Родићи – прича о једној породици

29. јануар 2015.

коментара: 15

Пише: Синиша Јерковић, уредник Српског ДНК пројекта

Увод

Покушаћемо овим текстом испричати причу о Родићима, српској, крајишкој породици, која данас, слично осталим крајишким породицама, живи на готово сваком дијелу земаљске кугле. Тешко је пратити траг породичног поријекла крајишких породица. Остало је мало писаних извора, а предања су несигурна. Ово је, у неку руку, и разумљиво, јер је историја Крајине заправо историја непрекидног ратовања, пресељавања и страдања. Ипак, штури историјски подаци, понека породична легенда или стари дефтер,  могу да помогну да се склопи мозаик породичног поријекла. У посљедње вријеме, генетичка истраживања су допринијела да се проналазе нове везе између породица, а тиме се и поријекло сваке од њих, сагледава из потпуно новог угла. Видјећемо у наставку, шта су генетичка истраживања показала у случају поријекла породице Родић.

На самом почетку, да видимо шта је досад речено и написано о Родићима.

Предања

О Родићима су највише писали Милан Карановић и Петар Рађеновић, свештеници, антропогеографи и сарадници Јована Цвијића у Босанској Крајини. Ова двојица истраживача су у својим студијама, издатим у оквиру едиције Насеља Српских земаља , на основу упутстава самог Цвијића, истражили и антропогеографски обрадили већи дио Босанске Крајине. Као свештеници, предања су биљежили у сталном контакту са народом из ког су и сами потицали.

Милан Карановић је у свом раду „Поуње у Босанској Крајини“[1] о Родићима написао сљедеће:

„Јако пада у очи због плодности и наглог множења највећа група родова у Босанској Крајини, Лици и Сјеверној Далмацији- Родић-Стојсављевић (изговарају и Стошљевић). Има их у овој области са 19 презимена и сачувано је предање да су „само једно“. То су Родићи 36 к. у 20 насеља, Стојсављевићи 36 к. у 10 насеља, Новаковићи 38 к. у 13 насеља, Ступари 22 к. у 5 насеља, Ђумићи 18 к. у 7 насеља, Умићевићи 18 к. у 4 насеља, Тодићи 4к. у 2 насеља, Старчевићи 8 к. у 6 насеља, Дајићи 11 к. у 2 насеља, Милиновићи 13 к. у 6 насеља, Радошевићи 20 к. у 8 насеља, Будимири 8 к. у 4 насеља, Милановићи 7к у 4 насеља, Вајагићи 48 к. у 9 насеља, Судчевићи 5к. у 5 н., Томчићи 4к. у 2н., Макивићи 5к. , Лукићи 1к. и Ћуге 3к. Свега 305 кућа и сви славе св. Архангела Михаила. Закопина им је за сву Босанску крајину Плавно-Попина на Тромеђи. Одатле су се осипали по свој области.“

 „Петар Рађеновић у љетопису трубарско-осредачке парохије пише о њихову пореклу ово: Родићи су најмногобројније племе у Трубару. Поријеклом су из Херцеговине, те су одатле населили најпре у Бјелај (између Петровца и Кулен Вакуфа). Ту нешто скриве па су морали испред турске власти побјећи у Плавно у Далмацију. Прожививши неко вријеме у Плавну, пођу опет у Босну, али нису хтјели залазити дубље, него се задрже близу границе у селу Трубару и то на два мјеста: у Дугопољу и под Вучијаком. Долови у то доба нису били нимало насељени. Прича доводи Родиће у родбинску везу са још шест племена, која у околици што с ову што с ону страну границе живе.Та прича каже да је из Херцеговине прије 150-200 година доселила једна породица у ове крајеве било у Бјелај или у Плавно. Био је то отац са 9 синова врло богат и сигуран. Шест синова пожени кад је који доспијевао за женидбу, а једног, који је био ситан и „жмањичав“, није мислио ни женити. Најстаријега снахе прозову „Родом“, те су од њега постали Родићи, другоме је име Петар („Пејо“), те су од њега потекли Пејићи, једном је опет име било Лука и отуда су Лукићи, једном Новак те од њега воде поријекло Новаковићи, за једним је била жена Стоја, те су се по њој прозвали Стојсављевићи, а жену једног прозову Ђума (ваљда јој је било име Ђурђија) те од ње постану Ђумићи, од Тадије Тадићи, а од Милана Милановићи. Али како је стари отац ове седморице био богат и све му ишло од руке, одлучи оженити и оног малог сина, који је већ био пристарио, неби ли и њега благословио, кад су они остали тако сретни. Шта смисли то и учини.Кад то народ спази, стане говорити: „а, ено га гдје је оженио старчића“. И од тог старчића постадоше Старчевићи.Тако прича. Уистину, сва та племена живе овуда у близини, што у Босни, што у Далмацији, и сва служе једно крсно име св. Аранђела.“

„ Прота Симо Стојановић у Приједору забележио је у „Бијографији житељства парохије маринске“ која је писана 1894 г. ово о поријеклу ове велике групе родова: „ Вид Родић, отац Мијин, становник села Драготиње приповједао ми је да су се његови стари звали Кривокуће, а то онда кад су становали на Бјелају ниже Петровца, из тога узрока што је чобан им био љутит на субашу, те једном идући са благом убије курјака и одмах извади из њега зрно у тој намјери да ће с њиме убити зулумћара субашу.Он тако каже својим укућанима и ови га стану одвраћати. Он их не хтједне послушати, него кад су позвани сељани на беглук, онда је и он морао ићи са сестром да беглучи, али није хтио ићи без пушке набијене. Кад је субаша по своме адету почео тући људе и жене редом, тако дође и до његове сестре за коју је он молио и одвраћао. Али овај зликовац како то није хтјео ни да чује, овај за пушку иза појаса, те ти свог субашу по сријед сриједи погоди и од тога часа побијегне с породицом под руку другога капетана у села: Трубар, Тишковац, Дугопоље. Прије расељења било је њих девет браће и било је једном име Тома и прозову се Томазевићи, другом Тадија те Тадићи, трећем Новак и остану Новаковићи, четвртом Стојан те Стојславићи, петом Буде те остану Будимири, шестом тепајући „старчина“ те Старчевићи, седмом Милан те Милановићи, осмом Вук, од њега Вукелићи остану, деветом Лука те Лукићи, а од Роде прозову се Родићи. Сви славимо једно крсно име св. Арханђела Михаила. Доселили смо послије буне Књежопољачке на двије године (1860) на Јутрогошту земљу Осме Цепића. Гавро, мој рођени брат , одсели мало ниже у звани Смрдељац, а ја одселим на данашње кућиште на ком су били прије мене ковач Марин, Јово Брдар, црни Малбашић, а сами су од себе преселили, јер се онда могло кућиште изабрати и мијењати јер није било стјешњено као сад“.

 „Обе се приче углавном слажу, само је то морало бити пре 150-200 година. У неколико исту причу испричао ми је и старац  Дамјан Родић (75г) из Трубара под Уилицом планином. Само он додаје да су од „Мацедоније“ кренули на Херцеговину пре 400 година. Ту су једно вријеме стајали, док нису њих 6 браће побили неке Турке, кад су им на кућу напали, и побегли пре 300 година у Далмацију и пану на Плавно. Из Плавна иселе на Попину под брдо Поштак пре 250 година. Била је вели тада пуста Попина. Пре 130 г. досели један у Трубар. Један свештеник Стојсављевић из Далмације рече ми 1922. на далматинском Косову да су његови стари од некакве „Црне Воде“ код Прилепа доселили у Врљику.“

Петар Рађеновић у свом раду „Унац“[2] за Родиће пише следеће:

„Р о д и ћ и. Ово је најснажнији и најбујнији род у целој области. Само под овим презименом има их у области 176 кућа, а под изведеним презименом 60 кућа. Изведена им презимена, чијих претставника има у области ово су: Тадић, Малбашић, Томазовић, Новаковић, Стојсављевић и Ђумић. Родићи су долазили у област Унца у разна доба, најстарији пре 200—250 година, остали у току доцнијег времена и у више наврата после ове прве сеобе. Предање о њиховој прошлости забележио сам још 1908 године и унео га у Летопис парохије трубарске. То преносим сада овде: (даље се наводи дио текста који је навео и  Карановић, а који је пренесен у горњим редовима.прим.аут.) Различита предања о прошлости једнога рода, уколико су друкчија једно од другог, говоре о сасвим другим догађајима и прошлости рода, о којима она друга предања нису ништа упамтила. Стога то не треба узимати као противуречност него као узајамно допуњавање.“

И Рађеновић и Карановић су преносили и записивали предања која су чули усмено од припадника овог рода на више мјеста у Крајини. Видимо да се предања, у доброј мјери, подударају, али, упркос  томе, предања нису историјски потврђене чињенице и зато им морамо прилазити са великом опрезом. Ипак, важно је из горе наведених чињеница, извући заједничке моменте, а они су следећи:

  • заједничко поријекло следећих крајишких породица које славе Аранђеловдан: Родић, Стој(и)сављевић-Стошљевић-Стојславић, Новаковић, Ступар, Ђумић, Умићевић, Тодић-Тадић, Старчевић, Дајић, Милиновић, Радошевић, Будимир, Милановић, Вајагић, Су(д)чевић, Том(и)чић, Макивић, Лукић, Ћуга, Томазевић, Вукелић, Пејић
  • старо родовско име свих ових породица би могло да буде: Кривокуће
  • најстарије мјесто поријекла је „Мацедонија“ тачније Црна Вода код Прилепа“
  • пресељавање у Херцеговину и у Врлику у Далмацији пре „400 година“ тј. око 1600.године (можда се под Врликом може подразумјевати Херцеговина)
  • пресељавање у Бјелајско поље убрзо након тога
  • прелазак из Бјелајског Поља у Далмацију, у Плавно, пре 300 година, око 1700.године
  • повратак из Далмације у Босну, у област Унца и Тромеђе, прије 150-200 година, око 1800.године
  • расељавање са Тромеђе по свој Босанској Крајини- Поуњу, Подгрмечу, Поткозарју

Навешћемо још један извор, заснован на народним предањима који потврђује претходно наведено. Ради се о студији свештеника Саве Накићеновића, „Книнска крајина“[3]. У студији је обрађено и становништво села Плавна, за које стоји написано:

„Племена има у Плавну 45, и су сви, осим два, досељени из Босне.“

Издвојили смо она племена у Плавну која славе Аранђеловдан, а досељена су из Босне:

Бјелинић, (3), славе Св. Архангела Михајла;

Бојанић, (8), славе Св. Архангела Михајла;

Родић, (13), које зову Ракић али и Скалановићи, славе Св. Архангела Михајла;

Русић, (25), које зову Вештровићи, славе Св. Архангела Михајла;

Ћумић, (6), славе Св. Архангела Михајла;

Новаковић, (3), славе Св. Архангела Михајла;

Старчевић, (3), славе Св. Архангела Михајла;

Стојаковић, (17), славе Св. Архаигела Михајла;

Као што видимо, у Плавну се поред Родића помињу још три презимена из предања у Босанској Крајини, а то су: Ђумићи, Старчевићи и Новаковићи. Ово би значило да су та презимена , као и Родићи формирана још у Бјеласјком пољу или непосредно по доласку у Плавно крајем 17.вијека. И остала плавањска презимена која славе Аранђеловдан, а које наводи Накићеновић,  би могла припадати роду Родића: Бјелинићи, Бојанићи, Русићи и Стојаковићи.

Интересантно је да Накићеновић за Родиће у Плавну наводи и породичне надимке-Скалановић односно Ракић. Ови надимци се не помињу међу Родићима у Босанској Крајини, тако да су, вјероватно, локална варијанта надимака за породицу Родић у селу Плавну.

О психичким и физичким особинама

Милан Карановић је у свом раду[4], обрадио и психолошке и физичке карактеристике појединих родова. Његове забиљешке у том смислу су више ствар утиска и непосредног посматрања него методолошки утврђене чињенице, но како год, добро је да се и такви моменти пренесу.

О физичком типу Родића, Карановић је тако записао:

„Отвореније су комплексије највећа група родова , који су поријеклом с Југа Родић-Стојсављевић и Лалић-Прица… Помињана је плодност групе родова Родић-Стојсављевић „

А примјетио је и неке њихове психичке особине:

„Пада у очи њихова способност да се прилагоде свакој средини, опортуни су у политици и воле власт по сваку цену, добри су трговци. Мајка двају најистакнутијих трговаца у овој области из овог су рода.“

Горњим одломцима смо обухватили сав предањски дио извора за поријекло Родића. У наредном поглављу видјећемо како поменута предања пролазе кроз „историјско сито“.

Родићи кроз историју

Македонија

Најстарије мјесто поријекла, које је наведено у предањима Родића, је Македонија, тачније град Прилеп и „Црна Вода код Прилепа“.

Град Прилеп налази се у јужној Македонији, око 130 км јужно до Скопља, један је од већих градова историјске покрајине Пелагоније. Словени су област Прилепа населили још у 7.вијеку, а под словенским именом Прилеп, град се спомиње 1019. године у једној грчкој повељи. За вријеме Душана 1334. године, град је ушао у састав Српског краљевства. Након смрти цара Душана, област око града и сам град Прилеп припада Мрњавчевићима. Познат је као стоно мјесто Краљевића Марка, који је утврдио прилепску тврђаву, познату као Маркови кули. Након погибије Краљевића Марка 1395. године, град су заузели Турци. Као Прилип, Прелип, Прилеп град се помиње у многим народним пјесмама и то готово увијек као „бијели град Краљевића Марка“.

Grad Kraljevica Marka kod Prilepa

                                                                                    Град Краљевића Марка код Прилепа[5]

Везано за нашу тему, потребно би било нагласити три момента која би могла да покажу евентуалну везу горе наведених предања о поријеклу Родића и области Прилепа у Македонији, са резервом дакако, јер још увијек говоримо у категорији предања, а не потврђених историјских чињеница :

  • главни и највећи ријечни ток, који тече кроз област Пелагонију, самим тим и подручје Прилепа, је Црна Река. Ако овај податак упоредимо са предањем Родића из Крајине да потичу од некакве „Црне воде“ код Прилепа, морамо констатовати, ако ништа друго,  бар чудну подударност

 

  • у непосредној близини Прилепа, а у сливу Црне Реке, налази се општина и старо насеље Кривогаштани, које је споменуто први пут као Кривогаштанех[6] још у повељи Цара Душана манастиру Трескавцу из 14.вијека. Петар Скок пишући о етимологији именице „кућа“ закључио је сљедеће: „Prema tome je kuća značila prvobitno »skrovište,(ili) njegovalište«. Stcslav. kpšta značilo je i »šator«, slov. koča »Hütte«. Glas u nastao je iz nazala p: kasta, slov. koča,stcslav. kcšta. Nema veze sa kut, kako se prema Miklošiču često tvrdi (v.).[7]“ У локалним називима, становници овог села се спомињу још и као Кривограђани. Уколико узмемо у обзир Скокову етимологију гдје бугарски облик, који је и најближи македонском, за именицу „кућа“ гласи кашта (фонетски) као и чињеницу да би се назив „град“ у пренесеном смислу могао схватити и као „кућа“ топоним Кривогаштани-Кривограђани бисмо могли превести као Кривокуће. Већ смо навели предање Родића у Крајини да им је најстарије презиме било Кривокуће. Ово презиме је можда откривало везу са прилепским насељем Кривогаштанима.
  • најстарији и најзначајнији манастир Прилепа, који се налази у самој прилепској тврђави је манастир Св.Архангела Михаила. Манастир на том мјесту се налазио још у 10.вијеку, а касније су га обновили краљ Вукашин и Краљевић Марко у 14.вијеку, који су, као ктитори и приказани на манастирској фресци. Старина и важност манастира говоре и о поштовању светог Архангела Михаила у прилепском крају. Да ли крсну славу Родића Аранђеловдан можемо повезати са историјом овог прилепског манастира?

Херцеговина

Друга станица Родића, коју нам предања откривају, је Херцеговина. Нема сумње, да је помињање Херцеговине у предањима српских породица доста присутно, али исто тако, и да је Херцеговина доста широко схваћен појам. Под Херцеговином се, неријетко, у предањима, подразумјевају и крајеви који не припадају Херцеговини у данашњем смислу. Чешће се под Херцеговином подразумјева простор, који је некад,  Херцеговина или Земља Херцега Шћепана, обухватала, а то је- сјеверозападна Црна Гора, данашња Херцеговина, југозападна Србија, горње Подриње. Тај простор се означавао и термином- Стара Херцеговина. У неким случајевима, појам Херцеговине се протезао и преко њених граница, па се под Херцеговином подразумјевала и Романија, западна Босна и област око ријеке Цетине.

Не можемо данас знати гдје су у Херцеговини Родићи боравили прије него што су дошли у Крајину, нити да ли се можда под Херцеговином подразумјевала и област Врлике у Далмацији, што такође није искључено.

Оно што је много интересантније јесте, да могуће кретање српских породица из Македоније, преко Херцеговине до Крајине има утемељења у историјским подацима. Још за вријеме српске средњовјековне државе, а касније и босанске, у Херцеговини се спомиње једна специфична група српског становништва позната као херцеговачки власи. За разлику од ратарског, српског становништва, власи су се бавили сточарством, имали су унутрашњу самоуправу, нису подлегали феудалним обавезама и територијално су највише били концентрисани управо у Херцеговини. Дубровачки архивски извори из 14. и 15. вијека пуни су података о херцеговачким власима гдје се они спомињу као ратници, кириџије (превозници робе у унутрашњост), али неријетко и као трговци, па и разбојници. Њихова чврста, социјална структура, која је обезбјеђивала сигурност и самосталност, била је примамљива и ратарском становништву, па је већи број одредби закона српских владара тог периода садржавао и одредницу о забрани склапања бракова између ратарског и сточарског становништва.[8] Иако је, вјероватно,етничку основу овом влашком становништву дало старо, балканско, романско становништво, нема сумње да је прилив словенског становништва у њега био сталан и да су власи Херцеговине били ништа мање Словени, у односу на словенску средину у којој су живјели. Оно што их је јасно издвајало, био је, свакако, повољнији социјални положај. Српски историчари су, проучавајући ове влахе, указали и на нека њихова миграторна кретања[9]. За добар дио херцеговачких влаха налазило се поријекло управо у источним дијеловима српског царства- Косову, Метохији и Македонији. Тако се за влахе Журовиће претпоставља да су поријеклом из Жура код Призрена, за Риђане да су из Охрида- (Ох)риђани, за велику групу влаха Мириловића код Билеће да су из Македоније, за Бањане да су из Метохије и сл.

Неке савремене херцеговачке породице, Капори на примјер, који своје поријекло вежу за  влахе Мириловиће, јасно су сачували предања о поријеклу из Македоније[10].

Покретање српског становништва из Македоније у Херцеговину, могло је услиједити и након првих турских освајања на истоку Балкана- Маричке битке 1371. године, мада је могуће да је сточарских миграција било и прије тог периода, још за вријеме Немањића.

Да ли је могуће препоставити да су преци Родића били дио неког старог племена које је пратило овај миграторни образац Македонија- Херцеговина?

Данас у Херцеговини нема породица са презименом Родић. Ми не знамо, додуше, да ли је презиме Родић и постојало у тако давној прошлости.[11] Да је неких Родића ипак било у Херцеговини опомиње и локалитет Родићевина у селу До у Попову Пољу крај Требиња и спомен тамошње, изумрле породице Родић.[12]

Такође, у околини Коњица, на Неретви и данас постоји село Родићи.

Од породица у Крајини , које се наводе као сродне Родићима, у Херцеговини проналазимо само Старчевиће, за које се каже:

„СТАРЧЕВИЋ (п). стара гатачка породица “с Михољача”. Даљом су старином из Кртола у Боки которској. Род су са Лучићима, Миловићима и Окиљевићима. Раселили су се у околину Сарајева. У Гацку је остала “само једна породица” .“[13]

Нажалост, не можемо потврдити да су херцеговачки Старчевићи на било који начин повезани са крајишким Старчевићима.

Нити презиме Кривокућа, које се спомиње као најстарије презиме Родића, нисмо нашли у Херцеговини, али јесмо у Црној Гори, која се у предањима о поријеклу  често изједначава са Херцеговином.

Наиме, Кривокуће се спомињу као старо изумрло братство у Добрском селу у Ријечкој нахији у Црној Гори. У том селу и данас постоји локалитет Кривокућина зидина.

Кривокућа има и у ивањичком крају у Србију, у мјесту Равна гора, а један од вођа српских устаника Првог Српског устанка у смедеревском крају био је и Стојко Кривокућа. Од поменутог Стојка су Јовановићи-Кривокуће из Осипаонице код Смедерева. За њих се каже “ Јовановићи[14] (Кривокуће 4 к., Св. Арханђел). Доселио се деда Стојко Кривокућа од Крушевца.“

Интересантно је да ове, смедеревске Кривокуће славе Аранђеловдан, као и крајишки Родићи, али поклапање славе је недовољан аргумент да би се установила веза између ових породица.

Турци су освојили највећи дио Херцеговине 1465. и одмах по освајању, настојали су привући влашко, српско становништво на своју страну, нудећи им очување привилегија које су уживали и у средњевјековној српској држави. Тако, у првом турском попису Херцеговине из 1477, наводи се јасно какав је порески положај имала главнина српског народа у Херцеговини. [15] Турцима је српско, влашко, ратовању вично становништво  требало, прије свега, као војна снага, и управо због тога су му и оставили старе привилегије. У наредном периоду, како се турска граница помјерала све више ка западу, према Далмацији и Лици, тако су се и Срби-граничари са својим породицама насељавали у тим крајевима и постајали главни популацијски елемент оног што ће се у наредним вијековима назвати Крајином. И преци Родића су , нема сумње, били у том општем српском таласу.

Крајина

Ако је историја Родића до доласка у Крајину нејасна, пуна препоставки и несигурних тумачења, то је, чини се, крајишки пут Родића, од 16. вијека па наовамо, јаснији и лакше га је испратити. Међутим, и у тој, крајишкој историји Родића, има доста празнина које се некад морају попунити претпоставкама и највјероватнијим могућим рјешењима. Почећемо од  прегледа првих локација на којима се Родићи помињу у Крајини.

Врлика и Бјелај

Бјелајско поље код данашњег Босанског Петровца у средњем вијеку било је гранично подручје између босанске и угарске државе. Неки историчари ову територију укључују у хрватску жупанију Псет.[16] Пољем је доминирао тврди град Билај, који је и за турског вакта остао снажан административни центар са тврђавом . Нема тачних података о томе када је Билај пао под Турке.

Крешевљаковић[17] вјерује да је Билај пао под Турке прије 1577. Године. На основу пописа клишког санџака из 1550.[18] можемо закључити да је град Билај пао прије 1550. Јер се у том попису помиње као пусто станиште-мезра. По неким другим изворима град Билај је дошао под османску власт у периоду 1530-1537. године.[19] Тако се у попису унесена сљедећа насеља која „припадају Билају“, а у оквиру нахије Унац:

Џемат кнеза Вујина, војводе:

Мезре Бужањ и Билај[20], припадају Унцу,

Селак, син Вукића

Милан, син Вукића

Борисал, син Мокчића

Миран, син Радула

 

Мезра Закриже у Билају, припада Унцу:

 

Радојина, син Вукашина

Цветко, син Радивоја

Вукдраг, син Цветка

Радивој, син Живка

Вучко, син Радосава

 

Мезра Сушани[21] у Билају,припада Унцу:

 

Вукдраг, син Кајића

Вујица, син Вукића

Брајило, син Томаша

Томаш, син Радоја

 

Мезра Дринић[22] у Билају, припада Унцу:

 

Радоје, син Вукице

Војко, син Вукице

 

Село Орашје[23] у Билају, припада Унцу:

 

Тодор, син Радише

Ивко, син Радича

 

Мезра Бучић[24] у Билају припада Унцу:

 

Гилић, син Радобрада

Вук, син Радојине

Петри, син Драгића

 

Мезра Лозичан у Билају, припада Унцу:

 

Ђурица, син Миљахне

Павел, син Велинчића

Радоје, син Вукашина

Миле, син Радивоја

Цветко, син Вукмана

 

Џемат кнеза Андријаша, сина Милана

 

Мезра Кашићи у Билају, припада Унцу:

 

Добросав Вукшић

Страхиња, син Бранка

Милош, син Вранеша

 

Мезра Белић у Билају, припада Унцу:

 

Вукашин, син Лалошића

Драгиша, син Вујице

 

Турски пописивач је том приликом описао и становништво које је 1550. насељавало Унац и Бјелај:

„Овдје је настањена 141 кућа Влаха невјерника. На основу старог дефтера уписани су под филурију. Споменуте земље налазе се на пријелазу, на граничном подручју. Невјерници који тамо станују изабрали су између себе чуваре који ће чувати и штити вилајет и стално се бринути о граници. Онима који буду стражари, остали треба од себе да плаћају сваке године по 50 акчи од сваке куће.Сада када су затражили да као накнаду за ту службу буду ослобођени и растерећени свих ванредних и пошто се схватило да је њихова служба чувања и заштите границе корисна за вилајет, у нови је дефтер уписано на изложени начин. Докле год буду устрајни у својој служби и докле год обавјештавају чим сазнају за покрете и нападе проклетих непријатеља, нека су ослобођени свих ванредних намета, градње тврђава, оправке тврђава, давањ за пренос поште и хране за војску и давања дјеце у јањичаре.“[25]

 

Проблем са турским пописима, у сврху истраживања поријекла породица, је у томе што у њима, по правилу, а за разлику од аустријских или млетачких пописа, нису забиљежена презимена појединаца. Такав је случај и са горњим пописом Клишког санџака. Преци Родића су могли бити међу горе пописаним појединцима, јер нам остали подаци говоре да су се у поменутом периоду налазили на пописиваном подручју, али ми их не можемо јасно идентификовати, јер презимена нису уписана.

 

Из горе изнесеног, види се да су Срби, који су око 1550. године живјели на Бјелајском Пољу, били  у влашком статусу, тј. били су ослобођени уобичајених намета пружајући заузврат услуге чувања границе између Турака и Аустријанаца. А граница се налазила непосредно код Бјелаја, јер је оближњи Бихаћ 1550.године још увијек био у аустријским рукама. Не задуго.

 

Период  16. вијека био је златни период српско-турских односа. Срби су након пада главнине српских земаља половином 15. вијека, почели да прихватају реалност и стављају се у службу нових господара, Турака. Многи млади Срби одведени у јањичаре, временом су успјевали да на османском двору дођу до високих положаја. Након добро познатог Бајице Ненадића тј. Мехмед-Паше Соколовића, турском политиком дуго времена управљаће многи исламизовани Срби-јањичари. Српска Црква ће 1557. обновити своју самосталност као Пећка Патријаршија, ставивши под своју јурисдикцију огроман простор на ком су Срби, под турском влашћу, живјели- од Македоније до Будима, од Далмације до Баната. Велики број Срба из Старе Херцеговине населиће управо граничне територије Турског Царства према Аустријанцима и Млецима,  на подручју данашње Крајине. Нема сумње да су се ти Срби из Херцеговине селили заједно са својим исламизованим сродницима који су постајали паше и санџакбегови и управљали великим подручјима у Крајини и водили ратове са невјерницима. Тако је Ферхад-Паша Соколовић, сродник Мехмед-Пашин, постао клишки санџакбег, па босански беглербег, пренијевши и своју престоницу из Травника у Бања Луку. Заједно са народом преселио се и црквени поглавар Срба западних страна- митрополит дабробосански, који је столовао у манастиру Бања код Прибоја на Лиму. Он је  1578. године за нову столицу митрополије изабрао манастир Рмањ код данашњег Дрвара и додао својој титули називе „…клишки и цијеле Далмације“, поставши истовремено егзарх српског Патријарха за Далмацију. Око 1590. године на чело босанског пашалука долази још један Србин из Херцеговине, из племена Предојевића- Хасан-Паша. Он ће, у околини Бихаћа, населити многе своје сроднике и сународнике из Херцеговине, са којима ће 1592. и освојити Бихаћ. С обзиром на то да је паша Предојевић био и сам рођен у Крајини, у селу Лушци Паланка код Санског Моста, био је већ друга генерација Срба досељених на подручје Крајине у 16. вијеку. Поред ових српских досељеника из Херцеговине, међу српским живљем тог периода у Крајини, било је и доста старих, српских, босанских породица, највише сконцентрисаних у области Змијања.

 

Преци Родића су , судећи по ономе што нам сва предања говоре, били у групи Срба која је  у 16. вијеку досељена у Крајину из Старе Херцеговине. И сам Карановић када српско, крајишко становништво дијели на оне који су старосједилачког поријекла (живјели на подручју Крајине и прије доласка Турака) и оне који су досељеници са Југа и Југоистока, Родиће сврстава у другу групу-групу досељеника. Питање је: када су преци Родићи могли доселити на Бјелајско поље?

 

Да би одговорили исправно на ово питање, морамо узети у обзир и предања породица, које су сродне Родићима, а једна таква, велика породица су и Стојисављевићи. Стојисављевићи су посебно бројни у Лици, у мјесту Великој Попини, на босанско-личко-далматинској граници, одакле су се највише расељавали по Босанској Крајини. Међутим, најстарији помен Стојисављевића имамо у Цетинској Крајини, на подручју Врлике, тачније у селу Отишићу. По предању тамошњих Стојисављевића, они су досељени у Отишић још почетком 16.вијека, међу првим насељеницима врличког краја. Александар Бачко, који је обрађивао поријекло далматинских породица[26], сматра да су Стојисављевићи дошли у Далмацију, кад и Родићи- 1692.године преко Плавна. Међутим у Плавну се Стојисављевићи не помињу, а исто тако далматинска грана Стојисављевића не зна ништа о поријеклу из Бјелајског Поља, већ говори о директном свом доласку са истока (из Македоније) у Врлику. Харамбаша Стојисављевић из Отишића спомиње се у изворима око расподјеле земље у Дабру-Бителићу у Сињској Крајини још 1698.[27] Чини се да су Стојсављевићи заиста могли бити насељени у Отишићу и раније, можда чак и у 16.вијеку, како предање каже.

Још један детаљ иде у прилог оваквом становишту. Наиме, 1627. забиљежена је сеоба једне групе буњевачких породица које су, из сјеверне Далмације, која је тад била под турском управом, прешли на подручје Лича у хрватском Приморју, на аустријску територију. У тој сеоби учествовале су сљедеће породице[28]: Блажевићи, Дерање, Филиповићи, Јовановићи, Крпани, Павелићи, Павличевићи, Перичићи, Прпићи, Радошевићи, Старчевићи, Шојати, Томићи, Томичићи, Томљеновићи и Вукелићи. Иако су ове породице биле католичке, о  етничкој припадности ове групе породице јасно  свједочанство је оставио њихов кнез Марко Прпић у службеној записци, када је свједочећи под заклетвом пред аустријским властима 1681.године, дао податке о својој националној припадности. У спис је унесено- „Marcus Perpich de Kernpothi Rascianus“[29] . Ердељановић[30] за неке од ових породица сматра да су биле православне, а да су тек преласком у Лику прешле на католичку вјеру. То се може рећи за: Филиповиће, Јовановиће, Радошевиће, Старчевиће, Вукелиће. За нас је интересантно да се у истој групи пресељеника из сјеверне Далмације у Лику у првој половини 17.вијека налазе породице које су , по предању, припадале роду Родића и међусобно биле повезане, а то су породице: Радошевић, Старчевић, Томичић и Вукелић.

 

Узимајући у обзир предање Стојсављевића из Отишића о њиховом раном досељавању у Сјеверну Далмацију, као и групу породица, која је, у првој половини 17.вијека, из Сјеверне Далмације прешла у Лику, а истог је поријекла са Родићима, чини нам се да је досељавање овог великог рода на подручје Босанске Крајине могло да се одвија по сљедећем сценарију:

 

Слично многим српским породицама, које су, са Турцима, у повлаштеном влашком статусу, из Херцеговине пресељавале на подручје Крајине, шира племенска група Кривокућа[31] доселила се на подручје сјеверне Далмације, у долину Цетине, врлички крај. Турци су заузели Врлику 1522. године, па су и први српски досељеници могли доћи убрзо након тога. Могуће је да су већ у Врлици постојала формирана нека презимена у оквиру овог рода: Родићи, Стојсављевићи, Радошевићи, Старчевићи, Вукелићи. Један дио овог рода, Родићи и могуће Старчевићи,  половином или крајем 16. вијека из Врлике ће преселити на Бјелајско поље. Други дио рода је остао у сјеверној Далмацији, да би се Старчевићи, Радошевићи, Вукелићи, Томичићи 1627. придружили групи српских породица католичке вјере, која се одселила у Лич у хрватском Приморју. Могуће је да је један дио рода већ у сјеверној Далмацији прешао на католичку вјеру. Да би то могло бити тачно, говори и постајање припадника овог рода међу буњевачком популацијом у сјеверној Бачкој која је такође, половином 17.вијека одселила из Далмације. Тако међу Буњевцима у Бачкој већ од 1686. налазимо: Вукелиће и  Радош(евић)е.

Одговор на питање, које смо поставили на почетку, гласио би: преци Родића су на Бјелајско поље могли доселити у периоду од 1540. до 1692, али је највјероватније да су доселили око 1550. године из врличког краја у Далмацији.

Bjelajska kula

Бјелајска кула[32]

Као што смо раније потврдили, предање Родића и њима сродних породица говори о старијем презимену Кривокуће и мјесту живљења на Бјелајском пољу, прије одласка у далматинско Плавно крајем 17.вијека. На Бјелајском пољу постоји локалитет Кривокуће, блага узвисина која дијели Медено од Бјелајско Поља у близини данашњих села: Медено Поље, Цимеше, Бјелајски Ваганац.[33] Ово би веома лако могло бити мјесто гдје су преци Родића живјели до 1692. Године, прије одласка у Плавно.

Плавно

Хасан Паша Предојевић је уз помоћ својих сународника Срба успио освојити Бихаћ 1592. године, али се већ наредне, 1593. године, приликом покушаја освајања Сиска, удавио у набујалој Купи. Бихаћ је био последњи, освојени, турски град у Европи, и турско царство је ушло у дуги период стагнације и назадовања, које ће потрајати све до великог турског пораза под Бечом 1683. године. Године 1594. избија српски устанак у Банату који су Турци крваво угушили, а за опомену Србима, потурица Синан-паша , на Врачару, у Београду, спалио је мошти Светог Саве. Са тим чином, симболично и суштински, мир између Срба и Турака је био заувијек нарушен.

Живот под Турцима, иако у почетку повољан, без великих феудалних терета, постајао је за Србе све тежи како су Турци почели губити ратове и остајати без ратног плијена, без освајања нових земаља и богатстава. Поражене турске спахије враћале су се са европских ратишта и свој гњев искаљивале, прије свега, на својим хришћанским поданицима. Срби су били унеколико заштићени влашким статусом, али су Турци настојали да тај статус или у потпуности укину или да га бар обесмисле, увођењем нових дажбина. Можемо само претпоставити тежину положаја православних Срба тог периода, тешкоћу да сачувају животе сопствених породица и да из, мање више, слободног статуса пређу у статус подређених илити раје. Многа породична предања, па и она породице Родић, говоре управо о тој драматичној промјени  положаја Срба под Турцима. Посебан изазов за Србе у Крајини, па и на Бјелајском Пољу, постају четовања ускока из Равних Котара. Ти српски пребјези у млетачке крајеве, организовани у ратничке групе, за главни циљ ће имати дестабилизацију границе Млетачке републике и Турака. Кроз читав 17. вијек, историја Срба у Босанској Крајини је крвава историја сталних сукоба. Ускоци упадају на турску територију, подбуњују народ против Турака, неријетко га и силом одводе, након чега обично слиједе турске освете над преосталом рајом. Народ се заиста налазио у положају између чекића и наковња. Млечани су, на тај начин, освајали дио по дио територије континенталне Далмације, а ускоци, познати у млетачким изворима и као Морлаци, упадали су све дубље и дубље у дубину турске територије. Тако су дошли и до Бјелајског Поља. Бошко Десница је у свом тексту „Како је насељен крај од Плавна до Жегара“[34] описао детаљно ову сеобу Бјелајаца у Далмацију па ћемо је пренијети у оригиналном облику:

„Кад су Млечићи за Морејског рата, у постепеном продирању у далматинску унутрашњост, освојили Книн (септембра 1688) и тиме истиснули Турке и из задњег кута горњодалматинског копна, Книнска је крајина, a нарочито њен сјеверозападни дио, била потпуно опустјела. Народ, који је за задњег мира (1670-1683) био населио тај крај, за новог се рата поново разбјегао, било

да се спустио у приморје и ушао у млетачко подаништво, било да се са старим господарима, Турцима, повукао дубље у унутрашњост. Кад је, у прољеће 1692, на управу Далмације дошао генерални проведитор Данијел Долфин [Daniel Dolfin], кљаст кандијски ветеран пун искуства и енергије, млетачки посјед у Далмацији био је на сјеверозападној граници добио новог опасног сусједа, ћесара, који је, и поред савезништва, био Млечићима у највишој мјери подозрив. Освојивши Лику у љету 1689, ћесаревци су, позивајући се на тезу да је Лика дио мађарске краљевине а да је ријека Зрмања природна граница Лике, били почели да, без увијања, својатају све крајеве сјеверно од Зрмање, иако су Млечићи били први у те крајеве продрли и из њих изагнали Турке. Тиме је читаво велебитско подгорје од Лукова до Јесеница и сва десна обала Зрмање са Звониградом постајала предмет аустријских претензија на штету савезника. Насупрот тим претензијама Млечићи су истицали утовор о савезу и тврдњи да је планина Велебит, а не ријека Зрмања граница међу Ликом и Далмацијом, а уједно су настојали да на спорном простору изврше што виши број посједовних дјела, на која би се, у своје вријеме, могли да позову на доказ власништва стечена узукапијом. Опустјела Книнска крајина могла је, у тим приликама, да безобзирном савезнику буде мамац за један акт насилне окупације. Од таквог су акта Млечићи стрепели, па је, из предострожности, требало да се рупа отворена у граници без одлагања затисне. Пусти крај требало је чим прије населити и населити густо, елементом који he бити вјеран дужду и довољно ратоборан да се опре сваком покушају насиља. Босна је одувијек била велики резервоар који је давао људску принову опустошеној и расељеној Далмацији. Долфин није по сопственом искуству познавао народ из те области а још мање његова својства у сваком поједином крају, али је зато имао у својој служби главаре влашких ускока, који су у небројеним упадима и рацијама по Босни били стекли савршено познавање и земље и народа. Нема сумње да су ти главари сврнули провидурову пажњу на крај чији је живаљ имао услове који су се за ту прилику тражили. Тај је крај био Бјелај и његово поље у западној Босни. Бацивши око на Бјелајце, Долфин је усвојио поступак уобичајен код млетачких власти кад се радило о домамљивању народа на своју територију: почео је да их узнемирује пљачкашким походима својих Морлака. У то је доба турска сила била толико малаксала да је била немоћна да заштити своје поданике на периферијама царства. Запуштеним од државе и упућеним на самопомоћ, Бјелајцима није остајало другог средства да се спасу од пљачке и пустошења него откуп мира од Морлака и обавеза на харач. To, мећутим, Долфину није било довољно: он је Бјелајце требао, да њиховом живом и јефтином снагом запосједне празну границу према ћесаревој Лици. Умјетник у мићењу и обмањивању, као сви његови сународници, Долфин је, без муке, преко поглавица својих Морлака, задобио за себе бјелајске кнезове и склонуо их на сеобу у млетачки крај. На 21. марта 1692. Долфин је са кнезовима Павлом Ђурићем, Николом Пирићем и Тодором Зорићем склопио писмени уговор у којем су се ови обавезали да ћe се закрвити с Турцима и са својим народом оставити стару постојбину и прећи у млетачко поданство, док се Долфин са своје стране, у име млетачке владе, обвезивао уступити том народу све земље, пашњаке, гајеве и воде у селима Плавно, Зрмања, Паћене, Отон и Мокропо-ље. Специјално за себе кнезови су издејствовали обећање плата и мјесечних потпора у хљебу. Кад је уредио тако ствар са кнезовима, Долфин је приступио извоћењу своје основе. Да омогући и заштити сеобу, он је, концем маја 1692, кренуо све Морлаке из Котара, Шибеника, Дрниша и Книна, под воћством Фрања Поседарског, Завише Јанковића и Андрије Бутковића, на поход у западну Босну. Ова је народна војска прегазила Уну недалеко од извора и ненадно упала у Босну и, док је Јанковић са коњицом зашавши дубоко у залеђе пустошио крај око Рипча и Бихаћа, остали су ускоци ударили на малобројне бјелајске Турке, затворене у диздаревој кули и присилили их на предају. Кроз то су кнезови дигли народ на полазак и, поплавивши села, усјеве, шуме, праћени војском, која је вукла неколико стотина заробљене турске чељади и неколико десетина одсјечених глава на приказ Долфину, почетком јуна 1692. стигли њих 5.000 на броју од којих 1.300 способно за оружје, са стоком и свом покретном имовином у нову постојбину.

У испуњењу преузетих обавеза, Долфин је 6. Јула 1692. одредио сваком од споменуте тројице кнезова плату од 10 дуката и једну мјеру хљеба на мјесец; 7. Јула удјелио је досељеницима инвеституру на села Плавно, Зрмања, Пађене, Мокропоље и Отон; a 14. августа дозволио кнезу Николи Пирићу употребу куле Мухамед-бега Дуракбеговића у Плавном…1. децембра 1692. Бјелајци већ, за сами мјесечни хљеб, постављају пограничну стражу, која покрива и Задарски котар и Книнску крајину, a l l . августа слиједеће године кнез Павао Ђурић већ је погинуо у једном окршају „у служби дуждевој”.

Насељавање Плавна и Зрмањске долине било је дефинитивно: народ у том крају није се од тада више помицао ни мијењао. Данашњи су Плавањци, Отоњани,Пађенци, Мокропољци и Ервеничани потомци ових Бјелајаца које је ту населио у љету 1692. г. млетачки проведитор Данијел Долфин.“

Преци Родића су учествовали у горе описаном догађању и заједно са осталим бјелајским породицама су 1692. доселили у Плавно, под млетачку управу. А та управа није била ни угодна ни праведна. Кроз цијели 18.вијек, српски народ у Далмацији, трпио је честе године глади, вјерског прозелитизма католичке Цркве, прогоне и затварања од стране млетачких власти и неријетко  обијест и тлачење сопствених кнезова и сердара, који су се издвајали од народа у слој сам по себи. Већ 1704. године избија позната Куриџина буна, у којој су вође похватане и осуђене на дугогодишње робије, а доста народа је, том приликом, пребјегло у Лику. Око 1771-1774. велики број Срба из Далмације, од глади и репресија одсељавао је у Босну, Банат, па и у Пољску.

Расељавања са Тромеђе

Само село Плавно налази се у близини личке и босанске границе. Отуда и не чуди да су Родићи из Плавна почели да се „враћају“ у Босну, недуго по исељавању са Бјелајског поља. Род није више мигрирао групно, већ су се исељавале поједине породице, што говори о растакању старог система великих, влашких група организованих попут племена. Занимљиво је да и поред близине личке границе, плавањски Родићи нису исељавали у аустријску Лику. Било их је само у Србу, али Срб је све до 1791. био изван Лике тј. припадао је Турцима у Босни. Да бисмо стекли пуни увид како је текло поновно насељавање Босанске Крајине Родићима, излистаћемо дијелове из студија већ поменутих истраживача, Рађеновића и Карановића.

УНАЦ

Кренућемо од области Унца, гдје су се Родићи из Плавна најприје иселили, гдје их има највише и одакле су се највише расељавали по осталој Крајини. Петар Рађеновић у Унцу[35] Родиће је нашао у следећим насељима, са предањима о поријеклу:

Очигрије

Родићи, 1 к. слави Аранђеловдан. Довео пре 75г. Јусуфбег Куленовић Илију Родића из Трубара у своју пилану и направио му млин.

Велико Очијево

Родићи, 20к славе Аранђеловдан. Доселили овамо из Дугопоља на десетак година пре Танкосића (око 1800). Дошли тада браћа Ћиро и Јован, утекли и они од војске. Неколико година иза њих доселио и Стеван Родић из Плавна. Од њих тројице сви су ови данашњи Родићи овде. Пре буне (1875) селили Родићи одавде у Кнешпоље, а после рата 1914-1918 на Косово и у Банат.

Трнинића бријег

Родићи 1к. слави Аранђеловдан доселио из Тишковца по окупацији (1879)

Трубар

Родићи 71 к. славе Аранђеловдан. Живе у три групе: Под Вучијаком 19 к. у Трубару 7к. и у доловима и Дугопољу 45 к. Кад су доселили под Ујилицу, у Драгопољу, затеку ту две куће: неког Раку и Коња. Ови хтјели да им не дају настанити се овдје. Родићи се побију с њима и надбију их, те ови морадоше се кренути одавде и оду некуда даље. И сада се Врело у Дугопољу зове Ракино врело. У Долове су преселили Родићи пре којих 100 година, а у Трубар (крај) пре 70 година.Селили су одавде у Кнешпоље више пута, и пре и после буне. Једни су пре буне одселили у Црвљивицу.

Мало Очијево

Родићи 3к. славе Аранђеловдан, доселио им предак Дмитар из Дугопоља у исто време кад и Танкосићи.

Дрвар Село

Родићи 11 к. славе Аранђеловдан. Доселили из Тишковца пре буне. Били у овом месту Стошићи па преселили у „Босну“ (преко Грмеча).

Дрвар Град

Родићи 3к. славе Аранђеловдан. Доселили из Плавна пре 100 г.

Доње Врточе

Родићи 10 к. славе Аранђеловдан. Преселили из Трубара пре 80 г. Били најпре сви у жупи. После се један одели и изиђе на Подове.

Горње Врточе

Родићи 12 к. славе Аранђеловдан. Доселили из Плавна пре 80 г. Били најпре у жупи па после изишли на Каменицу.

Беглуци

Родићи 7 к. славе Аранђеловдан. Две куће су им од Родића на Цвјетнићу и дошли су овамо на неколико година пред буну. Остали су од Родића у Трубару, из Долова. Ови су још раније доселили овамо.

Бастаси

Родићи, 2к. славе Аранђеловдан. Прешли амо из Дугопоља након окупације (1879)

Осреци

Родићи, 13 к. славе Аранђеловдан. Они су од Родића у Трубару, и то оних испод Вучијака. Један им се огранак био повратио натраг у Трубар, затим на Крчко Брдо, где су данас Ђиласи, па онда опет овамо на Осредке. томе сељакању крива је донекле обесна ћуд бегова који су олако бацали кмета са кућишта, а с друге стране крива је томе и немирна нарав породичног старешине ових Родића који је за малу ствар напуштао једно кућиште и селио на друго

Велики Цвјетнић

Родићи,  6 к. славе Аранђеловдан. Нису сви од једне исте гране. Шест кућа њихових воде поријекло од привотка који је пре 70 г. приведен у кућу Пилиповића из Беглука. Две куће су потомци Марка Родића који је пре 70-80 година доселио из Дреновца Тишковца.

Шиповљани

Родићи 9к. на два места, славе Аранђеловдан. Доселили овамо из Тишковца пре 100г. „када се још давала деветина и беглучење“. У Тишковцу им се три пута хиљадиле овце. Одбрајали оно што је преко хиљаде и одбијали у Ујилицу. Изашли на 70 чељади. Отешњало им тамо па се почели расељавати, једни дошли овде други продужили у Лушце. Били овде најпре на Мисијама. Држали су по 500 оваца и по 40 говеда и коња. После још једанпут мењали кућиште.

БЈЕЛАЈСКО ПОЉЕ

Патар Рађеновић је у свом раду Бјелајско Поље и Бравско[36] такође обрадио Родиће у неколико мјеста. Интересантно је да су се ови Родићи, практично вратили на оно мјесто одакле су њихови преци вијек раније отишли у Далмацију.

Бара, Петровац

Родић –две куће. Славе Аранђеловдан. Прадед данашњих Родића дошао овамо из Рупа, више Скрадине пре 130 година. Отуда изишао за овдашњим „турмарима“  кириџијама. По родној кући био је католик. Овде примио православну веру.[37]

Буковача, Петровац

Родић (Лончар)- једна кућа у Буџаку две на Авали. Славе Аранђеловдан. Доселили пре 120 година из Осредака.

ПОУЊЕ

Родићи су се расељавали и по Поуњу, па их је у свом раду Поуње у Босанској Крајини[38] описао Милан Карановић:

Бањани, Крупа

Родићи, из Лике прије 1850. Славе Аранђеловдан.

Матавази, Крупа

из Лике из Попине послије 1879. Родић Аранђеловдан

Перна Крупа,

са Тромеђе 1850-1879, Родић Аранђеловдан

Хашани Крупа,

из Лике послије 1879. Родић Аранђеловдан

Горња Гата Бихаћ,

из Садиловца Кордун послије 1879. Родић Аранђеловдан

Шематизам СПЦ Митрополије дабробосанске из 1882. [39] Родиће са славом Аранђеловдан налази, поред горе побројаних,  и у сљедећим мјестима.

 

Дубички протопрезвитерат

Брекиња, Дубица

Двориште, Дубица

Нови Варошица, Дубица

Читлук, Дубица

Сводна, Дубица

 

Сански протопрезвитерат

Оштра Лука, Сански Мост

Умци, Сански Мост

 

Приједорски протопрезвитерат

Приједор, Приједор

Ракељић, Приједор

 

Из приложеног се види да се ради, углавном, о подручју долине ријеке Сане и Поткозарја. Родићи су се ове крајеве доселили пратећи основни, миграцијски правац крајишких породица из горње Крајине, у периоду 1850-1879.године. Уосталом, то потврђују и предања Родића, која говоре о насељавању Поткозарја из правца Тромеђе, Унца и Бјелајског поља.

 

Кордун и Банија

На Банији Родића је било у значајнијем броју у Вргинмосту, док су на простору Кордуна били сконцентрисани на граничном подручју Плитвичких језера и Слуња- у Садиловцу и Родић Пољани.

Родићи се, додуше, помињу у списку српских породица у Будачком још 1725.[40] али их у каснијим пописима тог мјеста нема. Будачки на Кордуну, насељен је још 1686. српским породицама из Босанске Крајине. Могуће је да је нека група Родића са Бјелајског Поља, прешла на аустријску територију,у Будачки, када је главнина  осталих Родића прешла у Плавно.

За поменуто подручје сјевероисточно од Плитвичких Језера, познато је из историјских извора да је насељено у периоду непосредно уз избијање Лаудоновог рата 1789-1791. и да је у том периоду велики број српских породица из граничног појаса, уз долину ријеке Уне, прешао на аустријску територију. У подручју Садиловца и Родић Пољане има још породица, које попут Родића, имају своје презимењаке на подручју Тромеђе, па су се преци кордунашких Родића доселили, сасвим вјероватно, са Тромеђе у периоду око 1790.године.

По свој прилици, у истој сеоби је један дио породице Родић одселио сјеверније на подручје Петрове горе, у Вргинмост. За вријеме Лаудоновог рата попуњавана су и пуста мјеста по Банији и Кордуну, а са обзиром на то да Вргинмоста као насеља нема у попису 1768. године и да се помиње први пут у попису 1800.године, вјероватно је и само насеље настало од досељеника управо у периоду од 1768-1800. Срби су на подручје Баније, Кордуна и Лике прелазили са својим свештенством, које је укључивано у организацију Горњокарловачке епархије Карловачке митрополије, док су они вични боју укључивани у постојеће јединице аустријске војске.[41]

Барон Гаврило Родић

Вјероватно нема бољег примјера како је, захваљујући личном таленту и способностима, вјерно служећи цару и монархији, један Србин, син обичног крајишког подофицира, успио да се поппне до самог врха ондашњег аустријског друштва, као што је то био случај са  бароном Гаврило Родићем (Gabriel Joseph Freiherr fon Rodich ). [42]

Барон Гаврило Родић
Барон Гаврило Родић

За барона Родића зна се да је рођен 13. децемра 1812. године у Вргинмосту, у породици нижег официра Јована Родића. Већ са четрнаест година одлази у кадетску школу у Грацу. Његова војна каријера стабилно напредује, а Родић учествује у готово свим ратовима Хабсбуршке Монархије у 19.вијеку. Кључна прекретница за Родића наступа у револуционарној 1848. години када се налази у штабу бана Јелачића, чији је ађутант и главни помоћник. Већ у току овог рата Родић напредује од чина капетана до  чина потпуковника, а 1850. добија и аустријску племићку титулу „витеза“. 1860-тих добија чин генерала и титулу барона. Учествује  у пруско-аустријским и у италијанско-аустријским ратовима. За заслуге у бици код села Кустоца у Ломбардији, аустријски цар Фрањо Јосиф I, одликовао га је 1866. године орденом Марије Терезије. Родић је 1870. године именован Намјесником крунске (аустријске ) покрајине Далмације. Родићев долазак у Далмацију није био случајан. 1869. године избио је у Боки Которској устанак Срба-Бокеља и Кривошијана, због обавезне регрутације коју су прописале аустријске власти. Устанак се нагло проширио, а аустријски војни и цивилни заповједници су пријеким судовима и другим непопуларним мјерама ствар додатно погоршали. Из тог разлога, бечки двор је у Боку послао Барона Гаврила Родића, свог међу своје, ставивши га истовремено у веома деликатну ситуацију да употријеби оружје против властитог народа. Родић је, пре поласка, обавјестио цара да сматра да наредба о регрутацији треба бити повучена, а да то треба извести тако да то не изгледа као слабост монархије према устаницима. И управо ће у овој ситуацији сва способност, талент и домишљатост Родићева доћи до пуног изражаја. Како су текли ти преговори Родића са устаницима описано је у раду „Црна гора и Бокељски устанак 1869.године“[43]:

 

Родић је, потом, кренуо на Кривошије, 3. јануара 1870. године, да лично преговара са устаницима, и то без посредника и тумача.

 

Устаници су и том приликом остали код својих предходних захтјева који су генералу већ били познати: Бокељи одбијају служити у редовној војсци, а регрутација се неће вршити у Боки, и даље ће носити оружје и народно одијело. Захтијевали су такође да се да потпуна амнестија за све устанике и помоћ за обнову попаљених кућа и остале ратом оштећене имовине. Родић је прихватио ове услове, али је тражио да устаници јавно изјаве да се кају због оружане побуне, да изјаве и потврде своју вјерност цару и да положе оружје, јер ће им само у том случају моћи изаћи у сусрет.

 

Устаници, међутим, нијесу хтјели да се одрекну оружја. Ипак, уз заједничку попустљивост нашло се “компромисно” рјешење да се оружје “положи”. Устаници су, наиме, симболично своје пушке спустили на земљу, и, опет их узели, наводно, ради личне безбједности. Било је договорено да се тај споразум држи у тајности.

Ево како је тада текао разговор царског генерала и изасланика Родића, коме је дат задатак мирења устаника и кривошијских првака, људи исте крви и језика:

”Родићев глас громко али срдито одјекну: ‘А, ђе сте ви, одметници и хајдуци, који запуцасте на цара своја?!’ А Милан Радоичић, устанички војвода из Горњих Кривошија, још срдитије одговори Родићу: ‘Ми нијесмо одметници, него браниоци своје светиње, својих ваздашњих, вјековних права и слобода, које смо од прадједова наслиједили!’ Тада ће царски генерал блаже: ‘И ја сам Србин православне вјере, и ја сам био драг својим родитељима, па су ме дали у службу цару!’ Милан му одговори: ‘Што су те родитељи дали у милитар, то су они морали, као и сви који су пошли цара да траже, а ми нијесмо цара тражили, него он нас… Обећавате нам, господине генерале, еј, валати ти. По ту цијену нећемо ми владичанства ни владике, па да нам и патријашију обећате. Но, поздрави цара и кажи му да га молимо да у наша ваздашња права не дира, иначе, ћемо сви изгинути, па неће имати кога од Кривошијана у солдате тражити.”…

 

Не желећи да потпуно ради на своју руку, иако је имао сва овлашћења Родић је, истога дана, послије договора са устаницима, тражио сагласност од министра грофа Тафеа јер, како је сам изјавио ”… нећу да трпим никакве пакости иза својих леђа”.

 

Зато је тражио промјену стања. У телеграму упућеном влади он је свој захтјев овако дефинисао:

”… Мислим да служим државним интересима, ако Вас најсрдачније замолим да препоручите код Њ. величанства да милостиво додијели своју амнестију. Истовремено молим што брже телеграфски овлаштење да смијем испоручено оружје поново предати народу, јер му је, како се зна, потребно. На крају молим позитивно одлагање спровођења домобранског закона до даљњег, јер би се без ове највише концесије једва могле избјећи штетне далекосежне посљедице.”…

 

Када је 7. јануара примио и ову сагласност Родић је приступио припремама за дефинитивно склапање мира са устаницима.

У уторак 11. јануара 1870. године Родић је дошао, са својом пратњом у Кнезлаз и том приликом дефинитивно закључио мир. Устаници су симболично положили оружје на земљу, и то само пушке, док су остало оружје и ножеве држали, као обично, при појасу. Генерал Родић је у том тренутку објавио царску амнестију и помиловање за све устанике.

 

У свом дневнику, вођеном на њемачком језику, Родић је описао ове догађаје, на српском језику, овим ријечима:

”… На Гребену дочекао ме надпоручник Вучковић. Отишли смо напријед. Постепено се Кривошијани окупљају у Кнезлазу. Стигао сам. Они су се поређали амфитетрално, у полукругу. Главари стоје на цести, приступам им и позивам остале да се придруже. Стари Милан Радоичић стоји преда мном, подсјећам га на наш задњи састанак. Наступа пауза. Он се припрема да говори. Коначно извлачи спис, писан ћирилицом, који даје другом Кривошијану, наводно Самарџићу, да га прочита. Када је то завршио, речем да је то сасвим добро и да сада треба да признају да су ипак, погријешили, јер су се побунили против ц.к. чета и против Њ.Величанства. Након тога, проглашавам царску амнестију и непосредно потом позивам их, у име исте цареве милости, да опет узму оружје на самоодбрану.”

 

Руски историчар В. Н. Кондрајев је о тим догађањима записао:

 

„Послије састанка у Горњим Маинама, с обзиром да је већ био склопљен мир у Кривошијама, Родић је 19. јануара упутио исцрпан извјештај Бечу, а у свој лични дневник ћирилицом, тачније старословенским алфабетом, записао је сљедеће:

”… Сватоје Богојављеније. Хвала Богу да је тим мир у Боки сочињен и са милости Божјом и Његовог величанства, као што желим, препород постојашњег реда и будиште појавио: нитко сретнији него што сам ја…”

Овај мали запис словенском азбуком, у дневнику вођеном на њемачком језику, очито, потврђује да је Родић искрено саосјећао са овим ”добрим и храбрим народом”, као што сам каже. Он је био радостан што је допринио прекиду непријатељства и крвопролића у Боки и што је окончао народне патње и страдања, и што је најважније, он устанике није понизио него им је дао пуну сатифакцију побједника и тиме увећао њихов углед и њихову херојску борбу у очима европске јавности.“

 

У том периоду, у Далмацији је дошло до сукоба унутар Народне Странке (која је објединавала и Србе и Хрвате) и формирања посебне Српске странке. Многи истраживачи сматрају Родића кључном особом која је допринијела да се формира посебна Српска странка у Далмацији.[44] Издвајање Срба у Далмацији од Народна Странке, која је промовисала уједињење Далмације са Хрватском и Славонијом, одговарало је додуше и бечком двору, па је тешко рећи са којих позиција је барон Родић овдје наступао. Оно што је остало забиљежено јесте да је он „као вјерни син православне цркве“ подржавао рад српских културних друштава и Цркве у Далмацији и био веома близак са српским политичарима Стефаном Митровим Љубишом, владиком Кнежевићим и Симићем. На Родићеву иницијативу је 1873. године подигнут и парохијски дом при српској цркви у Метковићу.

 

  1. године Барон Родић се враћа у Беч, гдје се исте године пензионише. Умире у Бечу 21. децембра 1890. године у 78.години.

 

 

Остали Родићи племићи

 

Поред генерала и барона Гаврила Родића, на подручју Баније и Кордуна помињу се у 18. и 19.вијеку још двије породице Родић које су, на основу војних заслуга, добиле племство и грб. Ради се о Данилу Родићу[45] који је племство добио за заслуге приликом аустријског заузимања Берлина 1757. године. Такође спомиње се и Ћирил Родић[46], официр Треће огулинске регименте, који је племство добио 1816. године, а племство је потврђено и његовим синовима: Стевану, Максиму, Јосифу и Јовану. Иако извори не говоре ништа о вези Данила и Ћирила, сама чињеница да им је приликом додјеле племства потврђен истовјетан грб (на слици доле) говори да се радило о истој породици Родић.

 

 

Грб Данила Родића
Грб Данила Родића

 

Приликом додјеле племства Гаврилу Родићу, наглашено је да се ради „једној другој грани породице Родић“[47], што у једну руку потврђује да се ради о различитим гранама, али истом роду.

Могли бисмо претпоставити да су Данилови или Ћирилови преци од оних Родића који се спомињу као српски досељеници из Босанске Крајине у Будачком, 1725.

 

 Шеме миграција Родића

 

 

миг
Миграције Родића до 18. вијека на основу породичних предања

 

 

м
Миграције Родића у 18. и 19. вијеку из матице у далматинском Плавном

 

Генетички резултати Родића

 

Као што смо у уводу напоменули, причи о Родићима додајемо још један аспект, омогућен у посљедњим деценијама убрзаним развојем науке, а то је сагледавање историје рода Родић анализом њихових генетичких резултата. У овом тренутку имамо резултате само једног тестираног Родића- ради се о припаднику овог рода из Каменице/Врточа код Дрвара, што, у неку руку, због ограничености узорка, не допушта извођење епохалних закључака, али свакако помаже да историју ове породице другачије сагледамо. Помоћу тестирања  Y-хромозома можемо открити далеко поријекло и непрекинуту линију својих предака по мушкој линији насљеђивања. Скуп појединаца који дијеле заједничко поријекло, било по мушкој било по женској линији насљеђивања, зовемо хаплогрупом.  Тренутно је дефинисано око 20 основних хаплогрупа у популацијама широм свијета. Неке хаплогрупе се могу повезати са појединим етничким групама, а друге су опет распршене по различитим народима, па и расама. Међутим, свака хаплогрупа има своју специфичну генезу и обрасце миграција, помоћу којих можемо да откријемо и даљу и ближу историју њених припадника. Шта су нам показали резултати тестирања за поменутог Родића?

Показали су да тестирани Родић припада хаплогрупи I2a Dinaric North[48], млађој грани основне хаплогрупе I.  Хаплогрупа I је, судећи по досадашњим истраживањима[49],  наслеђе палеолитског човјека у Европи. Из основне хаплогрупе I развиће се , у дугој праисторији и историји Европе, мноштво грана и огранка. Неке од тих грана ће заувијек изумријети, а неке ће опстати до наших дана, доживљавајући неријетко нагли демографски раст у скоријој историји.  Једна од таквих грана, која је управо „демографски експлодирала“ у посљедњих 2000 година јесте и хаплогрупа којој припадају Родићи- I2a Dinaric. Ова хаплогрупа учествовала је негдје на прелазу  између два миленијума у етногенези Словена, на простору Украјине, Пољске и Белорусије. Словенска племена ће затим ову хаплогрупу, у својим миграцијама у 6. и 7. вијеку, донијети на Балкан, гдје је и данас бројна међу готово свим словенским , а у мањој мјери и несловенским народима.[50] Укупна старост хаплогрупе  I2а Dinaric процјењује се на 2500 година[51], односно прије 2500 година је живио човјек од ког су настали сви данашњи I2а Dinaric. Код Срба је ова хаплогрупа  појединачно најзаступљенија хаплогрупа и по већини истраживања, рађених међу Србима, обухвата трећину српске популације. Међутим и унутар ове опште, словенске I2а Dinaric хаплогрупе постоје још специфичније, млађе гране. Варијанта I2a Dinaric South је млађи огранак хаплогрупе I2a Dinaric North. Припадност варијанти I2a Dinaric North одређена је вриједношћу 20 на маркеру 448, док припадност варијанти  I2a Dinaric South одређује вриједност 19 на истом том маркеру. Варијанта I2a Dinaric South  карактеристична је за подручје западног Балкана и подручје динарских планина,  док је Dinaric North више заступљен међу Словенима Македоније, Бугарске и Грчке.

Тестирани Родић је урадио СТР[52] тест на 17 маркера. Његови резултати су приказани  у табели испод:

маркер DYS  393 DYS 390 DYS 19 DYS 391 DYS 385a DYS 385b DYS 439 DYS 389I DYS 392 DYS 389II DYS 458 DYS 437 DYS 448 DYS H4 DYS 456 DYS 438 DYS 635
13 25 17 11 14 15 13 13 11 30 16 15 20 10 15 10 23

 

На основу предиктора [53] закључујемо да Родић припада хаплогрупи I2a Dinaric, а на основу вриједности 20 на маркеру 448, видимо да Родић припада  I2a Dinaric North подграни ове хаплогрупе.

На основу тестираних 17 маркера тешко је са великом сигурношћу говорити о сродности хаплотипова, јер за неко одређеније поређење потребно је бар 37 или 67 тестираних маркера. Провјерили смо да ли се хаплотип Родића поклапа са неким постојећим хаплотиповима у доступним, јавним базама хаплотипова. У Српском ДНК пројекту[54] , гдје су сабрани резултати већине тестираних са подручја бивше Југославије, Родић нема потпуно поклапање ни са једним тестираним. Међутим близак је трима хаплотиповима (3 различита маркера на 16) и то : Кљајићу из Коренице у Лици, Врањешевићу из Ботајице код Модриче и Милетићу из Рибара код Крушевца. Занимљиво је да тестирани Врањешевићи из Модриче славе Аранђеловдан као и Родићи, и знају да су у Ботајицу доселили из Босанске Крајине. Такође тестирани Милетићи, у Рибаре код Крушевца су доселили из Македоније. У FTDNA I2a Пројекту[55] нисмо нашли пуно поклапање за Родиће, али смо нашли један близак хаплотип грчке породице Ксенос са острва Закинтоса који се од Родића разликује у два од тестираних 16 маркера. У великој интернационалној бази y search[56], двије породице показује сличност, не и пуно поклапање са Родићевим хаплотипом, а то је породица Штернфелт (Sternfelt)  из Латвије и Вишњевски (Wisnewski) из Пољске. Из ових најближих поклапања јасно је да поријекло Родића треба тражити у словенском етничком кругу, па чак и у случајевима када се ради о Грцима или Латвијцима, јер су сви ти народи имали значајне упливе словенског становништва.

Могли бисмо се сада вратити на почетно предање Родића о поријеклу из Македоније. Има ли то предање икакво упориште у генетичким резултатима? Морамо одмах одговорити да има и да је могућност о поријеклу из Македоније, бар у контексту генетичких резултата, веома могућа.

Оно што иде у прилог оваквој тези, јесте чињеница да је варијанта I2a Dinaric North типична управо за Словене Македоније, Бугарске и Грчке, док је на западном Балкану доминантнија варијанта I2a Dinaric South. Требамо имати на уму да су словенска племена која су у 6. и 7. вијеку доселила на Балкан била прилично бројна и да су населила многе области централног Балкана, Мaкeдоније и Грчке, па чак и сами Пелопонез. Блискост хаплотипа Родића са српском породицом Милетић, која је поријеклом из Македоније и грчком породицом Ксенос, доводи нас до претпоставке да су преци Родића могли припадати неком од словенских племена која су у том периоду населила централни Балкан. Нека од тих племена нису забиљежена у изворима, а нека су поименице пописана. Тако се на подручју Македоније и Грчке, говори о словенским племенима: Смољанима, Дреговићима, Вајунитима, Велегезитима, Берзитима, Струмљанима, Ринхинима и на Пелопонезу још и Милинцима и Језерцима.

С обзиром на предање Родића о поријеклу из Прилепа, требало би обратити пажњу на једно словенско племе које је у изворима живјело на подручју Пелагоније и југозападне Македоније. Ради се о Берзитима. Неки аутори Берзите сматрају словенским племеном које је имало континуитет постојања на сјеверу и југу[57] словенског свијета. Многи истраживачи и племенску групу Брсјака у данашњој Македонији изједначавају са овим племеном. Тако Цвијић за Брсјаке пише[58]:

“Али у почетку Средњега века, непосредно после словенске најезде на Полуострву, историјски споменици помињу као племена Брсјаке, Драговиће и друге у сливу Вардара и Црнога Дрима. Име Брсјаци одржало се и до данас у западној Македонији.”

Томо Смиљанић Брадина у свом раду „Племе Брсјаци“ из 1931. године пише[59]:

“Племе Брсјаци дошло је на Балканско полуострво заједно са свима осталим српским племенима. Њега спомиње још Константин Порфирогенит у своме делу: De administrando imperio. Брсјаци се насељавају у околини Солуна још у VII столећу и стварају тамо насеобину Србију. Остаци те насеобине виде се по вароши Србици, данас Селфиџи или Сервиа, на реци Бистрици. Али Брсјаци, после узалудних покушаја да заузму Солун, повлаче се ка северу и настањују се између Битоља и Охрида. Бизантински писци пишу: Березитаос, Берзитас, јер не могу да транскрибују наше самогласно р. То исто чине и други словенски писци, који немају такво р, рецима Руси пишу: Борсјаци, Бурсјаци, Берсјаци.

Питање је сада, јесу ли данашњи Брсјаци потомци тих старих Брсјака? Ради решења овога питања обилазио сам скоро три месеца области у којима су данас насељени најчистији Брсјаци. И ево до којих сам резултата дошао:

Име Брсјак и Брсјаци(за жене Брсјачка и Брсјачки) долази од сложене речи брст+јадци (они који једу брст, који брсте). Како су Брсјаци у исто време и земљорадници и сточари те како су имали велика стада коза, они су своја стада водили по шумама и тамо су секли гране да би им козе брстиле. То су чинили нарочито у пролеће. И данас Брсјаци »касе шуму«, те праве лиснике за зиму. Могу се  данас видети читаве падине, где је шума »покошена« те личи на покошену ливаду. Нарочито тако »косе« неке врсте церовог и растовог дрвећа: лапар, благуњ и др. Брсјаци се даље и данас често сусрећу по шумама и путевима са прикаченам секиром о руци. Том секиром он крчи шуму, прави брст за козе и брани се од дивљачи. Према томе име им долази од начина исхране њихаве стоке. Неки хоће да кажу да су чак и људи у гладним годинама јели брст.

По Миклошићу име им долази од речи бреза= бетула, лит. бержас, лит. берзе; у сл.бреза = ваееа маеулис, спарса, брезаст. По свему прво занимање – сточарство.

Мијаци кажу за Брсјаке да су јако прости. Они кажу: “Прост као Брсјак или “ово је брсјачка работа«. Брсјаци, се сматрају као јаки и радени људи. Они нису тако окретни као Мијаци, али су издржљиви и од речи. Иначе Брсјаци су јако весели људи и одржавају своје старе обичаје.

По психичким особинама Брсјаци чине саставни део виолентног динарског психичког типа. То доказују, поред осталога, и својим многобројним побунама.По телесним ·особинама можемо да запазимо у главноме три типа: један прави динарски човек и њему припада старинци Брсјаци…”

Брсјачка свадба
Брсјачка свадба

 

Како видимо из горњих навода, Брсјаци, по свим својим етнолошким особинама представљају старо словенско становништво Македоније. Да ли и племе Родића долази из овог етничког круга? Сасвим могуће.

 

Завршно разматрање

 

Прича о Родићима нас је довела до 20.вијека и нових сеоба које су се у њему десиле. Одмах на почетку 20.вијека, у годинама до Првог свјетског рата и Родићи су, као и остали крајишки Срби, покушали да нађу срећу у далекој Америци. Након Првог Свјетског Рата , многи Родићи, као солунски добровољци, насељени су у Војводини, а сеобе у Војводину ће се наставити и након Другог Свјетског рата током тзв. Осме офанзиве. Нови ратови 90-тих ће и оно мало Родића што је остало у Крајини, заувијек расути по цијелом свијету. Већина мјеста у Крајини, у којима су живјели Родићи, а које смо описали у овој књизи, данас је пуста и ненасељена. Чини се да су непрестане сеобе постале судбина не само Родића, већ српског народа уопште.

Иако нисмо успјели да сва предања о поријеклу породице Родић у потпуности и сасвим сигурно потврдимо, ипак смо кроз изнесене податке и нове моменте које је пружило генетичко истраживање, показали да свако од тих предања има шансу да се сматра вјероватним. Шта је оно што би се укратко, на крају, могло рећи о поријеклу Родића? На основу генетичких резултата, могло би се рећи да су преци Родића словенског поријекла и да су на Балкан дошли у општој словенској сеоби у 6. и 7.вијеку. Којем су словенском племену припадали, у овом тренутку не знамо, али ако пратимо линију њиховог предања о прапостојбини у Македонији у области Прилепа, могли бисмо претпоставити да су  припадали словенском племену  Берзита-Брсјака које поменуту територију насељава у континуитету од средњег вијека. Проширење генетичке базе тестираних појединаца можда нам једног дана пружи могућност да генетички профилишемо сва словенска племена, па и прецизније одговоримо на ово питање. Припадност Родића хаплогрупи I2a Dinaric North, која је типичнија за словенско становништво централног него западног Балкана, такође упућује на простор Македоније као мјеста поријекла. Даље смо показали да су миграције српског становништва из Македоније, Херцеговине у Крајину биле општа појава и да Родићи нису једина породица која има предања о поријеклу из источних дијелова средњовјековне српске државе. На крају смо, на основу неколико извора, укрштањем података, покушали да откријемо како се разгранавала и расељавала породица Родић у самој Крајини и да кретања Родића повежемо са другим породицама ширег рода Родић-Стојисављевић, од којих су поједини католички родови исељавали у Хрватско Приморје и Бачку у 17.вијеку. Нововјековне миграције Родића лакше је пратити јер су оне практично све, бар од 1692. покретане из једног центра-матице, а то је- далматинско Плавно. Демографска експанзија Родића који су, за само два вијека, успјели да населе велике просторе Крајине, од Унца, Поткозарја до Баније и Кордуна, била је јасна и раним истраживачима који су препознали плодност овог рода. Истраживачи су препознали и дар који су Родићи имали за трговину и политику и спомињу је као природну надареност. Само лична способност и таленат довели су Гаврила Родића, од сина обичног српског крајишника до титуле барона и генерала аустријске војске. На крају, можемо слободно рећи да смо писањем ове кратке историје Родића описали заправо и добар дио историје крајишких Срба. Родићи су својим трајањем, на немирном крајишком тлу, преживјели сва страдања, успоне и падове обичног крајишког човјека, и што је најбитније, а што се једино рачуна, опстали до данас.

 

Литература

Алексеев  Сергей, Славянская Европа V – VI вв., Москва 2008

Аличић С. Ахмед, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, 1985.

Бачко Александар, Породице далматинских Срба, Зборник за српску етнографију и историју, књига 2, Београд 2008.

Бојничић Иван,Der Adel von Kroatien und Slavonien, Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch Нирнберг 1899

Вего Марко, Насеља босанске средњовјековне државе, Сарајево, 1957, стр.11

Грбић Манојло, Карловачко владичанство, Књига прва, Карловац 1891.

Гргуревић Томислав, Бокељски устанак Црна гора и Бокељски устанак 1869.године, Фељтон из листа Република 2007.

Група аутора, Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. Новембра 1961., Посебна издања (Научно друштво Босне и Херцеговине)2 , Сарајево 1963.

Дабић Војин, Војна Крајина- Карловачки генералат (1530-1746) стр.107, Београд 2000

 

Дедијер Јефто, Билећке Рудине, Насеља српских земаља (књига 2) – СЕЗ (књига V), Српска краљевска академија, Београд 1903.

Десница Бошко, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Српска књижевна задруга, Београд 1991.

Дробњаковић М. Боривоје ,Смедеревско Подунавље и Јасеница, Насеља и порекло становништва (књига 19) – СЕЗ (књига XXXIV), Српска краљевска академија, Земун 1925.

Ердељановић Јован, О пореклу Буњеваца, Посебна издања књига 79, Српска Краљевска Академија, Београд 1930.

Карановић Милан, Поуње у Босанској Крајини, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

Клаић Вјекослав, Жупанија Псет (Pesenta) и племе Колунић, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, Св 15. Бр.1 Сијечањ 1928.

Крешевљаковић Хамдија, Стари босански градови, Наше старине I, Сарајево, 1953., 7-45

Милићевић Ристо, Херцеговачка презимена, Београд 2005.

Накићеновић Саво, Книнска Крајина, изд. Nikola Pašić, Београд 2004

Павичић Стјепан, Сеобе и насеља у Лици, Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Књига 41, Антропогеографска истраживања III, ЈАЗУ, Загреб 1962.

Рађеновић Петар, Бјелајско Поље и Бравско, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

Рађеновић Петар, Унац, Насеља и порекло становништва (књига 30) – СЕЗ (књига LVI), Београд 1948.

Рајчић Тихомир, Српски национални покрет у Далмацији у XIX стољећу, Радови Завода за повијесне знаности ХАЗУ у Задру, Бр.47 Новембар 2005.

Скок Петар, Етимологијски речник хрватскога или српскога  језика, ЈАЗУ, Загреб 1971, стр. 221-222

Смиљанић-Брадина Томо, Племе Брсјаци, Народна старина, В.10 бр.25 1931, Загреб

Солдо Јосип, Етничке промјене и миграције становништва у сињској крајини крајем 17. и почетком 18. стољећа, Зборник Цетинске крајине 4, Сињ 1989.

Соловјев А., Одабрани споменици српског права од XII до краја XV века, ПОВЕЉА КРАЉА СТЕФАНА II МИЛУТИНА О ОСНИВАЊУ МАНАСТИРА СВ. СТЕФАНА У БАЊСКОЈ 1314-1316. ГОДИНЕ, стр. 89-99. Превео В. Мошин, Београд, 1926

Спахо Џ.Фехим и Аличић С. Ахмед, Опширни попис клишког санџака из 1550.године, Оријентални институт у Сарајеву, 2007.

Трифуновски Ф.Јован, Битољско-прилепска котлина,Насеља и порекло становништва књ.45,  СЕЗ XCIX, САНУ, Београд 1998

Цвијић Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922.

Шематизам православне митрополије и архидијецезе дабро-босанске за 1882. годину, Сарајево 1882.

von Wurzbach Constantin, Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich, Wien 1891.

Gothaisches Genealogisches Taschenbuch der Freiherrlichen Häuser auf das Jahr 1865. Funfzehnter Jahrgang.

Semino O, Passarino G, Oefner PJ et al: The genetic legacy of Paleolithic Homo sapiens sapiens in extant Europeans: a Y chromosome perspective. Science 2000

http://www.hprg.com/hapest5/hapest5a/hapest5.htm

http://poreklo.rs/srpski-dnk-projekat/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

https://www.familytreedna.com/public/I2aHapGroup/default.aspx?section=yresults

http://www.ysearch.org/

 

[1] Карановић Милан, Поуње у Босанској Крајини, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

[2] Рађеновић Петар, Унац, Насеља и порекло становништва (књига 30) – СЕЗ (књига LVI), Београд 1948.

[3] Накићеновић Саво прота Книнска Крајина, изд. Nikola Pašić, Београд 2004

[4] Карановић Милан, Поуње у Босанској Крајини, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

[5] http://www.exploringmacedonia.com/content/top%20image%20markovi%20kuli.jpg

[6] Трифуновски Ф.Јован, Битољско-прилепска котлина,Насеља и порекло становништва књ.45,  СЕЗ XCIX, САНУ, Београд 1998

[7] Скок Петар, Етимологијски речник хрватскога или српскога  језика, ЈАЗУ, Загреб 1971, стр. 221-222

[8] „Србин да се не жени међу Власима. Ако се пак ожени без знања игумана, да се ухвати и свеже и он и Влах од кога буде узео жену, те да се врати силом опет на очево место…“

Соловјев А., Одабрани споменици српског права од XII до краја XV века, ПОВЕЉА КРАЉА СТЕФАНА II МИЛУТИНА О ОСНИВАЊУ МАНАСТИРА СВ. СТЕФАНА У БАЊСКОЈ 1314-1316. ГОДИНЕ, стр. 89-99. Превео В. Мошин, Београд, 1926

[9] Група аутора, Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. Новембра 1961., Посебна издања (Научно друштво Босне и Херцеговине)2 , Сарајево 1963.

[10] Дедијер Јефто, Билећке Рудине, Насеља српских земаља (књига 2) – СЕЗ (књига V), Српска краљевска академија, Београд 1903.

[11] Постоје додуше нека херцеговачка презимена која су постојала у Херцеговини и као таква су пренесена у крајину: Мириловићи, Предојевићи, Љубибратићи

[12] Милићевић Ристо, Херцеговачка презимена, Београд 2005.

[13] Исто

[14] Дробњаковић М. Боривоје ,Смедеревско Подунавље и Јасеница, Насеља и порекло становништва (књига 19) – СЕЗ (књига XXXIV), Српска краљевска академија, Земун 1925.

[15] „Закон џемата скупине влаха вилајета Херцеговине је слиједећи: На дан који је познат под именом Ђурђевдан ( Хизир Иљас ) сваке године дају с куће по једну филурију и по једну овцу с јањетом или њену вриједност од дванаест акчи, по једног овна или његову вриједност од петнаест акчи, даље дају на сваких педесет кућа два овна или његова вриједност од шездесет акчи, те на сваких педесет кућа по једну чергу ( шатор ) или њену вриједност од стотину акчи, осим тога, када је рат, издвајају на сваких десет кућа по једног ескинџију који такођер иде у рат. Када испуне ово што је споменуто, опроштени су и ослобођени осталих намета.“ Аличић С. Ахмед, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, 1985.

[16] Клаић Вјекослав, Жупанија Псет (Pesenta) и племе Колунић, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, Св 15. Бр.1 Сијечањ 1928.

[17] Крешевљаковић Хамдија, Стари босански градови, Наше старине I, Сарајево, 1953., 7-45

[18] Спахо Џ.Фехим и Аличић С. Ахмед, Опширни попис клишког санџака из 1550.године, Оријентални институт у Сарајеву, 2007.

[19] Вего Марко, Насеља босанске средњовјековне државе, Сарајево, 1957, стр.11

[20] Вјероватно данашња села Бјелај и Бусије

[21] Могуће данашња петровачка Суваја

[22] Данашње село Дринић

[23] Могуће насеље Орашац или Орашко брдо

[24] Могуће данашња Буковача

[25] Спахо Џ.Фехим и Аличић С. Ахмед, Опширни попис клишког санџака из 1550.године, Оријентални институт у Сарајеву, 2007.

[26] Бачко Александар, Породице далматинских Срба, Зборник за српску етнографију и историју, књига 2, Београд 2008

[27] Солдо Јосип, Етничке промјене и миграције становништва у сињској крајини крајем 17. и почетком 18. стољећа, Зборник Цетинске крајине 4, Сињ 1989.

[28] Павичић Стјепан, Сеобе и насеља у Лици, Зборник за народни живот и обичаје јужних Славена, Књига 41, Антропогеографска истраживања III, ЈАЗУ, Загреб 1962.

[29] Дабић Војин, Војна Крајина- Карловачки генералат (1530-1746) стр.107, Београд 2000

[30] Ердељановић Јован, О пореклу Буњеваца, Посебна издања књига 79, Српска Краљевска Академија, Београд 1930.

[31] Овдје назив Кривокуће користимо да би једним именом објединили читаво „племе“, а не зато што смо сигурни да је назив Кривокуће заиста био њихово заједничко име(прим.аут.)

[32] фотографија преузета са http://www.pticica.com/slike/bjelajska-kula/717058          http://s2.pticica.com/foto/0000717058_m_0_omsese.jpg

[33] Рађеновић Петар, Бјелајско Поље и Бравско, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

[34] Десница Бошко, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Српска књижевна задруга, Београд 1991.

[35] Рађеновић Петар, Унац, Насеља и порекло становништва (књига 30) – СЕЗ (књига LVI), Београд 1948.

[36] Рађеновић Петар, Бјелајско Поље и Бравско, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

[37] Интересантно је ово помињање католичких Родића из Скрадина, поготово што славе исту славу као и православни Родићи-Аранђеловдан. И данас у Далмацији, у околини Сплита има католичких Родића. Немамо довољно података да успоставимо ову везу. Сем ако католички Родићи у Далмацији нису потомци врличких припадника овог рода, које смо спомињали у претходним поглављима. (прим.аут.)

[38] Карановић Милан, Поуње у Босанској Крајини, Насеља и порекло становништва (књига 20) – СЕЗ (књига XXXV) Српска краљевска академија Београд 1925

[39] Шематизам православне митрополије и архидијецезе дабро-босанске за 1882. годину, Сарајево 1882.

[40] Дабић Војин, Војна Крајина- Карловачки генералат (1530-1746), Београд 2000

[41] Грбић Манојло, Карловачко владичанство, Књига прва, Карловац 1891.

[42] Слична је ситуација била са аустријским фелдмаршалом Емануелом (Манојлом) Цветичанином, који је потицао из српске породице са Тромеђе (из Цвјетнића код Дрвара)

[43] Гргуревић Томислав, Бокељски устанак Црна гора и Бокељски устанак 1869.године, Фељтон из листа Република 2007.

[44] Рајчић Тихомир, Српски национални покрет у Далмацији у XIX стољећу, Радови Завода за повијесне знаности ХАЗУ у Задру, Бр.47 Новембар 2005.

[45] von Wurzbach Constantin, Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich, Wien 1891.

[46] Бојничић Иван,Der Adel von Kroatien und Slavonien, Siebmacher’s grosses und allgemeines Wappenbuch Нирнберг 1899

[47] мисли се у односу на Кирила, Gothaisches Genealogisches Taschenbuch der Freiherrlichen Häuser auf das Jahr 1865. Funfzehnter Jahrgang.

[48] означавање хаплогрупа се врши на основу усвојених стандарда ISOGG (International Society of Genetic Genealogy), aли неријетко истакнути истраживачи „крсте“ хаплогрупе и њихове гране које су дефинисали. Хаплогрупу I2a Dinaric North дефинисао је амерички научник Keneth Nordvedt. Назив Dinaric се односио на локацију високе учесталости ове хаплогрупе у региону Динарида, а ознака North је ознака гране хаплогрупе Dinaric која је карактеристична за простор сјевернод Карпата. Хаплогрупа I2a Dinaric North припада главној хаплогрупи I о којој више може да се прочита

[49] Semino O, Passarino G, Oefner PJ et al: The genetic legacy of Paleolithic Homo sapiens sapiens in extant Europeans: a Y chromosome perspective. Science 2000;

[50] Проценти код словенских народа

[51] Кљосов и Нордтведт

[52] Више о стр тесту

[53] http://www.hprg.com/hapest5/hapest5a/hapest5.htm Предиктори су апликације које на основу вриједности СТР маркера, са степеном вјероватности, одређују припадност одређеним хаплогрупама

 

[54] http://poreklo.rs/srpski-dnk-projekat/tabela-pojedinacne-grupe/?grp-filter=I2%20DN

 

[55] https://www.familytreedna.com/public/I2aHapGroup/default.aspx?section=yresults

 

[56] http://www.ysearch.org/

 

[57] Алексеев  Сергей, Славянская Европа V – VI вв., Москва 2008,стр.151

„В связи с дреговичами в греческих источниках упоминается племя βερζιται (берзичи? от *Ьегgъ ‘берег’ или *bъreza’береза’). Баварский географ упоминает среди восточнославянских племен Fresiti -повидимому, тех же берзичей (точнее, их сородичей). Скорее всего племена дреговичей (Баварским географом не упоминаемых) и берзичей составляли некую общность, в которой попеременно лидировали. Припятско-горынская группа поселений, отчасти заходящая в болота к югу от Припяти, соответствует этим двум племенам. Дреговичей следует помещать тогда на южных заболоченных

землях, берзичей – по берегу Припяти.“

 

[58] Смиљанић-Брадина Томо, Племе Брсјаци, Народна старина, В.10 бр.25 1931, Загреб

[59] Цвијић Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922.

____________________

Захваљујемо Ољи Родић која је иницирала ово истраживање о Родићима.

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. Autore, svaka Vam čast. Ovako treba pisati o porijeklu srpskih rodova.

  2. Војислав Ананић

    Синиша, текст ти је за сваку похвалу и заслужује пажњу свих који би се бавили истраживањем свог порекла.

  3. Eror

    Свака част Синиша на обимном и темељном раду. Такође, оно што се мени свиђа, јесте да, и поред тога што један добар део текста чине предања, уз њих ипак стоји увек напомена да се на њих не можемо поуздати, већ да она могу само да послуже као путоказ за даља истраживања која данас егзактне науке попут генетике омогућавају. Све ово ће бити јако занимљиво за читање једног дана када нешто од овога можда буде и потврђено генетским истраживањима, тако да треба подстаћи оне који читају овај текст, а припадају неком од наведених родова, да се тестирају. Наравно, могуће је да сва предања падну у воду, јер неки примери у досадашњим резултатима српског ДНК пројекта показају да треба бити доста опрезан код доношења закључака о заједничком пореклу чак и особа које носе исто презиме у истој области, поготово када су патронимска презимена у питању. Свакако су иста слава и више сличних предања у различитим областима нешто што наводи на сумњу у постојање одређене везе у случају овде наведених родова. Мене занима, тј. нисам баш сигуран, невезано за овај конкретан случај, да ли су они који су преносили та предања, под сродством подразумевали само директну мушку линију, пошто у супротном вероватно 90% људи на овом нашем говорном подручју јесте у последњих 10 векова сигурно у некој родбинској вези, што би доста релативизовало тај појам “рода” из народних предања, па би чак и нека утемељена предања о сродству, самом Y DNK анализом пала у воду. Вероватно се у већини предања мисли да мушку линију, али можда ни предања нису ту била сасвим искључива (ово ми је само пало на памет као могућност). Ипак, свако презиме и сваки род је по нечему специфичан и темељна генетичка истраживања ће дати најбоље одговоре. Мени је у овом тексту посебно занимљиво помињање презимена Кривокућа, за које сам и сам пре годину-две сазнао да је релативно бројно и у ивањичком крају, поред тога што сам знао да је било доста бројно на Кордуну, у селима између Војнића и Карловца. У Радекином “Карловачком владичанству” пише да славе Аранђеловдан и Никољдан. Било би јако занимљиво упоредити генетику Кривокућа из Старе Рашке и са Кордуна, поготово што презиме није патронимско и била би велика случајност да немају некаквее везе. Ту се сетим и сличне везе која би могла да постоји између бројних Котуровића у околини Краљева и Котура у босанској Крајини и још неких могућих веза као што је нпр. село Метикош код Краљева и презиме Метикош на Банији, о чему је Петар Демић раније писао на Пореклу.

  4. Синиша Јерковић

    Томо, Војиславе, Јоване, хвала на честиткама. Овај текст је написан још прошле године, али ето тек сад је објављен.

    Јоване, слажем се са твојом констатацијом да су предања варљива категорија. У неким ситуацијама се зачудим, како су добро очувана и како се покажу тачна, рецимо у Црној Гори. Са друге стране, примјећујем у Крајини доста одступања од предања. Зато и јесте добро да се то све генетски провјери. Могућност да се не ради само о сродству преко мушке линије није искључена, нарочито за оне родове за које се каже да су једно. То једно може бити и преко женских линија. У Крајини се распала та чврста племенска патријархална структура, а самим тим и поузданост предања. А и миграције су биле интензивније него у Црној Гори.

  5. Eрор

    Види се да си потпуно разумео шта сам хтео да кажем, јер сам управо на ту честу реченицу из предања “веле да су једно са ….ићима” и мислио када сам писао тај део коментара. Са свим осталим твојим констатацијама о разликама између црногорских и крајишких предања и уопште разликама у историји родова у ове две области, такође се слажем. Генетика је генетика и ту се у тебе још више уздамо, а овакви текстови су сјајна подлога за све то што следи.

  6. Marija Stojsavlejvić

    Hvala na ovim podacima i informacijama o Stojsavljevićima.

  7. Владимир Бурсаћ

    Све честитке на овако написаном раду. Рад заслужује сву пажњу људи који се интересују за порекло својих породица, али и свих аутора који обрађују тематику родослова и аматерски или професионално се баве писањем истих. Овакав рад показује колико се добро морају познавати извори, везани за различита географска подручја и различите временске периоде, и како се из њих праве синтезе. А са друге стране показује како се породична предања могу складно уклопити у све то, а да се не уђе у замку ”слепог веровања у предања”. Одмах након читања овог рада, кренуо сам у читање свих ваших осталих објављених радова, а посебно ми се допао онај о Красојевићима.
    Ја сам осетио потребу да се јавим због помињања Плавна у Далмацији. Моје презиме је пореклом из тог места, односно Плавно је последње село где су сви Бурсаћи живели заједно док нису почели да се расељавају, што траје од 18.века до данас. Ми имамо своје удружење које се зове ”Сабор Бурсаћа” које постоји од 2000.године, а становници Плавна имају своје ”Завичајно друштво Плавно” основано 2005.године, које је објавило Монографију о Плавну, и Зборник ”Книнска крајина”. Ја сам припремио рад о становништву Плавна од 16.по прве половине 18.века, са посебним освртом на много цитирано насељавање 1692.године. Досадашња сазнања о томе су била базирана на историјским изворима које је сакупио др. Бошко Десница у капиталном делу ”Историја котарских ускока” објављеном 1950.г у две свеске, а који су анализирани и синтетисани у раду истог аутора ”Како је насељен крај од Плавна до Жегара” објављеном први пут још 1925.године у Сплиту. Међутим, истраживања до којих је 1990-92.године дошао историчар Марко Јачов, истражујући у Државном архиву Венеције, су донекле промениле слику на тај догађај. Јачов је у Млетачком архиву пронашао да је маја 1692.године кнез Павле Ђурић на челу 70 породица из Санице (саничке жупе) у Босни, прешао из Турске и доселио се у Плавно. Доказ за ово се налази у Senato-Provveditori da Terra e da Mar, fil.534, n.15 (Archivio di Stato di Venezia). Ових 70 породица се доселило и распоредило по Плавну. Ово се у потпуности слаже на породичним предањем моје породице, а као потврду тога, успели смо да идентификујемо презимена Ђурић и Бурсаћ у Општем попису босанског санџака из 1604.године у једном селу на граници Змијања и Санице. Наредног месеца, јуна 1692. Бјелајци под вођством остала два кнеза, Николе Пирића и Тодор Зорића, а уз војну помоћ ускочких јединица, прелазе у Далмацију и насељавају Зрмању, Отон, Пађене и Мокропоље, а нешто касније и Ервеник и део Жегара. Један део презимена досељених Бјелајаца је доступан у Млетачком катастру из 1709.године (”Римац Марко ”Задарско окружје на млетачком катастру из 1709.године, трећи дио Горњи котар”, објавио државни архив у Задру 2012.г” ) за места Мокропоље, Ервеник и Жегар. И заиста Зориће можете наћи у Ервенику, а Периће у Жегару, уз напомену да су из Ервеника. Други део презимена досељених Бјелајаца можете наћи у чувеном попису Лике и Крбаве из 1712.године (Казер Карл ”Попис Лике и Крбаве 1712.године”, Српско културно друштво ”Просвјета”, Загреб, 2003.г) у Зрмањи. Презимена Родић нема ни у једном од ова два пописа, што би вероватно значило да они нису били у групи досељених Бјелајаца јуна 1692.године. Једино од бројних изведених презимена из групе Родића, које се појављује у ова два пописа је Стоисављевић у Зрмањи и то у групи 37 породица беземљаша, што значи да нису оригинално становништво досељено 1692.године, нити 1699.године када је Аустрија оружјем преотела Зрмању и Звониград од Млечана. Вероватно су прешли из Плавна непосредно пред тај попис 1712.године. Пописане су 3 јаке задруге: Јанка или Јована (Janus) Стоисављевића са 17 особа, Станисава или Станише (Stanisau) Стоисављевића са 14 особа, и Стојића (Stoich) Стојисављевића са 26 особа. Заједно са њима се налазе и друга плавањска презимена: Опачићи или Мунимагарци, Драгишићи и Грмуше. За Стојисављевиће ћу само још поновити већ изнето да се за њих у Плавну не зна нити се помињу (за сада нема другачијих доказа). Разлог је врло очигледан, ако су и живели у Плавну, то је било врло кратко, и одмах су продужили пут Аустријске Лике и Велике Попине. Најмање још једна породица је у Плавно стигла из истог правца, из Отишића у Цетини, то су Кривошије које у Плавну славе св.Јована. Они су се задржале до данас али је део породице отишао у Лику истим правцем, све до Брувна и Мазина.
    Што се тиче Родића у Плавну, то се презиме не појављује ни у једном од места које су населили Бјелајци 1692.године, па би закључак био да они и нису дошли из Бјелаја. Пошто су становници само Плавна, или су дошли из Санице или из неког трећег правца. У монографији о Плавну коју је 2008.г издао Завичајни клуб Плавно и СКД Зора, Книн, на 88.страни се помиње да су Родићи у Плавно дошли 1712.године (непосредно пред почетак малог Морејског рата 1714-1718.г) и то отац са 10 синова. Моје мишљење је да су у Плавно дошли из Отишића или неког другог места у Цетини.
    Опростите због овог дужег коментара, али надам се да су ове моје мале допуне Вашем раду корисне, прихватљиве и добродошле.
    Владимир Бурсаћ из Зрењанина.

    • Синиша Јерковић

      Владимире, хвала на новим информацијама и коментарима. Што се ствари сагледају из више углова и без унапријед зацртаних ставова, тим ће и закључивање бити квалитетније. Могућност о недоласку Родића из Бјелаја, коју јасно аргументујете, свакако да остаје једна од отворених опција. Међутим, остају отворене и опције да су они дошли са осталим Бјелајцима, па су се у периоду до првих пописа преселили из оближњих далматинских “бјелајских” мјеста у Плавно. Ово говорим највише због јасно очуваног предања самих Родића и њихових родова да су од Бјелаја, које је забиљежено на више мјеста, а једино у непосредној близини Бјелаја сам наишао и на топоним Кривокуће о којем говори и предање самих Родића. Занимљив је и тај податак за Саницу и Плавно и вјерујем да нови архивски налази доносе и нова сазнања. Цетинска варијанта ми се чини извјесном прије свега за Стојисављевиће, али је питање да ли су они и Родићи имали исте миграције, без обзира што су били истог поријекла.

      Пошто из вашег одговора видим да веома добро познајете материју, вјерујем да су и ваши текстови интересантни и квалитетни. Уколико желите да објавите нешто на сајту Порекла, било би веома корисно и вјерујем да уредништво сајта не би имало ништа против, напротив.
      Уколико имате неки приједлог, идеје или текст који бисте жељели да објавите пошаљите на:

      [email protected]

      Занимљива би била и сарадња са Сабором Бурсаћа и Удружењем Плавно.

      Поздрав и свако добро,
      Синиша Јерковић

      • Nina (Trivan) Stojković

        Siniša, dobar dan.
        Moja baka je od Djumića, Marija,pa sam se pronašla u priči. Ona je iz Tiškovca, a udata za dedu Đuru (Đuđu) Trivana iz Stožišta.Trivani su takođe iz Krajine,pa možda imate neke informacije i o poreklu mog devojačkog prezimena.Pokušavala da saznam nešto više o Trivanima, ali mi niko ne odgovara na pitanja.
        Bila bih Vam zahvalna na pomoći.
        Krsna slava Trivana je Sveti Stevan, a deda je sa porodicom,posle II sv.rata koloniziran u Nakovo,selo kod Kikinde. Tamo su sada njihovi potomci. Ja sam ćerka od sina Aleksandra i živim sa porodicom u Zrenjaninu.

        Hvala unapred.

  8. David Djumic

    Postovani gospodine Jerkovicu,najpre da Vam cestitam na ovoj studiji,da je srece,na ovaj nacin bi se analizirali nasi rodovi od strane domacih naucnih institucija,ali je to duga prica,i sama po sebi govori o njima samima.Moja znanja iz ove oblasti nisu dovoljna da bih se upustao u razmatranja sa Vama,ali bih uzeo za slobodu postaviti nekoliko zapazanja,iz sopstvene radoznalosti o poreklu,o kojem sam,zahvaljujuci i vama ,dosta toga,saznao.Ja se prezivam Djumic,i prezime se nalazi na ovom spisku od 19 prezimena,a polu u sali,polu u istini,samo bih istakao da su Rodici,i po ovoj analizi,samo jedno od tih 19 prezimena,mada verovatno najbrojnije,ali po analizi pi u centru paznje trebalo biti Krivokuca,no to vise govorim u sali!O,pak Krivokucama,sem ovih koji se pominju ovde,naisao sam i na njih na Kordunu,koji slave Sv.Nikolu i Sv.Djordja na Baniji,a navodno su nastali od Varicaka,od kojih su i Stokuce,po talentu za pravljenje kuca,kako se kazuje.Takodje,u svom istrazivanju sam naisao na 4 kuce Djumica u selu Pakovrace,u podnozju Jelice kraj Cacka,koji imaju predanje da su dosli iz Hercegovine,i to su jedini Djumici,po mom istrazivanju,koji nisu s tromedje.Iz ovog saznanja sam zakljucio da su se Djumici ovako prezivali i pre dolaska u Vrliku,kako se navodi,sto automatski ovu teoriju o coveku sa 9 sinova,ili pobija,ili je vraca u dalju proslost.Interesuje me da li ste koristili,u istrazivanju,knjigu Milivoja Rodica,Rod Rodica podbrinjana…?Primetio bih i da ovo Brsjaci,neodoljivo podsjeca na Bursaci,cuveno prezime sa tromedje,pa bi mozda trebalo istraziti.Izzgleda da bi dobro bilo organizovati testiranje,koje bi moglo dati sve odgovore,pa bih se ja prijavio za to,u dogoovoru s Jovicom.Nadam se da ce te dati kakav komentar na ova moja zapazanja,a opet pominjem,ovo sto radite je istorijska stvar,koja ce rasvetliti istinu,i dovesti u pitanje mnoge vestacke nacije na srpskom etnickom ylu.
    Zahvalan,
    David Djumic

  9. Даница

    Синиша,

    Ако си чуо, прочитао и сатнао нешто о презимену КОЈАНОВИЋ, молим те јави ми. Сазнала сам да је њихова слава св. Алимпије, да се мој предак први пут појавио у близини Крушевца (село Мала Јасиковица), да се доселио негде средином 18. в.(?) и звао се Милош.

    Унапред хвала момку који тако систематично обрађује податке,
    Даница

  10. Bosko Pilipovic

    Postovani, dobro je ovo obradjeno.Mogao si spomenuti jos neke znamenite Rodice, kao na primer generala SLAVKA RODICA, slavnog komandanta, stamenog Drvarcanina,Narodnog heroja, jednog od najistaknutijih ratnih komandanata .Bio je organizator ustanka i komandant odreda U Drvaru.Zatim, komandant 5.Krajiskog odreda,zamenik komandanta Operativnok staba za Bosansku Krajinu.Posle toga prvi komandant slavne Pete krajiske narodnooslobodilacke udarne divizije,pa onda,komandant korpusa i na samom kraju rata komandant Pete armije.Dakle ravnopravann sa KOcom Popovicem, Pekom Dapcevicem,Kostom Nadjom i Petrom Drapsinom.Kao prilog istini isticem, da je bio najbolji ucesnik koji je pohadjao Vojnu akademiju KLIMENT VOROSILOV u SSSR u.Umro je u 29 godini u cinu generalpotpukovnika na polozaju zamenika Necelnika Generalstaba.