Порекло презимена, Сврљиг Reviewed by Momizat on . Према студији др Петра Голубовића. Приредио сарадник портала Порекло Небојша Новаковић [caption id="attachment_55159" align="aligncenter" width="610"] Црква Св. Према студији др Петра Голубовића. Приредио сарадник портала Порекло Небојша Новаковић [caption id="attachment_55159" align="aligncenter" width="610"] Црква Св. Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, Сврљиг

Порекло презимена, Сврљиг

Према студији др Петра Голубовића. Приредио сарадник портала Порекло Небојша Новаковић

Црква Св. цара Константина и царице Јелене

Црква Св. цара Константина и царице Јелене

Стариначко становништво

На територији општине Сврљиг живи око 99% становништва српске националности, и око 1% осталог становништва. Његов се број током историје мењао, варирајући од пописа до пописа, а могло би се рећи да је највише људи овде живело у време пописа из 1953. године. Наиме, тада је пописано 33.820 житеља. Од тога времена број становника опада, досад скоро за трећину.

Знатан део становништва Сврљишке котлине сматра се и издаје са старинце. То је уочио и Ј. Цвијић. Он је нагласио да старинци знатно учествују у композицији становништва јужно од Ртња, што ће рећи у Сврљишкој котлини.

Наша проучавања у овој области потврдила су Цвијићево гледиште, јер су старинци заиста заступљени у композицији сврљишког становништва. Ова, новија истраживања омогућила су потпуније сагледавање проблематике апсолутне старине, тј. генезу и еволуцију свег становништва које се издаје за стариначко. Ранијим емиграцијама и ова област остала је са проређеним становништвом. Оно сачињава основу сгановнишгва које се данас сматра стариначким.

Најстарији слој становништва потиче од старобалканског и српског становништва. Становништво у овој области одржало је неке етно-фолклорне трагове праисторијског балканског становништва. У овој области постоји обичај овчарске славе (премлаз, премуз), чији поједини сточарско-певачки елементи подсећају на веома далека времена, када је игра и песма имала магијско-обредну функцију, што указује на то да су они реликти сгаробалканске традиције. У том обичају назиру се трагови старог оргијастичког култа којим се на магијски начин обезбеђивала стока и производња за време колективног бачијања. На давнашње порекло стариначког становништва указује и други веома познат обичај из овог краја тзв. ,,проклетије“.

Са Романовласима у овој области цветала је култура сточарења читав миленијум. Између њих и предеоног становништва постојао је однос претакања лексике и обогаћивања романовлашке сточарске лексике нашим језиком.
Најстарији попис Видинског санџака из 1455. године обухватио је, поред других, и области: Бању (нахија Бања) и Сврљиг (нахија Сврљиг). Ове две територије имале су велики број селишта, која је турска власт давала тимарницима да их населе рајом. Ови су то и чинили
насељавајући и згушњавајући становништво без помињања села. Понајвише су засељени насељеници на простору између Сврљига и Пирота поред осталог и с дужношћу да привуку људе за дербенџиску службу.

По попису 1488/89. године, подручје Сврљига било је насељено са 1729 домаћинстава, која су плаћала дажбине у износу од 61860 акчи. Међутим, судећи по томе да имена више села потичу од Романовлаха, произилази и то да је, поред словенског удела, и удео колонизованог влашког сгановништва био знатан. Не само назив Сврљиг и Влахово, већ и имена села Бурдимо, Мерџелат, Нишевац, Преконога, Гулијан, Гушевац, Копајкошара, Бучум и још нека потичу од романовлашког становништва.

Вековна еволуција домородног, словенског и влашког стариначког становништва као и колониста из друге половине 15. века и касније, објашњава се подобношћу ове висинске области са добром пашом, шумом, воденим токовима са пећинама и окапинама, ia живот и становање. у њој се одржавала сточарска економија вековима. На то указују бројни топоними и називи. То значи да у овој области данашње становништво добрим делом води порекло од старинаца

Досељеничко становништво

Досељеничко становништво у Сврљишкој котлини насељавало се у великим и малим миграцијама. Досељеници великих миграција, по правилу, насељавали су се због тешког економског стања и имовинске и личне несшурности, и то досељавали су се косовском, вардарско-моравском и источном селидбеном струјом. Узроци за мале миграције, којима је насељена главнина доселељеника ове области – појединачно или у мањим групама разноврсни су.

Најважнији су економски узроци. Сврљишка котлина је привлачила досељенике добром плодношћу низинског дела и повременом ненасељеношћу. У горњем Тимоку, на пример у Лукову, Влахову, Перишу и др. знају и данас да су се њихови преци доселили из пиротског и трнског округа.

Традиција појединих породица у Сврљшу врло је жива и многобројна. Тако Д. К. Јовановић поред осгалог помиње и породице за које каже да су се у 18. веку доселиле из Голака у Сврљиг.

„Њихови преци трпели су зулуме од Арнаута. Субаша, који је био над Голаком, мучио је и глобио сиромашне Голачане, да су се због њега многи раселили. Једне зиме, како причају, наређено је било Голачанима да изиђу на друм и разгрћу снег. Зима је била незапамћена. Народ је био огорчен пгго га глобе, киње и муче којекаквим дацијама и кулуцима, а сем тога субаша окупи на друм поједине па их злосгавла. Породица Арнаута, њих осморица из задруге, озлојеђени на субашу убију га. Плашећи се репресалија они се преселе у Сврљишку котлину“.
Слична традиција живи и у породици Ђусића, Татараца и других. О Ђусићима се зна да су се у прошлом веку доселили у село Мерџелат из старе Србије, да је то била јака задруш и да су се једни одселили дубље у унутрашњост Србије, у село Гледић (у Гружи), где и сада
живе, а други у Мерџелат. Отгали досељеници потичу највише из подручја југоисточне
Србије, а насељени су у времену народних покрета против Турака.

Према једном документу, од 19. фебруара 1836. године, таквих ,дошљака“ дошло је на територију среза сврљишког 28, а у насељима Сврљишке котлине. Од ових у селима Сврљишке котлине насељено је у: Преконози 5, Црнољевици 1, Перишу 3, Гулијану 1, Лукову 1, Околшшу 1, Манојлици 1, Копајкошари 2, Плужини 1, Нишевцу 1, Дра-
јинцу 2, Ђуринцу 1 и Округлици l.

Из Турске, у збеговима, од 12. до 21. априла 1841. године, доселило се 19 фамилија са 108 душа с бројном стоком преко Пандирала. Код Преконоге прешло је 513 фамилија са 3 694 душа оба пола и са многобројном стоком (ово су пребеглице које су биле у карантину). Ови
мигранти долазили су из пиротског, лесковачког и нишког краја.

Ови досељеници представљају пребеглице (мигранте) устаничког покрета југоисгочне Србије прве половине 19. века.

Исељавање

Исељавање из Сврљишке котлине било је условљено поглавито историјским догађајима и економским разлозима. Оно се под турском окупацијом не може детаљније пратити, јер у расположивим изворима нема довољно прецизних података, а и данашње становништво о старијем исељавању зна веома мало. Основни појам о времену и узроцима исељавања пружа историјска периодизација, разврсшвање свих познатих исељавања у емиграционе етапе. У том погледу најстарија значајнија емиграциона етапа из ове котлине, која је позната из писаног материјала, а објављена у старим турским хроникама, говори како је Султан Мехмед, после освајања српских земаља опленио и сврљишки крај.

Из овог подручја одведено је много робља које је већином насељено „око Цариграда“. Ова присилна миграција обављена је 1454. године. Ово је једна од најстаријих великих емиграција српског становништва из сврљишког краја.

Новија детаљна и стручна анализа историјско-географских података који садрже фрагменти збирног пописа из 1466. године омогућују сагледавање старих миграција. Поуздани подаци у овом извору указују на то да су традиционалне миграције постојале већ од 15. века, и да су као и потоње имале исти правац. Познато је да су се Тимочани исељавали у Шумадију после Кочине крајине, и доцније. Један број пресељених Сврљижана из насеља Шумадије преселио се доцније и населио у нека војвођанска села. На то указује и чињеница што савремени истраживачи сматрају да се 1690. године доселило око 36000 Срба.

Иако нема прецизних података, са разлогом се може закључити да укупан број досељеника Срба из Србије у Угарску и Славонију, од почетка до краја аустро-турског рата (1683-1699. шдине), није био мањи од 70000 људи.

Према томе, може се рећи да су у време великог рата расељавањем становништва из Сврљишке котлине бројна села која се помињу у турским изворима 15. и 16. века, тада запустела. То се може тврдити поуздано, јер је познато да су избеглице из Србије биле пореклом највише из Алексинца, Зајечара и Ниша. О великом обиму ове сеобе може се судити и по томе што је Србија, која је за време аустријске владавине обухватала приближно територију касније Милошеве Србије, бројала око 70000 српских душа, а иселило се, као што је речено око 60000 до 70000 душа.

Ратови Аусгријанаца против Турака у 17. и 18. веку (1690-1737).године) највише су допринели да се из Србије, па и из овог краја, силан свет исели и да књажевачки округ, који је дотле памтио само беду и невољу, скоро опусти и расели се. Исељавање из ове области насгавило се и за време Пазван-оглуа, а касније и у време првог српског устанка. У селима појединих крајева београдског пашалука населили су се и досељеници из Сврљига, махом после српског повлачења 1809. године, и између 1812. и 1813. године.

У миграционим процесима расел>ена је и Сврљиг-Бања као једно од важнијих насеља, које је постојало све до краја 18. века, када га је рушио Пазванџија. Расељена је коначно 1801. године.

Исељавања из Сврљишке котлине била су усмерена према плоднијим и економски јачим обласгима, каква је била област средње и доње Мораве (Смедерево, Плана и Смедеревска Паланка). Ова исељавања захватила су сем сврљишког и друге крајеве исгочне Србије: Црну реку, Неготинску крајину, пиротски и нишки крај. Други правац исељавања био је управљен у плодније области источне Србије – из Сврљига у области Мораве.

Извор: Културна историја Сврљига, књига II


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top