Срби у Ловри (Мађарска) Reviewed by Momizat on . Ловра (мађ. Lórév) је српско насеље на Чепелском острву и налази се јужно од Српског Ковина. Сматра се да су поједине српске ратарске породице живеле у овом дел Ловра (мађ. Lórév) је српско насеље на Чепелском острву и налази се јужно од Српског Ковина. Сматра се да су поједине српске ратарске породице живеле у овом дел Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Бранко Тодоровић » Срби у Ловри (Мађарска)

Срби у Ловри (Мађарска)

Ловра (мађ. Lórév) је српско насеље на Чепелском острву и налази се јужно од Српског Ковина. Сматра се да су поједине српске ратарске породице живеле у овом делу острва још у доба османске власти, с обзиром на близину Српског Ковина, где су Срби били најбројније насељени.

За време Велике сеобе (1690) у Ловри се задржало неколико српских породица. То је тада било мало насеље, а према попису из 1720. године у њему је било 22 дома, са око 100 житеља. У то време је већ постојала православна богомоља, највероватније брвнара, по предању подигнута 1714. године.

Број Срба је знатно порастао у XIX веку. Ловра је тада била српско место са 549 житеља, 1847. године, односно 592 житеља 1867. године. Према шематизму Будимске епархије за 1896. у селу је било 127 српских домова, са 619 становника. Осим цркве, постојала је и српска православна вероисповедна школа са 83 ђака.

Између два светска рата у Ловру се досељавају Мађари, а Срби се постепено асимилују или одлазе у вароши, па се број српског становништва смањује.

Садашња црква, посвећена празнику Преноса моштију светог Николе, подигнута је крајем XVIII века. То је архитектонски скромна сеоска црквена грађевина, тростране апсиде са призиданим торњем на западној страни. Западну фасаду брода и торањ украшавају удвојени пиластри са јонским капителима. И унутрашњост цркве је једноставна. На западној страни је хор подигнут на два ступца, таваница је равна, а под од црвених камених плоча. У олтару се чувају две целивајуће иконе из XVIII века. Икона Три српска светитеља (свети Стефан Нови, свети Арсеније и свети Милутин) сликана је у зографској радионици Теодора Симеоновића „Грунтовича”, око 1770. Икону Свети Георгије радио је непознат српски сликар из друге половине XVIII века.

Делови старијег иконостаса нису сачувани. Садашњи иконостас постављен је 1901. године, а израђен је у Хофрихтеровој сликарској радионици у вароши Габлонц, данас у Словачкој.

ИЗВОР: Динко Давидов, Горња земља, Београд, 2008, стр. 170-171

Попис Систематске комисије из 1715. године

Joannes Sajnovity, Sztoján Tukulacz, Sztanko Rodovani, Milko Kraszutino, Szübota, Sztojan Nedelkovity, Mali Jován, Máli Birova Misko, Mircseta, Marko Mirsity, Mákim, Mathias Molnár, Koja, Gyurka, Miso, Gyulai Nyirád, Misko Szekeres, Nicolaus Kapitány, Daniran Obrestics, Vidák, Nedelko ifj., Mileoko.

ИЗВОР: Az 1715. évi országos összeírás

Списак српских оптаната из Ловре (1920-1931)

Аврамовић (7), Агарђанин (1), Бечејић (8), Богдан (4), Бочевић (1), Васиљевић (1), Величков (3), Видак (19), Вуков (1), Генов (1), Георгевић (1), Георговић (2), Димитровић (2), Дошић (2), Драгановић (1), Драгојковић (3), Жигић (1), Иванић (2), Иванов (2), Јосимовић (1), Кара (1), Колар (7), Колонић (2), Лазаревић (1), Лазић (2), Лукић (4), Мајић (1), Малуш (5), Марић (2), Мијатовић (11), Миловановић (1), Недељковић (4), Николовић (2), Николић (2), Нинић (1), Остојић (2), Павловић (6), Пејић (1), Петровић (1), Поповић (1), Радановић (3), Радашевић (1), Радашин (5), Радивој (5), Радован (1), Радуловић (1), Рајков (1), Рајковић (1), Ранисављевић (2), Рашковић (2), Савић (1), Симић (12), Симовић (1), Скорић (2), Суботић (8), Теодоровић (2), Томић (1), Тукуљац (1), Хајџан (4), Хранислав (7), Худов (1), Шаин (4), Шакрак (4).

У заградама је наведен број оптиралих домаћинстава по презимену.

ИЗВОР: Гојко Маловић, Сеоба у матицу – списак српских оптаната у Мађарској 1920-1931., Нови Сад, 2010, стр. 43-54

Списак свештеника у Ловри од 1738. године до данас

Петар Поповић (1738-), Стефан Поповић (1774-1797), Василије Протић (1778-), Димитрије Поповић (1798-1845), Језекиљ Остојић (1838-1843), Павле Ристић (1843-), Петар Хајџан (1843-1845), Павле Радановић (1845-1856), Марко Чупић (1856-1861), Петар Хајџан (1861-1882), Никола Ракић (1882-1883), Петар Мирковић (1882-1899), Александар Павловић (1899-1900), Василије Хужвик (1900-1914), Исидор Бошњак (1914-1917), Стеван Ђурђевић (1917-1923), Неофит Сабадош (1923-1925), Никола Григоријевић (1925-1930), Милан Дакић (1930-1931), Константин Јорговић (1931-1936),  Светозар Недељков (1936-1942), Александар Раденковић (1942-1945), Александар Бајронт (1945-1987), Мирослав Мартић (1987-1996), Павле Калан (1995-1997), Милан Дујмов (1996-1997), Павле Каплан (1997-2007), Радован Савић (2007-).

ИЗВОР: Милан Дујмов, Листа свештеника Српске православне епархије Будимске, Будимпешта, 2013, стр. 45-46


Коментари (10)

  • Војислав Ананић

    СРБИ У MAЂAPCKOJ: СТАТУС, ИНСТИТУЦИЈЕ, ИДЕНТИТЕТ

    Апстракт: Рад представља преглед питања везаних за положај и идентитет савремене српске заједнице у Мађарској. Највећи број података прикупљен је током теренског истраживања средином деведесетих година прошлог века, који се односио на етнички идентитет Срба у Будимпешти и околини. Ова заједница је данас малобројна, али њене активности, видљивост и самосвест умногоме превазилазе мали број.
    Кључне речи: Срби у Мађарској, национална мањина, етнички идентитет.
    I
    Српска заједница у Мађарској данас је релативно малобројна и можда представља и бројчано најмању српску заједницу у региону централне и југоисточне Европе. Попис становника из 2001. године даје број од 3816 особа које су се изјасниле као припадници ове мањине. Према процени српских институција, као што је Самоуправа Срба у Мађарској, њих има око 5000 – 10000. Организације националних мањина дају сопствене процене и корекције бројева који су добијани на пописима становника. Те корекције се и званично уважавају, због претпоставке да припадници мањине нису увек спремни да се на тај начин изјасне на попису, што не значи да не осећају припадност заједници. И друге етничке и националне мањине су данас у Мађарској малобројне групе, па се данашња Мађарска може убројати у ред релативно национално хомогених земаља. Поред тога, међутим, треба имати у виду да је историјски гледано подручје данашње Мађарске веома значајно за конципирање савременог схватања етничких – националних мањина, односно да је у њој „створено и кумулирано једно драгоцено историјско искуство“ о односима већинских и мањинских народа (Kmeć, 1991: 74), које је релевантно и данас. Такође треба имати у виду и да активности, видљивост у јавности и самосвест коју још увек исказују Срби у Мађарској умногоме превазилази њихов мали број.
    Географски посматрано, насеља у којима данас има Срба простиру се уз Дунав, и уз српско-мађарску државну границу. На попису становника из 1990, било је 39 насеља у коме се бар неко изјаснио као припадник ове заједнице. Условно речено, већа концентрација овог становништва, јер се ради о малој популацији, постоји у Будимпешти и околини (уз Дунав – од села Ловре на Чепелском острву до Сентандреје), као и уз Мориш (од Сегедина до Батање). По Барањи и Бачкој живе расуто у више насеља, а у некима од њих (Вилањ, Шумберак) живе само по две-три српске породице. Може се рећи да се значајнији друштвени живот одвија у оних десетак насеља која имају колико-толико бројну заједницу (Батања, Ловра, Помаз, Калаз, Деска, Бата, Чип, Сантово…). Та насеља имају између 100 и 300 становника који се опредељују као Срби. Уз то, српска популација је вероватно најбројнија у Будимпешти, у којој су смештене и њене најважније данашње институције, али су ту и процеси асимилације најјачи, односно, међусобна повезаност у урбаним условима најслабија. Механички прилив досељеника са простора бивше Југославије током 90-их, али и касније, донео је највише демографских промена управо у главном граду Мађарске. Сентандреја као историјски, црквени и културни центар досељених Срба има велики симболички значај не само за Србе у Мађарској него и за укупну српску националну културу, али је број данас настањених Срба у њој мали – свега око 60.
    Постојање данашње заједнице Срба у Мађарској представља резултат историјских околности, односно дуготрајних миграција становништва са Балкана у Подунавље. Досељавање српског становништва у различитом интензитету може се пратити још од средњег века, а посебно су га интензивирала турска освајања. Печат овом процесу свакако је дала Велика сеоба из 1690. године, предвођена патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. С обзиром на околности у којима је дошло до сеобе, бројеви избеглих Срба су непоуздани. Оновремени летописци бележе да је у Хабсбуршку монархију тада прешло 37 000 српских породица, али није познато како су установили тај број (Чакић, 1990: 114). Неки историчари ипак претпостављају да је у Великој сеоби око 60 000-70 000 људи прешло у Угарску, а да је око 30 000 стигло до околине Будима и Сентандреје (Поповић, 1990: 320). Српски досељеници су се по Угарској расејали у малим групама, већином по селима, али и по градовима, где су током XVIII века успели да се уздигну на друштвеној лествици и да створе специфичну културу, која је од значаја и за културу Срба уопште. То и данас представља темељ позитивног идентитета, односно осећања поноса српске заједнице у Мађарској.
    Срби су преко три столећа живели на територији данашње Мађарске као организована, институционализована, „видљива“ мањина, на чијем челу се и у световним и у духовним питањима налазила црква. Током XIX века, међутим, карактерише их упадљива депопулација. Она је последица ниског наталитета, повратне сеобе (најчешће на територију данашње Војводине, али после ослобођења Србије од турске власти и у саму Србију), а у једној мери и асимилације, па су крај века Срби дочекали као бројно, па и материјално ослабљена група. Пред Први светски рат, на територији данашње Мађарске, њихов број је према попису становника из 1910. износио око 26 000. Стварањем нових држава и повлачењем тријанонских граница после рата, становницима српске припадности у новоствореној Мађарској дата је могућност да оптирају за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године – Југославију). После пресељења више од 60% овог становништва, извршеног почетком двадесетих година XX века, на територији Мађарске остало је тек нешто више од 7 000 Срба и њихов број се од тада полако још више смањује (Прелић, 1995: 45-53).
    Срби у Мађарској данас имају статус националне мањине, а права су им, као и осталим таквим групама, гарантована на основу закона донетог 1993. године. На основу тог закона, као и на основу Устава Републике Мађарске, националним и етничким мањинама гарантована су индивидуална и колективна права на очување различитих аспеката посебног етничког идентитета – језика, културе, историје, итд, одржавање веза с матицом, учешће у јавном животу, политичко удруживање и друга. Мањине по закону имају и право представљања у парламенту (Bado-Palock, 1998: 321-322), али се ово право до данас не остварује, јер то државни органи нису омогућили.
    Иновацију у мађарском закону о мањинама, на коју су се касније угледала и нека друга законодавства у региону, представља могућност оснивања мањинских самоуправа, на локалном нивоу и на нивоу целе државе. Прве се бирају у исто време кад се одвијају и локални избори. Локалне мањинске самоуправе су део локалне власти и имају ингеренције кад се доносе одлуке на локалу које се тичу националних мањина (рецимо, у домену школства). Ове друге се бирају посредно (електорским системом) и свака мањина може да изабере само једну. Оне имају релативно јаку позицију у политичком заступању мањина, пре свега у домену културних права, права на образовање, информисање и сл.
    Срби у Мађарској имају своје институције, од којих неке постоје у континуитету од неколико векова, а неке су формиране у последње две деценије, на основу новог закона. Поред самоуправа, које су најзначајније у савременом политичком смилслу, историјски се као најважнија од њих може сматрати Српска православна црква, односно, Будимска епархија. То је и најстарија институција Срба у Мађарској. Историјски гледано, она свакако има и огроман значај за очување етничког идентитета својих припадника. Почеци православља на територији данашње Мађарске датирају и пре Велике сеобе, а од времена Сеобе, Српска црква, односно Епархија будимска, стекла је и значајну аутономију, чију основу су чиниле привилегије добијене од цара Леополда I још 1690. године. Оне су између осталог подразумевале слободу вероисповести и слободу избора митрополита као поглавара цркве (Радонић и Костић, 1954: 91-92). Будимска епархија се данас, са седиштем у Сентандреји, територијално поклапа са простором који обухвата савремена мађарска држава – дакле, обухвата све православне Србе који су мађарски држављани или стално живе у овој земљи. Будимском епархијом руководи Његово преосвештенство епископ будимски, као епископ-дијецезан. Епархија има три протопрезвитерата: Будимски, Мохачки и Сегедински, тридесет седам парохија са, према црквеној евиденцији, око 5 000 душа. У власништву епархије је четрдесет храмова и један манастир – Грабовац – који се обнавља као женски (Галић, 1994: 42). Касније је обновљен и манастир у Српском Ковину на Чепелу, као мушки. Такође се, на основу закона који је омогућио повраћај имовине црквама у Мађарској, који је донесен 1990. године (Вукомановић, 2003: 206-207) у власништву Српске православне цркве у Мађарској поново нашла зграда Текелијанума, задужбине Саве Текелије основана 1838. године. Ово има изузетан симболички значај за српску заједницу, мада симболички и економски потенцијали ове зграде у самом центру Будимпеште нису још увек у потпуности искоришћени.
    Трећа врста установа које заслужују да се уброје у најзначајније су школе, међу којима треба истаћи Српску основну школу и гимназију „Никола Тесла“ у Будимпешти. Школе са наставом на матерњем језику се међу Србима у Мађарској често означавају као „кључ опстанка“ ове заједнице. Ситуација са школством је компликована и комплексна, али много је постигнуто на њиховом развоју, посебно с обзиром на релативно мали број ђака, различит ниво предзнања, и неуједначене потребе ученика у различитим срединама. Паралелно са радом на развоју школског система за припаднике мањина, деведесетих година текла је и реформа мађарског школства, па је то рад чинило још комплекснијим. Средином деведесетих година, српска заједница успела је да после раздвајања са хрватском заједницом постави на ноге осмогодишњу школу, гимназију и обданиште у Будимпешти, у којима је настава текла искључиво на српском језику, као и двојезичну осмогодишњу српску школу у Батањи, да развије двојезичну наставу у нижим разредима основних школа у Ловри и Десци, и да организује наставу у још неколико школа у унутрашњости, где је српски као матерњи језик био изборни предмет.
    Поред тога, по насељима где још има српског живља постоје и клубови, библиотеке, културно-уметничка друштва, и друге. Међу значајне треба уврстити и Српско позориште у Мађарској. Међу млађим људима врло су популарна културно-уметничка друштва, која негују српски фолклор, као што су Банат из Деске, Опанци из Помаза или Табан из Будимпеште. Међу клубовима, најстарији је онај у Помазу, основан 1968. године. Српски демократски савез, који је пре оснивања Самоуправа имао улогу представљања српске мањине, после 1995. године трансформисан је у културну установу, али је данас углавном пасиван. Самоуправа Срба у Мађарској (као и локалне самоуправе) има могућност и да оснива различите установе и органе – тако је 2003. године основан Културно-информациони центар Срба у Мађарској, а затим и Српски педагошки и методолошки центар. Најмлађа установа основана 2010. је Српски институт у Будимпешти, који има циљ да организује и подстиче научна истраживања везана за Србе у Мађарској.
    Срби у Мађарској, као и друге мањине, имају право на информисање на матерњем језику. У оквиру Мађарске државне телевизије од 1992. године постоји емисија Српски екран, а у оквиру Радио- Печуја од 1993. године и српска редакција и емисија, али њихова слушаност, односно гледаност је мала, у случају радија због ограниченог домета, а у случају ТВ-а, због кратког времена трајања емисије и релативно неповољних термина. У Будимпешти излазе „Српске недељне новине“ (од 1991 до 2007 – „Српске народне новине“), недељник Срба у Мађарској, који је настао раздвајањем претходних, „Народних новина“ на три посебне редакције: српску, хрватску и словеначку. Њихов оснивач и издавач је најпре био Српски демократски савез, а затим Самоуправа Срба у Мађарској. Од доношења мањинског закона лист се финансира из државног буџета посредством Државне задужбине за мањине. Дистрибуира се претплатницима поштом. Број претплатника је 1991. године био преко 1200. Такође, од пре неколико година, на српском језику постоји и интернет радио Срб, који подржава Самоуправа Срба у Мађарској, као и Радио ритам, који подржава Самоуправа Срба у Будимпешти.
    Постојање мреже сопствених институција не само данас него и у прошлости може се сматрати и једним од кључних фактора опстанка групе. Може се рећи да континуитет постојања и функционисања институција битно утиче на продукцију и одржавање симбола етничког идентитета, односно на континуирано постојање дистинктивног идентитета ове етничке групе које се због тога одмах намеће истраживачу у оваквом случају је питање одржавања посебног етничког идентитета.
    Појму идентитета, односно етничког идентитета у истраживању Срба у Мађарској приступам пре свега на начин који се обично одређује као бартовски, дакле као појму који се не односи на објективно стање, него на субјективан, такође и контекстуалан и историчан, симболички процес разграничавања нас и других.
    С обзиром на то да је свест самих актера основни критеријум етничке припадности, о етничком идентитету може се најпре говорити из овог аспекта.
    Моји саговорници, Срби у Мађарској, сами себе одређују као изразито самосвесну групу која веома држи до своје посебности и идентитета. Они себе сматрају интегралним делом српског народа и у исто време лојалним грађанима Мађарске. Дуготрајност и историјска документованост њиховог присуства, допринос култури матичног, али и мађарског народа, представља темељ њиховог позитивног идентитета. Није, међутим, избрисана ни свест да су данашњи Срби у Мађарској потомци досељеника, а Велика сеоба из 1690. године, предвођена Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем остаје вероватно најупечатљивија слика у њиховој колективној свести.
    Дубље истраживање, међутим, показује извесне амбиваленције и некохерентности њихове етничке идентификације – флексибилне и некохерентне критеријуме чланства у групи, двоструке и вишеструке идентитете, амбивалентан доживљај блискости / удаљености како према матичном, тако и према већинском окружујућем народу и томе слично. Данас се, међутим, на некохерентности и двосмислености гледа као на карактеристике феномена идентитета уопште. Поред тога, може се претпоставити да у случају идентитета припадника мањина постоји један специфичан вид амбивалентности, с обзиром да они осећају повезаност како са државом у којој живе, тако и са државом и народом из кога потичу. У случају мојих саговорника показало се да ово осећање осцилира између осећања двоструке укључености и двоструке искључености (осећања припадности и овде и тамо и неприпадања ни овде ни тамо).
    Кључни симболи око којих ова група гради свој посебан идентитет су православна вероисповест и српски матерњи језик. Вера и језик вероватно су најчешћи симболи којима се иначе етничке групе разликују једне од других, па ни овај случај није изузетак.
    Што се тиче православне вероисповести, сви моји саговорници су крштени (са једним изузетком). Преко 90% је крстило и своју децу. Око две трећине њих се изјаснило као искрени верници, око половине иде у цркву редовно, а и други одлазе често или бар за највеће празнике. Разлози одласка у цркву за искрене вернике су првенствено религиозне природе, али снажан мотив представља и осећање етничког идентитета, затим васпитање, традиција, друштвено повезивање… Божић, Ускрс и крсна слава су празници који се обавезно славе у свим породицама. Већина мојих саговорника средином деведесетих година прошлог века сматрала је да се у Српској православној цркви национални и верски аспект прожимају и да је кроз историју црква била кључна институција која је обезбедила континуитет постојања српске заједнице у Мађарској. Међутим, на попису из 2001. године, по први пут се појавила значајна разлика у броју оних који се декларишу као православци (испод 2000) и оних који се декларишу као Срби (3816). Ова појава збуњује (Ластић, 2004: 808) и захтева подробније истраживање.
    Данашња језичка ситуација свих мојих саговорника карактерисана је билингвизмом и то претежно неравноправним билингвизмом у корист мађарског, а веома ретко у корист српског језика и то само код најстарије генерације. Сви моји саговорници билингвалну ситуацију у принципу виде као предност и већином би равноправни билингвизам сматрали идеалом, мада тешко достижним у садашњим условима. Комуникација унутар заједнице још увек се преферира на матерњем језику, али су могућности за ово све мање. Узрок томе су мешовити бракови, инерција, слабије знање матерњег језика, али и преферирање језика већине, посебно код млађе генерације. Карактеристично је за језик (али и за друге симболе идентитета) да се њихова реализација помера из свакодневног у празнично и ритуално. Знање језика је, међутим, могуће и ревитализовати – оно није статична категорија. У вези с тим посебна настојања се улажу у развој школске мреже, односно развој наставе на матерњем језику. Телевизија и интернет такође дају могућности, које можда још нису довољно искоришћене, да се надокнаде неповољни услови у окружењу.
    Право на званичну употребу језика (рецимо у судском процесу) формално постоји, али су моји саговорници сматрали да нема потребе да се овим правом користе.
    На одржавање идентитета групе свакако утичу и културно наслеђе и историјско памћење, али и савремено културно стваралаштво. Врло је занимљиво да у овој малој заједници последњих година књижевне радове објављује чак десетак писаца и песника.
    На могућности за одржавање дистинктивног етничког идентитета утичу различити фактори, па и карактеристике саме групе које се временом мењају. Прво, последице вишедеценијског процеса депопулације српске заједнице у Мађарској данас се испољавају, може се рећи и драматично – јер ова заједница данас броји свега неколико хиљада особа и има неповољну демографску структуру. „Нови Чарнојевићи“ тек треба да се интегришу, а резултати тог процеса нису извесни. Постоје разлике у менталитету нових досељеника и староседелаца, које примећују и једни и други.
    Пре свега малобројност групе, али и неки други фактори, условљавају и другу велику промену, а та је повећавање броја мешовитих бракова, до које је дошло у релативно кратком периоду после II светског рата. Проценат мешовитих бракова, почетком века минималан и још увек релативно мали између два рата, повећао се данас на преко 50%, па су ови бракови и потомци из њих данас заправо постали карактеристични случајеви у посматраној групи. У вези с тим је и све шире прихватање мађарског језика као ефективног језика комуникације, у приватној сфери, али данас већ и унутар чисто српских породица. Треће, процес урбанизације, који је посебно у годинама после II светског рата био изразит, у виду таласа миграција са села у град и урбанизација самих села, мења начин живота и културне навике популације. Све то захтева од ове мале групе нове облике културног пролагођавања.
    Крај XX и почетак XXI века карактеришу такође процеси транзиције, која је дубински мењала државу и друштво у Мађарској, са не увек унапред видљивим исходима. Истовремено, матична држава је пролазила кроз веома драматичне процесе (распад претходне федералне државе, етнички сукоби, дубока политичка, економска и општедруштвена криза, опадање међународног угледа матице током деведесетих година прошлог века, итд), и ови процеси су такође имали утицаја на ситуацију Срба у Мађарској.
    С обзиром на околности, може се рећи да је ова мала заједница кроз процесе транзиције прошла ипак успешно, и да данас представља „институционализовану мањину“, која остварује своја права на идентитет и културу, а такође и успешно успоставља партнерске односе на различитим нивоима и са матичном државом и са државом у којој живи. Ипак, дотле није лако стигла, и током тог процеса морала да мобилише све своје снаге и решава бројне дилеме, без готових рецепата. Чини се ипак да је највећа од тих дилема – како се супротставити спонтаној асимилацији, пред овом заједницом данас још увек отворена.

    Младена Прелић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XVI, Бeoград, 2012.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРАЗНИЦИ И ПРОСАЛВЕ СРБАУ MAђAPCKOJ И СИМБОЛИЗАЦИЈА ЕТНИЧКОГ ИДЕНТИТЕТА

    Апстракт: У раду се говори о праксама прослављања празника код Срба у Мађарској, првенствено на основу личних истраживања аутора спроведених у овој заједници у последњој деценији XX века, и каснијих допуна овог истраживања. С обзиром на своју изразиту симболичност, празници су веома индикативан показатељ идентитета једне заједнице. Као најзначајније, ова заједница обележава празнике уз црквени календар, као и годишњице значајних историјских догађаја, односно историјских личности. Ипак, најзгуснутију симболику везану за испољавање етничког идентитета показују светосавске прославе. Начин прослављања празника Светог Саве (27. јануара) је током XX века пролазио кроз процес значајних промена које су укратко описане у последњем делу рада.
    Кључне речи: Срби у Мађарској; празници; симболизација етничког идентитета; светосавске прославе.

    Срби у Мађарској, упркос својој релативној малобројности, у јавној сфери показују јасну жељу да се одрже као културно посебан колективитет, негујући сопствени идентитет који их разликује од окружујућег друштва.Током деведесетих година XX века, обављала сам у овој заједници дуготрајна теренска истраживања која су била фокусирана управо на проблематику концептуализације и симболизације посебног етничког идентитета. С обзиром да прослављање празника представља управо саму суштину симболичког изражавања идентитета, сматрала сам ту проблематику веома индикативном за једно овакво истраживање. У овом раду ћу изнети кратак и нужно непотпун преглед добијених резултата везаних за празнике и прославе код Срба у Мађарској, допуњене информацијама које сам добијала у каснијој комуникацији са овом заједницом.
    Окупљање поводом празника и прослава међу Србима у Мађарској је веома популарно. У интервјуима које сам обављала током истраживања, моји саговорници су изјављивали да им се празници који се у заједници прослављају допадају или веома допадају. Они високо вреднују активност организатора и учесника, као и видљивост заједнице у јавном простору која се тиме постиже. Речима једне од саговорница – Активни смо у односу на друге. То је важно. Има проблема, али се чујемо.
    Ако бисмо покушали да направимо најопштију типологију праз- ника и прослава који се обележавају међу Србима у Мађарској, могли бисмо да их поделимо на две групе – на оне који прате црквени календар током године, као и на оне којима се обележавању значајне годишњице, било да се ради о историјским догађајима, било о значајним личностима. Иначе, Скупштина Самоуправе Срба у Мађарској проглашавала је у више наврата неке празнике за изузетно значајне за културу и идентитет ове зајендице, рецимо 1995. Светог Саву, а 1999. године – Видовдан. Такође је Самоуправа Срба у Будимпешти 2004. године одредила и Сретење и Дан сеобе (трећа недеља новембра, ако је могуће везује се за Св. Аранђела) као изузетно значајне празнике о чијем се прослављању она стара. И у овим случајевима празници се везују за црквени календар, али при томе имају и ширу етничку, националну и културну симболику, а неки од њих су у међувремену постали национални празници и у самој матичној држави. Најзначајнији од њих – Свети Сава – биће детаљније описан у трећем делу овог рада.
    I
    Најпре ће бити нешто више речи о празницима годишњег циклуса, везаним уз црквени календар. Као релевантан пример можемо да узмемо село Ловру, које је током XX века, све до данас, једино преостало насеље у Мађарској у коме Срби представљају већину. У време истраживања у памћењу и обичајној пракси Ловрана одређени ритуали везивали су се за преко 40 дана током године: Божићне покладе, Св. Варвара, Св. Никола, Св. Игњатије, Туциндан, Бадњи дан, Божић (3 дана), Св. Василије, Крстовдан, Богојављење, Св. Јован, Св. Сава, Задушнице, Месопуст, Беле покладе, Тодорова субота, Лазарева субота/Врбица, Цветна недеља, Ускрс (Велики четвртак – Ускршњи понедељак), Ђурђевдан, Марковдан, Св Никола летњи, Задушнице, Духови, Видовдан, Ивањдан, Петровдан, Св. Илија, Преображење, Велика Госпојина, свећење марве на други дан Госпојине, Мала Госпојина, Св. Петка, Св. Лука, Задушнице, Митровдан, Ђурђиц, Аранђеловдан, Св Стеван Дечански / Св. Мрата.
    Иако показују трајност и одређену склоност традиционализму, празници годишњег циклуса, односно обичајне праксе које се уз њих везују, током времена неминовно пролазе и кроз процесе промена услед различитих фактора, а неки су се током времена сасвим изгубили. Двадесети век донео је изразитији процес модернизације, као и период изразите атеизације која је наметнута владајућом идеологијом после II светског рата. Аграрно магијски слој ритуала – обезбеђивање родности, плодности и здравља магијским поступцима – најизразитије се губи током XX века, посебно у његовој другој половини. Има много примера за то – кување жита на Св. Варвару, мешење великог броја различитих обредних хлебова на Бадње вече, извођење магијских радњи за здравље на Св. Ђорђа, данас у селу раде или знају само старије жене. Посета полаженика на Св. Игњатија, посвећивање жита на Мар- ковдан и посвећивање марве на Велику Госпојину, рецимо, савим су се изгубили. У овим случајевима, губи се друштвено-економска подлога празника, што постаје нарочито карактеристично после 1960. године, од када се земља у Мађарској колективизује. У неким примерима, директну улогу у измени или нестајању обичаја играли су закони које је доносила држава. Један пример таквог закона је забрана вршења црквених обреда изван цркве, који је у Мађарској донет 1956. године. Међутим, овај утицај није увек био механички. Они обичаји до којих је заједници било стало, тамо где су услови дозвољавали – или су били тајно одржавани (рецимо – ускршњи опход) или су обновљени чим је забрана престала (рецимо – Свети Сава као школска слава). Када је крајем осамдесетих година атмосфера у држави почела да се мења, моји саговорници у Ловри сматрали су да је тренутак повољан за обнављање неких традиција које су у међувремену почеле да се губе. Тако је рецимо од 1989. године поново отпочео опход вертепаша на Бадње вече. Али упркос тим настојањима који могу да се означе као процеси ретрадиционализације, уочава се да су у запамћеној прошлости обичаји били у далеко већој мери обавезујући и богатији ритуалним радњама, него у данашње време. Сви припадници српске заједнице у Ловри су сматрали су као празнике Божић, Ускрс, крсну славу и бучуру (црквену славу), док се у осталим случајевима јављају разлике међу генерацијама, и од породице до породице.
    Процеси промена и губљења обичајне праксе још су изразитији уколико се појединац или породица преселе из сеоске средине у градску. Божић може бити добар пример за то. Док је у сеоским и приградским насељима још увек могуће држати се вишедневних ритуала који почињу уочи Божића, попут уношења сламе, у неким насељима и бадњака, припремања великог броја обредних колача на Бадње вече, ношења вертепа, и сл. породица која се доселила из околине Будимпеште у град шездесетих година прошлог века, данас прославља Божић крајње сведено – на Бадње вече приређује се посна вечера, на Божић – само уколико је дан нерадни – заједнички се одлази у цркву, а затим се код куће приређује свечани ручак са ломљењем чеснице. Чланови породице раде такав посао да није увек могуће да за Божић узму слободан дан и обредну праксу морају да прилагоде томе, као и урбаним условима живота.
    У урбаним условима мењају се и други традицијски обичаји. Има примера у генерацији рођеној шездесетих година двадесетог века, да се слава у Будимпешти прославља као велика журка. Такође се последњих година јавља тенденција успостављања неких форми заједничких прослава славе изван дома свечара. Такав пример је заједничка прослава – пријатељски састанак свечара – у Српском клубу у Будимпешти. Тако, на пример, последњег четвртка у јануару 1998. године у Клубу у Будимпешти окупило се двадесетак припадника заједнице из Будимпеште и околине, старије генерације да би заједнички прославили Св. Николу и Св. Јована, што су биле славе петорице чланова Клуба. На заједничкој дугачкој трпези горела је свећа, кољиво је такође било спремљено, као и послужење и вино, које су гостима послуживали свечари. Вече је проведено у разговору и заједничком певању уз гитару (песме су наравно биле на матерњем језику – углавном општепознате староградске, народне и новокомпоноване).
    У савременим условима обредна пракса се дакле често своди само на неке елементе, а њене функције нису само религијске, него и друштвене (одржавање породичних и ширих друштвених веза, социјализација младих чланова), и – што је за ову заједницу посебно важно, имају и функцију симболизације етничке различитости.
    Можда је најбољи пример полифункционалног празника, који по- ред религијске садржине у највећој мери има димензију друштвеног окупљања, али такође и симболизације етничке припадности – цркве- на слава.
    Црквена слава је празник посвећен свецу – заштитнику цркве, односно празник на који је црква била освећена. Прослава празника је у рукама цркве и црквене општине. Тај дан се међу Србима у раз- ним крајевима Мађарске назива различито – у Будимпешти и околини распрострањени су називи црквена слава и бучура.
    Иако је празник у основи верски, та димензија можда и није у првом плану – и сами локални свештеници у беседама често наглашавају првенствено друштвени карактер догађаја: окупљање заједнице, заједничко славље, као и њено трајање и перспективе за будућност – рецимо, свештеници истичу присуство младих породица са децом, позивају све присутне да се овако исто окупе и догодине и многих следећих година и слично. На овим славама окупљају се редовно и припадници заједнице који нису верници, што такође сведочи да је слава пре свега друштвени догађај, па тек онда црквени празник.
    О црквеним славама Срба у Мађарској између два рата, Лазар Терзин забележио је следеће:
    „Дан када је освећена црква се слави свечано. То се зове ‘црквена слава’, ‘храм’, ‘кермес’, ‘керменс’, ‘бучара’. Понегде слави се ово три дана.
    За овај дан се зову гости – званице или узовници. Некада су не само појединци већ и црквене опћине имале својих узовника (Липова). Уочи дана држи се свечано бденије. Понегде долазе тзв. заветовани, или болесници, који ноћивају у порти. Овима свештеници читају молитве, а заветници и болесни чине цркви поклоне. На сам дан је свечана литургија. После литургије, одмах, младеж одигра само једно коло у порти и сви се разилазе, својим кућама. Сваки се отима да води кући госта. После ручка се скупе сви у порти, где се игра и весели. Мада постоје црквене наредбе да је точење забрањено, ипак се на много места, праве шатре у порти и ту се точи и весели. Некад је бива- ло да се ту поклањало цркви новаца. А иза сваког оваквог поклона се пуцало из ‘прангија’, или се звонило. Ови обичаји доносе цркви лепог прихода и зато се тешко искорењују. Понегде се око цркве по цео дан појало и певало. А по кућама нарочито. Док младеж игра, старији се сакупљају да се међу собом разговарају и да гледају како се младеж проводи.”
    Савремени начин прослављања црквених слава код Срба у Мађарској, почетком 80-их година XX века описан је на следећи начин:
    Уочи самог дана славе у цркви се држи бденије. На дан славе држи се литургија. После литургије, према традицији, у порти се одигра коло и онда се сви разилазе кућама на ручак. Свако се труди да тог дана угости што више гостију, не само позваних, него и непозваних. После ручка се опет сви окупе у порти, где се после вечерњег реже колач, који се дели присутнима, а затим се сви часте вином. За чашћавање је задужен кум славе, мештанин који има породицу, кога на свакој слави одређују, односно, он се добровољно јавља као кум славе за следећу годину. Обичај је да се за кума бира млад човек који је породицу засновао недавно, или баш те године. Кум доноси пре подне на службу колач умотан поливачем, ставља га на сто и развезује. На вечерњем, у порти колач расеку свештеник и кум, а затим га звонар сече на ситне комаде. Супруга кума славе затим нуди све присутне колачем, а кум вином. Присутни свештеници наздраве, и пошто месни парох одржи говор, сви се чашћавају вином и колачима. После тога се цело поподне у порти весели и играју се кола уз пратњу најчешће неког локалног оркестра. Према традицији која је данас заборављена, постојао је тачно утврђен редослед игара. У Помазу, Калазу и Сентандреји на дан славе се игранка („проводња“) држи и увече, од седамдесетих годи- на обично у Дому културе, а раније по сеоским механама. Данашње игре се разликују од традиционалних – играју се новије врсте кола и савремени плесови, али у порти се игра само коло. Све већи акценат на друштвеном окупљању и световним садржајима видљив је од седамдесетих година прошлог века, кад се рецимо у Помазу уз датум прославе везује и низ различитих садржаја под називом Српски дани, који укључује наступе фолклорних група, предавања, изложбе и сл, везане за српску културу у Мађарској или матичној земљи Седамдесетих и осамдесетих година Српске дане организују локалне српске организације, у склопу Помашких народносних дана током месеца маја. Културни програми који репрезентују српску културу одвијају се и током манифестације Сентандрејско лето, везано за дан црквене славе Преображење.
    Поред овога, Срби у Мађарској одлазе на још једну врсту ходочашћа – на славе оних цркава које више нису „живе“, односно које више немају своје вернике. Од свих је најзначајнија свакако слава манастира Грабовац, на Петровдан (12. јула). У Егерску цркву се одлази на празник летњег Св. Николе (22. маја). И прослава славе цркве у Српском Ковину (Успење Богородице, 28. август) као и у Стоном Београду (Св. Јован, 7. јули) могу да се уброје у оваква ходочашћа, мада у овим местима још постоје – изузетно малобројне – црквене општине.
    Осим црквених слава, постоји и обичај одлажења на бунаре и изворе који се сматрају светим, на поједине црквене празнике, на пример на Св. Илију на бунарчић у Чобанцу и на Илијину воду у Будимпешти, на Госпојину на Водицу поред Баје и на Стару воду поред Сентандреје.
    II
    Поред празника уз црквени календар, другу велику групу свечаности код Срба у Мађарској представљају обележавања зна- чајних годишњица, односно заједничких сећања на историјске до- гађаје и знамените личности везане за српску историју и културу. Комеморативне свечаности су иначе од изузетног значаја у модерно доба, у коме се заједничко историјско памћење потврдило као један од темеља на коме се заснива и симболизира идентитет одређених група. То свакако важи и за Србе у Мађарској. Одржавајући овакве свечаности, они одржавају и свест о својој припадности српском народу као целини, а такође и свест о својој специфичности у оквиру те целине.
    Крајем осамдесетих година прошлог века стицајем околности одржане су три годишњице од највећег значаја за српску националну културу, везане за двестагодишњицу рођења Вука Караџића (1987), шестогодишњицу Косовске битке (1989) и тристагодишњицу Ве- лике сеобе Срба (1990). Током 1987. године, Срби у Мађарској су се укључили у обележавање прославе Два века Вука, а потом и у друге две велике прославе. За Србе у Мађарској свакако је од највећег историјског, симболичког и емотивног значаја била ова последња. Централни догађаји у оквиру свих ових прослава били су организовани од стране међудржавних комисија (у то време још увек мађарско-југословенских) на високом државном нивоу у којима су били и представници Срба из Мађарске. Истовремено су они сами на локалном нивоу, у клубовима, школама, исл, организовали и низ пригодних локалних прослава. Током прославе Два века Вука, између осталог, откривен је споменик Вуку Караџићу, у Будиму, у некадашњем српском делу града званом Табан. Током прославе годишњице Косовске битке, у јуну 1989. године, на централној про- слави у Сентандреји, отворен је обновљени Владичански двор и откривен споменик Кнезу Лазару постављен у дворишту комплекса у коме се поред зграде Епархије налазе и припадају Саборна црква и Црквено-уметничка и научна збирка Српске православне Епархије будимске у Сентандреји.
    Интересантно је да су, осим што су организовали прославу у Мађарској, Срби из Мађарске присуствовали и централној прослави у матичној земљи, на Видовдан, на Газиместану.
    Обележавање тристагодишњице Велике сеобе било је конципирано тако да траје током целе године и обухвати и инкорпорира све празнике и значајне датуме које иначе славе Срби у Мађарској, а врхунац је представљала централна завршна манифестација у Сентандреји којој је присуствовао и тадашњи председник Мађарске Арпад Генц и бројни угледни гости из матице и Мађарске, као и велики број припадника саме заједнице. Овом манифестацијом симболизирано је историјско трајање и легитимност присуства на овом простору данашњих Срба у Мађарској, који су се (углавном) ту доселили Великом сеобом, као и њихов допринос култури матице, али и Мађарске, као земље у којој живе, и већ неколико векова одржавају своју – културну, језичку, верску – посебност.
    Осим историјских годишњица, ова заједница врло успешно обележава и годишњице које су везане за личности значајне у овој средини. Тако су на пример Срби у Будимпешти и околини током периода мог истраживања обележили значајне годишњице везане за Јашу Игњатовића, Саву Текелију, Николу Теслу и Тихомира Вујичића.
    III
    Ипак најзначајнији празник који се обележава код Срба у Мађарској данас свакако је Свети Сава. Он представља у овом случају парадигму празника у диркемовском смислу, време када заједница слави саму себе, у овом случају, пре свега своју етничку различитост, значај и вредност своје културе у различитом већинском окружењу.
    Светосавске прославе не представљају само грађанску забаву, него носе и врло јасну симболику етничког идентитета. Свети Сава би заправо могао да се сматра синонимом за српски етнички идентитет. Свест самих организатора светосавских прослава у Будимпешти о том аспекту сасвим експлицитно се изражава, на пример, у свечаном говору председника Самоуправе Пере Ластића на Светосавској академији 1996. године:
    „Данас је дан кад се слави оснивач самосталне Српске православне цркве, први српски књижевник, просветитељ и светитељ Св. Сава. Од Св.Саве па до данас постоји или се познаје континуитет самосвојне српске културе, српског језика и српског православља. Ово је дан када се слави заједничка вера, заједничка прошлост и судбина. Ово је дан када се слави српска култура везана за српски језик и веру. Јер, шта смо без нашег српског језика, без наше културе, без наше вере, без наше прошлости? То су ти саставни делови, суштински елементи који нас чине Србима.
    Данашњи дан, Дан св. Саве се посвећује идентитету српског народа.“
    Пратећи промене које су пратиле обележавање овог празника током протеклог века, с обзиром на његову парадигматичност, можемо сагледати и неке карактеристике саме српске заједнице у Мађарској, као и околности у којима се она налазила.
    Световни аспекти светосавског култа код Срба у Угарској/Мађарској
    Настанак светосавског култа, посебно његових световних ас- пеката, у великој мери је повезан са Србима у Угарској. Данашњи Срби у Мађарској себе због тога сматрају наследницима једне дуге традиције.
    У Карловачкој митрополији култ Светог Саве ширио се из фрушкогорског манастира Кувеждина. Постоје писани трагови и да је празник био обележаван у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима половином XVIII века. Као школски патрон Свети Сава је први пут прослављен 1812. године у Земуну. У Сегедину 1839. године наводно је први пут у литији певана светосавска химна „Ускликнимо с љубављу“. Почетком шездесетих година, српска омладина и текелијанумски ђаци у Будимпешти отпочињу поводом Светог Саве да држе беседе, нови тип грађанских прослава, преузет вероватно од Чеха, које се састоје од свечане академије и бала. Тако се од почетка до шездесетих година XIX века управо у овим крајевима формирају и устаљују главни облици световне прославе – школска прослава, свечана академија и бал. Иницијативу у ширењу светосавских прослава по Србији најчешће су имали Срби који су у то време долазили из Угарске. Светосавске прославе постале су до краја XIX века уобичајене свуда где постоје српске заједнице, а нарочито тамо где постоје српске школе, а Срби из других крајева били су подстицани да обележавају празник Светог Саве на начин како то чине „прекосавски“ Срби.

    Предратне светосавске прославе у Текелијануму у сећању најстарије генерације Срба из Будимпеште

    Неколицина Срба рођених пре II светског рата у Будимпешти, припадника грађанске класе, са којима сам ступила у контакт током својих истраживања етничког идентитета Срба у Мађарској деведесетих година прошлог века, сећала се светосавских прослава и балова одржаваних у свечаној сали Текелијанума у време њиховог детињства и младости. Заједница Срба и у Будиму и у Пешти била је између два рата већ сасвим скромна по броју. Празници везани за црквени календар ипак су се ревносно одржавали, а посебан значај имао је Свети Сава. Организацију светосавске приредбе обједињавала је Православна црква, у чијој надлежности су у то време биле основне школе (српске православне вероисповедне) и која је од 1902. имала и патронат над Текелијином задужбином. Прослава је одржавана у Пешти, где се једна до друге налазе и црква св. Ђорђа и некадашња школа и Текелијанум (данашње улице Veres Palne i Szerb). На дан празника ђаци српске школе и други чланови заједнице окупљали су се у цркви. Ту је одржана служба, и пререзан је колач. Обично је био присутан и Будимски епископ (у периоду од 1912 до 1951. то је био Георгије Зупковић), који је држао свештеничку беседу. После службе прелазило се у Текелијанум, где су ђаци српске школе и студенти – питомци Текелијиног завода давали програм. Пештански црквени хор је певао и појао, а неки пут су даване и позоришне представе. Запамћено је и да је свечани говор обично држао управник Текелијанума (у годинама уочи рата то је био професор Иван Поповић) или неко од питомаца, истакнут, добар студент. Увече се у истој сали одржавао бал, обично са стотинак присутних, пре свега Срба из Будимпеште, али и из целе околине. На балу се чуо и мађарски језик, јер је у градској популацији отпочео процес језичке асимилације, као и склапања мешовитих бракова. Балске хаљине су биле обавезне за жене, а за мушкарце фракови и смокинзи. Један млади талентовани Србин из Пеште свирао је у годинама уочи рата на клавиру претежно народна кола, али и окретне игре. Посебно популарно, по сећању саговорника, била је коло „Сељанчица“. Бал је трајао до иза поноћи.

    Промене у начину прослављања Светог Саве после II светског рата

    После Другог светског рата, 1947. године, законом су у Мађарској између осталог подржављене српске православне вероисповедне школе, а 1952. године, поред других, и Текелијина задужбина. Са темељним променама друштвеног система, променио се и званични однос државе и друштва према цркви. Због тога су и могућности за прослављање Светог Саве као и карактер саме прославе били битно промењени. Тако се, на пример, у српским школама прослава и даље одржавала, али у знатно другачијем духу него до тада. Пример прославе у школи у селу Ловри 1950. године доносе „Наше новине“ На приредби је о значају Растка Немањића говорио (односно „одржао реферат“) учитељ, а затим су школска деца извела мали позоришни комад „Учимо руски“. Том приликом српској школи је представник Мађарске партије трудбеника уручио пригодан поклон Министарства просвете – хемијску лабораторију и глобус. На крају је заједнички отпевана „Интернационала“ (!).
    Свакако, на празник су се у црквама држале литургије, али са релативно скромнијим бројем верника. Такође у том периоду није било могуће везивати црквени празник са школском прославом. У неколико села, где је српска заједница била нешто бројнија и где су прилике омогућавале, светосавска прослава у цркви или парохијском дому ипак се одржавала свечаније и са учешћем већег броја деце и мештана (Деска, Ловра, Помаз).
    Од шездесетих година, атмосфера у друштву постаје мало либералнија, Мађарска и Југославија обнављају везе, а о националним мањинама почиње да се говори као о „мостовима пријатељства“. Друштво више полаже на могућности припадника мањина да негују своју културу, посебно језик и фолклор. Стварају се и „нове народносне традиције“. Једна од њих су и „народносни балови“.Током 60-их година, последње суботе у јануару уобичава се у Будимпешти велика „централна“ смотра јужнословенског фолклора и бал Јужних Словена- вечерња забава, у оквиру које се организује и културни програм (најчешће наступ неке фолклорне групе) и вечера, после чега следи игранка и весеље, уз „живу свирку“. Године 1965. по први пут као забављачи на балу учествују уметници из Југославије. Ускоро је постало уобичајено да једне године гостују уметници из Београда, а друге из Загреба. Ова манифестација је постала веома популарна, али је била изразито световног и забавног карактера, са игранком као најзначајнијим догађајем.
    Иако су у сразмерно великом броју Срби – посебно млађи људи
    – радо присуствовали јужнословенским баловима, осећања Срба везана за ову приредбу била су у извесној мери амбивалентна. Бал, о коме се јавно говорило као о „новој народносној традицији“, Срби су доживљавали с једне стране и као наставак своје светосавске традиције. С друге стране су га доживљавали и као раскид са њом, јер ништа у начину на који је ова приредба била организована није било заједничко са „правим“ српским светосавским баловима, осим датума. Нарочито старији припадници заједнице имали су утисак да се њихова традиција употребљава, а у исто време и потире.
    Последње деценије XX века – повратак традицији
    Да се запамћена светосавска традиција ипак не би сасвим изгубила, у другој половини седамдесетих година неколико угледних Срба из Будимпеште и Сентандреје – активних у друштвеном животу српске заједнице и у Демократском савезу Јужних Словена, одлучили су да у Сентандреји на дан 27. јануара обнове ,,праве“ светосавске балове, са свечаним програмом који би садржао и светосавску беседу, рецитовање светосавских песмица, у чему би учествовала школска деца, и заједничко певање светосавске химне. Није изричито наглашено да се ради о Светом Сави, него је бал у позивници означен као „традиционални српски“. Године 1987. ову прославу су забележиле и „Народне новине“.Крај осамдесетих година најављује суштинске промене друштвених система у источноевропским земљама, па и у Мађарској. У матичној земљи то је такође време изразитих промена – до тада заједничка федеративна матична држава – Југославија – почиње да пролази кроз турбулентне фазе распада и етничких сукоба. То се одражава и на јединство јужнословенских мањина у Мађарској. Када су крајем 80-их година прошлог века односи између националних заједница у самој матици постали врло затегнути, и на ивици конфликта, постало је јасно да ће бити тешко одржати јужнословенско заједништво изван ње. Тако је 26. јануара 1990. године у Гранд хотелу Хунгарија одржан последњи бал Јужних Словена у организацији Демократског савеза Јужних Словена у Мађарској, али без присуства тамошњих Срба. Сутрадан, на сам празник, 27. јануара, српска заједница је одржала своју прославу у Сентандреји. Овог пута је и на позивницама назначено да се ради о „традиционалној светосавској прослави“ (не више о „српском балу“).
    Прослава је почела у Пожаревачкој цркви где је поподне служено вечерње са резањем колача. Увече је одржана прослава и бал у холу једне основне школе у Сентандреји, у организацији Српског културног удружења из Сентандреје. Простор који је аранжиран као позорница био је украшен сликом светог Саве и српском заставом (тробојком са оцилима). Присутне је у име домаћина поздравио председник удружења Стева Петровић. Светосавске песме су одрецитовале две ученице основне школе из околине Будимпеште (једна од њих била је одевена у шумадијску народну ношњу). Сентандрејски свештеник је одржао беседу о животу и раду светог Саве. Школска деца су извела рецитал који је отпочео песмом На Врачару и музичке тачке. Фолклорни ансамбл тада још заједничке Српско-хрватске гимназије из Будимпеште, „Луч“, извео је кореографију „Златна јабука“ (по мотивима Парисовог суда, кореограф Антун Кричковић), као и сплет српских игара. Секстет, састављен од чланова сентандрејског мушког хора
    Јавор уз пратњу на гитари отпевао је неколико популарних народних и староградских песама, а на крају и Ускликнимо сљубављу…. После програма уследила је игранка, на којој је свирао помашки тамбурашки оркестар. Присутно је било око 300 људи, што је за популацију Срба у Мађарској врло велики број. Те 1990. године на веома свечан начин планирано је и обележавање тристагодишњице Велике сеобе. После дугог низа година, Срби из Мађарске су осетили да у матици постоји интерес са њихове проблеме. Између осталог, и то их је охрабривало да отпочну оснивање свог посебног Савеза. До тога је и дошло у јуну исте године у Сентандреји. Почетком октобра, после тридесет девет година устоличен у Сентандреји Будимски владика (г. Данило Крстић), а цела година била је и у матици и овде проглашена Годином Сеобе, обележена низом манифестација, што је кулминирало великом завршном прославом 12-14. октобра у Сентандреји и Српском Ковину (на Чепелском острву).
    Светосавска прослава, са богатијим програмом, и гостима – уметницима из Крушевца, одржана је на истом месту и следеће године, док је 1992. године Српски демократски савез одлучио да се светосавска прослава и бал, с обзиром да је то најважнији празник ове заједнице, пресели у Будимпешту и у његовој организацији прослави на најсвечанији начин. Захвалност је изражена сентандрејском клубу и Сентандрејцима, који су очували њен континуитет у периоду кад је то било врло важно, а сигурно не и једноставно. За место прославе изабран је хотел Рамада Гранд на Маргитином острву. У припрему прославе уложено је доста енергије сарадника и активиста Савеза. На балу је било присутно преко шест стотина гостију у три сале хотела. Ово је вероватно био један од највећих скупова у новијој историји Срба у Мађарској, мада присутни нису били само припадници мањине, него и бројни Југословени који су тих ратних година у великом броју долазили у Мађарску у потрази за сигурнијом егзистенцијом. Програм су припремили ученици Српске оновне школе и гимназије у Будимпешти, беседе су држали епископ будимски и др Божидар Ковачек, потпредседник Матице српске. Гост – песник са Косова Радослав Златановић – одрецитовао је једну своју песму. Хор „Јавор“ је певао народне и компоноване популарне песме, а на крају свечаног дела и светосавску химну – Ускликнимо с љубављу. У забавном делу наступио је КУД „Банат“ из Деске, као и гости из Београда Весна Чипчић и Милан Михајловић, са одломцима монодрамских и хумористичких текстова После вечере је почео бал на коме су свирали Бачки медаљони из Новог Сада и домаћи оркестри Радована Беланчића и Антуна Визина. Приход са бала био је намењен деци и породицама пострадалих у рату на простору бивше Југославије.
    Свети Сава је на сличан начин прослављан и наредних неколико година, али мало скромније. Ипак, ово је најзначајнија прослава српске националне мањине у Мађарској, коју од 1996. почиње да организује Самоуправа Срба у Мађарској. Та традиција у српском случају није само „народносна“, него знатно дужа, општесрпска и директно повезана са симболизацијом етничког идентитета. У светлу тога да се у случају светосавских балова не ради само о пукој забави, него о високо симболичном догађају за идентитет целокупне заједнице, може се разумети да је управо овај бал до краја 90-их година остао једини „централни“ бал који једна национална мањина приређује у Мађарској .
    Године 1996. Самоуправа Срба у Мађарској решила је да се уметнички програм раздвоји од бала, и да се свечана академија приреди засебно. То је с једне стране урађено због практичних разлога – бројна публика која долази на бал није увек заинтересована да гледа дуг и озбиљан уметнички програм, а са друге због жеље да се традиција светосавских академија врати у ову средину у којој је и започета. После уметничког програма и светосавских беседа која су заправо предавања научника Срба из Мађарске или гостију из матичне земље отвара се и нека пригодна уметничка изложба.
    Следеће 1997. године обновљена је још једна традиција везана за световни светосавски култ – прослава Светог Саве у Текелијануму, под покровитељством Патроната Текелијине задужбине. Те године, посебна светосавска прослава одржана је и у самој српској школи у Будимпешти, где су свештеници осветили недавно обновљену школску зграду, а затим и кољиво и колач, а ученици и школски хор извели пригодан светосавски програм.
    Овај модел прослављања Светог Саве уобичајио се и задржао све до данас. На дан Светог Саве литургије се држе у свим црквама у Мађарској које имају свештенике, а школска прослава свуда где има посебних српских школа (Батања, Деска, Ловра) или наставе на српском језику (Бата, Чип, Помаз, Сантово…). У односу на њих прослава коју организује Патронат у Текелијануму, сматра се као централна светосавска прослава.
    Из описаног примера настајања потискивања и обнове светосавских прослава – очигледна је дубока приврженост овом празнику, изједначавање са самом суштином српског етничког идентитета. Питање је свакако за дубље истраживање на који начин традиције опстају у периодима потискивања – шта се десило са Светим Савом – у овом случају традиција није била потпуно прекинута већ је на један измењени начин наставила да се одржава. Може се претпоставити да је у приватној и незваничној сфери неким алтернативним путевима њен значај и смисао преношен на нове генерације. Осим тога комплексан значај Светог Саве у српској култури који не може да се сведе на једну димензију омогућава да се он адаптира на процесе промена и да у неком виду преживи различите идеологије с обзиром на историјски и културни значај који је такорећи немогуће негирати.
    IV
    Осврћући се на крају на све што је речено о прослављању праз- ника код Срба у Мађарској, може се приметити да поред тога што они који празнују мотивацију налазе у одређеном традиционализму и жељи за одржавањем континуитета неких културних вредности, празници такође изражавају и савремену ситуацију и потребе заједнице, и временом подлежу променама. Празновање такође, чак и у случају верских празника, није мотивисано само верским осећањима, већ има и друге функције, а у савремено доба, функција симболизације идентитета групе може се сматрати све више преовлађујућом. Кад се ради о националној мањини у другачијем културном, језичком и верском окружењу, у време савременог све већег ширења унифицирајућих образаца културе у свакодневном животу, под утицајем процеса модернизације и глобализације, може се претпоставити да ће се различитост и симболизација посебног (етничког) идентитета лоцирати се све више у сферу празника. и да ће у том погледу све већу улогу имати колективни ритуали који се обављају у јавном простору, над оним индивидуалним, породичним и приватним. Ова развојна тенденција се већ уочава на примеру празника и прослава Срба у Мађарској.

    Младена Прелић

    Извор:: БPATCTBО, XVI., Београд, 2012. Часопис Друштва „Свети Сава“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У MAЂAPCKOJ

    Од Срба на Новом Зеланду у претходном броју „Братства“, дошли смо, овог пута до Срба у Мађарској. Дуга и не баш увек срећна историја наших сународника оставља пуно простора за размишљање, дивљење, када се ради о историји и култури, али и за сетне тонове када је реч о опстанку – како прошлости тако и у будућности.
    Како то да у суседној Мађарској има тек нешто више Срба него на далеком Новом Зеланду? Да ли је наша држава данас, после свих грешака у прошлости, извукла неке поуке и успоставила тешње контакте, да не кажемо – пружила и бољу подршку Србима са друге стране границе? Ако те подршке уопште и има, она је, рекло би се, углавном вербална. Утисак је да се може, па и мора, много више. То, уосталом важи и за друге српске заједнице у региону, не само за Мађарску.
    Овог пута, изабрали смо два прилога Младене Прелић, нашег еминентног стручњака и истраживача из Етнографског института САНУ у Београду. Њен плодни рад је дуго фокусиран управо на различите аспекте положаја и идентитета српске заједнице у Мађарској и привлачи пажњу, како научне, тако и опште јавности.
    Уз прилоге Младене Прелић, сматрали смо да читаоце могу интересовати и документи које је припремио Гојко Милетић и који унеколико објашњавају зашто је тако мало Срба у Мађарској у односу на ранија времена.
    Најзад, у подрубрици „Српске судбине тамо далеко“ позајмили смо прилог Марка Лопушине, новинара који се дуго година бави проблематиком српске дијаспоре. Посвећен је изванредном српском културном прегаоцу Предрагу Мандићу из Печуја, који је за свој плодни рад прошле године добио награду „Доситеј Обрадовић“.

    Душан Зупан

    Извор:: БPATCTBО, XVI., Београд, 2012… Часопис Друштва „Свети Сава“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Добро дошли на страницу српске заједнице у Мађарској

    Веома нас радује што се интересујете за нашу веб страницу. На нашој страници можете да дођете до корисних информација о животу српске мањине у Мађарској, њеном положају, школству, културном и политичком живот
    Присуство Срба на подручју данашње Мађарске датира још из средњег века. Од краја 14. века до пада деспотовине 1459. године присутан је процес сеоба становништва Србије у северне крајеве. У деловима јужне Угарске на граници према Османском царству Срби су служили као погранична војска угарског краља.
    Број српског становништва знатно се повећава са Великом сеобом 1690. године, доласком око 60.000 људи који су прешли Саву и Дунав населивши се широм тадашње државе и стигли чак на север до Сентандреје. Ову Велику сеобу предводио је Патријарх Арсеније III Чарнојевић. У том периоду Срби постају велика етничка групација, која на основу царских Привилегија добија статус политичког чиниоца. Привилегије које је издао аустријски цар Леополд I загарантовале су Србима права, вероисповедну слободу, ослобађање од неких феудалних дажбина и остале битне повластице.
    У уметности долази до напуштања зографских форми и прихватања барокне културе. Сентандреја постаје уметничка целина каквих је мало у српској култури 18. века, о чему сведоче 7 барокних цркава и богата црквено-уметничка збирка музеја Будимске епархије. Посебну улогу одиграли су Кипријан Рачанин и Гаврил Стефановић Венцловић. На прелазу између 18. и 19. века долази до померања српског културног центра из Беча у Будимпешту, а затим у Нови Сад. Срби су у Будиму имали своје новине и били веома добро организовани. Године 1896. основана је Матица српска која је касније пресељена у Нови Сад. Бечки двор је дао угледнијим Србима високе чинове, племићке титуле и поседе за њихове заслуге (Чарнојевићи, Поповићи, Рашковићи, Текелије). Сава Текелија један од најистакнутијих и најобразованијих Срба тога времена завештао је своју имовину за добробит српског народа (богату библиотеку, имање за школовање српске омладине – Текелијанум). Тада су основан прве грађанске школе и гимназије, штампане књиге.
    Од краја 18. века српско становништво је у сталном опадању а узроци су различите природе. Највећи број опадања српског становништва забележен је оптацијом у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца када је своје домове напустило велики број људи.
    До Првог светског рата значајну улогу у неговању језика и културе имала је је Српска православна црква, као и у периоду између два светска рада мада је у том раздобљу знатно опао број становништва. Црква је поводом верских празника окупљала народ и уз помоћ свештеника и учитеља организовала разне приредбе и посела. Ове приредбе су у већини српских села биле позоришне представе, односно, аматерска друштва из насеља, која су сем представа изводила и разне игре, песме и музику. Оснивањем антифашистичког фронта (1948), који је касније прерастао у Савез јужних Словена у Мађарској, почео је нов период културног живота. У већини насеља оснивају се клубови у чијем оквиру раде и разне секције: фолклорна, музичка, драмска и етнографска. Ови нису били само за Србе, него су могли да се укључе и Мађари.
    То су били клубови у Поморишју: Батања, Деска, Сегедин и на југу: Сантово, Мохач, односно, насеља Медина, Ловра, Чип, Бата, Калаз, Помаз, Сентандреја и Пешта. У периоду 90. година прошлог века поменути клубови прерастају у фолклорна друштва и долази до значајнијег преокрета оснивањем Самоуправе Срба у Мађарској која је и данас једини релевантан представник у јавном и политичком животу Срба у Мађарској. Доношењем Закона о правима националних и етничких мањина у Мађарској 1993. године који наводи укупно 13 националних и етничких мањина и уводи самоуправни систем мањина. Према поменутом закону омогућено је и оснивање Земаљске самоуправе тј. Самоуправе Срба у Мађарској као кровне организације Срба у Мађарској. Највише тело замаљске самоуправе (ССМ) је скупштина која у овом циклусу броји 21 члана. На челу Самоуправе Срба у Мађарској налази се председник којег именује скупштина на 4 године, као и два потпредседника такође бирана на предлог председника што треба да изгласа скупштина.

    Извор: Самоуправа Срба у Мађарској

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРПСКЕ СУДБИНЕ

    „TAMO ДAЛEKO“

    ПРЕПРАГ МАНДИЋ – НОВИ ДOCИTEJ ИЗ ПЕЧУЈА

    Уредник српског радио програма, професор и новинар већ деценијама у Мађарској брине о српском језику, култури и информисању. Зато је и постао добитник признања „Доситеј Обрадовић“
    У Печују, на југу Мађарске, данас има око три стотине Срба. Ова малобројна заједница наших људи успела је да се упише у календар културних манифестација града богатим целодневним програмом „Дана српске културе у Печују“.
    Због тога је седиште мађарске жупаније Барања постало носилац ласкаве титуле престонице европске културе. Највеће заслуге за то има један човек – професор Предраг Мандић.
    – Нас је овде остало јако мало. Ипак смо се прихватили веома деликатног задатка да прикупљамо и сачувамо од заборава све оно вредно што су Срби створили на овим просторима. Овом манифестацијом, која се организује сваке године, представили смо се већинском мађарком живљу и бројним туристима у најбољем светлу. Ми смо убеђени да је српској култури место у европским токовима, јер имамо вредне ствараоце о којима би морала и Европа да сазна.
    Овако је доктор Мандић сублимирао мисију „Дана српске културе у Печују“.
    Дело Светог Саве – Моја породица је деценијама неговала своје српско порекло. Вањда сам од оца и мајке наследио љубав према Светом Сави, чија дела и живот изучавам, али и љубав према отаџбини, коју имам у Мађарској и у Србији. Њих спаја река, због које највише и волим песму „Дунаве, крај тебе ми срце моје остаде“. Срећан сам што је моја отаџбина умела да похвали мој рад и да ме тако обавеже да још више бринем о њој и о нашем народу – рекао је у свом говору др Предраг Мандић.
    Наш саговорник је уредник српског програма радио Печуја који се емитује сваки дан у трајању од два сата и уредник издања „Барањске свеске“ око којег се окупљају малобројни српски инте- лектуалци, покушавајући да у тим свескама сачувају од заборава оно највредније што су Срби вековима стварали на просторима садашње Мађарске.
    – У Печују – како истиче др Мандић – култура и вера су заиста једно.
    Срби су у овај део Мађарске стигли и пре 14. века. Било је периода када је било више Срба који су се селили, а затим и враћали. Оставили су значајне трагове у Печују који је колевка хришћанства и центар духовности.
    Предраг Мандић је Србин из Мађарске. Рођен је у Сегедину 29. децембра 1964. године у породици оца Љубинка Мандића и мајке Смиље, рођене Путник. Основну школу завршио је у Каћмару, а потом матурирао у будимпештанској Српско-хрватској гимназији 1983. године. Дипломирао књижевност и српски језик на Универзитету„Лоранд Етвеш“ 1989. и докторирао 1994. године. Запослио се на Вишој учитељској школи „Јожеф Етвеш“ у Баји. Био је предавач Универзитета „Атила Јожеф“ у Сегедину од 1991. до1993. Ангажован је као научни сарадник Фондације „Милош Црњански“у Сегедину.
    – За свој патриотски рад у области образовања, културе и информисања Министарство вера и дијаспоре је доктору Мандићу доделило награду и повељу „Доситеј Обрадовић“ за 2011. годину – рекао је на свечаној додели награда Вукман Кривокућа, помоћник министра.
    Награду и повељу са именом највећег српског просветитеља др Предраг Мандић је добио из руку патријарха српског Иринеја и министра вера и дијаспоре Срђана Срећковића.
    Породично славље – На свечану доделу признања Министарства вера и дијаспоре доктор Мандић је дошао са комплетном својом породицом. Повео је деду, оца и таста. А поред њега су стајали супруга Јања, иначе професорка, син Марко и кћерка Мирна. Син је камером снимио доделу награде и повеље, али и надахнути говор свог оца, који само што није заплакао за говорницом.
    Награда и повеља „Доситеј Обрадовић“ се додељује за изузетан допринос, резултате и заслуге постигнуте у области образовања припадника дијаспоре и Србима у региону у очувању културног, етничког, историјског и верског идентитета, остваривању културне, просветне и спортске сарадње и у унапређивању сарадње с верским заједницама.
    – Господин др Предраг Мандић је новинар, шеф српске редакције Мађарског радија, председник Печујско-барањског српског удружења, затим потпредседник печујске Црквене општине, почасни члан Српске заједнице у Сегедину, члан кураторија Фондације Милош Црњански и истакнути члан српске заједнице у Мађарској- каже помоћник министра Кривокућа.
    Мандић са јерејом Миланом Ерићем из Печуја ради на очувању црквено-уметничке збирке и изградњи нове цркве у Печују на месту старе и оронуле. Председник је Печујско-барањског српског удружења, не- владине цивилне организације, и потпредседник Црквено-општинског одбора у Печују. За то је Мандић награђен Похвалном повељом 1982. и потом и Светосавском повељом.

    Марко Лопушина („Новости“) „Српске новине“, Црна Гора, 29. августа 2011.

    Извор:: БPATCTBО, XVI., Београд, 2012.. Часопис Друштва „Свети Сава“

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У СЕГЕДИНУ

    Град Сегедин по изворима, постојао је већ у 12. веку. Доказано је да је још пре доласка Мађара било Словена у овом делу Паноније и да је прво хришћанство доспело са Истока путем грчких мисионара, и зато га називају „словенским хришћанством“. Најстарија црква сегединска, која је сада римокатоличка катедрала, била је посвећена св. Димитрију, а овај је био римски светитељ. Довољно је позвати се на писмо папе Инокентија 3. Упућено мађарском краљу Емерику 1204. године, у којем жали да у целој Угарској посстоји само један латински манастир и много грчких. У области католичке надбискупије била је и православна епархија. Познато је да је први угарски краљ Стеван 1. Почињее гонити православце и то недалеко од Сегедина ка Чанаду и силом их натеривати да приме западну веру. По некима су чак и Сегедин Словени основали на основу неких митолошких доказа, али се ово касније негира од мађарских писаца који тврде да се словенско становништво са Мађарима тек у касније доба помешало, пошто је Сегедин основан одмах по по доласку Мађара са Арпадом.
    Град Сегедин – у погледу Срба – почиње видну улогу играти приликом доласка Турака на Балканско полуострво. Ту се држе угарски сабори, као 1444. Годинена коме се пови и деспот Ђурађ Бранковић и учествује у склапању сединског мира. Године 1458 на сегединском сабору краљ Матија конфискује имање деспота Бранковића и пристане да босански престолонаследник Стеван Томашевић као зет деспотице Јелене заузме престо Бранковића. Томаш је лично био на том сабору у Сегедину. Деспот је имао велика имања у околини Сегедина, која су била насељена Србима. Запоља не оде у Мохачку битку него са својом војском — која је већином била српска — чека резултат битке и наставља своју акцију са својим рођаком Петром Петровићем. Ту је пребивао и цар Јован Ненад око 1526. године. Када су Турци напредовали у Бачкој, Сегединци склопе савез са Б. Радичем, шајкашким заповедником.
    После заузећа Будима 1541 године цео предео између Дунава и Тисе био је под турском интересном сфером, иако је законити владар био аустриски цар Фердинанд.
    Турци заузму Сегедин 1543 године и овде концентришу своје снаге за даље напредовање. Турци владају 144 година у Сегедину. Прво је био под будимским пашалуком, касније под јегарским, који се подели на три Санџака: Хатван, Солнок и Сегедин. Сегедински Санџак се простирао на јужни део чонградске и шолтске жупаније и на целу Бачку. На челу Сегединског Санџака био је сегедински бег; под њим су били градови: Суботица, Сомбор и Тител. Први бег је био Мустафа, који је обновио тврђаву. Пошто се мађарско становништво повукло ка северу, у предграђу тврђаве у т. зв. Паланци беху већином Срби. Од 1554. године дуже време је био на челу Сегединског Санџака Мехмед Соколовић. У 1556. години у сегединској тврђави било је 35 марталоса „Раца“, а у 1558/59. години 283 најамних војника. 1552. године Михаило Тот, главни варошки биров сегедински, желећи да ослободи Сегедин од Турака, покуша то са Петром Бакићем и његовим хајдудима, али не успе да заузме тврђаву него само Паланку опустоши.
    За време Турака од римокатоличког свештенетва остану само Фрањевци у доњој вароши и они су живели од народне милостиње и од бира, али их је у скупљању бира спречавао митрополит „рацко-влашки“. Становништво се разбегне. Колико је Сегедин био опустошен показује ова чињеница: године 1522. било је у њему 1493 куће, а идуће године остане 246. Турска војска је стално пролазила кроз Сегедин. Сегедин се ослободи 1686. године. Становништво се помало враћа. Мађари већином пребивају у горњој и доњој вароши и по салашевима, док у Паланци највише Срби и Немци станују.
    Мехмед Соколовић 1557. године обнови Пећску патријаршију која је постојала до 1776. године. Свакако се за то време организовала српска православна црква на територији аустриских царева. У Сегедину је била српска Митрополија „бачке области“.
    Зна се за следеће митрополите односно епископе: Филипа, Саву, Мардарија, Симеона, Захарија (1556), Георгија (1578—1581), Мардарија (1603), Неофита (1641), Михаила (1651), Георгија (1667).
    Доласком патријарха Арсенија Чарнојевића, за сегединског епископа беше постављен Јефтимије Дробњак 1695. године са седиштем у манастиру Бођани зато што је Паланка сегединска била попаљена и изложена сталним нападима од хајдука. Рајзнер, писац историје града Сегедина, спомиње „резиденцију“ рацког епископа, а и ја сам чуо од старих Сегединаца, да је постојала стара „резиденција“ на обали Тисе, недалеко од цркве, која је такође била онда на обали. Црква је порушена услед оправке тврђаве 1716. године. У црквеној архиви први траг о посети владике је 1727. година о Божићу, када је Софроније Томашевић пребивао у Сегедину од суботе до среде.
    Засада немамо писменог доказа о томе да је и пре Турака постојала православна црква у Сегедину, али данашња римокатоличка катедрала пореклом је из Средњег века и била је посвећена св. Димитрију (Солунском). Знајући да је овај светац нарочито познат код јужних Словена, чак и мађарски историчари признају, да је ова данашња римокатоличка катедрала некада могла бити православна. Што ce тиче свештеника засада сам констатовао следеће: по записима Карловачког архива и записа у сегединским матицама били су следећи свештеници: 1690. год. прота Кузма; 1692 се помиње поп Нешко (в. запис бр. 1); год. 1714. поп Моисије; 1724. Божидар Лазаревић, протопрезвитер; од 1727—1733. Ђорђе Радосављевић и Арсеније Василијевић; од 1734—1745. Арсеније Живковић, протопрезвитер, који касније постане епископ пакрачки (1777—1781), затим бачки 1781—1782 г.); Јован Сливински, парох, од 1741 —1759; Јован Поповнћ, намесник, 1742—1782; Теодор Веселиновић, парох, 1760—1770; Михаило Живановић 1771—1809; Јован Остоић 1782—1799; Прокопије Радуловић 1802—1825; Симеон Сарајлић, јеромонах-администратор, 1809—1810 год, нтд.
    У Сегедину је било више православних цркава. Осим николајевске у Паланци, зна се за тзв. „малу“ или „грчку“ цркву у горњој вароши (Запис бр. 126).
    Пошто су добар део посаде у тврђави са Турцима сачнњавалн и Срби, свакако је и тамо била једна православна црква поред турске џамије, што се примећује по старим бакрорезима, јер католика ниje могло бити у служби Турака толико да им се сазидала црква. Рајзнер, писац историје Сегедина, признаје само две православне цркве, а за све остале тврди да су римокатоличке. За цркву у тврђави не спомиње када је зидана, него да је после одласка Турака п р е д а т а рим. катол. бискупу! Он уопште не признаје да је било Срба за време Турака, него да су Срби дошли тек са потиским граничарима, дакле после Турака.
    Кад је зидана горњоварошка црква посвећена св. арханђелима Михаилу и Гаврилу — не зна се, али да је постојала раније доказује то што је већ од 1727. г. водила свој „Тевтер церковни“. Старе матице су изгореле и постоје тек од 1744. године. По тим матицама се зна да су били свештеници у гор. варошкој цркви: Јосиф Витковић од 1744—1746 г.; Благоје Димитријевић 1747—1757. г.; Андреј Аврамовнћ 1757— 1761; Теодор Остојић 1761—1763; Јован Петровић 1763—1765; Јован Остојић 1766—1782; Про- копије Радуловић 1783—1802; Јоаникије Јанковић, јеромонах -администратор 1811—1813; Сава Гачпаровић 1813—1819; Теодор Боришевић 1820 —1821; Тимотеј Јовановић 1826—1830; Петар Јанковић 1830—1832; Димитрије Јанковић 1832— 1834; Стеван Пачу, админ. 1846—1848 као последњи свештеник горњоварошке цркве. После 1848. године парохиске дужности су обављали пароси николајевске цркве уз посебну награду, али црквена општина горњоварошка је постојала све до 1853. године, када преда цркву са имањем обшчеству николајевске цркве тако, да се она стара за богослужења (в. запис бр. 83). Приликом велике поплаве 1879. године црква се упола сруши, а 1881. године варош је експроприше са црквеним зградама заједно.
    Приликом оснивања Потиско-поморишке границе (1702), међу граннчарнма су домшгарали Срби. Заповедници Новак Петровнћ и нарочито Васа Ђулинац (Запис бр. 9) пребивали су у Сегедину и били „ктниори“ (прнложннци) николајевске цркве.
    Колико је наш народ још и после Турака пропатио, видимо из следећих података: 1689 г. Тиса поплави Сегедин; 1692 избије куга; 1697 пожар уништи Паланку; 1704 Ракоци спали Паланку; 1706 опет пожар; 1708—09 куга; 1710 све зграде изгореле у Паланци.
    За време Ракоцијевог устанка заповедник тврђаве је био генерал Глобиц, коме су у помоћ долазили српски хајдуци под заповедништвом капетана Вулинг из Жабља и капетана Кибе са око 3000 Срба, који су тукли Куруце код Чонграда 1703 год. и нападали град Кечкемет, где су се Куруци повуклн. 1704 г. Куруци заузму Паланку, алн се повуку. Касније сам Ракоци заузме Паланку, спалн је и повуче се. Становништво се разбегне и командант Глобиц подели куће и земљу међу „Рацима“, од којих многи оставе оружје и почну земљу обрађивати, а они који су остали у служби захтевају, да им се за заповеднике дају њиховн људи, т.ј. Срби. Темишварски паша дозвољава, да Срби Сегединци могу своју марву на турско подручје терати на пашу. Куруци даље нападају и узнемирују Сегедин и околипу. Срби их гоне и опет нападају Кечкемет. 1709 г. Ракоци хоће да заузме Сегедин јер га „Раци“ узнемиравају, али пошто темишварски паша забрани да се са његовог подручја снабдева храном Ракоцијева војска, овај одустане од напада и више га и нема. Тврђава се почиње реновирати после изласка Турака 1686 г., али услед сталних ратова престане се са радовима и опет се настави 1714—1717 г.
    1718 г. командант тврђаве Херберштајн отпусти 102 граннчара, тако да остаје само 294 и од ових имају своје куће 240, а 108 њих имају и земље. Колико је варош била сирота доказује то што је варош узајмила од Срба Милована и Маливука 600 форинти.
    1722 г. изгоре 62 куће од којих су само 10 мађарских и 1 немачка а остале српске. 1748 г. опет изгори у Паланци 61 кућа, око десетак мађарских и буњевачких, а остале све српске.
    Што се тиче живота српског народа и вере У православне, ту нам стоји на расположењу грађа из црквеног архива сегедннског. Засада још нисам прегледао Митрополијски архив у Ср. Карловцима, али оно што је Рад. Грујић саопштио у Војвођанском зборнику довољна је и јасна слика о стању српског народа у то доба у Сегедину.
    Год 1716 услед оправке тврђаве поруши се стара православна црква и привремено је друга подигнута. Скупљају се прилози и врше предрадње за зидање нове цркве. Али то је ишло дуго и споро не само због сталних немира и елелтентарних непогода, него стога што Срби не беху у таквој материјалној могућности да подигну себи одговарајућу цркву. 1725 г. добију од Дворске коморе као накнаду за порушену цркву а за зидање нове — 526 фор. — 1726 год. царска комора даје дозволу за печење 4 милиона цигаља.
    Год. 1727 Васа Ђулинац, оберкапетан Баната темишварског, поклони николајевској цркви Минеј (в. запис бр. 9.).
    1731. године Срби се увелико боре за своја права како грађанска тако и верска. Против воље Магистрата, који је састављен већином од Мађара и Немаца насељених у Сегедину, изабере се за сенатора Игњат Гакич (Запис бр. 10,) који је био црквени гутор. Срби имају своје т.зв. „трибуне“ и „сиротињске оце“. Захтевају да Србин може бити варошки капетан и биров. Са својим молбама иду чак до царског двора. Царском наредбом Срби се опраштају светковања римских празника.
    1732. год. заврши се зидање привремене цркве. Ове године Срби граничари удаљују се из Геске (салаши) и сваки добије оштету од 400 фор.
    1738 год. генералу Пиосаском, заповеднику тврђаве, Срби дају „дешкреције“ „на његов дан“ у вредности од 9 фор. и 50 кр.
    1739 год. сенатор Гакич подноси цару тужбу што се Србима ускраћују грађанска права. Генералу се даје 18 акова вина на поклон, а 1740 год. 99 ф. да помогне Србима да дођу до својих права, а нарочито да не морају своје дућане затварати приликом римских празника и због новог кален- дара.
    1741 год. „ђенералу о Новом Лету однета кафа и лимун у вредности 4 ф 89 кр. о Ускрсу 5 фунти и 2 лота шећера „фајн“ у вредности 3 ф 80 кр.“
    1744 г. генерално се оправља привремена црква.
    1746 г. општина упути „мемориал“ Магистрату о предмету светковања празника, који је послат у Карловце и Беч.
    1748 г. Срби моле право „пургерства“. 1749 г. на црквени сабор изаслат Васа Лаушев(ич), трговац. Врше се предрадње за зидање (садање) Цркв. општински архив из год. 1726.
    Објавио у „Гласу Истине“ 1884 године Младен Јосић. Исти је ову борбу Срба објавио још у четири чланка у истом листу исте године.
    Досад је испечено 778.700 ком. цигаља. Црквена општина је имала сада већ своју циглану одакле купују и становници Сегедина, Сенте и Мартоноша.
    1756. год. стави се у цркву цеховски барјак који је стао 445.87 фор.
    1757. год. мађарска дворска комора упућује сегедински Сенат, да се упражњено сенаторско место попуни „са једним православиним Илирцем.
    1761 год. сачињен уговор са молером Јоаном Поповичем за моловање иконостаса за 320 фор.
    1767 год. црква је добила богослужбене књиге од руског царског двора (в. запис бр. 28. 29).
    1773 год. Срби моле Магистрат, да се наместо умрлог сенатора Васе Лаушевића поново изабере један Србин. 1774 год. борба за сенаторство. Иде се у Карловце. Најугледнији чланови општине дају новац за акцију. У Беч послат Георгије Панин и Георгије Дожић, који за пут добијају „црквених новаца 450. немецких форинти“. Молба се поднесе краљици Марији Терезији. Краљица нареди 9 септембра Магистрату, да се има један сенатор Србин изабрати. Црква има своју кречану те продаје креч не само Сегединцима него Сенти, Хоргошу, Канижи, Сиригу, Мартоношу и Мохолу.
    1775 год. епископ Арсеније Радивојевић шаље благослов за зидање нове (садање) цркве. 1777 год. ц. општина је добила дозволу за печење још 3 милиона цигаља. 11 јула 1778 год. смести се — приликом освећења темеља — оловна плоча са записом о оснивању цркве. (в. запис бр. 35). 1779 год. грађу за цркву лиферује Риста Табаковић из Липове. Стара црква се поруши и материјал продаје. 1780 год. ц. општина диже зајам од градоначелника Фрање Бабарци који зајам се враћа 1784 год. (Запис бр. 40).
    1780 год. прву кућу на спрат сазида Србин Теодор Дамјановић, трговац.
    1782 год. састави се инвентар нове цркве. Команданту тврђаве узајми се 1000 фор. на коју своту исти плаћа интерес. 1788 год. Магистрат донесе решење, да се српском учитељу даје плата из варошке касе годишње 150 ф. Учитељ је био Димитрије Стојановић „Иллири нацио школи Сегединскиа учитељ‘% а од ц. општине прима 26 фор., стан и огрев. Због рата са Турцима царско жито се скупља и у цркве смешта, али касније Срби изнајме једну кућу и тамо сместе жито. 1789 год. износи се жито из обе цркве. Наређује се благодареније за победу над Турцима од генерала кавалерије принца Кобурга и руског генерала Суваровог.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    2.

    1790. год. Сегединци приликом пазара у Пешти са осталим депутирцима изаберу Монастерлију и Авакумовића да оду у Беч и потпо могну митрополита у погледу привилегија. Ц. општини шаље своја гравамина у 4 тачке у Темишвар на сабор, лично однесу Марко Стеич, Василије Бугаринович и Георгије Веселинович. Маја 10-ог умре у Сегедину Гаврил Тенецки, молер из Арада.
    1791. год. Магистрат осуди Игњата Марјановића на 25 батина због увредљивог понашања према пароху Живановићу, а казна да се изврши пред црквом; на молбу ц. општине казна се изврши пред варошким домом. За локалног директора срп. школе постави се сенатор Георгије Ацковић. Сегединци се претплаћују на „Сербске Новине“ које излазе у Бечу.
    1792. год. владика Ј. Јовановић жели да посети Сегедин, али га ц. општина одбија са мотивацијом, да немају матернјалне могућности да га приме.
    1793. год. отвори се школа у Сенпетеру (салаш) у којој је први учитељ Јован Радотић са платом 80 фор. годишње, стан и огрев. За вре. ме француског рата цару се шаље 1000 фор. преко агента Стефана новаковнћа у Бечу.
    1794. год. прота из Мохола јавља да епископ намерава о Рождесгву Христовом у Сегедин доћи „да му се спреми чнст квартир, хоршпан са 6 коња и хамова и једче кочије за багажију“. На писма епископа Ј. Јовановића у којем упућује ц. опшгину да за пароха ишту сесију, одговарају да они неће досађивати Maгистрату; јер и за школу односно учптељску плату су само преко великоварадског проинспектора могли доћи.
    1795. год. генерална оправка школе. Учнтељу се забрањује да у цркви грчки и влашки пева „пошто таквог народа нема“ (тј. у Сегедину). Сазида се нова школа 1797 године (в. запис бр. 44). 1800 год. за зндање школе — тј. да могу вратити за зидање раније узајмљенн новац—узајме од Димитрија Анастасијевића Сабова из Карловаца 5000 фор. На истој обвезници Марија от Анастасијевић поклања школи полгодишљи интерес од 150 фор.
    1805 год. почињу се одржавати српски „балови“ у школској дворани. По исказу ешггропа било је трошка 85.47 фор.; сервирало се јело и пиће, напр. 2 пара ћурана по 3 фор = 6 фор; за месо 5 ф; 2 и по акова вина 20 ф; једна бечка пива 5 ф, за музику 16 фор. итд. — Ове године се свечано освети нова црква од епископа Јована Јовановића (в. запис бр. 48). Пршшком освећења цркве епископ се хонорише са 200 фор., архимандрит 25 ф., суботички намесник 10 ф., отац Симеон Кањишки 10 ф., ђакон 20 фор. итд. Као црквени комесар фунгира већ од раније Аркадије Белан, сенатор. Ове године се оснује „школска фундација“ за издражвање школе; највећи Заложници су: Атанаснје Арсенијевнћ, Јоан Гаври- ловић, Петар Чавргов, Георгије от Дожич, Аркадије от Белан, сенатор. 1810 год. горњоварошка ц. општина оснује „свештеннчку фундацију“; највећи приложници су: Теодор Харнш из Халаша, Јоан Панаотович из Халаша, Киро Рац, Никола Дамјан(ович) из Халаша, Јоан Стефанович из Мајше, Георгаје Фоттн нз Сегеднна, Гаврило Палковнч, Георга Јоанновнч, Петар Георгиевич, Арон Гвозден сви из Халаша. — И николајевска црква оснује свешт. фундацију са капиталом од 15.325 фор.; највише приложнлн: Аркадије от Белан, сенатор, Јоан н Петар от Дожич, Петар Чавргов, Софроније Стојшич. Петар Чавргов ст. — Град Сегедин иште и добија зајам од сегединске срп. ц. општине у своти од 2300 форинтн.
    1812. год. почнље се водити школскн протокол; учнтељи Теодор Јерковић п Петар Петрович, надзиратељ Георгпјс от Дожич, катихета Димитрије Димитријевић, адмтор парох, дошао изДаља. По школском протоколу ове 1812 год. шмдо.чова српскнх 120; душа мушких: 526 женских: 520, свега: 1026. Деце од 6—12 год. муш- ких: 58, женских: 47, свега 105. У овај протокол су уведене све наредбе за школу.
    1813. год. изгорн горшоварошка црква, скупљају се прнлози за оправку.
    1814. год. ургнра се код Магпстрата, да сегедински парох добије плату нз варошке касе.
    15. авг. 1820. год. ударн гро.м у тораш николајевске цркве, пожар јако оштети цркву, иконостас је спасен. 1821 год, скупљају се прнлози за Дркву, Магистрат даје 1000 фор. (в. запис бр. 36).
    1823 године Јоану Кнежевићу, проигу.ману хиландарско.ч, даје се прилог 20 фор. 1825 год. Добије се прилог за оправку торша од „племенитог Обшчества“ новосадског. Душа је ове године било у Сегедину 1883.
    1829 год. цркв. oпштинa моли црквену власт, да се сачо један парох остави пошто не могу два пароха издржаватн. Комесар је при ц. општини сенатор Јован Петровнћ. По циркуларнои протоколу проте у потиском дистрикту,
    У 1828/29 школ. годнне од 8360 школ. обвезника похађало је школу 3375 ученика. 1833 год. одређује се плата новом пароху из варошке касе 600 фор. вал; од црквене ошнтине 300 фор. 10 ЈУтара зе.чље, коју је поклонно Јустин Павловић; бир од 70 пари и штола. За пароха се иште Павле Стаматовић из Јегре, који се досели 1834 године.
    1836 год. епнскоп бачки Стефан Станковић посети Сегедин. (Запис бр. 70). Сегединци се претплаћују на „Народни Сербски Лист“. По исказу Стаматовићевом у парохији је било душа мушких: 356, женских: 376, свега 732.
    1839. год. Стаматовић покреће акцију за Чрквену аутономију.
    1840. год. ц. општина упућује позив свима већим ц. општинама у Митрополији карловачкој да се придруже акцији: да цар сазове нар. ц. сабор. Црквена општина у Трсту одговара, да се не може одазвати позиву, да не би аустриске власти замериле.
    1841. год. ц. општина разашиље штампан проглас и позив за акцију, да се сазове нар. ц. сабор — дело П. Стаматовића. — Оснује се „сиротињска фундација.
    1842. год. Стаматовић изабран за депутирца Конгреса (сабора) од стране свештенства епархије бачке.
    1844 године парох Павле Стаматовић одлази у Голубинце, оставља лепо опроштајно писмо.
    Наместо Стаматовића долази за пароха односно администратора Александар Вуковић.
    1846 год. реши ц. општина да поднесе тужбу цару, што се Димитрије Поповић, који је овде био ђакон и учитељ, не потврђује за пароха.
    1847 год. Стеван Петровић, сенатор и комесар, противи се томе, да се пошаље молба цару ради постављања Дим. Поповића за пароха и зато се њемут. Петровићу у седници цркв. општинској изгласа неповерење и од Магистрата се иште за комесара Никола Котуљар, сенатор и велики капетан. Од стране црквене власти именује се за пароха Александар Вуковић; скупштина протестује и не дозвољава инсталацију. Уложи се протест код краља због повреде патронатског права. — Цару се шаље молба ради сазива нар. цркв. сабора и да се попуни столица бачке епархије. — Ове године буде наређено од мађарских власти да се матице имају „на венгерском језику водити“.
    1848. год. администратор Вуковић са неколико Срба избегне из Сегедина. На избор сабор. посланика пошаље се од стране ц. општине Др Јован Сремац. Постави се мађарска застава; скида се двоглави орао са највећег барјака и ставља се мађарски грб. Маја 30-ог одржи се последња седница црквене општине у којој се апелира на Магистрат због убиства Срба. (Запис бр. 79).
    1849. год. прота руске војске Платон Менчиц освети николајевску цркву 24 јула, пошто је била оскрнављена од Мађара (в. запис бр. 80). Арсеније Стојковић као заменик владике бачкога из манастира Гргетега наређује парастос за војводу Стефана Шупљикца за недељу 18 децембра. —
    1850 год. врати се администратор Вуковић на парохију. Привремени учитељ је Илија Поповић. — Цркв. општина се поново састаје у седнице и воде се записници. Околним селима, која су изгорела за време „бунта“, позајмљују се црквене књиге и утвари. — Звона сегединске цркве николајевске била су однета у Арад и Велики Варад..— пронађена су и враћају се.
    Василије Радослав је сачувао црквени капитал николајевске цркве за време преврата и то црквени капитал у своти 4091 фор. и 17 кр и свештеничку фундацију од 4096 ф. 56 кр. свега 8187 фор. и 73 кр. Новац преузима нови тутор Димитрије Лотић, касније се издаје под камату. — У првој седници цркв. општине 12 фебр. ове Год. комесар је био Василије Димитријевић, сенатор. У седници констатовано, да су „кошутовци“ два звона однели. Издаје се уверење Јосифу Дицгену што је 11-ог октобра 1848 год. приликом напада на Србе „нашу цркву од пука одбранио“. — Горњоварошки мануал исказује црквени капитал 6750 фор.
    1851. год. Конзисторија саопштава, да је „далекописец“ (телеграф) повучен од Сегедина до Темишвара и Новбга Сада односно до Петроварадина. 1852 год. балови се и надаље одржавају. —Конзисторија наређује: пре рукоположења сваки Свршени клирИк има две недеље у епархијској Канцеларији вежбати се; пред’ самим рукополо- жењем 2—3 дана има пред комисијом испит полагати из свих богословских предмета. По рукоположењу нови ђакон има у Новом Саду 4 недеље пребивати и свакодневно се у богослужењу вежбати. Сваки ђакон пред рукоположењем за презвитера има у присуству Конзисторије једну проповед одржати о слободно изабраној теми. — Епископ саопштава да се одриче свога прихода синђелиског; отсада ће издавати синђелије без таксе.
    1853 год. горњоварошка цркв. општина парентира покојног Александра Субича, који је „од ребелла као мученик убијен“ (в. запис бр. 83).
    1857 год. Фрања Јосиф I посети Сегедин.
    1861. год. гимназисти пијаристичке гимназије — Срби — примају се уз хонорар за црквене појце; ове године су били Петар Перић и Душан Стојановић, ученици VII. разреда — На свечаност Матице српске цриликом 100-годишњице рођења Саве Текелије за 17 август изаслати су од стране цркв. општине Стефан Петровић и Јован Сремац.
    1862. год. учитељ Тома Јаникијевић почиње водити „Споменицу“ т.ј. школски летопис. — Скупљају се прилози за срп. народно позориште и за правну Академију.
    1865 год. Стефан Савић, црквени II тутор, скупља претплату на дела Вука Караџића. Скупљају се и пописују чланови за Матицу српску. Константин Павлович, руски државни саветник, остави сегединској цркви 2000 холандских форината, до које оставине црква није никад могла доћи.
    1867. год. постане главни тутор Јован Сремац, главни капетан Града Сегедина.
    1869. год. на избор посланика на нар. цркв. сабор у Кулу изашиљу се Михаило Лефтер и Јован Сремац, варошки капетан, и пошто градоначелник не дозвољава Сремцу, и Лефтер се захвали те ее на њихово место изаберу Гаврил Лаушевић и Пера Милић. Цркв. општина изгласа неповерење патријарху Самуилу Маширевићу што је самовласно распустио нар. цркв. сабор, а поверење Јовану Суботићу — писмено саставио Јован Сремац. — Постоји. омладинско друштво „Слога“. На основу краљ. рескрипта организује се црквена огаитнна. Претседник Михаило Лефтер, адвокат, подпредседник Јован Дамјановић, перовођа Јован Сремац, главни варошки капетан; одборници: Стефан Петровић, бивши велики жупан, Ђорђе Чаковац, Јован Божић, Роман Сремац, Ђорђе Нешковић, Mrnua Крестић, Стеван Савић трговац, Ђорђе Карачо- њи, Гаврило Лаушевић, Стеван Савић, порески | инспектор, Јован Хариш и Петар Милић.
    1870. год. Српско трговачко певачко друштво вежба се у школи. За пароха изабран Исидор Зубановић. Укида се бир; плата из ва- рошке касе 650 фор., штола, стан и 10 јутара земље.
    1871. год. цркв. општнна пошаље претставку мађарској влади, да се потврде закључци нар. цркв. сабора.
    1874. год. средњошколци оснују певачко дру- штво.- У срп. основној школи има 31 ученик. Укида се сегедински протопрезвитерат и седиште постане Стари Бечеј, против чега ц. општина улаже протест.
    1875. год. заменик градоначелника Сегедина постаје Василије Веселиновић. Српска добротворна задруга Српкиња постоји већ неколико година. — У локалном листу сегединском „Сегеди Хирадо“ изађе чланак у којем се нападају Срби, да у школи занемарују мађарски језик; ово демантује школски одбор срп. ц. опшпше, Учитељ Тома Јаникијевнћ одлично води послове; претседник школ. одбора је Јован Сремац, а управитељ школе је парох Исидор Зубановић.
    1879 године Тиса поплави цео град осим оног дела Паланке где се налази ннколајевска црква и њена најужа околина, пошто је то највиши део града. Евангеличка цркв. општина моли, да може држати богослужење у српској горњоварошкој цркви, пошто су њена црква и зграде под водом. Ово се дозволи, али за кратко време и гор. вар. црква буде опкољена водом. Издаје се проглас за скупљање прилога за настрадало становништво. Градоначелник моли да се у порти николајевске цркве могу бараке подићи за живаљ који је остао без крова. Цркв. општина одговара да, иако је већ у црквене зграде смештено преко 40 душа, дозвољава зидање барака под условом, да се респектује светиња места. И сама цркв. општина је страдала утолико, што су се зграде гор. варошке цркве све срушиле у води; сама црква је у води и склона паду; гробнице николајевске цркве се напунише с водом тако, да се патос спушта и иконостас је у опасности.
    Поднесе се извештај градоначелинку о матери- јалној штети од поплаве: николајевска црква је оштећена у вредности од 1000 фор. гор. варошка црква са 500 фор.; душа има 400: имовне стање ц. ошнтнне је у капнталу 7886 ф. 13 кр. не урачунавши сиротнњску фундацију од 1993фор.и 15 кр.
    1881 год. експроприше се горњоварошка црква са зградама и прпмљено је у цркв. благајну 5754 фор. — Оправља се николајевска црква; на своду мушког храма сликар Ходина излтала лепу фреску (в. запис бр. 98).
    1883 год. умре парох Исндор Зубановић а на његово место се нзабере Ђорђс Јеврић из Темишвара. Фрања Јосиф I посети Сегедин (в. запис бр. 100). Српска женска задруга подноси рачуне: капитал 1553.39 ф. којн се држн у банци; од камате и прнлога деца се зими снабдевају оделом.
    1885. год. о Богојављенију за прангије и барут потрошн се 8.50 ф; о ускрсу за бенгалску ватру се потрошн 35 фор. Месна ко.маида захваљује, што је ц. општина дала један хектолтитар вина војницима, којн су учествовали на Воскресенију. Софнја Дамјановић из Телшшвара поклања црквн иконе и пошаље Љубомира Александровиа, акад. слпкара, радн прегледа места У цркви, где ће се иконе сместити.
    1886. год. Др Јован Сремац упућује тутора да исплати помоћ од 5 ф. Петру Бошковићу, војводи црногорско.м. Списи о легату 2000 хол. фор. Константина Павловића из Русије налазе се у Новом Саду. Милан Петровић, краљ. српски потпоручннк артиљерије и професор језика на Академији, моли помоћ да може отићи у Београд; добија 5.30 ф.
    1888 год. државнн школскн надзорник саопштава да је забрањена „Историја српског народа“ од Косте Мандровића, штампапа у Бечу 1885 годнне.
    1893. год. умре многозаслужни учитељ Тома Јаникијевић.
    1894. год. Антоније Маленица, професор из Србије, добије помоћ од 3 фор За манастир Грачаницу се даје прилог од 5 фор.
    1896. год. умре парох Ђорђе Јеврић и на његово место долази Лазар Шевић из Аде. За учитеља изабран Јанко Ђ. Ћосић из Арада. Управитељи разних мађарскнх средњих школа у Сегедину шаљу извештаје пароху о ученицима православне вере ради катихизације.
    1897. год., добију помоћ Андрија Грујић и Марко Томашевић, Црногорци из Никшића. У веронаучној настави се обучавају осим редовних средњешколаца и 50 шегрта. Удова пароха Ђ. Јеврића са седаоро деце вољна је изаћи из парох. Дома, ако јој се додели стан у којој црквеној згради. 33 јула у недељу на дан арх. Гаврила У Цркви пева хор Димирија Агрењева СлавЈанског, на чему ц. општина благодари. год. умре Стеван Савић, који остави цркви 20.000 фор.
    1898. год. архимандрит грачанички добије помоћ 10 ф. Др Петар пл. Деспинић, судија, подноси оставку на претседништву ц. општине, пошто одлази из Сегедина.
    О школи ћемо још осим наведеног папоменути следеће: Наша основна т. зв. народна школа је постојала свакако поред сегединске Митрополије још за време Турака, јер у сегединском Црквеном архиву постоји попис од 1700 год. о скупљању прилога за цркву и школу по бачким шанчевима: Темерин, Каћ, Врбас, Петровац, Куцура, Сивац, Сентомаш, Турија, Пирош, Ченеј, Паланка, Сомбор, Вуток, Феудвар и Бечеј — „на шкулски долазак и арач.
    Школе су у више махова зидане свагда поред цркве. Сами Срби су је издржавали све до 1788 год. када су после велике борбе извојевали да се из варошке касе добије годишње 150 фор. Горњоварошани нису имали своју школу, него су своју децу слали у „паланачку“ школу и доприносили издржавању исте.
    1736 год. — ранијих података нема — спомиње се магистер Атанасије Цвејић. Учитеља је било и звонара, али само привремених и у мало случајева. Било је сталних учитеља, ђакона и свештеника. За време рада руско-словенске школе Максима Суворовог. сегединска српска народна школа имала је два Руса учитеља и то су били: Мануил Софрониев од 1736—1740 г. и Јоанн Сливински, ђакон-учитељ од 1740—1742 године. Да ли су они дошли са Суворовим или су били његови ученици — не знам. Сливински постаје парох сегедински и служи код никола- јевске цркве од 1742—1759 год. Трага нема у архиву сегединске цркве да је Суворов пребивао у Сегедину. Ако су писма или копије и нестали из тих година, али постоји Тевтер у којем су заведене плате свагдашњих учитеља и по томе Тевтеру све до 1736 односно 1738 године плаћен је једино учитељ Атанасије Цвејић. У 1736 год. од марта до октобра био је привремени учитељ Петар Живковић, када је дошао Мануил Софрониев. Познавајући Суворова по опису Рад. Грујића у споменутом делу, не могу претпоставити да би он учитељевао без икакве плате, осим ако га није помагао владика бачки Висарион Павловић. У тол! случају може бити да је Суворов Цвејића, Живковића и Софрониевог и касније доспелог Сливинског и евентуално друге у Сегедину поучавао, пошто је у Сегедину пребивао од јесени 1735 до августа 1736 године. Из истих писама карловачког Архива, које наводи Р. Грујић, јасно се види, колико су се Сегединци старали за школу и учитеља. Тај Игњат Ракич, који је лично био у Бечу, беше трговац и главни епитроп црквени већ 1726 године, када иде лично владици Софронију Томашевићу ради учитеља. Исти Ракич 1731 године буде изабран против воље Магистрата за градског сенатора; год. 1744 као делегат сегединске ц. општине иде на народни сабор у Карловце.
    1797 год. подигну Сегединци сасвим нову зграду за школу која се обележи мермерном плочом са црквено-словенским и латинским натписом (в. запис бр. 44). 1793 год. као што сам навео подигла се школа и на салашу Сентпетеру, али није била дугог века; последњи подаци о истој школи су из 1800 године односно 1832 године, када је зграда продата.
    Средње школе у Сегедину су мађарске. Пијаристе имају своју гимназију од 1721 године, када се отворио I—II разред: парва принципија; 1722 год. III—IV разред: синтаксис, граматика; 1724 и 1725 год.: V—VI разред: поезис, реторика; касније 1792 год. отвори се VII разред: философија-логика и прозове се Лицеј; 1793 год. VIII. разред-физика. Деценијама је ова гимназија била једина средња школа у јужној Угарској у XVIII веку и пошто још није било наше гимназије ни у Карловцима ни у Новом Саду, многи из Бачке, Баната, Срема и Славоније слали су своју децу у ову гимназију. После турака прво су Пијаристе вршили свештеничке дужности и проповедали на „илирском“ и немачком језику.N
    Занимање наших Срба у Сегедину. — Када се распустише граничари, Срби се баве земљорадњом и сточарством — осим оних који се још и за време турака бавили трговином. Већ 1712 год. Хаднађ Субо држи под закуп пустару Мајшу; Васа Ђулинац Атокхазу и пустару Илеш за 40 фл.; Васа арендира и Сириг, Сентиван, Деску и још неке пустаре. Јован Дамјановић, сенатор, 1731 год. исто узима под закуп земље од вароши. Али ве- ћина становништва паланачког бави се трговином и занатством. Од 1720 године долазе занатлије, већином Немци, који оснују цехове и то са Србима заједно. Срби јорганџије и абаџије са Мађарима се погоде, да сваке треће године буде за цех- мајстора изабран Србин и да се једна трећина чистог прихода даје српској цркви, али 1725 год., када је требао бити изабран Србин, изабере се опет Мађар. На ово се Срби одвоје и оснују посебан цех. Цеховско писмо нисам пронашао, али барјак се још 1936 године, када сам напустио Сегедин, налазио у николајевској цркви (барјак се овде спомиње у 1756 години).
    Трговци. Још за време Турака баве се Срби трговином. Георгије Кара 1640 год. лиферује марву војсци. У Сегедину су били чувени вашари (сајмови) како недељни тако и годишњи. Трговци су на овим сајмовима на леђима носили своју робу и тако продавали — а били су већином Срби који су материјал у Београду куповали и усљед ток. сегединске власти беху у тесној вези са београдсквм властима, које су захтевале да се утера дуговање. Тако 1722—1726 год. Стеван Радивојевић, биров београдски, пожурује утеривање потраживања београдских кредитора. Када 1739 год. Београд поново падне под Турке, један део трго- ваца Срба и Немаца склони се у Сегедин. Срби трговци и занатлије захтевају грађанска права и долазе у сукоб са Магистратом. Сукоб и борба трају годинама. Год. 1822 оснује се трговачко удружење. На челу овог удружења су Срби: Никола Ракић, Теодор Дамјановић, Стеван Савић, Јован Жеравица, Гавра Лаушевић,и још 7 Немаца и Мађара.
    Год. 1854 удружење је имало 63 члана, међу њима Срби: Димитрије Божић, Симеон Хариш, Данило Јаникијевић, Јосиф Јашшијевић, Блажо Крестић, Павле Љубишић, Јосиф Мунтил (Мунћан) Георгије Николић, Браћа Савић, Јован Жеравица, међу шима већ и доста Јевреја. Приликом годишњих сајмова 1742 год. Магистрат нареди да прво место добију трговци са воћем (Мађари), за њима долазе будимски сабови, па грчки, јер- менски, рацки и турски трговци.
    Била је и штампарија у Сегедину, која је имала ћирилска слова. Основао је Филип Урбан Грин, који је из Беча дошао. У тој штампарији штампане су и српске књнге она мања нздања. Од 1801—1825 год. штампане су књиге или чланци од Исидора Секулића, Атанасија Трандафиловића; од 1826 до 1849 годиие од Трифуна Атанацковића, Стевана Петровића, Павла Стаматовића, Игњата Стратимировића и Јована Суботића. Ово је у најкраћим потезима oпиc живота и улоге наших Срба у Сегедину од 1700 до 1900, дакле за 200 година, да би се донекле нагаиси и записи боље разумели. У натписе и записе унео сам такорећи све што сам у Сегедину нашао и неколико који су страни, али се односе на Сегедин. Записе дајем тачно, како су у орипгаалу; нисам их развезивао, да би олакшао стручњацима правилно читање. Извори су углавном црквени и градски архив. У градском архиву постоји и т. зв. тајни архив, који се не ставља на расположење странцима, ипак до неколико података дошао сам из тог архива. — Бечки Дворски — ратни архив могао сам — нажалост — само неколико година прегледати и податке за сегединске Србе исписати. Што се тиче И н в е н т а р а, исти је тачан све до 1936 год, док сам пребивао у Сегедину. Да ли постоје још и данас ове старине, не знач, пошто су за време окупације — по чувењу — странци улазили у цркву. Додао сам и препис три д о м о в н а протокола (,,исповједајушчих“) из којих се види, колико је било породица и са колико чланова. Из њих се види, да су у Паланци већином живели трговци и занатлије, а остали Срби на салашевима. У овим протоколима није наведено појединачно занимање, место и година рођења, то се исказује у каснијим протоколима.

    Рајзнер: Историја Сегедина. III. стр. 359.

    Извор. Стеван С. Ђурђевић – СРБИ У СЕГЕДИНУ
    (Примљено на II скупу Одељења друштвених наука З-Ш-1956.)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У МИШКОЛЦУ

    У Мишколцу је била сложна колонија Срба и Цинцара. Постојала је грчко-српска школа, а њен учитељ 1727. године био је Јован Апостоловић. Забележен је од званичне администрације 1753. године у Мишколцу, трговац Стерија – предак по оцу, познатог књижевника Јована Стерије Поповића, из Вршца. Дата је 1754. године у руке синђелија јереју Михаилу из Мосхопоља – Албаније, у „компанији мишковачкој“ (тј. Мишколцу). Посланик српског црквено-народног сабора у Темишвару 1790. године био је Ђорђе Петаки трговац из Мишколца.
    Православна општина у Мишколцу се жалила на црквено-народном сабору 1790. године да су православна црква и школа у месту подвргнути контрибуцији (државном порезу). Тражили су још једну сесију земље да боље издржавају свештеника.
    Монументална познобарокна српска православна црква посвећена Св. Науму грађена је 1785-1786. године. Култ Св. Наума су поштовали Цинцари. Његова служба и житије штампани су 1741. године у Москопољу. Михајло Готинис из Мишколца, поклонио је велики број бакрореза „Манастир Св. Наума на Охридском језеру“. Оригиналну плочу је оставио на чување православној цркви у Мишколцу. Репрезентативни дуборезбарени иконостас рад је Николе Јанковића, завршен 1791. године. Иконе и зидни живопис сводова је сликао последњих година 18. века сликар Антун Кухлмајстер са сарадницима. Иконе у горњим зонама иконостаса радови су непознатих грчких иконописаца.
    У Мишколцу је 1811. године установљена једна грчко-влашка школа за тзв. Цинцаре, који су за њено отварање брзо скупили 25.180 ф. у њој се поред ново грчког језика и стари римски тј. латински предаје. Јован Маврокатије био је 1818. године учитељ грчког језика у Мишколцу. Поп Милош Јанковић родом из Старе Кањиже, протопрезвитер у Новом Бечеју умро је 1892. године. Током свештеничке каријере, био је средином 19. века извесно време парох у Јегри, па Мишколцу од 1882. године.
    Знамениту књигу, коју је превео на српски језик учени Стефан Живковић, купио је 1814. године у Мишколцу претплатник Деметер Ливери купац. Модерну историју читао је 1823. године парох у Мишколцу, поп Георгије Поповић. Из вредне Магарашевићеве књиге могао се сагледати ток историје за описан период 1809-1821. године. Исти поп Георгије Поповић био је и пренумерант српске књиге 1828. године – из места „Мишковац“. Као претплатник он је активан 1826. и 1831. године. Године 1833. Боршодска жупанија је тражила да се матични протоколи при православној цркви у Мишколцу воде на мађарском језику. Епископ Станковић је то игнорисао. Позоришну игру преведену на српски језик, набавио је 1838. године Георгије Поповић члан и Жупанијске и Епархијске скупштине, из Мишколца. Дана 19. јула 1843. године у великом пожару у Мишколцу изгорела је православна школа, а црква срећом није претрпела страдање. Путем српских новина штампан је потресан апел за помоћ унесрећеним људима. Сав остварен приход од нове књиге Јована Суботића: „Беч и његове знатности“ аутор је 1843. године наменио пострадалим у Мишколцу.
    Године 1843. путем новинског огласа „Православно восточно исповеданија Опшчество у Мишколцу“ тражило је за цркву једног „пјевца“ који би био и способан за учитеља. Услов је да зна мађарски, грчки и немачки језик да говори. Понуђена плата је била 500 ф, три хвата дрва за огрев и „обиталиште“. За Карловачку српску гимназију велике прилоге су дали богати и пожртвовани људи са свих страна Српства. Тако су из Мишколца 1853. године српској образовној институцији помоћ у новцу пружили: Павел от Сонте са 500 ф. и Михаил Кампоморе са 1000 ф.
    Пренумеранти једне српске књиге били су 1855. години читаоци из Мишколца: Георгије Поповић „парох гречески“ (грчки), намесник и члан конзисторије и Петар Поповић стаклар.
    Одлуком деветог Угарског сабора из 1864. године, управу над православном парохијом у Мишколцу и трима парохијским филијалама пренета је да Будимску епархију. Такво стање је било до 1918. године, када се распала бивша царевина Аустро-угарска.
    Дописник из Мишколца је 1875. године изнео своја запажања о ситуацији у том месту. Ту је некад у том крају било много Срба и Грка, а у самом Мишколцу бивало је до 100 православних душа, али сада их готово и нема више. Јадао се да не само што нема подмладка српског него нећи ни спомена ни трага остати о Србима у Мишколцу. „Јер како смо се ми сами оставили и Бог нас је оставио и напустио на нас сваку беду и страхоту…“. Имали су ту цркву још 1787. године изграђену, златом и сребром накићену. Али 27. јуна 1875. године око пет сати поподне, смркло се одједном а са Карпата је кренуо силан ветар са кишом и ледом. Страдала је црква, пало је позлаћено кубе преко цркве на једну страну, а бакарног половина на другу страну цркве. Друга половина кубета паде право на крв цркве и скроз је провали. Крст са златном јабуком скроз је полупан. Штета је из прве руке процењена на 20.000 ф. Сво то дрвеће и воће у порти је почупано из корена. Жалио се дописник: „Можемо оправити цркву, али коме ћемо је оправљати, кад не буде Србина да је чува, неће ни ње бити…“. Мишколц је опет страдао од бујице, од велике кише током провале облака 31. августа 1878. године. Измерено је наводно 144 мм дебљине воденог талога у граду.
    Године 1894. извршен је званичан увид од стране епархије, у стање православна цркве и црквене општине у Мишколцу. Тамошњи парох и душепопечитељ био је Румун, поп Аурел Моц. Рукоположен је 1890. године у Араду и опслуживао је поред матичне парохије и парохијске филијале Токај, Унгвар и Ђенђеш. У Мишколцу се православне црквене матрикуле воде на мађарском језику, од стране пароха. у самом Мишколцу је 26 православних душа а заједно са филијалама њихов број износи 33 који ту стално пребивају. Црква у Мишколцу је у врло добром стању, споља и унутра. Велика је и богато украшена, са свим утварима и сасудима снадбевена. Та црквена оштина спада у македо-валахијске општине, и има потпуну аутономију (од 1868), а признаје само духовну власт српске јерархије. Зато није хтела да да имовинске податке о себи. Ипак је епархијски ревизор Лукијан сазнао да је то богата општина, која има неколико кућа вредних 200.000 ф. а доносе бруто приходе од 8000 ф. годишње. То се троши на пароха, црквењака, појце итд. Здања су та у врло добром стању, и од пожара осигурана. Постоји Заклада покојног Константина Деметровића из Токаја, у износу од 210 ф. уложених у тамошњој штедионици, са циљем да се од камате издржава православни парох у Мишколцу, што овај и чини.
    Браћа Падићи трговци, родом из Мишколца, завршили Трговачку академију у Новом Саду Био је 1861-1864. године поп Попов протонамесник у Мишколцу, сарадник „Србског дневника“ из Новог Сада. Прилог су дали мештани Мишколца јануара 1866. године на Беседи са забавом, Будимско-пештанске омладине. Били су то: поп Емилијан Марго православни парох, Петар Поповић стаклар и тутор, Матеј Ивачковић ц и к чиновник, Стеван Љубибратић арендаш, Вартоломеј Чисарик апотекар, Стеван Поповић трговачки калфа и два ученика Лицеја. Године 1881. трговац из Мишколца Никола Јовановић је дао прилог 1000 ф. за Фонд за подизање митрополије.
    У Мишколцу је 1888. године било 84 Србина православна, а 1900. године само 26 душа. Раскалуђер Васа Пелагић је био протеран у Мишколц, и тамо у интернацији провео годину дана 1877.
    Био је 1918. године поп Богдан Дејановић парох српске филијале у Мишколцу. У време преврата, те јесени Мишколц се нашао усред револуционарног врења, у распаднутој у рату пораженој држави. Репресије револуцинарних мађарских маса су га довеле у опасност, па је поп Богдан да би спасао живу главу у метежу, предао управу над црквом у Мишколцу и припадајућим филијалама, и сав црквено-општински иметак, грчком архимандриту, и склонио се. Када се ситуација смирила и уведен ред, држава Мађарска је преко владе, преузела управу над православним имањима. Власти Краљевине СХС, преко Министарство вера, тражиле су 1924. године да се то све преда (и архива), законском заступнику архидијецезе будимске др Георгију Зубковићу.
    Почетком 21. века постоји православна црква у месту али није одавно српска. Под јуристикцијом је Мађарске православне црквенр општине која потпада под Московску патријаршију. Православци су одавно сахрањивани у римокатоличко гробље. После санација истих, стари православни споменицу се пренети у црквену порту. Ту се налазили и аутентични споменици од 18. века, са епитафима исписаним на мађарском или мање – на грчком језику. Укупно је сада у порти 39 споменика.

    Извор: Википедија

    П.С.
    У Мишколцу је 1755. био бан неки од Ананића.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЗАПИСИ ИЗ ЛОВРЕ

    https://www.youtube.com/watch?v=8TMnvI_hhcs

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top