Порекло презимена, село Карајукића Бунари (Сјеница)

16. фебруара 2015.

коментара: 0

Порекло становништва села Карајукића Бунари, општина Сјеница. Према студији „Села сјеничког краја антропогеографска проучавања“ Миле А. Павловић из 2009. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Karajukica-Bunari

Карајукића Бунари се налазе у средишњем делу Пештерске висоравни (Горњи Пештер). Атар села припада и Пештерском крашком пољу. Простире се у висинској зони 1.100-1.164 м и сврстава се у сеоска насеља разбијеног типа. Село је удаљено 27 км југоисточно од Сјенице ако се у село долази преко Медара и Брезе или преко Буђева. Ако се у Карајукића Бунаре иде преко Дуге Пољане, онда је село од Сјенице удаљено 49 км. Површина сеоског атара износи 811 ха, а део је Катастарске општине Угао (површинс 3.749 ха). У Карајукића Бунарима јс 2002. године живело 116 становника.

На 2 км од села је река Бороштица. Раније је понирала код места Главица и извирала у Бистрици код Бијелог Поља, а сада су вештачким путем, тунелом, њене воде одведене до Тузиња, где се на површини појављује под именом Тузињска река, па поново мења име у Расанску реку да би се појавила на врелу испод Црног Врха, одакле извире Вапа. Овај речни ток је име мењао по селима кроз која протиче ( постоји објашњење код Тузињске реке и Вапе).

Бороштица је била најдужа понорница Пештера. Дуга је 23 км. Тече од издашног врела са 1.320 м надморске висине у селу Ћерекаре, на планини Крстачи између Србије и Црне Горе. У горњем току позната је као Ћерекарска река, а у доњем, у Пештерском пољу, као Бороштица, по истоименом селу. У Пештерском пољу Бороштица је усекла плитко корито са веома израженим меаидрима (има и напуштених меандара, мртваја). На 100 мод ушћа Језерчице, бивше отоке Језера и мочваре у Пештерском пољу, Бороштица је понирала при ниском водостају, испод усамљеног кречњачког узвишења званог Сука. За време високог водостаја (кише и топљење снега) понор код Суке није могао да прими сву количину воде, услед чега је река продужавала свој ток и понирала близу села Угла, на 1.154 м надморске висине, код узвишења Маја Бунар. Бојењем воде установљено је да се вода ове реке појављује у врелу Бистрице, десне притоке Лима.

Седамдесетих година XX века Бороштица је престала бити понорница. Тада је прокопано ново корито реке у Пештерском пољу, које отиче у бившу мочвару, а сада вештачко језеро са насипом, источно од Карајукића Бунара. Затим воде реке цевоводом кроз тунел стижу у Тузиње и, даљим системом формирања речног тока, до Вапе. Мада није стална понорница, за време отапања великих снегова и јаких киша у Пештерском пољу, старим коритом потече Бороштица и понире код узвишења Сука. На почетку XXI века воде ове реке се углавном користе за појење стоке мада би се у летњој половини године могле искористити и за наводњавање Пештерског поља.

У хидролошке природне реткости убраја се и Пештерска мочвара, смештена на крајњем Југоистоку Сјеничког краја, на граници према општини Тутин. У источном делу Пештерског поља постојала је мочвара, обрасла барском и травном вегетацијом. Налазила се источно од Карајукића Бунара и простирала сe на дужини од 2 км према северу, до Језера. Кроз мочвару јс протицала Језерчица, отока Језера и мочваре, а уливала се у Бороштицу у близини понора код узвишења Сука. Људи су изменили географски лик Пештерског поља, а самим тим и мочварс. Копањем новог корита – канала Бороштице, скренут је водоток до јужног дела мочваре, која је са западне стране ограђена насипом. Од северног дела мочварс прокопан је канал, којим из мочваре Бороштица отиче према Тузињу и даље (како је већ у тексту речено) до Вапе.

У Карајукића Бунарима измерена јс најнижа температура у Србији 26. јануара 2006. и износила јс -39°С. Температура је забележена у зору. Само дан раније тeмпература је износила -37,5°С. Тиме је оборен тeмпературни минимум Пештера и Србије, стар 52 године, који јс држала Сјеница са -38,4°С, измерен 26. јануара 1954. године. Метеоролог у пeнзији, Сулејман Муфтаревић, жива легенда пештерске метсоролошке службе, каже да је 13. јануара 1985. године код поште у Сјеници његов термометар измерио -40,4°С, али је то незваничан податак. На Пештсрској висоравни и у овом селу температура је 4. јануара 2008. године пала на -29°С. У овом селу пуних 27 дана (од 8. дсцембра 2007. године) највиша дневна температура није прешла нулти подеок. Очитавањем температуре у станици РХМЗ у Карајукића Бунарима (податке свакодневно очитава метеоролог Дионисије Дисо Јанковић), у новогодишњој ноћи (на прелазу из 2007. у 2008. годину) забележeна је температура од -24,4°С, а првог дана нове године „отоплило” је на -23°С. Почетак 2008. године био је леден на Пештерској висоравни, па је температура од -26°С до подне „порасла” до -15°С. О поларним хладноћама које су захватиле Пештeр почетком 2008. године говори и податак да је трећсг дана нове године, у 14 сати, у Карајукића Бунарима измерена температура од -17°С, и то представља незабележени тeмпературни рeкорд висоравни. У оваквим климатским условима, живот у овом селу, и на Пештеру иначе, вeома је тeжак. У кућама се ватра ложи по цео дан и целу ноћ. Лeди сe вода у кућама, а напоље излазе на кратко само они који морају. Када температура паднe на -37°С и -38°С, онда из околних пeштерских села стижу вести да у шталама страда стока од мраза.

Да Сјeница и Пештерска висораван нису безразложно добили име „српски Сибир” (раније Југословенски Сибир”), говоре и изнети подаци. Мeштани кажу да онај ко није осетио осредњи сјенички мраз и на Пештеру се није нашао, док траје мећава, тај не зна шта је права хладноћа и шта је право невреме. Идeални дани за овакве ниске температурe у Сјеници и на Пeштеру су средином и крајем јануара, када је ведра ноћ, врсме без ветра, а снежни покривач барем 10 см. Кад се ови параметри поклопе, у Сјеници и на Пештеру у зору дрвеће пуца од мраза. Тако је у Сјеници, али тако је и у Карајукића Бунарима, на другом крају висоравни, који је такође у котлини, где се температура спусти за 1-2 °С ниже него у Сјеници.

Сулејман Муфтаревић каже: „На Пештерској висоравни се на специфичан начин укрштају жупна и планинска клима. Летњи дани знају да буду веома топли. Тако је далеке 1956. годинс 29. августа, у Сјеници измерена температура од 34°С. Када се овој температури дода онај температурни минимум који је измерен у Сјеници (-38,4°С), може се закључити да апсолутна температурна амплитуда у Сјеници износи читава 72°С.”

У периоду од 1955. до 1959. Карајукића Бунари су били општина, а од 1959. до 1964. месна канцеларија, која јс 1964. године прерасла у месну заједницу.

На основу казивања Јевта Вучковића, учитеља у пензији из Сјенице, једино село, настало у XIX веку на простору Сјеничког краја, су Карајукића Бунари. Име села потиче од турског војника Јуке, пореклом из Анадолије, који је 12 година служио турску војску. Последње године службс биле су му у Колашину. Када је из неких разлога напустио војску, упутио се у Турску. Пут га је водио преко села Угла, у коме су се налазила два хана у којима се задржао неколико дана. Упознао је породицу Бајрама Етовића у којој је живела старија удавача, са којом се он касније оженио и одлучио да остане. Пошто није имао своје земље, он је набавио мало оваца и направио торове на сеоској испаши поред једне удолине, у којој се повремено појављивала вода на површини земље, где је он ископао бунар. У њему се јавила вода константног нивоа, што је омогућило напајање стоке и Јуки да умножи стадо. Када би вода пресушила у бунарима околних села, сељаци су се упућивали ка Јукином бунару. Како је Јука био црног тена, додаше му префикс ‘црни’ и он постаде Црни Јука (Кара Јука).

После Јукине смрти остала су два сина: Зека и Руша. Како се често догађало да потомци узму очево име за презиме, тако и Зека и Руша постадоше Карајукићи, а бунар доби име Карајукића бунари. Све до 1948. године, бунар и ближа околина именовани су као Карајукића бунари. Те године, Земаљској сточарској фарми ‘Пештер’ је додељено Пештерско поље на коришћење. Површине су разоране и засејане јечмом, а поред бунара су саграђене прве бараке за смештај радника и опреме, а потом и зграда за радничку мензу, пекару и фарму. Онда су се људи почели насељавати из Угла и Тутинског краја, зависно ко је добио посао. Набављен је и агрегат, па су Пештерци први пут видели електрично свстло. Године 1957. уведена је и телефонска линија од Сопоћана до Карајукића Бунара и насеље се даље развијало. Године 1955. насеље Карајукића Бунари постало је центар новоформиране општине, којој су припојена и нека села Тутинског среза који је тада расформиран.”

У Карајукића Бунарима основна школа је отворена 1956, а у осмогодишњу школу је прерасла 1963. године. Нова зграда осмогодишње школе подигнута је 1980. године. Школа има око 120 ђака и истурена одељења у Расну (осмогодишња школа са 80 ђака), Углу (четвороразредна школа са 25 ђака), Долићима (17 ђака, четвороразредна школа), Тузињу (15 ђака, четвороразредна школа) и Цетановићима (28 ђака, четвороразредна школа). Село је 1959. године добило амбуланту, која ради сваког дана и тада ради један болничар, а лекар долази уторком, када је пијачни дан.

Село је струју је добило 1972, телефон 1957, а макадамски пут 1950. године. У селу сс налази и задружни дом. Пошта је почела са радом 1957. године и имала је само један телефонски број, који је био двојни са полицијском станицом у Буђеву. Телефонска линија је била постављена од Сопоћана преко Доњег Пештера, а 2006. године и домаћинства у селу добијају телефон. У селу се налазе ветеринарска станица (основана 1989. године, ради само повремено) и локална пијаца. Погон текстилне индустрије „Весна”, подигнут 1987. године, данас је препуштен зубу времена, продат је и не ради. У селу постоји и сточарска фарма, основана 1948. године и припадала је ПИК „Пештер”. На фарми се налази само једно стадо са 300-400 оваца и 12 запослених. У децембру 2008. године за фарму се може рећи да практично не ради.

Карајукића Бунари и села Угао, Долиће, Црвско и Биоц користе воду из водовода од Ћерекарских врела – општина Тутин. То је најдужи сеоски водовод на територији Сјеничког краја. Рађен је 1966/67. године, а дужина водоводне мреже износи 85 км. Пре четрдесетак година у селу је направљен базен за прикупљање кишнице и служио је за напајање стоке. Село је 1979. године овим водоводом добило воду, и тада је воду добило још 8 села са територије општина Сјеница и Тутин. Интересантно је да је ово први сеоски водовод грађен по пројекту. У селу су смештена и постројења водовода. У центру села налази се и кафана „Два јарана”, чији је власник Благоје Куч, чији су се преци доселили из Куча пре 150 година. Кафана је почела са радом 1995. У селу је 1971. године подигнуто спомен обележје народном хероју Рифату Бурџевићу.

Становништво се бави сточарством и ратарством.

У Карајукића Бунарима број становника је у периоду од 1948. до 1991. године порастао 590%, а у наредној деценији се смањио 44%. Максимални број домаћинстава село је имало 1981. (42), а минимални 1948. године (15). Просечан број чланова у домаћинству је био нестабилан јер су га условљавале промене броја становника и домаћинстава. Број домаћинстава са 5 и више чланова смањио се од 1991. до 2002. године 43%.

Број становника и домаћинстава са просечним бројем чланова у домаћинству

Година    Број становника    Број домаћинстава    Средњи број чланова у домаћинству

1948.                  30                                      15                                              2,00

1953.                  35                                       17                                              2,05

1961.                   41                                      20                                              2,05

1971.                 154                                      36                                              4,27

1981.                 171                                      42                                              4,07

1991.                 207                                      41                                              5,04

2002.                116                                       30                                             3,86

Домаћинства у Карајукића Бунарима:

Ракочевић Славомирка
Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа је зидана од тврдог материјала, али нема воду. Струју су добили 1972. године. У домаћинству је једно лице запослено, а једно је студент. Баве се узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: фамилија потиче из Црне Горе, али време досељавања није познато.

Ћосовић Вахида
Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. У домаћинству нема запослених лица и 4 лица траже посао. Један члан домаћинства је ученик средње школе. Баве се узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: доселили су се 1960. године из села Браћака (општина Тутин).

Пљаковић Абаз
Домаћинство има 6 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа је зидана од тврдог материјала, али нема воду и санитарне уређаје. Струју су добили 1972. године. У домаћинству нема запослених и нико не тражи посао. Два члана домаћинства су ученици основне школе. Баве се узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: фамилија потиче из Црне Горе, али време досељавања није познато.

Куртовић Нурадин
Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. Једно лице је запослено, 2 лица траже посао, а једно похађа основну школу. Домаћинство се бави узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: досељени су 1980. године из села Ћерекара (општина Тутин), јер је радник комбината “Пештер”.

Дацић Нусрет
Домаћинство има 6 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. Један члан домаћинства је запослен, а 1 похађа основну школу. Баве се узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: фамилија потиче из Црне Горе, али година досељавања није позната.

Ћосовић Хајро
Домаћинство има 4 члана. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. У домаћинству нема запослених лица и нико не тражи посао. Баве се узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: отац Ђосовић Хајра доселио се из села Браћака (општина Тутин) 1960. године, јер је био запослен у ПИК “Пештер”.

Хасковић Шефкија
Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. Три члана домаћинства су запослена, а 1 студира. Баве се узгојем говеда, оваца и живине.

Порекло: предак породице био је наставник, који је 1965. године дошао у Карајукића Бунаре да ради и живи. Доселио се из села Јабланово из Црне Горе.

Хасић Рахман
Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. Један члан домаћинства тражи посао, 1 је запоелен, а 3 су ученици средње школе. Баве се узгојем стоке и живине.

Гегић Лејлија
Домаћинство има 5 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км, а од основне школе и аутобуске станице 1 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. У домаћинству нема запослених лица, а 3 члана траже посао. Баве се узгојем оваца, говеда и живине.

Дацић Нусрет
Домаћинство има 6 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км, а од основне школе и аутобуске станице 1 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. У домаћинству је једно лице запослено, једно тражи посао, а 2 члана похађају основну школу. Баве се узгојем стоке и живине.

Пљакић Хајран
Домаћинство има 3 члана. Удаљено је од Сјенице 27 км, а од основне школе и аутобуске станице 0,5 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. У домаћинству нема запослених лица, а 2 члана траже посао. Баве се узгојем оваца и живине.

Горчевић Рагип
Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км, а од основне школе и аутобуске станице 1 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. Два лица траже посао, а 4 похађају основну школу. Баве се узгојем стоке и живине.

Турковић Зухто
Домаћинство има 7 чланова. Удаљено је од Сјенице 27 км, а од основне школе и аутобуске станице 1 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Струју су добили 1972. године. Два члана домаћинства траже посао. Три лица похађају основну школу, а једно средњу школу. Баве се узгојем стоке и живине.

Пљакић Абаз
Домаћинство има 2 члана. Удаљено је од Сјенице 27 км, а од основне школе и аутобуске станице 1 км. Кућа није зидана од тврдог материјала и нема воду. Једно лице тражи посао. Домаћинство се бави узгојем говеда и живине.

Исељеници из села Карајукића Бунари:

1.                  Колашинац Бајро

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се у Немачку 1991. године, ради запослења. Носилац домаћинства је наставник, са завршеном вишом школом.

2.                  Турковић Нермин

Домаћинство има 2 члана. Иселили су се у Турску 1990. године, ради запослења. Носилац домаћинства има средњу текстилну школу.

3.                  Рамчевић Латиф

Домаћинство има 3 члана. Иселили су се у Турску 1990. године, ради запослења. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу.

4.                  Богућанин Ферид

Домаћинство има 6 чланова. Иселили су се у Данску 1992. године. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу.

5.                  Пљакић Халима

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се у Немачку 1995. године. Носилац домаћинства има средњу металостругарску школу.

6.                  Шабареџовић Хазбија

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се у Немачку 1994. године. Носилац домаћинства има средњу школу.

7.                  Пљакић Шућро

Домаћинство има 6 чланова. Иселили су се у Немачку 1995. године. Носилац домаћинства има средњу школу – котларски занат.

8.                  Лекић Ихмија

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се у Сарајево 1994. године. Носилац домаћинства има средњу трговачку школу.

9.                  Бибић Харун

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се у Немачку. Носилац домаћинства има средњу школу.

10.              Јукић Еско

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се у Нови Пазар. Носилац домаћинства има вишу школу.

11.              Пљакић Бајрам

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се у Сарајево. Носилац домаћинства има средњу школу.

12.              Турковић Арслан

Домаћинство има 7 чланова. Иселили су се у Сарајево. Носилац домаћинства има завршен факултет.

13.              Лекић Мехо

Домаћинство има 2 члана. Иселили су се у Сарајево. Носилац домаћинства је завршио осмогодишњу основну школу.

14.              Бибић Мерсад

Домаћинство има 5 чланова. Иселили су се у Сарајево. Носилац домаћинства има вишу школу.

15.              Шабареџовић Хазбо

Домаћинство има 4 члана. Иселили су се у Сарајево. Носилац домаћинства има средњу школу.

Према теренским проучавањима становништво Карајукића Бунара исељавало се претежно у Сарајево, али у великом броју и у иностранство (Немачка, Турска и Данска).

У селу се број становника до 19 година старости смањио од 1991. до 2002. године 47%, а повећао са 60 и више година живота 80%. Индекси старења били су 1991. године 0,12 а 2002. године 0,44 индексна поена. Ови подаци указују да село и његово становништво имају демографску будућност. Младо становништво је могуће задржати у селу под условом да се уради започети пут до Сјенице и да им се омогући сигуран пласман сточарских производа, јер Пештерска висораван пружа изврснс услове за производњу здраве хране, која је све траженија на светском тржишту.

Становииштво по вероисповести

Година            1991.   %

православни  27        13,04

муслимани     177      85,51

остали             3          1,45

Становништво по пационалиој припадности

Година            2002.   %

Срби               7          6,03

Бошњаци        109      93,97

Муслимани    –           –

Остали            –           –

У Карајукића Бунарима је 1991. године по вероисповести било 85,51% муслимана, 13,04% православних и 1,45% осталих. По националној припадности 2002. године у селу је живсло 93,97% Бошњака и 6,03% Срба. С обзиром да је ово најмлађе село на територији Сјеничког краја, становништво углавном води порекло са ових простора.

У Карајукића Бунарима становника са преко 15 година старости било је 1981. године 104, 1991. годинс 145 и 2002. године 82. Број лица без школе од 1981. до 2002. године смањио се 26%, са основном школом 41% и са вишом школом 22%, а повећао са 4 разреда основне школе 200% и са средњом школом 18%. Неписмено је 1991. било 8 (5,51%), а 2002. године 11 лица (13,41%).

По попису из 1991. године 68,29% домаћинстава приходе је остваривало из непољопривредних делатности, да би 2002. године таквих било 46,67%. У овој пописној години повећан јс и број мешовитих домаћинстава (са 14,64% 1991. године на 33,33% 2002. године), док је приходе из пољопривреде остваривало само 20,00% становништва. Село одликује и негативна структура становништва по активности, јер је 2002. године издржаваних лица било 47,41%, а активних 43,97%. У односу на 1981. када је издржаваних било 67,83% и активних 29,25% и 1991. када је активних било 45,43% и издржаваних 52,65%, ситуација је знатно повољнија 2002. године. Некада су ПК “Пештер” и Трговачко предузеће откупљивали стоку, сир и кајмак, од чега су мештани остваривали и највеће изворе прихода, а сада то откупљују накупци, па је пласман њихових производа веома несигуран. Овакво стање на терену, најбоље говори о односу државс и општинских власти према сеоском становништву и њиховим производима, а који су и главни извор прихода.

ИЗВОР: УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ, Мила А. Павловић: СЕЛА СЈЕНИЧКОГ КРАЈА антропогеографска проучавања – научна монографија, штампа „Форма Б“, Београд, 2009. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.