Порекло презимена, село Брусница (Горњи Милановац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Брусница, општина Горњи Милановац – Моравички округ. Према књизи Миленка Филиповића „Таково“. Приредио сарадник портала Порекло Милода Порекло становништва села Брусница, општина Горњи Милановац – Моравички округ. Према књизи Миленка Филиповића „Таково“. Приредио сарадник портала Порекло Милода Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Брусница (Горњи Милановац)

Порекло презимена, село Брусница (Горњи Милановац)

Порекло становништва села Брусница, општина Горњи Милановац – Моравички округ. Према књизи Миленка Филиповића „Таково“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Брусница, црква Св. Николе

Брусница, црква Св. Николе

 

Положај села.

Иако је варош Горњи Милановац изграђена на атару Бруснице, ипак је Брусница још увек пространо насеље; у правцу север-југ дужина му износи 6 км. У том правцу протиче кроз насеље Речица, притока Деспотовице. Куће су већином по косама и благим странама; тек у новије време граде се ближе друмовима. Кроз село пролази железничка пруга уског колосека Београд – Чачак и друмови Београд – Чачак и Горњи Милановац – Прањани. Само малим делом село прелази на десну страну Деспотовице; то је заселак Бања око потока Бање под брегом Ковиљачом, односно брдом Вујном. Насеље се дели на два дела; Горњи и Доњи Крај. Граница између њих је место Жарковац. Горњи Крај чине куће по Бранковом Брду, Трњацима и Равном Гају а Доњи Крај групе кућа у Старој Чаршији, Крижевцу, Перову Брду, Млаковцу и Бањи. Куће на Млаковцу су настале тек у последњих 20 година; после земљотреса 1928. године померио се наниже и појачао извор топле воде, који се користи као лековита бања.

Воде.

Има много извора, чесама и бунара по селу. Главни извори и чесме су: Студенац у Равном Гају, Чесма Хигијенског завода, Точак Јевтовића, Светиња у Жарковцу – у Горњем Крају; а Илијак, Врело (на Перову Брду) и Чесма код цркве – у Доњем Крају. На Млаковцу постоји термални извор, Точак или Антонића Чесма је „мала светињица“. Док вода из врела, односно потока Бање није била каптирана за водовод за Горњи Милановац, на том потоку је било пет воденица а данас је само једна; једна је воденица је на Речици или Деспотовици.

Земље и шуме.

Велики део атара био је под шумом и дошљаци су се насељавали на крчевинама. Шуме и забрана има у приличној мери и сада: Црни Врх, Пољане, Руда Главица, Мало Косово, Бањска Страна. Многи воћњаци дају утисак да су шуме. Главни потесу су: Равни Гај, Падалиште, Орлијак, Врбље, Ријеке, Стублине, Миољача (била је ту крушка миољача), Трњаци, Ивице, Елдовиште, Иваново Брдо, Бајовине, Ћубовац, Трлине, Бранково Брдо (дугачка широка коса), Жарковац, Запис, Салаши, Рељино Брдо, Перово Брдо (раније Перов Гроб), Игришта, Врело, Лугови, Крижевац, Банарица, Ражани-Режаник, Росуље, Средња Ливада, Мауковац, Вучјак, Млаковац, Бања и Ковиљача. Крижевац је дугачка коса. Њен завршетак над самим Горњим Милановцем зове се Силистарово Брдо.

Тип села.

Село је разбијеног типа и дели се на два велика краја у којима куће појединих родова образују разређене групе. У селу има 218 домаћинстава. Сеоска црква Покровица је у страни покрај Речице. То место се зове Стара Чаршија. До цркве је „порта“. Сабори су на Богородични Покров, Преображење и Младенци а сеоска преслава је Бела Субота, прва после Тројица. Главни вашар у селу је у Белу Недељу, пред покладе. На Перовом Брду скупљала се раније и играла сваке недеље омладина. Село има само једно гробље, које је на месту Врбљу, нешто даље изнад Старе Чаршије. Гробље је на издуженој хумци, а некада је ту било, поред српског, и муслиманско гробље. Они, којима је ближе, користе гробље у Горњем Милановцу.

Старине у селу.

Многи су трагови некадашњег становништва, а међу њима су главна „маџарска гробља“. Једно такво гробље је на коси код Миливојевића. Очуван је само један споменик, затим на коси Крижевцу са око 30 очуваних плоча. Треће је било код Падалишта. На њиви у Жарковцу стоји један врло значајана „маџарски“ надгробни споменик. Под Старом Чаршијом налази се место Старчев Гроб, покрај једног поточића. Ту су два српска гроба, судећи по споменицима, биће да су из прве половине 19. века. Код куће Остоје Поњавића било је неко старо гробље, али су трагови уништени. На Глибића ливади је такође било неко старо гробље где још стоје два изваљена стуба. Постојало је и турско гробље уз садашње српско гробље. Средином 19. века сахрањивани су покрај саме цркве поједини чланови рода Лучића и Марјановића, као и чиновници окружног начелства, које је било у Брусници.
Назив „Стара Чаршија“ потиче из доба када је Брусница била средиште за овај крај, па и читав округ. Из тог вемена постоји само једна кућа, и то у рушевинама, а познаје се место где је био конак Господара Јована Обреновића, преко пута садашње цркве, у ком је доцније био окружни суд, до пресељења у Горњи Милановац. Када је 1825. године Јоаким Вујић био у Брусници, у селу је било највише 30 кућа, и то већином дућани. Ту је била резиденција Јована Обреновића, у чијој је кући била и школа са 26 ученика. У селу је била и кућа турског муселима.
У селу има појединачних споменика изгинулим војницима и стрељаним хајдуцима. Истичу се споменик хајдууку Живану Јањићу и ратнику Миловану Јелесијевићу на Трњацима, покрај пута. По казивању, био је велики камени крст и на Перову Брду; ту се неки потукли, па је погинуо Перо и место се раније звало Перов Гроб.

Постанак села и порекло становништва.

Опште је уверење да су најстарији род, први досељеници у Брусницу, били Пејчиновићи, који су изумрли. Њихова кућа је била у Бањи. После њих су по старини Радовићи и Мартиновићи. Изумрли су још и Џодићи, Мандрдићи, Васићи, Јелесијевићи, Ћесовићи и др. Последњи од Ђорђевића су сада у Горњем Милановцу. На Гробљу у Горњем Милановцу има гробова неких Дучића из Бруснице. Не зна се шта је било са Ђиласовићима и Авдулићима, који се помињу 1828. односно 1831. године. Прича се о томе како је у Брусници у првој половини 19. века било само седам кућа, али се подаци о родовима не подударају. У Брусници је настала династија Обреновића.
Родови у Горњем Крају:
-Раловићи, славе Ђурђевдан. Они су сада најстарији у селу. Пореклом су из села Осјечана код Добоја у Босни, одакле су кренула четири брата Опутића. У Брусници су се населили Мијаило и Вујадин, трећи је отишао у Велереч (Милановићи) а четврти у Рипањ код Београда. Вујадин није имао потомства, док је Мијаило имао сина Рада, који је, према породичном предању, живео 115 година и умро је 1838. године, како пише на надгробном споменику. Раде је заједно са неким Средојем, био пандур Господара Јована а пре тога је учествовао у припремама за подизање Другог устанка. У Миросаљцима код Лазаревца има Опутића, који веле да су од Аврамовића у Тулежу и славе Ђурђевдан. Има их у Дучини под Космајем као и у Горњој Јасеници.
-Станојчићи и Стачићи су заједничког порекла, славе Ђурђевдан. Станојка и Стака су биле јетрве, неки кажу сестре. Миша Станојчић, 74 године зна да му се деда звао Радован а Станојка је живела пре њега. Од Станојчића је био војвода Милован Станојчић, који је учествовао у борби на Засавици. Био је угледан и честит човек а убио га је Јован Обреновић у конаку у Брусници, где га је на превару довео Раде.
-Ковачевићи, славе Ђурђевдан. Не знају за своје порекло. Били су у селу у другој половини 18. века. Једна породица живи у Доњем Крају.
-Глибићи,славе Лучиндан. Они не знају за своје порекло, једино знају да су досељеници. Одавно су једна кућа.
-Средојевићи, славе Аранђеловдан су изумрли по мушкој лози а водили су порекло од поменутог пандура Средоја.
-Андријевићи, славе Св. Петку. Они су по старини Шуловци а Андријевићима су се назвали по прадеду Андрији Радојчићу, који је прокоцкао своје имање. Има их у Доњем Крају и Горњем Милановцу а истог су порекла и Павловићи у Семедражи.
-Тројанчевићи. Њихов предак Лука Павловић или Станаревић био је родом из села Раждагине код Сјенице. Неки веле да су им стара презимена била Чаровићи и Миловановићи. Одатле је потерао и „турске“ овце. Тражили га Турци по слави, али је он благовремено променио славу и уместо Стревањдана сада славе Никољдан. Лука је дао Карађорђу четири војника из куће и 200 оваца док је себи задржао само 100. Један његов син је прешао у Калиманиће, али му је потомство изумрло; други је отишао у Лапово и од њега су све до рата били попови; од трећег или четвртог сина воде порекло Черевићи у Белом Пољу. Разна су нагађања о њиховом садашњем презимену; или их зову по потесу Тројанцима, или по томе што се у роду нека жене „отројанила“. Има их у Доњем Крају.
-Поњавићи или Поњевићи, славе Аранђеловдан. Они су старији досељеници од Сјенице. Дошли су отуда петорица браће, али не у исто време, него у размацима, те су се насељавала у трњу које су крчили. Треба да су дошли пре Првог устанка. Из Бруснице су се селили у Раково (Љубићски срез), Неваде и др. Деле се на три главна огранка:
-Обрадовићи, Милошевци и „Јаковљева задруга“. На договору у Такову 1815. године био је Јован Поњавић.
-Петковићи, славе Јовањдан. Они су досељени однекле, пре више од 150 година, али не из Црне Горе. Има их у Горњем Милановцу.
-Ђурковићи, славе Ђурђевдан. „Ђедов ђед“ је прешао у Брусницу из Синошевића.
-Поповићи и Лукићи, славе Св. Враче. Они су старином Радисављевићи из Остре. Удовица Марта из Остре удала се за Вујадина Опуту, а он је после погинуо на путу са Танаском Рајићем. Из Остре је удовица Марта довела синове Луку и Обрада. Обрад се запопио на сам дан Устанка 1815. године и служио је у цркву у Љутовници. Наследио га је у тој цркви поп Ранко. Од Обрада су Поповићи а од Луке Лукићи. Попови Обрад и Ранко су сахрањени код цркве у Савинцу. Кнез Милош је кумовао попу Обраду, те сада Јаковљевићи и сада кумују Поповићима.
-Чоловићи, славе Аранђеловдан. Они су старином Матовићи и старији су досељеници из Црне Горе. Кренула су три брата. Двојица су отишли у Дивце и Теочин и њихови потомци у оба села презивају се Матовићи.
-Антонићи, бивши Мулантовићи, славе Ђурђевдан. Названи су о деду Антонију а Мулантовићи по прадеду, већ више од 100 година на Бранкову Брду. Зову их Брдарима. Пореклом су из Босне.
-Јевтовићи, славе Аранђеловдан. Старином су из Црне Горе. Има их у Београду.
-Миливојевићи, славе Ђурђиц. У време кнеза Милоша, а пре него што ће Господар Јован постати старешина у Брусници, доселила су се браћа Антоније и Миливоје Јовановић, од Сјенице. Раније су се звали Дангубићи.
-Јовановићи, славе Лучиндан. Имају надимак Кудрови-Кудровци. Пореклом су „Турци“, јер им је отац побегао од Сјенице пре Јавроског рата, из села Зунске (?) код Нове Вароши. Најпре је живео у Семедражи, где се и оженио. Старо презиме им је Илић.
-Чекеревци, славе Никољдан. Године 1893. дошао је овамо Милован или Мијаило Чекеревац из села Брезова (Моравички срез у Старом Влаху), где су Чекеревци велики род, даљим пореклом из Црне Горе. Има их у Бресници (Љубић), Брђаним, Равној Гори и др.
-Стојановићи, са надимком Врдало; отац се звао Павле и дошао је из Срезојеваца, „приванчео се“. Славе Томиндан по оцу а по имању Аранђеловдан.
-Мијаиловићи, славе Митровдан. Они су дошли 1905. године из Белуше у Ариљском срезу.
-Новаковићи, славе Ђурђевдан. Они су пореклом из Високе. Има их у Семедражи и Луњевицама. Доселили су се око 1905. године.
-Анђелићи, славе Ђурђевдан по роду и по имању. Отац је био родом „Еро“ из Високе и „привенчао се“ у кућу Станојчића.
-Вуковићи. Отац им је био од Вуковића у Срезојевцима.
-Хаџићи, славе Никољдан по роду, Аранђеловдан по имању. Отац им је био из Церове (Качер, Љишки срез) па се овде „привенчао“.
-Царевићи су родом од Царевића из Велеречи, „приванчао се“ 1919. године.
-Жижовићи, славе Ђурђиц. Они су дошли из Горњих Бранетића, око 1920. године. Купили су „коњушанско имање“. Коњушани су изумрли или се иселили а некада су били врло богата фамилија.
-Дрињаковићи, славе Мратиндан по роду, Аранђеловдан по имању. Отац је дошао из Такова међу Поњавиће у које се привенчао око 1920. године.
-Милетићи, славе Аранђеловдан. Отац је прешао из Љутовнице на своје имање, после деобе.
-Томићи, славе Никољдан. Они су дошли 1930. Године на Равни Гај из села Мочиооца у Моравичком срезу.
-Грујићи су од Грујића у Клатичеву, отац дошао под Црни Врх 1935. године као посинак Љ. Ђурковића.
-Вујадиновићи. Отац се „привенчао“ 1936. године из Дренове.
-Нешковићи су од Нешковића у Доњем Крају.
-Аврамовићи су били стари род у селу, који су изумрли у мушкој лози.
-Илићи, звани Мандртићи су изумрли по мушкоој лози. Били су веома стари род у Брусници. Једна породица живи у Горњем Милановцу.
Родови у Доњем Крају су:
-Мартиновићи, славе Јевстрејивдан. Они су данас вероватно најстарији род у Доњем Крају. Старином су из Црне Горе, неки веле да су из „Ерске“, од Ужица а неки да су од Сјенице. По једном предању, прво су се у Доњем Крају населила три „брата“, од којих воде порекло садашњи Мартиновићи, Вујићи и Стругаревићи. Мартиновићима су се назвали по претку Мартину, који је у селу преболео кугу у време када се од куге бежало у шуму. Тај Мартин је кукачом, коју је добро везао за чарапе, извукао леш старог Тројанца. Као што је познато, кнез Милош, по оцу Теодоровић, назвао се Обреновићем по свом очуху Обрену Мартиновићу. Од Мартиное браће су Радовановићи и Средојевићи у Прњавору. Забележено је предање да су Обреновићи старином из Братоножића, али није јасно на кога би се могло то односити; на Мартиновиће-Обреновиће или Теодоровиће-Обреновиће.
-Јаковљевићи, славе Јевстрадијевдан. Они су заједничког порекла са Мартиновићима; Јаков је био син Обрена Мартиновића и брат Милана Обреновића а полубрат кнеза Милоша, Јована и Јеврема Обреновића. Јаковљевићи су преузели кумство која је имао кнез Милош у околини. Можда је од овог рода био Петар Јаковљевић, који је сахрањен у Семедражи 1813. или 1817. године. Ових Јаковљевића има у Крушевцу и Горњем Милановцу. Милован Јаковаљевић вели да су старином из ужичког краја.
-Маријановићи и Лучићи су један род, славе Томиндан. Давном старином су можда из Херцеговине. Маријан је у Врнчанима ставио Турчину у јело маст а Турчин то запазио. Стога је Маријан побегао у Брусницу и населио се на страни Врелу, где баш није било никога; он је крчио. Лучићи су били свештенички род. Од Марјановића је била Вишња, мати кнеза Милоша. Код Милосава Лучића се чува ракијски казан Јована Обреновића. Од трећег брата Јаћима су били Маријановићи-Бабовци, који су изумрли.
-Нешковићи, славе Ђурђевдан. Стари Нешко је дошао са женом и девет синова, још у 18. веку, врло вероватно из Колашина у Старој Србији или Црној Гори. Населио се најпре у Горњем Крају, код Глибића куће, па потом прешао у Доњи Крај, на месту где су били Пејчиновићи. Можда су Пејчиновићи, Нешковићи и Радовићи били заједничког порекла; сви славе Ђурђевдан и нису се узимали међу собом.
-Вујићи, славе Никољдан; неки су примили Томиндан, славу Лучића. Старином су са Косова а дошли су пре пет генерација. Има их у Велеречи, Београду и Чачку.
-Стругаревићи и Дмитрићи су заједничког порекла, славе Алимпијевдан. У селу су били пре Првог устанка. Пореклом су из Колашина у Црној Гори, одакле су кренула три брата (или пет). Један од тих предака је стругао пањеве па су по њему овако названи. Једна од браће се населио у Горњим Бањанима и од њега су тамошњи Николићи.
-Дражовићи, славе Никољдан. Пореклом су из Колашина у Црној Гори. Преци су им били дуговечни и већином јединци, а Дражо је био прадед Станоју, рођеном 1887. године. Дражова браћа су били Дмитар и Иван. Иван је умро без потомства.
-Јелићи први, славе Ђурђевдан. Они су на Млаковцу и Старој Чаршији, ранији досељеници из Црне Горе. Два брата су се населила у Брусници а трећи је отишао у Брђане (Јелићи).
-Јелићи други, славе Ђурђевдан. Прадед је дошао из Брђана.
-Ивовићи, славе Никољдан.. Они су пореклом „Ерцови“ од Ивањице, одакле је дошао прадед. Има их у Београду, Крагујевцу и др.
-Татовићи, славе Ђурђиц. Они су старином из Тисовице код Нове Вароши, дошли су пре 1876. године. Има их у Горњем Милановцу.
-Стојковићи, славе Стевањдан. Они су пореклом од Нове Вароши.
-Терзићи, славе Аранђеловдан: Дед Јован је са своја два сина побегао од Турака из Нове Вароши.
-Тројанчевићи су од Тројанчевића у Горњем Крају.
-Ковачевићи први, славе Св. Враче. Они су од Ковачевића у Љубићу и Теочину, оца им је довела мајка преудавши се у ово село.
-Ковачевић други Душан, слави Никољдан по тазбини а родом је из Срема, стога назван „Шваба“. Сретен Поњавић га је нашао 1915. године у Мачви као напуштено дете приликом одступања србијанске војске, па га довео у село.
-Марковић је од Маковића у Семедражи, „привенчао се“ 1922. године.
-Максимовић је дошао пред Други светски рат на купљено имање из Љутовнице, где их још има.
-Петровић, слави Јовањдан. Он је родом из Доње Врбаве, „привенчао се“ у Брусници.
-Ђурковићи, славе Ђурђевдан. „Ђедов ђед“ је прешао у Брусницу из Синишевића, где их још има али под другим презименом.
-Андријевић је од Андријевића у Горњем Крају.
-Радојевићи су без мушкох чланова; бивши домаћин је био од Радојевића (Луњевица) у Луњевицама а „привенчао се“ на имање Пејчиновића.
-Симић В., слави Св. Ћирила и Методија населио се за време последње окупације из села Мијајловца код Трстеника.

ИЗВОР: Миленко Филиповић – Таково. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 


Коментари (2)

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top