ROĐEN: 28. novembra 1967. u Beogradu
RODITELJI: Otac mi se zvao Aleksandar, rođen je 1933. u Beogradu. Po profesiji je bio pijanista i profesor klavira. Bio je najbolji igrač bridža u SFR Jugoslaviji i jedini internacionalni velemajstor u bridžu u to vreme. Majka mi se zove Vera Tasić, devojačko Popović, i rođena je 1938. u Beogradu. Po profesiji je diplomirani filolog i inženjer informatike. Sada je u penziji.
KRSNA SLAVA: Moja slava je Sveti Jovan, a majčina slava je Sveta Petka.
POREKLO PREZIMENA: Moj pradeda Johan Bauer rođen je u Novom Sadu (koji je tada bio u Austro-Ugarskoj), a njegova žena, Viktorija Bauer (rođena Kordinjano) u mestu pored Udina (Italija) koje se zove po mojoj porodici – dakle Kordinjano. Johan Bauer bio je trgovac pa je poslom prešao u Bijeljinu, gde je rođen moj deda. Kažu da su Baueri originalno poreklom iz Švarcvalda (Bavarska, Nemačka) odakle su se polako selili prema jugu. Tako su stigli prvo do Budimpešte, pa u Novi Sad i na kraju u Beograd.
O PRECIMA: Deda po kome sam dobio ime, Ivan (kršteno ime – Hans Jozef Robert) Bauer, rođen je 1907. godine u Bijeljini (BiH, tada Austro-Ugarska). Doktorirao je pravo u Beogradu i radio je (pre rata) kao sudija i asistent na Pravnom fakultetu u Beogradu čuvenom predratnom profesoru Krivičnog prava (i svom venčanom kumu) Tomi Živanoviću. Posle rata je bio savetnik jugoslovenskih ministara pravde i za njih je napisao mnogobrojne zakone. Za nastavak karijere na Pravnom fakultetu prepreke su mu bile, najverovatnije, „nezgodno“ prezime i činjenica da nije želeo da se učlani u komunističku partiju. Dobitnik je Ordena rada sa zlatnim vencem.
Njegova žena, Ljubica Bauer-Protić, rođena je 1909. godine u Valjevu, i bila je retko svestrana žena (naročito za to doba). Prvo je završila solo pevanje, potom Pravni fakultet u Beogradu, a na kraju i ekvivalent Filološkog fakulteta. Radni vek provela je radeći kao prevodilac, za šta je nagrađena Nagradom za životno delo Udruženja prevodilaca Srbije za prevođenje sa engleskog, francuskog, nemačkog i ruskog jezika.
Moj deda po majci zvao se Svetozar Popović i rođen je 1901. u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao mašinstvo na Sorboni u Parizu. Pre rata je bio direktor fabrike Goša iz Smederevske Palanke. Neposredno posle rata postavljen je, kao nestranačka ličnost (nije želeo da bude član komunističke partije), što je bio kuriozitet za ta vremena, za Načelnika vazduhoplovstva Jugoslovenske narodne armije. Tada je konstruisao prvi posleratni avion vazduhoplovnih snaga JNA, Ikarus S-49. Kasnije je bio profesor na katedri za vazduhoplovstvo Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Njegova supruga, Nevenka Popović (rođena Mićić), rođena je 1914. u Tuzli. Studirala je prava u Parizu, gde je i upoznala svog budućeg supruga. Bila je domaćica.
RATOVI, ODLIKOVANJA PREDAKA: Moj najpoznatiji predak je vojvoda Petar Nikolajević – Moler, vojvoda iz Prvog i Drugog srpskog ustanka i prvi premijer Srbije (Nadziratelj Narodne kancelarije) posle oslobođenja 1815. Po njemu nosi ime jedna ulica u Beogradu, na Vračaru. Unuk Petra Molera, Petar Protić (zvani Sokoljanin) bio je osnivač „Družine mladeži srpske“ i prvi dvostruki doktor nauka u Srba – oba doktorata stekao je u Hajdelbergu 1854. Na žalost, samo dva meseca kasnije je umro. I on je dobio svoju ulicu, ali u Šapcu. Rodonačelnik Protića je vojvoda Pavle Orlović koji se borio u Boju na Kosovu (poznat je široj javnosti kao junak koga Kosovka devojka poji na čuvenoj slici Uroša Predića), što je zabeleženo u poznatoj epskoj narodnoj pesmi „Kosovka devojka”. Pavle Orlović je bio novobrdski vojvoda, a upravljao je i rudničkim krajem.
Preci (pobočni) po liniji Petra Nikolajevića Molera su mi i Hadži Ruvim, Molerov stric, arhimandrit manastira Bogovađe i jedan od organizatora Prvog srpskog ustanka, ubijen od strane janičara 1804. godine u Beogradu; Prota Mateja Nenadović, pašenog Petra Nikolajevića Molera, vojvoda iz Prvog srpskog ustanka i Predsedatelj Praviteljstvujuščeg Sovjeta u Karađorđevo vreme; kao i Molerov unuk (od druge ćerke), Kosta Cukić, ministar finansija u Vladi kneza Mihaila Obrenovića.
Osim vojvode Pavla Orlovića i vojvode Petra Nikolajevića Molera, još jedan predstavnik loze Protića, vojvoda Dragomir Protić, učestvovao je u ratovima, pre velikih ratova dvadesetog veka. On se borio protiv Turaka početkom prošlog veka, kao komita (četnik). Poginuo je, u borbi sa Askerima, 1905. kod Tabanovca (današnja Makedonija). I on je dobio ulicu u Beogradu (Vojvode Dragomira), takođe na Vračaru.
Moj pradeda, Dragoljub Protić (otac Ljubice Bauer-Protić), učestvovao je u oba Balkanska rata i u Prvom svetskom ratu. Nosilac je tri kraljevska ordena: „Belog orla sa mačevima“, za hrabrost i „Svetog Save“ i „Jugoslovenske krune“, za zasluge. Takođe, nosilac je i „Albanske spomenice“. Završio je pravni fakultet u Beogradu i bio je Predsednik suda u Strumici, a kasnije je bio šef Inspektorata u Ministarstvu saobraćaja (u rangu zamenika ministra saobraćaja).
Krsta Popović (otac Svetozara Popovića), bio je Narodni poslanik za vreme Prvog svetskog rata i sa Vladom u izbeglištvu prešao je Albaniju, te je nosilac odlikovanja „Albanska spomenica“. Posle rata bio je prvi Direktor beogradske pošte i zamenik ministra pošta i telegrafa (saobraćaja).
Aleksandar Mićić (otac Nevenke Popović), moj drugi pradeda po majci, bio je član „Mlade Bosne“ i učesnik organizacije atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Prema porodičnoj legendi (čija je tačnost upitna), zaverenici su tog jutra, 28. juna 1914., fijakerom krenuli iz kuće mog pradede za Sarajevo.
ANEGDOTA: Priča se da je moja baka po majci, Nevenka Popović, otišla na studije u Pariz samo zato da bi „ulovila“ mog dedu, Svetozara Popovića, koji se, kao jako dobra prilika tog vremena i veoma lep čovek, zabavljao sa najpoznatijom jugoslovenskom predratnom glumicom, Nevenkom Urbanovom. Kako je već bila mudra i sposobna, moja baka ga je „smotala“ očas posla i postala njegova žena. Inače, deda Svetina majka, baka Mica, nije bila zadovoljna ni jednim ni drugim njegovim izborom, te mu je u oba slučaja bilo prećeno razbaštinjavanjem. Za baka Micu, glumica (Nevenka Urbanova) je bila „ku*va“ (po njenim rečima), a moja baka (takođe Nevenka) – „seljanka iz bosanske kasabe“! Deda Sveti je bilo suđeno da bude razbaštinjen, te je tako i bilo!
Najsvežija priča, za neka buduća prepričavanja, je činjenica da su u stanu u kojem moja porodica sada živi, živeli, otkad je zgrada sazidana, 1934. godine, moji deda, dr Ivan Bauer i moja baka Ljubica Bauer (-Protić). Danas u ovom stanu živim ja, dr Ivan Bauer sa mojom ženom, Ljubicom Bauer (i sinom Petrom). Istorija se ponavlja!
BIOGRAFIJA: Rođen sam 28. novembra 1967. u Beogradu, gde sam završio osnovnu školu, Matematičku gimnaziju i Elektrotehnički fakultet. Potom sam, na fakultetu Fefa (Univerzitet Singidunum), magistrirao i doktorirao ekonomiju. Još u studentskim danima bavio sam se manekenstvom, a za kraj studija su vezani moji prvi televizijski koraci – bio sam jedan od nekoliko prvih voditelja kviza „Muzička slagalica“ (danas „TV slagalica“). Ljudi me najviše pamte po vođenju najpopularnijeg kviza prve decenije dvadeset prvog veka, kviza „Sam protiv svih“ (RTS 1). Sada sam Narodni poslanik u Narodnoj skupštini, ispred Socijaldemokratske partije Srbije. Istovremeno, predajem Digitalni marketing na master studijama na Univerzitetu Singidunum. Napisao sam i dve (stručne) knjige: „Rečnik kompjuterskih termina“ (kao koautor u sedam izdanja) i „Digitalni marketing“ (2013.). Oženjen sam Ljubicom i imam sina Petra.
IZVOR: Ivan Bauer za portal Poreklo. Priredila saradnica portala Poreklo Vesna Živanović.
Korišteni navodi iz knjige Milana Mladenovića „Rodoslov Protića azbukovačkih“, Ljubovija 2010. godine
7. februar 2015. u 17:45
rex
Smanji ribu brate 🙂 Jel moguće da ima toliko poznatih predaka. Bilo bi interesantno da je istrazio i Bauere s obzirom da u prevodu znači “seljak” a mozda su i oni odigrali neku značajniju ulogu u austrijskoj tj. nemačkoj istoriji. Pozdrav
8. februar 2015. u 18:36
Slavica Milić
Bauer na nemačkom znači graditelj, ali “bratu” “rexu” to nije odgovaralo jer verovatno ima nešto protiv gospodina Bauera, a ne znam ni zašto se krije iza pseudonima… Pretpostavljam da je pročitao i knjigu na koju se novinar koji je pisao tekst poziva, čim izražava sumnju u istinitost navoda. Ili je samo u pitanju ljubomora…
9. februar 2015. u 05:18
Šarko
Slavica Milić,
Grešiš Slavice, rex je upravu. Bauer je seljak, a Baumeister je graditelj.
9. februar 2015. u 12:02
Slavica Milić
Niste u pravu, “Šarko”, alijas “Rex”… Pogledajte rečnik – bauer, osim graditelj, znači, na primer, i žandar u kartama, figura u šahu… Poenta mog komentara bila je da nema potrebe za malicioznim komentarima, s obzirom na to da je ovo tekst o nečijem poreklu… Zar mi Srbi nismo nikako u stanju da prestanemo da se bavimo drugima ( i mržnjom prema njima)? Očigledno ima onih koji nisu, jer sebe da pogledaju ne smeju…
12. avgust 2018. u 03:28
Miloš
Iznošenje činjenica nije nikakva mržnja prema drugima. Zašto vi prikriveni fašisti svaku istinu odnosno činjenicu koja vam smeta proglašavate mržnjom? Pomirite se sa činjenicom da Bauer u prevodu znači seljak i prestanite lupetati gluposti.
7. maj 2019. u 02:24
Goran
“Prikriveni fašisti” koji “lupetaju gluposti” – kakav fin i kulturan gospodin, kakav rečnik! Biće da Miloš na srpskom znači seljak…
23. februar 2021. u 11:38
Sandra Kerkez
Slavice Graditelj je Baumeister a seljak je Bauer. Rođena sam I živim u Nemačkoj. Mislim da je to sasvim dovoljno. Inače lično poznajem Ivana I imam samo lepe reči o njemu. Pozz Sandra
16. septembar 2022. u 09:59
Ilija
Bauer znači seljak, ne graditelj.
8. februar 2015. u 18:47
Ana
Rex, zar nije poenta da se ponosimo time što imamo istoriju i vredne ljude koji su nam preci? Ne razumem čemu tolika nepoverljivost i usudila bih se da kažem iracionalna mržnja. Istraži i ti svoje stablo, ko zna ko se sve u njemu nalazi. Ana
1. mart 2015. u 09:04
Buki
Ja znam da su u mojoj porodici u nazad dvjesto godina svi bili hajduci, a od nedavno znam da smo i starosjedioci na Balkanu.
6. oktobar 2017. u 09:37
Milan
Bauer m (genitive Bauern, plural Bauern, diminutive Bäuerchen n or Bäuerlein n, feminine Bäuerin)
1. farmer, peasant, boor (male or of unspecified sex)
2. (chess) pawn
3. (card games) jack, knave
Prvo značenje, znači glavno je seljak i u čemu je problem? Nemci nicu imali Edvarda Kardelja da ih uči da je sramota biti seljak.
10. februar 2018. u 02:51
Dejan
Bravo Milane – samo je u Srbiji sramota biti seljak (a najviše seljaka ima po gradovima)! Međutim, niste u pravu u dve stvari:
– prvo, kad već inisistirate na delimičnom tumačenju: farmer (a person who owns a farm) nije seljak (a to je, kako Vi kažete, “glavno značenje” – ne znam odakle Vam ekspertiza za takvu tvrdnju); no, to i nije toliko bitno
– drugo, kad ste se već potrudili da gledate u rečnik, ne znam kako Vam je promaklo da postoji i drugo značenje reči bauer – a to je graditelj ili arhitekta.
Ono što je, ipak, najinteresantnije (i najtužnije) je što nikoga od “komentatora” ne zanima da pročita delić istorije našeg naroda (ona nije vlasništvo nijedne porodice, niti imena), nego im je glavna tema značenje nečijeg prezimena… Ubi nas (kao narod) zavist!
16. septembar 2022. u 10:08
Ilija
Nije niko zavidan, nego si ti naobrazovan. Zapeo si za graditelja i arhitektu kao da ti je ovaj čovek neki rod. Zapravo kao da si ti on. Tako da veoma sumnjam u sve te priče o savršenim precima.I ja mogu da pričam da su mi preci bili poznati i uspešni. Naročito do Kosovskog boja. Možda i jesu, ali to ni on ni ja ne možemo znati. Joj bože junak kojeg poji kosovka devojka. Zaista smešno.
12. decembar 2019. u 10:29
Vojislav Ananić
BILO JE TO VREME KADA SU MALOM SRBIJOM HODALI VELIKI LJUDI…
Autori
© 2019 Veliki Ljudi
8. 05. 2017
Princ srpskog neba
Autor: Branimir Gajić
Usred Drugog svetskog rata, 1942. godine, nad Sredozemnim morem u oznakama dve zaraćene strane, fašističke Italije i savezničke Velike Britanije, letela su dva identična aviona, podržavajući matične armade, koje su dole na uzburkanim talasima Mediterana vodile rat do istrebljenja. Oba aviona bila su proizvedena tri godine ranije, početkom 1939. godine, u fabrici „Rogožarski“ u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.
Model je imao jugoslovensku oznaku SIM-XIV: slova u oznaci odnosila su se na inicijale briljantnog mladog konstruktora koji je napravio tu letelicu – Simu Milutinovića. Taj „aeroplan“ koji je nosio njegovo ime u oznaci bio je jedan od nekoliko različitih aviona koje je pred rat projektovao Milutinović, jedna od najbriljantnijih vazduhoplovnih ličnosti koje je ova sredina iznedrila u svojoj dugoj i prebogatoj letačkoj tradiciji.
Avion SIM-XIV bio je kruna njegovih napora i vrhunac plodne karijere. Ipak, avion je, kao uostalom i čitava tadašnja zemlja, Kraljevina Jugoslavija, imao zlosrećnu sudbinu: od čitave serije koja je bila proizvedena za vojsku, odnosno mornaricu, iz baze u Boki Kotorskoj aprila 1941. godine, nakon početnog otpora agresoru, posade SIM-ova su po slomu države krenule u prelet ka Africi gde će u sastavu savezničke britanske vojske nastaviti borbu protiv fašizma i nacizma.
Do afričke obale stigla je svega jedna posada sa letelicom, dok drugi hrabri piloti nisu bili te sreće, ostavši razvejani na tom neizvesnom i opasnom letu. Drugi deo aviona na Jadranu zarobili su Italijani i, iskreno zainteresovani kvalitetom jugoslovenske „mašine“, prebacili ih na svoju obalu da ih tamo uključe u svoje ratne napore.
Sima Milutinović, dotadašnji konstruktor već ovenčan slavom i poslovnim uspehom, ostaje u svom domu u Beogradu da iskusi tešku sudbinu života pod okupacijom. Teskobu su pokušali da mu olakšaju novi gospodari života i smrti, pripadnici nacističkog i kvislinškog aparata, nudeći mu da svoje ogromno znanje i vrhunski talenat stavi u njihovu službu. Prkosni i ponosni Hercegovac to odbija i ostaje da sa mukom preživljava četiri godine, dočekavši tako svetlog obraza slobodu oktobra 1944. godine.
ŽIVOT POSVEĆEN LETENJU
Priča o Simi Milutinoviću, rođenom 1899. u Mostaru, u sastavu tadašnje Austrougarske monarhije, kasnijem inženjeru i profesoru Mašinskog fakulteta u Beogradu, i najplodnijem jugoslovenskom konstruktoru aviona, počinje onog dana 1922. godine kada sa studija na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu prelazi na Politehniku u Berlinu, gde uči opštu mašinsku tehniku i specijalizuje se u vazduhoplovnoj struci.
Da bi se razumela važnost rada i napora Sime Milutinovića, mora se istaći da je vazduhoplovna industrija, kao vrhunsko umeće, oduvek predvodila kompletan razvoj jedne zemlje, posledično podstičući sve njene privredne kapacitete. Razvijajući domaće vazduhoplovstvo, visoko je podigao tehnološku kulturu tadašnje zemlje, kojoj je bilo životno potrebno da uhvati korak sa sve dinamičnijim globalnim razvojem.
Diplomirao je novembra meseca 1925. godine. Tu otkriva svoju pasiju zvanu letenje, a okolnosti te epohe mu u tome samo pomažu: avion je još uvek nova sprava koja je svoju svetsku premijeru i popularnost stekla u tek okončanom Prvom svetskom ratu. Avion tog doba doživljava napredak gotovo vidljiv golim okom, pod dejstvom svakodnevnih tehničkih otkrića i mogućnosti koje se ubrzano primenjuju na letelice.
Sima Milutinović izvesno vreme po završetku školovanja provodi radeći u nemačkoj avio-industriji ali, s obzirom na stepen beznađa i nestabilnosti koji je vladao u toj zemlji nakon totalnog poraza u Prvom svetskom ratu, odlučuje da pređe u Francusku, zemlju pobednicu, čija se avijacija i prateći nivo tehničkog znanja u tom trenutku nalazi na apsolutnom svetskom vrhu.
Tokom nekoliko godina, poslovni angažman će ga voditi kroz najčuvenije tadašnje fabrike aviona u kojima će steći presudno iskustvo i usavršiti talenat do tačke od koje će krenuti da se upiše u domaću istoriju velikih ljudi. Sima Milutinović radi u fabrikama „Blerio“, „Hanriot“, „Breguet“, „Potez“ i čak stiže da kratko vreme provede i u fabrici avionskih motora „Salmson“.
Po povratku u zemlju, zapošljava se u novoj fabrici „Ikarus“ u Zemunu u kojoj se u to vreme pripremala proizvodnja vojnog aviona „Potez 25“ po francuskoj licenci. Zahvaljujući iskustvu i znanju postaje „šef fabrikacije“, da bi nedugo zatim dobio i zahtevnu poziciju fabričkog konstruktora.
U pogonu iste fabrike u obližnjem Novom Sadu u to vreme se već projektuju i grade hidroavioni autentične konstrukcije za potrebe Pomorskog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Konstruktor Milutinović biva prebačen u Novi Sad, gde je sa nemačkim inženjerom Josifom Miklom sarađivao na projektima hidroaviona i lakog sportskog aviona „Sivi soko“.
PREDUZETNIČKI DUH
Početkom tridesetih, u vreme nagle industrijske ekspanzije koja se prelila i na tadašnju zemlju, Milutinović odlučuje da napusti fabriku „Ikarus“ i krene da samostalno razvija i proizvodi sopstvene projekte. Prvi je bio laki avion koji dobija (kasnije famoznu) oznaku na osnovu inicijala: SIM-II. Avion biva sklopljen u sopstvenoj režiji uz finansijsku pomoć porodice i bankarskog kredita od kojeg je kupio motor nemačke firme Simens.
Na poljani tadašnjeg „Zemunskog aerodroma“, na današnjoj lokaciji beogradskog poslovnog centra „Erport siti“, 29. maja 1930. godine, po prvi put poleće avion Milutinovićeve samostalne konstrukcije, nazvan po njemu.
Do kraja karijere ostao je upisan kao projektant čak 15 uspešnih aviona. Jedan njegov avion u toku Drugog svetskog rata borio se za obe zaraćene strane, britansku i italijansku.
Vojno vazduhoplovstvo, u kome su dominirali lični interesi i tajni poslovni aranžmani, nije odobrilo serijsku proizvodnju aviona nepoznatog domaćeg konstruktora, ali je, suočeno sa njegovim očitim vrednostima, otkupilo prototip koji je odmah predat Udruženju rezervnih avijatičara, odnosno kraljevskom Aeroklubu, na korišćenje.
U vreme kada se pojavio, ovaj avion bio je napredan i konstruktorski hrabar, najavljujući zvezdu u usponu i veliki talenat: Simu Milutinovića. Stručnoj javnosti nije trebalo mnogo da shvati da pred sobom ima prilično perspektivnog konstruktora aviona.
Naredne godine pojavljuje se novi prototip, nazvan SIM-VIII, sličan prethodnom modelu ali daleko tehnički unapređen: bio je lakši, brži i bolji za upravljanje. Sima Milutinović pokazuje da, pored konstruisanja letelica, izvanredno vlada i tehnologijama njihove proizvodnje.
Svoj talenat ubrzo uvezuje sa drugim perspektivnim projektantima, pokazujući da nimalo nije opterećen blistavim pohvalama i pratećom sujetom koja je mogla da se javi: u maniru neuobičajenom za to vreme i mesto, sa grupom inženjera (Fizir, Milutinović, Sivčev i Bišević) radi na zajedničkom i veoma uspešnom projektu aviona „PVT“.
ZLATNO DOBA
Od 1935. pa sve do napada Trećeg rajha na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, Sima Milutinović se vraća u korporativni svet: nalazi se na visokoj poziciji u „Prvoj srpskoj fabrici aeroplana Rogožarski“ kao šef konstrukcionog biroa i rukovodilac proizvodne linije.
Ovaj period bio je najplodniji u njegovom radu: u toku samo šest godina, Milutinović je projektovao 11 tipova aviona za potrebe jugoslovenskog ratnog i pomorskog vazduhoplovstva. Konstruisao je modele za gotovo sve vrste potreba – od jednomotornih školskih aviona, dvomotornih lakih bombardera, do hidroaviona. U isto vreme, sa njegovog projektantskog stola izlaze proizvodni nacrti za čak 12 modela elisa kojima su u to vreme bili pokretani avioni. Za Simu Milutinovića se u to vreme govorilo da u svakom trenutku u radu ima najmanje tri aviona: jedan na crtaćim tablama konstrukcionog biroa, drugi u proizvodnji, a treći već na ispitivanju na aerodromu.
Da bi se razumela važnost rada i napora Sime Milutinovića, kao i veliki trag koji je ostavio u domaćem društvu, mora se istaći da je vazduhoplovna industrija, kao vrhunsko umeće, i tada, kao i u kasnijim epohama, oduvek prednjačila u kompletnom razvoju jedne zemlje i posledično podsticala sve njene privredne kapacitete.
Razvijajući brzim koracima srpsko i jugoslovensko vazduhoplovstvo, i kao menadžer produkcijskih pogona i kao konstruktor, Milutinović visoko podiže celokupnu tehnološku kulturu tadašnje zemlje, uvodeći neke od najsavremenijih metoda proizvodnje u sredinu kojoj je očajnički bilo potrebno da uhvati korak sa sve dinamičnijim globalnim razvojem.
Uspevajući da ubrzano razvija i gradi sve modernije avione, Sima Milutinović, praćen nekolicinom domaćih konstruktora, ojačava domaću avio-industriju do tog nivoa da krajem tridesetih godina ona može da bez problema prihvati licencnu proizvodnju najboljih vojnih letelica koje je svet poznavao, i to podjednako uspešno, britanskog, nemačkog i italijanskog porekla. Upoređeno sa današnjom perspektivom, to dostignuće deluje kao nemoguć i istovremeno fantastičan zadatak koji je bio realizovan.
USPESI I U NOVOJ POSLERATNOJ ATMOSFERI
Po okupaciji zemlje, matična Milutinovićeva fabrika „Rogožarski“ biva stavljena u pogon za potrebe nemačke ratne industrije. Ipak, ponositi patriota iz Mostara odbio je da dalje radi za neprijatelje. Odmah po oslobođenju Beograda oktobra 1944. godine, nove partizanske vlasti ga angažuju da se hitno vrati u fabriku i upravlja popravkama ratnih aviona sovjetske crvene armije i novoformiranog Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva koji su napadali nemačke položaje na obližnjem Sremskom frontu.
Posle rata nastavlja profesuru na Mašinskom fakultetu u Beogradu, ali i konstruisanje letelica. Do kraja radne karijere ostao je upisan kao projektant čak 15 uspešnih aviona.
Od 1946. godine na Mašinskom fakultetu je sa svojim kolegama postavio osnove savremene nastave, omogućivši tako obrazovanje kadrova neophodnih za razvoj ne samo domaćeg vazduhoplovstva već i čitave industrije. S obzirom na svoj raskošni talenat i prebogato radno iskustvo, predavao je čak i stručne predmete koji su bili van usko vazduhoplovne struke: „Mašine alatke“, „Mehanička tehnologija“ i „Ispitivanje materijala“.
Kao dekan Mašinskog fakulteta izuzetno je doprineo poboljšanju nastave formiranjem i opremanjem laboratorija u okviru fakulteta. Do odlaska u penziju 1970. godine, na Vazduhoplovnom odseku diplomiralo je 420 njegovih studenata i 70 slušalaca na Vazduhoplovnoj tehničkoj akademiji u Žarkovu. Napisao je univerzitetski udžbenik „Konstrukcija aviona“ u vreme kada je takva literatura bila oskudna i u razvijenim zemljama.
Tihi genije, princ domaćeg neba, preminuo je u Beogradu u dubokoj starosti 1981. godine kao istinski velikan koga je, nažalost, kako je vreme sve više prolazilo, zapamtila samo istorija uskog stručnog kruga. Ipak, na sreću, u uvek širokom i brojnom krugu „običnih“ entuzijasta zagledanih u let metalnih ptica, imena Sime Milutinovića i njegovih letelica i dalje pouzdano stoje na pijedestalu slavnih koji je tako vredno zaslužio.
29. septembar 2022. u 22:54
Olivera
Sećam se njegove devojke, prelepa crnka