Порекло презимена, насеље Липљан (КиМ) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Липљан према попису Косова и Метохије из 1912. Приредио сарадник портала Порекло Драгиша Гиле Живковић. [caption id="attachment_5298 Порекло становништва насеља Липљан према попису Косова и Метохије из 1912. Приредио сарадник портала Порекло Драгиша Гиле Живковић. [caption id="attachment_5298 Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Драгиша Гиле Живковић » Порекло презимена, насеље Липљан (КиМ)

Порекло презимена, насеље Липљан (КиМ)

Порекло становништва насеља Липљан према попису Косова и Метохије из 1912. Приредио сарадник портала Порекло Драгиша Гиле Живковић.

Стара и нова црква у Липљану

Стара и нова црква у Липљану

Извештај учитеља Јанићија Ђурђевића:

У становнике овог насеља, пошто се налазило поред саме железничке пруге Скопље – Митровица и имало своју станицу, урачунати су и они који су живели у станици. Домаћинстава је било укупно: српских 60, цинцарско-грчких 5, македонских 2 и албанских 14. Иако је у српској средљевековној држави, а и раније,  Липљан имао велики значај, до Аустријско – Турских ратова крајем 17. и почетком 18. века био је велико село. У току ових ратова потпуно се раселило. Поново је основан крајем 18. века, за власти Џинића,који су нове насељенике прогласили за чифчије.  Тек на крају турске владавине само су три куће чинили слободни сељаци, и то Танаска А. Поповића са 9 чланова и 15 дана орања, Пера Јанићијевића 8/14 и Ставра Андрејића 10/5.

Самање своје а више агине земље било је 8 домаћинстава. Пет кућа обрађивало је земљу Азиз-аге Доменека из Приштине, који је био богат. Земљу од 30 дана обрађивао је Танаско Симеоновић са 13 чланова, а своје земље имао је 2 дана орања.По 18 дана орања агине земље имали су: Лала С. Чепкеновић са 7 чланова и Лазар Т. Чепкеновић са 6. Чифлуке од по 15, односно 12 дана орања обрађивали су Митко Н. Поповић са 6 чланова уз 4 дана орања своје земље и Ђорђе С. Чепкеновићса 3 члана и 5 дана орања своје земље.

Ага Осман Дервишић, средњег имовног стања, и Дервиш-ага Ибрахимовић, слабог стања, имали су по чифлук.Чифчија првог Станоје С. Дебељаковић са 8 чељади, имао је 2 дана орања своје и 40 дана орања агине земље, а другог, Стојан Т. Дебељаковић са 3 члана, 4 дана своје и 15 дана орања агине земље. Чифчија Марко Ђорић са 6 чланова и 4 дана орања своје земље радио је имање Липљанске цркве од 9 дана орања.

Од досељеника зна се да су пре 20 година дошли Танаско Симеоновић, а пре 4 године испред 1912. породица Марка Ђорића.

Потпуних чифчија било је 29 домаћинстава. Аге су биле из Приштине, сем Амет-бега Агапашића, који је био из Митровице. Чегове чифлуке су обрађивали: Дека Ф. Шопић 10 чланова и 30 дана орања, Илија Колић 15/60, Младен Николић 4/20, Стојан Денић 3/22 и Станоје Величковић 10/15. Ага је био богат, као и неке аге из Приштине. Од Приштеваца највише потпуних чифчија имао је Азиа-ага Доменек. Површину од 40 дана орања обрађивао је Мира Дејановић са 10 чланова породице, од 30 дана Дана Недеаљковић са 13 чланова, а чифлуке од по 25 и 20 дана орања Блага Милосављевић са 10 и Стојан Стојковић са 5 чланова. Домаћинства Младена Перића, Трајка Стојковића и Цвеје Настића обрађивала су чифлуке од по 16 дана орања – прва двојица са по 6, а трећи са 8 чланова. Амет-ага Вучитрнли имао је 4 чифчије. На земљи од 32, оносно 22 дана орања радили су Јован Ђорђевић са 7 и Трајко Столић са 9 чланова породице, на 15 дана орања Рајко Лазић са 6 а на 6 дана Вана Столић са 5 чланова. Садик-агине Алачи чифлуке обрађивала су три домаћинства српских Цигана. Земљу од по 18 дана орања обрађивали су Недељко Миленковић са 6 чланова и Радослав Стојановић са 7 чланова, а Мака Стојановић са 4 члана 14 дана орања. Познати земљопоседник из Приштине Хаџи-Џемаљ Агушевић имао је за чифчију Младена Стојановића са 15 чланова, који му је обрађивао чифлук од 60 дана орања. Сефедин Фејзулин чифлук од 50 дана орања обрађивао је Риста Костић са 12 чланова, а Јусуфа Џинића од 30 дана орања Стојан Перић са 6 чланова.

Чифлук аге врло доброг стања Раифа Дестановића, од 22 дана орања, обрађивао је са 15 чељади Коста Тонић, а од 14 дана орања, са 5 чланова Станоје Ћирковић. Земљу аге средњег имовног стања Мемед Алије радио је чифчија Симон Васић са 7 чланова и 30 дана орања. Абдурахмана Шерифовића чифлук од 15 дана орања обрађивао је Младен Т. Чачић са 8 чланова, а Абдули Шерифовићу радио је Стева Столић са 8 чланова и 16 дана орања. И два Србина из Приштине доброг имовног стања имали су чифлуке у Липљану. Земљу од 14 дана орања Петра Поповића, свештеника у Приштини, обрађивао је Арса Колић са 7 чланова, а Мите Дакића из Приштине (16 дана орања) Стева Лазић са 12 чланова породице.

Шесточлано домаћинство Јефта Дејановића живело је на земљишту под киријом. За Миру Јовановића зна се само да је имао своју кућу с другим зградама и двориштем.

Од потпуних чифчија досељених у Липљан били су испред 1912. године: пре 19 година Младен Перић, пре 13 Стева Лазић, пре 12 Станоје Ћирковић, пре 10 година Трајко и Вана Столић, пре 6 Цвеја Настић и Дана Недељковић, пре 4 Коста Тонић, Рајко Лазић и Арса Колић, а пре 2 године Симо васић и Стеван Столић. Све остале потпуне чифчије рачунале су себе у староседеоце. Сва домаћинства имала су своје куће и дворишта.

До 1887. године ааге су узимале чифчијама петину производа, а чифчије су плаћале порез. Од тада чифчије су давале четвртину, док су порез плаћали власници земље.

Од 14 албанских домаћинстава у 1912. години 11 су била чифчијска. Земља је припадала Амет-бегу Агапашићу, који их је населио у периоду од 1906. до 1912. године. Овај ага је према србима био немилосрдан. Први у Липљану почео је да тера Србе чифчије са свога земљишта и да насељава албанце. После њега је и Хаџи Џемаиљ Агушевић населио 3 породице. Сви ови Албанци били су мухаџири. Према чифчијама су се односили као с робљем Дервиш-ага Ибрахимовић, Амет-ага Вучитрнли, Амет-бег Агапашић, Хаџи Џемаиљ Хаџи-Агушевић и Садик-агга Алач. Добро су поступали Осман Дервишевић, Петар Поповић и Мита Дакић, а веома добро Азиа-ага Доменик и Јусуф Џинић и доста добро Абдурахман Шерифовић.

ИЗВОР: Попис становништа Косова и Метохије из 1912. Приредио сарадник портала Порекло Драгиша Гиле Живковић.


Коментари (1)

  • Војислав Ананић

    ЛИПЉАН, варошица у јужној Србији, у косовској области, с десне стране Ситнице, ниже ушћа Јањевке, на правом Косову. Има 695 становника (1920).
    Л. је био главни косовски град римског и бизантског доба. Лежи у близини развалина римскога града Улпиана, једнога од главних градова Дарданије, коју су Римљани освојили крајем 1. вијека прије Кр. Улпиана је била једна од најважнијих станица на римскоме путу од Скадра и Љеша до Ниша. Улпиану је обновио бизантски цар Јустинијан I (527—565) и назвао је Јустиниана Секунда, но ово се име није одржало код старих Улпијанаца. Старије име су примили Срби од затечених старосједилаца (Липиана, Липенион) и посрбили га, те се у данашњем облику јавља још у средовјечним споменицима.
    У Л. је Бодинов рашки жупан Вукан углавио мир са бизантским царем Алексијем (1094). Л. је 1183. остао у Немањиној држави, као главни град према бизантској граници, потиснутој до Качаничке Клисуре. У Л. је била столица липљанске епископије. Од развалина старе Улпиане, а на темељима старијег храма, краљ Милутин је подигао манастир Грачаницу (1321), и ту је поставио столицу липљанске епископије, која се касније звала митрополија липљанска или грачаничка или новобрдска. Дуж старога римског пута на Л. је у средњем вијеку преко Дуљске Пресједлине и Штимље избијао Вели или Зетски пут, па је одатле једним краком водио, преко Приштине и Лаба, за Ниш, а другим, преко Јањева, Новог Брда и Врања, за Софију. С овим се путевима у Л. укрштавао Босанско- Македонски пут, један од најважнијих друмова турскога царства.
    Л. је од краја 14. вијека, када су се развили Приштина, Јањево и Ново Брдо, као нова и врло напредна трговачка и рударско-индустријска средишта, стао да губи ону важност, коју је прије тога имао. Л. је у средовјечно доба био средиште истоимене жупе, око горње Ситнице. Л. се више пута спомиње и у каснијим нашим споменицима средњега вијека, и као жупа (1331, 1348), и као насеље (1394 до 1402).
    У доба турских најезда Л. је опустошен и остао је обично сеоско раскршће караванских путева, који су се у касније турско доба све више умртвљавали. Старо се српско становништво Л., за вријеме сеоба, крајем 17. и почетком 18. вијека, било скоро сасвим раселило. Сада има у Л. само једна старосједилачка породица. Поновно насељивање Л. одпочело је од средине 18. вијека. Сељаци су се у Л. бавили и кириџилуком, преносили робу караванама из Солуна за Сарајево, а трговало се и са џелепима (чопорима) стоке. Средином 19. вијека Л. се поново расељивао, када је куга уништила два липљанска засеока. Л. се поново почео развијати у варошко насеље тек од провађања косовско – вардарске жељезнице (1873), када је на овом старом раскршћу друмова постављена жељезничка станица. Мало даље од села, крај станице стао се развијати варошки крај Л., са дућанима, складиштима и хановима. Л. је онда поновно оживио, као извозно и увозно мјесто знатних дијелова Косова. Међу варошлијама први су били Цинцари из Гопеша, поред Срба из села Л., Приштине, Велеса, Призрена. Овакво полуварошко насеље, Л. је пред крај турскога доба (1910) имао 79 кућа, од којих је било највише православних Срба (66), остало су били Арнаути муслимани (7), Цинцари (5), Јевреји (1). Л. је за посљедњи вијек поновно насељен, највише из косовских села, затим из Сиринића, Мораве, Подриме и са Копаоника. У тако обновљеном Л. са врло мало старосједилаца држи се традиција, како је Л. био »велика варош«, са 3.000 дућана и 7 еркава, и да је из Л. излазило 70 оклопника, кад се имало борити ш Турцима.
    — Од 695 становника (1920) највише је било Срба (православних 641, католика 6), а нешто Цигана муслимана (41) и Турака (7). Сада све више долазе насељеници из сјеверних српских крајева.
    — Л. чини у грачаничком срезу варошку опћину са још 16 околних села, укупно са 531 кућом и 3.194 становника (1921). Има поштанску и телефонску станицу са непрекидном службом.
    Литература: К. Костић, Трговински центри и друмови по српској земљи у средњем и новом веку (1900); Ст. Новаковић, Законски споменици српских држава средњега века (1912); Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, III (1911). В. Радовановић

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top