић и Марко Томашевић, Црногорци из Никшића. У веронаучној настави се обучавају осим редовних средњешколаца и 50 шегрта. Удова пароха Ђ. Јеврића са седаоро деце вољна је изаћи из парох. Дома, ако јој се додели стан у којој црквеној згради. 33 јула у недељу на дан арх. Гаврила У Цркви пева хор Димирија Агрењева СлавЈанског, на чему ц. општина благодари. год. умре Стеван Савић, који остави цркви 20.000 фор.
   1898 год. архимандрит грачанички добије помоћ 10 ф. Др Петар пл. Деспинић, судија, подноси оставку на претседништву ц. општине, пошто одлази из Сегедина.
   О школи ћемо још осим наведеног папоменути следеће: Наша основна т. зв. народна школа је постојала свакако поред сегединске Митрополије још за време Турака, јер у сегединском Црквеном архиву постоји попис од 1700 год. о скупљању прилога за цркву и школу по бачким шанчевима: Темерин, Каћ, Врбас, Петровац, Куцура, Сивац, Сентомаш, Турија, Пирош, Ченеј, Паланка, Сомбор, Вуток, Феудвар и Бечеј — „на шкулски долазак и арач.
   Школе су у више махова зидане свагда поред цркве. Сами Срби су је издржавали све до 1788 год. када су после велике борбе извојевали да се из варошке касе добије годишње 150 фор. Горњоварошани нису имали своју школу, него су своју децу слали у „паланачку“ школу и доприносили издржавању исте.
   1736 год. — ранијих података нема — спомиње се магистер Атанасије Цвејић. Учитеља је било и звонара, али само привремених и у мало случајева. Било је сталних учитеља, ђакона и свештеника. За време рада руско-словенске школе Максима Суворовог. сегединска српска народна школа имала је два Руса учитеља и то су били: Мануил Софрониев од 1736—1740 г. и Јоанн Сливински, ђакон-учитељ од 1740—1742 године. Да ли су они дошли са Суворовим или су били његови ученици — не знам. Сливински постаје парох сегедински и служи код никола- јевске цркве од 1742—1759 год. Трага нема у архиву сегединске цркве да је Суворов пребивао у Сегедину. Ако су писма или копије и нестали из тих година, али постоји Тевтер у којем су заведене плате свагдашњих учитеља и по томе Тевтеру све до 1736 односно 1738 године плаћен је једино учитељ Атанасије Цвејић. У 1736 год. од марта до октобра био је привремени учитељ Петар Живковић, када је дошао Мануил Софрониев. Познавајући Суворова по опису Рад. Грујића у споменутом делу, не могу претпоставити да би он учитељевао без икакве плате, осим ако га није помагао владика бачки Висарион Павловић. У тол! случају може бити да је Суворов Цвејића, Живковића и Софрониевог и касније доспелог Сливинског и евентуално друге у Сегедину поучавао, пошто је у Сегедину пребивао од јесени 1735 до августа 1736 године. Из истих писама карловачког Архива, које наводи Р. Грујић, јасно се види, колико су се Сегединци старали за школу и учитеља. Тај Игњат Ракич, који је лично био у Бечу, беше трговац и главни епитроп црквени већ 1726 године, када иде лично владици Софронију Томашевићу ради учитеља. Исти Ракич 1731 године буде изабран против воље Магистрата за градског сенатора; год. 1744 као делегат сегединске ц. општине иде на народни сабор у Карловце.
   1797 год. подигну Сегединци сасвим нову зграду за школу која се обележи мермерном плочом са црквено-словенским и латинским натписом (в. запис бр. 44). 1793 год. као што сам навео подигла се школа и на салашу Сентпетеру, али није била дугог века; последњи подаци о истој школи су из 1800 године односно 1832 године, када је зграда продата.
   Средње школе у Сегедину су мађарске. Пијаристе имају своју гимназију од 1721 године, када се отворио I—II разред: парва принципија; 1722 год. III—IV разред: синтаксис, граматика; 1724 и 1725 год.: V—VI разред: поезис, реторика; касније 1792 год. отвори се VII разред: философија-логика и прозове се Лицеј; 1793 год. VIII. разред-физика. Деценијама је ова гимназија била једина средња школа у јужној Угарској у XVIII веку и пошто још није било наше гимназије ни у Карловцима ни у Новом Саду, многи из Бачке, Баната, Срема и Славоније слали су своју децу у ову гимназију. После турака прво су Пијаристе вршили свештеничке дужности и проповедали на „илирском“ и немачком језику.N
   Занимање наших Срба у Сегедину. — Када се распустише граничари, Срби се баве земљорадњом и сточарством — осим оних који се још и за време турака бавили трговином. Већ 1712 год. Хаднађ Субо држи под закуп пустару Мајшу; Васа Ђулинац Атокхазу и пустару Илеш за 40 фл.; Васа арендира и Сириг, Сентиван, Деску и још неке пустаре. Јован Дамјановић, сенатор, 1731 год. исто узима под закуп земље од вароши. Али ве- ћина становништва паланачког бави се трговином и занатством. Од 1720 године долазе занатлије, већином Немци, који оснују цехове и то са Србима заједно. Срби јорганџије и абаџије са Мађарима се погоде, да сваке треће године буде за цех- мајстора изабран Србин и да се једна трећина чистог прихода даје српској цркви, али 1725 год., када је требао бити изабран Србин, изабере се опет Мађар. На ово се Срби одвоје и оснују посебан цех. Цеховско писмо нисам пронашао, али барјак се још 1936 године, када сам напустио Сегедин, налазио у николајевској цркви (барјак се овде спомиње у 1756 години).
   Трговци. Још за време Турака баве се Срби трговином. Георгије Кара 1640 год. лиферује марву војсци. У Сегедину су били чувени вашари (сајмови) како недељни тако и годишњи. Трговци су на овим сајмовима на леђима носили своју робу и тако продавали — а били су већином Срби који су материјал у Београду куповали и усљед ток. сегединске власти беху у тесној вези са београдсквм властима, које су захтевале да се утера дуговање. Тако 1722—1726 год. Стеван Радивојевић, биров београдски, пожурује утеривање потраживања београдских кредитора. Када 1739 год. Београд поново падне под Турке, један део трго- ваца Срба и Немаца склони се у Сегедин. Срби трговци и занатлије захтевају грађанска права и долазе у сукоб са Магистратом. Сукоб и борба трају годинама. Год. 1822 оснује се трговачко удружење. На челу овог удружења су Срби: Никола Ракић, Теодор Дамјановић, Стеван Савић, Јован Жеравица, Гавра Лаушевић,и још 7 Немаца и Мађара.
   Год. 1854 удружење је имало 63 члана, међу њима Срби: Димитрије Божић, Симеон Хариш, Данило Јаникијевић, Јосиф Јашшијевић, Блажо Крестић, Павле Љубишић, Јосиф Мунтил (Мунћан) Георгије Николић, Браћа Савић, Јован Жеравица, међу шима већ и доста Јевреја. Приликом годишњих сајмова 1742 год. Магистрат нареди да прво место добију трговци са воћем (Мађари), за њима долазе будимски сабови, па грчки, јер- менски, рацки и турски трговци.
   Била је и штампарија у Сегедину, која је имала ћирилска слова. Основао је Филип Урбан Грин, који је из Беча дошао. У тој штампарији штампане су и српске књнге она мања нздања. Од 1801—1825 год. штампане су књиге или чланци од Исидора Секулића, Атанасија Трандафиловића; од 1826 до 1849 годиие од Трифуна Атанацковића, Стевана Петровића, Павла Стаматовића, Игњата Стратимировића и Јована Суботића. Ово је у најкраћим потезима oпиc живота и улоге наших Срба у Сегедину од 1700 до 1900, дакле за 200 година, да би се донекле нагаиси и записи боље разумели. У натписе и записе унео сам такорећи све што сам у Сегедину нашао и неколико који су страни, али се односе на Сегедин. Записе дајем тачно, како су у орипгаалу; нисам их развезивао, да би олакшао стручњацима правилно читање. Извори су углавном црквени и градски архив. У градском архиву постоји и т. зв. тајни архив, који се не ставља на расположење странцима, ипак до неколико података дошао сам из тог архива. — Бечки Дворски — ратни архив могао сам — нажалост — само неколико година прегледати и податке за сегединске Србе исписати. Што се тиче И н в е н т а р а, исти је тачан све до 1936 год, док сам пребивао у Сегедину. Да ли постоје још и данас ове старине, не знач, пошто су за време окупације — по чувењу — странци улазили у цркву. Додао сам и препис три д о м о в н а протокола (,,исповједајушчих“) из којих се види, колико је било породица и са колико чланова. Из њих се види, да су у Паланци већином живели трговци и занатлије, а остали Срби на салашевима. У овим протоколима није наведено појединачно занимање, место и година рођења, то се исказује у каснијим протоколима.

   Рајзнер: Историја Сегедина. III. стр. 359.

   Извор. Стеван С. Ђурђевић – СРБИ У СЕГЕДИНУ
   (Примљено на II скупу Одељења друштвених наука З-Ш-1956.)

   Одговори

6. 25. фебруар 2019. у 19:00

   Војислав Ананић

   СРБИ У МАЂАРСКОЈ

   https://www.youtube.com/watch?v=tV54OuDYqGM

   СРПСКЕ ОАЗЕ У МАЂАРСКОЈ

   https://www.youtube.com/watch?v=2cNcD4qUGNY

   Одговори

7. 9. март 2019. у 12:22

   Војислав Ананић

   ИКОНОСТАС ПРЕНЕТ У СЕНТАНДРЕЈУ

   Иконостас православне цркве из Острогона, налази се у Епархијском музеју у Сентандреји, као и икона из архијерејског трона острогонске цркве, на којој је приказан лик владике Арсенија Чарнојевића и који се сматра најверодостојнијим приказом. Епархија будимска је задужила јеромонаха Варнаву Кнежевића да убудуће организује богослужења у нашим некадашњим храмовима који данас нису у власништву Епархије будимске, а и даље постоје. Биће то уједно и помен некада бројним Србима, који су живели на територији данашње Мађарске.

   ПРВА ЦРКВА ПОДИГНУТА ПРЕ ВЕЛИКЕ СЕОБЕ

   Археолошки налази потврђују да је на месту данашње, постојала старија црква, брвнара, а неколико векова раније, ту је постојао и манастир. Један Србин путописац, који је давне 1886. боравио у Острогону, забележио је, између осталог: „Варош се дели на две стране, западну и јужну, и онај део насеља крај Дунава, који зову митрополитски, јер се ту налази српска православна црква, уз коју је нови примасов двор“. И овај историјски извор говори да је у прошлости на овом подручју живело српско православно становништво.

   Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 1О/2019

   Одговори

8. 15. март 2019. у 12:08

   Војислав Ананић

   Света архијерејска литургија у Николајевској цркви у Ђуру

   ПОДСЕЋАЊЕ НА БРОЈНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СРБА И ЊИХОВЕ ЗНАМЕНИТОСТИ

   Епископ будимски Лукијан служио је 28. фебруара Свету архијерејску литургију у храму Светог Николе у Ђуру (Győr). У другој половини 90-их година ова црква је уступљена гркокатолицима на дугорочно коришћење. Пошто је била у лошем стању, гркокатоличка епископија је имала обавезу да је обнови, што је она учинила, али је законски и административно храм и даље у власништву Епархије будимске
   Гркокатолички свештеник Тамаш Таши дочекао је владику Лукијана, свештенство Епархије будимске и вернике, а потом је и сам присуствовао литургији. Владика Лукијан је након литургије говорио најпре историјском месту цркве Светог Николе, односно Преноса моштију Светог Николе. Рекао је да је црква вековима била српска, али да су се, нажалост, друштвене околности измениле и да у Ђуру више нема ниједне српске породице.
   На Светој архијерејској литургији, владики Лукијану је саслуживало свештенство Епархије будимске: протојереј-ставрофор Војислав Галић, протојереј Лазар Пајтић, протојереј Зоран Остојић, јереј Љубисав Милисавић, јеромонах Варнава Kнежевић и ђакон Стефан Милисавић. Литургијску службу је посебно улепшало појање Бојане Чобан Симић и Чарне Голуб из Помаза, заједно са неколико ученица Српске гимназије „Никола Тесла“.
   Владика Лукијан је овом приликом служио помен ктиторима и свим почившим свештенослужитељима и парохијаниа у овом граду, а на крају је позвао све присутне на пригодан пријем. Како сазнајемо, у плану је да у време Ускршњег поста следећа црква у којој ће се служити Света архијерејска литургија буде храм у Балашађару, а после њега и храмови Вацу и Коморану.
   „Наш народ је дао бројне јунаке, књижевнике и угледне личности који су историјски везани и за ово место. Павле Бакић је са својом браћом, у пратњи коњаника и мноштвом народа, прешао Угарску уочи Мохачке битке, на позив краља Лајоша II. Он је већ дошао као угледна личност, али је стекао поверење свеколиког српског становништва у Угарској и угарске властеле, јер се свуда истицао својим војничким и моралним врлинама. У великој мери је допринео одбрани Беча од турске опсаде 1529. године па га је краљ Фердинанд поставио за врховног заповедника шајкаша са задатком да ојача шајкашку флоту на Дунаву, Мури и Сави и да из Турске пресели што више Срба. После успешне одбране Беча, његово име је постало симбол јунаштва, те је за своје изузетне услуге краљу и хришћанству добио велике поседе. Бакић је под својом командом имао две хиљаде српских коњаника. Погинуо је у Славонији у борби против Турака. Турци су га посекли, али нису могли да посеку његову славу у борби за хришћанство“, истакао је владика Лукијан.
   Он се посебно обратио ученицима Српске гимназије из Будимпе ште, пригодном беседом: „Бог се може спознати кроз своју творевину. Ви учите и можете написати хемијску формулу човека, јер се зна колико је човек процената воде, а колико других елемената. Али има нешто што се не може изразити ни хемијском формулом, а то је душа у човеку. Човек са душом има исти састав као и онај без душе, али је разлика велика, јер један је жив, а дуги је мртвац.“
   Иначе, Ђур је некада био град српских шајкаша, који су долазили из свог поробљеног завичаја са жељом да оснаже борбу против турске најезде. Заузврат су од мађарских краљева добијали поседе и звања. Међу титуларним српским деспотима у Угарској били су и Радич Божић и Павле Бакић, који су учествовали у Мохачкој бици 1526.

   ГРАДЊА СРПСКИХ ЦРКАВА

   Прву цркву, Срби у Ђуру подигли су још 1320. године. Српски официри се у писаним документима помињу у 16. веку. Током 17. века Ђур је погранично утврђење хабзбуршке монархије према Отоманском царству. У њему су Срби подигли нову цркву посвећену Св. Николи, 1730. године, за коју је иконостас радио Антон Кухелмајстер. У 18. веку Срби овде имају и своју школу. Садашња православна црква грађена је крајем 18. века у стилу зрелог барока. Иконостас је сликао непознати грчки мајстор. Он се данас чува у Сентандреји. У Ђуру више не постоји ни српско гробље, а ни надргобни споменици.

   СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ У ЂУРУ

   У Ђуру је било и угледних српских интелектуалаца, световних и црквених. Поп Арон Георгијевић је 1801. године превео православни “Катихизис” на мађарски језик. Јован Пачић је први капетан коњички и “списатељ српски” затим, Гаврил Стефановић Венцловић српски књижевник који је у Ђуру био једно време капелан и где је 1736. године превео са руског, дело епископа Лазара Барановића: „Мач духовни”. Браћа Деметровић су 1813. године у Ђуру скупљали претплату за „Новине сербске” које су излазиле у Бечу. Ови подаци говоре о доброј културној клими код Срба у Ђуру.

   Славица Зељковић

   Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, бр. 11/2019.

   Одговори

9. 22. март 2019. у 09:35

   Војислав Ананић

   У ПОСЕТИ СРПСКОЈ ГИМНАЗИЈИ „НИКОЛА ТЕСЛА“ У БУДИМПЕШТИ и ЕПАРХИЈИ БУДИМСКОЈ У СЕНТАНДРЕЈИ

   https://www.youtube.com/watch?v=CIsPkePc1YE

   Одговори

10. 22. март 2019. у 14:04

    Војислав Ананић

    СРПСКА ГИМНАЗИЈА У БУДИМПЕШТИ

    https://www.youtube.com/watch?v=c903nqvOyug

    Одговори