Порекло Ивана Бауера

3. фебруара 2015.

коментара: 11

Ivan-Bauer

РОЂЕН:  28. новембра 1967. у Београду

РОДИТЕЉИ: Отац ми се звао Александар, рођен је 1933. у Београду. По професији је био пијаниста и професор клавира. Био је најбољи играч бриџа у СФР Југославији и једини интернационални велемајстор у бриџу у то време. Мајка ми се зове Вера Тасић, девојачко Поповић, и рођена је 1938. у Београду. По професији је дипломирани филолог и инжењер информатике. Сада је у пензији.

КРСНА СЛАВА: Моја слава је Свети Јован, а мајчина слава је Света Петка.

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА: Мој прадеда Јохан Бауер рођен је у Новом Саду (који је тада био у Аустро-Угарској), а његова жена, Викторија Бауер (рођена Кордињано) у месту поред Удина (Италија) које се зове по мојој породици – дакле Кордињано. Јохан Бауер био је трговац па је послом прешао у Бијељину, где је рођен мој деда. Кажу да су Бауери оригинално пореклом из Шварцвалда (Баварска, Немачка) одакле су се полако селили према југу. Тако су стигли прво до Будимпеште, па у Нови Сад и на крају у Београд.

О ПРЕЦИМА: Деда по коме сам добио име, Иван (крштено име – Ханс Јозеф Роберт) Бауер, рођен је 1907. године у Бијељини (БиХ, тада Аустро-Угарска). Докторирао је право у Београду и радио је (пре рата) као судија и асистент на Правном факултету у Београду чувеном предратном професору Кривичног права (и свом венчаном куму) Томи Живановићу. После рата је био саветник југословенских министара правде и за њих је написао многобројне законе. За наставак каријере на Правном факултету препреке су му биле, највероватније, „незгодно“ презиме и чињеница да није желео да се учлани у комунистичку партију. Добитник је Oрдена рада са златним венцем.

Његова жена, Љубица Бауер-Протић, рођена је 1909. године у Ваљеву, и била је ретко свестрана жена (нарочито за то доба). Прво је завршила соло певање, потом Правни факултет у Београду, а на крају и еквивалент Филолошког факултета. Радни век провела је радећи као преводилац, за шта је награђена Наградом за животно дело Удружења преводилаца Србије за превођење са енглеског, француског, немачког и руског језика.

Мој деда по мајци звао се Светозар Поповић и рођен је 1901. у Београду. Дипломирао је и магистрирао машинство на Сорбони у Паризу. Пре рата је био директор фабрике Гоша из Смедеревске Паланке. Непосредно после рата постављен је, као нестраначка личност (није желео да буде члан комунистичке партије), што је био куриозитет за та времена, за Начелника ваздухопловства Југословенске народне армије. Тада је конструисао први послератни авион ваздухопловних снага ЈНА, Икарус С-49. Касније је био професор на катедри за ваздухопловство Машинског факултета у Београду.

Његова супруга, Невенка Поповић (рођена Мићић), рођена је 1914. у Тузли. Студирала је права у Паризу, где је и упознала свог будућег супруга. Била је домаћица.

РАТОВИ, ОДЛИКОВАЊА ПРЕДАКА: Мој најпознатији предак је војвода Петар Николајевић – Молер, војвода из Првог и Другог српског устанка и први премијер Србије (Надзиратељ Народне канцеларије) после ослобођења 1815. По њему носи име једна улица у Београду, на Врачару. Унук Петра Молера, Петар Протић (звани Сокољанин) био је оснивач „Дружине младежи српске“ и први двоструки доктор наука у Срба – оба доктората стекао је у Хајделбергу 1854. На жалост, само два месeца касније је умро. И он је добио своју улицу, али у Шапцу. Родоначелник Протића је војвода Павле Орловић који се борио у Боју на Косову (познат је широј јавности као јунак кога Косовка девојка поји на чувеној слици Уроша Предића), што је забележено у познатој епској народној песми „Кoсовка девојкa”. Павле Орловић је био новобрдски војвода, а управљао је и рудничким крајем.

Преци (побочни) по линији Петра Николајевића Молера су ми и Хаџи Рувим, Молеров стриц, архимандрит манастира Боговађе и један од организатора Првог српског устанка, убијен од стране јаничара 1804. године у Београду; Прота Матеја Ненадовић, пашеног Петра Николајевића Молера, војвода из Првог српског устанка и Председатељ Правитељствујушчег Совјета у Карађорђево време; као и Молеров унук (од друге ћерке), Коста Цукић, министар финансија у Влади кнеза Михаила Обреновића.

Осим војводе Павла Орловића и војводе Петра Николајевића Молера, још један представник лозе Протића, војвода Драгомир Протић, учествовао је у ратовима, пре великих ратова двадесетог века. Он се борио против Турака почетком прошлог века, као комита (четник). Погинуо је, у борби са Аскерима, 1905. код Табановца (данашња Македонија). И он је добио улицу у Београду (Војводе Драгомира), такође на Врачару.

Мој прадеда, Драгољуб Протић (отац Љубице Бауер-Протић), учествовао је у оба Балканска рата и у Првом светском рату. Носилац је три краљевска ордена: „Белог орла са мачевима“, за храброст и „Светог Саве“ и „Југословенске круне“, за заслуге. Такође, носилац је и „Албанске споменице“. Завршио је правни факултет у Београду и био је Председник суда у Струмици, а касније је био шеф Инспектората у Министарству саобраћаја (у рангу заменика министра саобраћаја).

Крста Поповић (отац Светозара Поповића), био је Народни посланик за време Првог светског рата и са Владом у избеглиштву прешао је Албанију, те је носилац одликовања „Албанска споменица“. После рата био је први Директор београдске поште и заменик министра пошта и телеграфа (саобраћаја).

Александар Мићић (отац Невенке Поповић), мој други прадеда по мајци, био је члан „Младе Босне“ и учесник организације атентата на надвојводу Франца Фердинанда. Према породичној легенди (чија је тачност упитна), завереници су тог јутра, 28. јуна 1914., фијакером кренули из куће мог прадеде за Сарајево.

АНЕГДОТА: Прича се да је моја бака по мајци, Невенка Поповић, отишла на студије у Париз само зато да би „уловила“ мог деду, Светозара Поповића, који се, као јако добра прилика тог времена и веома леп човек, забављао са најпознатијом југословенском предратном глумицом, Невенком Урбановом. Како је већ била мудра и способна, моја бака га је „смотала“ очас посла и постала његова жена. Иначе, деда Светина мајка, бака Мица, није била задовољна ни једним ни другим његовим избором, те му је у оба случаја било прећено разбаштињавањем. За бака Мицу, глумица (Невенка Урбанова) је била „ку*ва“ (по њеним речима), а моја бака (такође Невенка) – „сељанка из босанске касабе“! Деда Свети је било суђено да буде разбаштињен, те је тако и било!

Најсвежија прича, за нека будућа препричавања, је чињеница да су у стану у којем моја породица сада живи, живели, откад је зграда сазидана, 1934. године, моји деда, др Иван Бауер и моја бака Љубица Бауер (-Протић). Данас у овом стану живим ја, др Иван Бауер са мојом женом, Љубицом Бауер (и сином Петром). Историја се понавља!

БИОГРАФИЈА: Рођен сам 28. новембра 1967. у Београду, где сам завршио основну школу, Математичку гимназију и Електротехнички факултет. Потом сам, на факултету Фефа (Универзитет Сингидунум), магистрирао и докторирао економију. Још у студентским данима бавио сам се манекенством, а за крај студија су везани моји први телевизијски кораци – био сам један од неколико првих водитеља квиза „Музичка слагалица“ (данас „ТВ слагалица“). Људи ме највише памте по вођењу најпопуларнијег квиза прве деценије двадесет првог века, квиза „Сам против свих“ (РТС 1). Сада сам Народни посланик у Народној скупштини, испред Социјалдемократске партије Србије. Истовремено, предајем Дигитални маркетинг на мастер студијама на Универзитету Сингидунум. Написао сам и две (стручне) књиге: „Речник компјутерских термина“ (као коаутор у седам издања) и „Дигитални маркетинг“ (2013.). Ожењен сам Љубицом и имам сина Петра.

 

ИЗВОР: Иван Бауер за портал Порекло. Приредила сарадница портала Порекло Весна Живановић.

Кориштени наводи из књиге Милана Младеновића „Родослов Протића азбуковачких“, Љубовија 2010. године

Коментари (11)

Одговорите

11 коментара

  1. rex

    Smanji ribu brate 🙂 Jel moguće da ima toliko poznatih predaka. Bilo bi interesantno da je istrazio i Bauere s obzirom da u prevodu znači “seljak” a mozda su i oni odigrali neku značajniju ulogu u austrijskoj tj. nemačkoj istoriji. Pozdrav

  2. Slavica Milić

    Bauer na nemačkom znači graditelj, ali “bratu” “rexu” to nije odgovaralo jer verovatno ima nešto protiv gospodina Bauera, a ne znam ni zašto se krije iza pseudonima… Pretpostavljam da je pročitao i knjigu na koju se novinar koji je pisao tekst poziva, čim izražava sumnju u istinitost navoda. Ili je samo u pitanju ljubomora…

    • Шарко

      Slavica Milić,

      Grešiš Slavice, rex je upravu. Bauer je seljak, a Baumeister je graditelj.

      • Slavica Milić

        Niste u pravu, “Šarko”, alijas “Rex”… Pogledajte rečnik – bauer, osim graditelj, znači, na primer, i žandar u kartama, figura u šahu… Poenta mog komentara bila je da nema potrebe za malicioznim komentarima, s obzirom na to da je ovo tekst o nečijem poreklu… Zar mi Srbi nismo nikako u stanju da prestanemo da se bavimo drugima ( i mržnjom prema njima)? Očigledno ima onih koji nisu, jer sebe da pogledaju ne smeju…

        • Miloš

          Iznošenje činjenica nije nikakva mržnja prema drugima. Zašto vi prikriveni fašisti svaku istinu odnosno činjenicu koja vam smeta proglašavate mržnjom? Pomirite se sa činjenicom da Bauer u prevodu znači seljak i prestanite lupetati gluposti.

  3. Ana

    Rex, zar nije poenta da se ponosimo time što imamo istoriju i vredne ljude koji su nam preci? Ne razumem čemu tolika nepoverljivost i usudila bih se da kažem iracionalna mržnja. Istraži i ti svoje stablo, ko zna ko se sve u njemu nalazi. Ana

  4. Buki

    Ja znam da su u mojoj porodici u nazad dvjesto godina svi bili hajduci, a od nedavno znam da smo i starosjedioci na Balkanu.

  5. Milan

    Bauer m (genitive Bauern, plural Bauern, diminutive Bäuerchen n or Bäuerlein n, feminine Bäuerin)
    1. farmer, peasant, boor (male or of unspecified sex)
    2. (chess) pawn
    3. (card games) jack, knave

    Прво значење, значи главно је сељак и у чему је проблем? Немци ницу имали Едварда Кардеља да их учи да је срамота бити сељак.

    • Dejan

      Bravo Milane – samo je u Srbiji sramota biti seljak (a najviše seljaka ima po gradovima)! Međutim, niste u pravu u dve stvari:
      – prvo, kad već inisistirate na delimičnom tumačenju: farmer (a person who owns a farm) nije seljak (a to je, kako Vi kažete, “glavno značenje” – ne znam odakle Vam ekspertiza za takvu tvrdnju); no, to i nije toliko bitno
      – drugo, kad ste se već potrudili da gledate u rečnik, ne znam kako Vam je promaklo da postoji i drugo značenje reči bauer – a to je graditelj ili arhitekta.
      Ono što je, ipak, najinteresantnije (i najtužnije) je što nikoga od “komentatora” ne zanima da pročita delić istorije našeg naroda (ona nije vlasništvo nijedne porodice, niti imena), nego im je glavna tema značenje nečijeg prezimena… Ubi nas (kao narod) zavist!

  6. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ…
    Аутори
    © 2019 Велики Људи

    8. 05. 2017
    Принц српског неба
    Аутор: Бранимир Гајић

    Усред Другог светског рата, 1942. године, над Средоземним морем у ознакама две зараћене стране, фашистичке Италије и савезничке Велике Британије, летела су два идентична авиона, подржавајући матичне армаде, које су доле на узбурканим таласима Медитерана водиле рат до истребљења. Оба авиона била су произведена три године раније, почетком 1939. године, у фабрици „Рогожарски“ у Београду, у тадашњој Краљевини Југославији.

    Модел је имао југословенску ознаку SIM-XIV: слова у ознаци односила су се на иницијале бриљантног младог конструктора који је направио ту летелицу – Симу Милутиновића. Тај „аероплан“ који је носио његово име у ознаци био је један од неколико различитих авиона које је пред рат пројектовао Милутиновић, једна од најбриљантнијих ваздухопловних личности које је ова средина изнедрила у својој дугој и пребогатој летачкој традицији.

    Авион SIM-XIV био је круна његових напора и врхунац плодне каријере. Ипак, авион је, као уосталом и читава тадашња земља, Краљевина Југославија, имао злосрећну судбину: од читаве серије која је била произведена за војску, односно морнарицу, из базе у Боки Которској априла 1941. године, након почетног отпора агресору, посаде SIM-ова су по слому државе кренуле у прелет ка Африци где ће у саставу савезничке британске војске наставити борбу против фашизма и нацизма.

    До афричке обале стигла је свега једна посада са летелицом, док други храбри пилоти нису били те среће, оставши развејани на том неизвесном и опасном лету. Други део авиона на Јадрану заробили су Италијани и, искрено заинтересовани квалитетом југословенске „машине“, пребацили их на своју обалу да их тамо укључе у своје ратне напоре.

    Сима Милутиновић, дотадашњи конструктор већ овенчан славом и пословним успехом, остаје у свом дому у Београду да искуси тешку судбину живота под окупацијом. Тескобу су покушали да му олакшају нови господари живота и смрти, припадници нацистичког и квислиншког апарата, нудећи му да своје огромно знање и врхунски таленат стави у њихову службу. Пркосни и поносни Херцеговац то одбија и остаје да са муком преживљава четири године, дочекавши тако светлог образа слободу октобра 1944. године.

    ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЛЕТЕЊУ

    Прича о Сими Милутиновићу, рођеном 1899. у Мостару, у саставу тадашње Аустроугарске монархије, каснијем инжењеру и професору Машинског факултета у Београду, и најплоднијем југословенском конструктору авиона, почиње оног дана 1922. године када са студија на Техничком факултету Универзитета у Београду прелази на Политехнику у Берлину, где учи општу машинску технику и специјализује се у ваздухопловној струци.
    Да би се разумела важност рада и напора Симе Милутиновића, мора се истаћи да је ваздухопловна индустрија, као врхунско умеће, одувек предводила комплетан развој једне земље, последично подстичући све њене привредне капацитете. Развијајући домаће ваздухопловство, високо је подигао технолошку културу тадашње земље, којој је било животно потребно да ухвати корак са све динамичнијим глобалним развојем.
    Дипломирао је новембра месеца 1925. године. Ту открива своју пасију звану летење, а околности те епохе му у томе само помажу: авион је још увек нова справа која је своју светску премијеру и популарност стекла у тек окончаном Првом светском рату. Авион тог доба доживљава напредак готово видљив голим оком, под дејством свакодневних техничких открића и могућности које се убрзано примењују на летелице.

    Сима Милутиновић извесно време по завршетку школовања проводи радећи у немачкој авио-индустрији али, с обзиром на степен безнађа и нестабилности који је владао у тој земљи након тоталног пораза у Првом светском рату, одлучује да пређе у Француску, земљу победницу, чија се авијација и пратећи ниво техничког знања у том тренутку налази на апсолутном светском врху.

    Током неколико година, пословни ангажман ће га водити кроз најчувеније тадашње фабрике авиона у којима ће стећи пресудно искуство и усавршити таленат до тачке од које ће кренути да се упише у домаћу историју великих људи. Сима Милутиновић ради у фабрикама „Блерио“, „Ханриот“, „Брегует“, „Потез“ и чак стиже да кратко време проведе и у фабрици авионских мотора „Салмсон“.

    По повратку у земљу, запошљава се у новој фабрици „Икарус“ у Земуну у којој се у то време припремала производња војног авиона „Потез 25“ по француској лиценци. Захваљујући искуству и знању постаје „шеф фабрикације“, да би недуго затим добио и захтевну позицију фабричког конструктора.

    У погону исте фабрике у оближњем Новом Саду у то време се већ пројектују и граде хидроавиони аутентичне конструкције за потребе Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије. Конструктор Милутиновић бива пребачен у Нови Сад, где је са немачким инжењером Јосифом Миклом сарађивао на пројектима хидроавиона и лаког спортског авиона „Сиви соко“.

    ПРЕДУЗЕТНИЧКИ ДУХ

    Почетком тридесетих, у време нагле индустријске експанзије која се прелила и на тадашњу земљу, Милутиновић одлучује да напусти фабрику „Икарус“ и крене да самостално развија и производи сопствене пројекте. Први је био лаки авион који добија (касније фамозну) ознаку на основу иницијала: SIM-II. Авион бива склопљен у сопственој режији уз финансијску помоћ породице и банкарског кредита од којег је купио мотор немачке фирме Сименс.

    На пољани тадашњег „Земунског аеродрома“, на данашњој локацији београдског пословног центра „Ерпорт сити“, 29. маја 1930. године, по први пут полеће авион Милутиновићеве самосталне конструкције, назван по њему.
    До краја каријере остао је уписан као пројектант чак 15 успешних авиона. Један његов авион у току Другог светског рата борио се за обе зараћене стране, британску и италијанску.
    Војно ваздухопловство, у коме су доминирали лични интереси и тајни пословни аранжмани, није одобрило серијску производњу авиона непознатог домаћег конструктора, али је, суочено са његовим очитим вредностима, откупило прототип који је одмах предат Удружењу резервних авијатичара, односно краљевском Аероклубу, на коришћење.

    У време када се појавио, овај авион био је напредан и конструкторски храбар, најављујући звезду у успону и велики таленат: Симу Милутиновића. Стручној јавности није требало много да схвати да пред собом има прилично перспективног конструктора авиона.

    Наредне године појављује се нови прототип, назван SIM-VIII, сличан претходном моделу али далеко технички унапређен: био је лакши, бржи и бољи за управљање. Сима Милутиновић показује да, поред конструисања летелица, изванредно влада и технологијама њихове производње.

    Свој таленат убрзо увезује са другим перспективним пројектантима, показујући да нимало није оптерећен блиставим похвалама и пратећом сујетом која је могла да се јави: у маниру неуобичајеном за то време и место, са групом инжењера (Физир, Милутиновић, Сивчев и Бишевић) ради на заједничком и веома успешном пројекту авиона „PVT“.

    ЗЛАТНО ДОБА

    Од 1935. па све до напада Трећег рајха на Југославију 6. априла 1941. године, Сима Милутиновић се враћа у корпоративни свет: налази се на високој позицији у „Првој српској фабрици аероплана Рогожарски“ као шеф конструкционог бироа и руководилац производне линије.

    Овај период био је најплоднији у његовом раду: у току само шест година, Милутиновић је пројектовао 11 типова авиона за потребе југословенског ратног и поморског ваздухопловства. Конструисао је моделе за готово све врсте потреба – од једномоторних школских авиона, двомоторних лаких бомбардера, до хидроавиона. У исто време, са његовог пројектантског стола излазе производни нацрти за чак 12 модела елиса којима су у то време били покретани авиони. За Симу Милутиновића се у то време говорило да у сваком тренутку у раду има најмање три авиона: један на цртаћим таблама конструкционог бироа, други у производњи, а трећи већ на испитивању на аеродрому.

    Да би се разумела важност рада и напора Симе Милутиновића, као и велики траг који је оставио у домаћем друштву, мора се истаћи да је ваздухопловна индустрија, као врхунско умеће, и тада, као и у каснијим епохама, одувек предњачила у комплетном развоју једне земље и последично подстицала све њене привредне капацитете.

    Развијајући брзим корацима српско и југословенско ваздухопловство, и као менаџер продукцијских погона и као конструктор, Милутиновић високо подиже целокупну технолошку културу тадашње земље, уводећи неке од најсавременијих метода производње у средину којој је очајнички било потребно да ухвати корак са све динамичнијим глобалним развојем.

    Успевајући да убрзано развија и гради све модерније авионе, Сима Милутиновић, праћен неколицином домаћих конструктора, ојачава домаћу авио-индустрију до тог нивоа да крајем тридесетих година она може да без проблема прихвати лиценцну производњу најбољих војних летелица које је свет познавао, и то подједнако успешно, британског, немачког и италијанског порекла. Упоређено са данашњом перспективом, то достигнуће делује као немогућ и истовремено фантастичан задатак који је био реализован.

    УСПЕСИ И У НОВОЈ ПОСЛЕРАТНОЈ АТМОСФЕРИ

    По окупацији земље, матична Милутиновићева фабрика „Рогожарски“ бива стављена у погон за потребе немачке ратне индустрије. Ипак, поносити патриота из Мостара одбио је да даље ради за непријатеље. Одмах по ослобођењу Београда октобра 1944. године, нове партизанске власти га ангажују да се хитно врати у фабрику и управља поправкама ратних авиона совјетске црвене армије и новоформираног Југословенског ратног ваздухопловства који су нападали немачке положаје на оближњем Сремском фронту.

    После рата наставља професуру на Машинском факултету у Београду, али и конструисање летелица. До краја радне каријере остао је уписан као пројектант чак 15 успешних авиона.

    Од 1946. године на Машинском факултету је са својим колегама поставио основе савремене наставе, омогућивши тако образовање кадрова неопходних за развој не само домаћег ваздухопловства већ и читаве индустрије. С обзиром на свој раскошни таленат и пребогато радно искуство, предавао је чак и стручне предмете који су били ван уско ваздухопловне струке: „Машине алатке“, „Механичка технологија“ и „Испитивање материјала“.

    Као декан Машинског факултета изузетно је допринео побољшању наставе формирањем и опремањем лабораторија у оквиру факултета. До одласка у пензију 1970. године, на Ваздухопловном одсеку дипломирало је 420 његових студената и 70 слушалаца на Ваздухопловној техничкој академији у Жаркову. Написао је универзитетски уџбеник „Конструкција авиона“ у време када је таква литература била оскудна и у развијеним земљама.

    Тихи геније, принц домаћег неба, преминуо је у Београду у дубокој старости 1981. године као истински великан кога је, нажалост, како је време све више пролазило, запамтила само историја уског стручног круга. Ипак, на срећу, у увек широком и бројном кругу „обичних“ ентузијаста загледаних у лет металних птица, имена Симе Милутиновића и његових летелица и даље поуздано стоје на пиједесталу славних који је тако вредно заслужио.